E jebem mu sunce… odoše klinci preko bare, napustiše svoje malo ostrvo i skroz potpadoše pod uticaj ekipe okupljene oko Hellcat Records… što reče Gale: „prešla im crna mačka put“. Jedan od najdražih mladih aktuelnih punk bendova iz Engleske sve što je uradio pre ove ploče bilo je za čistu desetku, bukvalno da ne veruješ da su svaki put uspeli da nadmaše sebe. U međuvremenu im se svašta izdešavalo, postadoše punoletni, dobiše vizu za Ameriku pa odoše na jednu, drugu, treću turneju i crvc… Daleko od toga da album „Graveyard Island“ ne valja, naprotiv, ulazi u uvo na prvo slušanje, ali u poređenju sa prethodna dva izdanja, nije to ta klasa. Gledam omot, čitam ko potpisuje koju pesmu… bukvalno svih šest (četiri sa A strane) od 12 u koje je prste umešao i Tim Armstrong nerviraju me, ladno se oseti da nisu njihove već je pljunuti Rancid (posebno „Murder Town“, „Tired Of It“ i „Dower Street“). Eventualno od tih “rencidaških” stvari naslovna može da prođe. Zato sa A strane, ubedljivo najbolja je poslednja „Don’t Look Back“ u koju im se niko nije mešao. Ista situacija je i kad se okrene ploča, „J.S.A“ i „Monsters“ koje potpisuju samo tri omladinca sa Isle Of Wight su klasične Grade 2 pesme koje su dobre. Da ne dužim, da im je ovo debi album rekao bih: „vau, odlična punk ploča pod uticajem Rancida“, ali ovako, kad znam kakve majstorije su Sid, Jacob i Jack pravili do nedavno bude mi krivo što su uopšte dopustili nekom da im se meša u posao koji su obavljali bez greške. Da me neko ne shvati pogrešno, prva četiri Rancida su mi u svoje vreme bili svaki bolji od prethodnog i nemam ništa protiv da Tim i Jesse pomognu mladom bendu, jedino što je Grade 2 bend kojem nije neophodna nikakva pomoć, bar ne u kreativnom smislu.
Recenzija objavljena u Out Of The Darkness #8, 4/20
