Zamislite sledeću situaciju: bend, usred leta, putuje 500-600 km od jednog do drugog grada, prolazi kroz neverovatne gužve, raspada se u kombiju klackajući se po lokalnim putevima, gladni, žedni i neispavani. Konačno nakon milion sati putovanja stižu do prostora gde se održava koncert, kao hranu dobiju čorbu (čitaj: drnč), par sokova/piva, a nakon što raspakuju, odsviraju i spakuju opremu, dobiju tričavih par desetina evra koji nisu dovoljni ni da se kupi doručak, a ne da se plati jedan dan kombija ili plate putarine i gorivo. Onima koji redovno idu na turneje ovakva situacija je poznata i svakako da znaju o čemu pričam, ovi drugi se na ovaj način mogu upoznati sa čarima turnejskog života, a da ne moraju da sedaju u kombi i potroše novac, vreme, živce i uopšte svoj život na, neko bi rekao, gluposti. Ono što najgore je da je opisana situacija tako česta da prosto čovek ne može a da se ne zapita dokle više moramo (bendovi – prim. aut) da je proživljavamo.
Upravo smo se to pitali na poslednjoj evropskoj turneji posle (još) jednog takvog iskustva. Prosto smo se zamislili i naglas pitali u čemu je problem – u nama kao bendovima ili promoterima/organizatorima. Da li je naša skromnost i privrženost DIY principima od nas napravila mlakonje koji će se zadovoljiti mrvicama, umesto da glasno uzviknemo i stanemo na put ovakvom tretiranju bendova. Ako bi, kojim slučajem, digli frku na licu mesta, da li bi bili stavljeni na crnu punk listu? Puno pitanja, malo odgovora.
Jedan od predloga koji se pojavio, po malo komičan, jeste da se organizuje internacionalni kongres promotera i članova bendova, pa da se na jednom mestu, jednom za svagda, dogovorimo oko određenih pravila. Zapravo, ta (nepisana) pravila već postoje. Naime, uobičajeno je da bend može računati na sledeće: hranu i mesto za spavanje, i to se nekako podrazumeva. Međutim, izgleda da to nije dovoljno. Ne zato što smo mi neki mekušci ili nekakve punk zvezde, već prosto nema ništa lošeg u tome da se bend lepo i prijatno oseća kad stigne u određeno mesto. Dakle, dogovorimo se oko datuma, lokacije za održavanje kongresa, te delegata i krenemo sa sednicama. Promoteri iznesu svoje stavove, zapažanja i razmišljanja, članovi bendova svoja i nakon nekoliko dana pregovora i dogovora sakupe se zaključci i objave u formi (ne)obavezujuće deklaracije. I ajde posle da vidimo ko se neće pridržavati pravila, odma’ se pozove scenska policija, na preki sud i pravac Goli otok.
Šalu na stranu, DIY bendovi nisu željni slave ili novca, ne govorim ovde o želji za potencijalnom zaradom ili ličnim kapricima pa im je mrsko da jedu čorbuljak ili da spavaju na travi, već je stvar lepog i kućnog vaspitanja da se ugoste i namire koliko je u mogućnosti. Ali i plate u skladu sa mogućnostima. Ukoliko promoter ne može da ispuni ni mali deo svog opisa posla onda nemoj ni da bukira koncert. Neka taj dan provede u šetnji sa devojkom/dečkom ili ode na pivo, prosto neka nađe drugu zanimaciju. Bendovi će i onako pronaći neku drugu opciju za nastupanje, bili plaćeni ili ne.
P.s. Da me se ne shvati pogrešno, širom Evrope ima puno divnih ljudi koji na najbolji mogući način ugoste svaki bend bez obzira koliko veliki ili mali bili, ali zbog par pojedinaca ostane gorak ukus u ustima, koji nijedan Club Mate ne može da spere.
Kolumna objavljena u “Out Of The Darkness” #7, 10/2019
