Prošlo je sigurno 20 godina od kako se crno-bela fotografija ekipe u Linei sa tek napravljenom zastavom hcXns preselila iz Željkovog u moj album, čisto “da se sačuva”. Potom smo je Sava i ja 2005. koristili i u knjizi Novosadska punk verzija. Uglavnom, od devetorice mladića sa slike znali smo veoma dobro osmoricu, nepoznat nam je bio momak koji čuči sa desne strane. Bukvalno niko koga smo pitali nije mogao da se seti o kome je reč, iako je većini bio poznat. Desetak godina kasnije, na svirci lokalnih bendova u Fabrici, prilazi mi stariji lik kojeg sam znao iz viđenja, upoznajemo se, a on mi daje prvi broj svog fanzina “Nova šund literatura” i kaže: “Ja sam Anđelko, Gagin brat, odnosno onaj nepoznati lik sa slike…”
Anđelko Jandirć je stari panker rodom iz Bačke Palanke, bez stalne adrese, nadničar, vuk samotnjak, redovan posetilac punk dešavanja u Novom Sadu i okolini već dugi niz godina, tvorac fanzina Nova šund literatura… Šolja je jedan dan u Crnoj ovci razgovarao sa njim o svemu i svačemu.
Često menjaš adrese, odakle sad dolaziš, gde si stacioniran?
Anđelko: Glavni štab mi je u Bačkoj Palanci, odakle sam rodom, a to ti je jedna rupa koja ima specifičan blagoslov, odakle je 1988. krenula jedna bagra i napravila tanderbal u Novom Sadu. Čudnog su mentaliteta i fizionomije, a to mi daje neku manijačku upornost i tvrdoglavost da guram neke svoje stvari, mada nije uopšte lako boriti se protiv tolikog nivoa debilizma kada moraš ljudima crtati šta je pank, šta je hardcore, šta je sloboda…
Ne znamo za bendove odande, je l ikada u Palanci bilo neke scene?
Anđelko: Ja imam 52 godine, a od 1984. slušam pank. Jedini bend za svo to vreme da je nešto svirao zvao se Ultimatum. Četiri lika koji su tokom 90ih godina terali inat, sprdali se sa Miloševićem , držali svirke, poslednju koliko se sećam 2000te godine na terenima između Palanke i Dunava. Gomila ljudi je došla, preko 500 sigurno, možda i hiljadu, oni su počeli da vošte i ulete panduri, kojih je bilo pun kurac, i koji su prekinuli koncert. To je bilo u vreme poslednjih Miloševićevih trzaja pa je murija bila paranoična. Inače oni su držali svirke u klubu Roxy i kafiću Nirvana koji je radio 90ih i gde su se skupljali svi koji slušaju bilo kakvu vrstu gitarske muzike, od roka i hipija do metala i panka. Bend je pukao kada je pevač pokrao gitaristu i pobegao za Novi Sad. Trenutno postoji neki klub Vulvu gde dolaze matori rokeri zaglavljeni u nekom svom vremenu. Siguran sam da bi gazda pustio da se održi i neki pank/hc koncert. Takođe postoji i Irish pab, ali su im cene bezobrazne. Ne postoji undreground mesto. Ja tako furam Palankom i tim nekim malobrojnim pankerima tamo delim fanzin za džabe a oni svi posrani „jao ovaj piše protiv nacionalista, velikosrba, fašista…“
Odakle ti ideja za fanzin?
Anđelko: Od neke 2004. kada sam počeo da se motam po Novom Sadu i da idem redovno na svirke i pratim bendove tad sam dobio želju da nešto uradim. Vucarao sam se s klincima po Dvorištu, terala nas je murija, nakon toga sam se ohladio od te ekipe pa sam počeo da odlazim u Crnu kuću. Malo više sam pisao, crtao neke ilustracije i nabavljao sve moguće stvari koje mogu da nabavim u vezi panka, što po Najlonu što tako gde naletim… Nekako saznam 2016. da je moj stari prijatelj iz Šapca Ivan Glišić napisao jednu zbirku pesama i da je jedan moj materijal iz vremena kada sam imao projekat da napravim bend Teror sistema koji nikada nije zaživeo, završio u toj zbirci. Mojih 98 pesama koje sam imao napisane za taj bend završile su u Glišićevoj zbirci koju je on odštampao u 300 komada. Čujemo se, dogovorimo, nađemo se na pola puta, u Rumi. Nismo se videli 27 godina, život nas pregazio, ni na šta ne ličimo. Ispričamo se, upoznamo lokalne pankse, on mi da desetak tih zbirki, ja pročitam te svoje pesme… au jebo te al’ sam bio lud. Tad odlučim da ću da uradim fanzin. Uzmem staru pisaću mašinu, nakucam 40-50 stranica, uradim neke ilustracije i zapucam u grad. Pošto sam od 2001. do 2009. živeo u Novom Sadu kao skvoter i upoznao gomilu ljudi u Crnoj kući, saznao sam za Crnu ovcu, Fabriku, DC, Suburbiju i krenuo intenzivno da izlazim na ta mesta… ima ljudi, ima događanja, energije, mnoštvo ideja, ali jednostavno novaca i neke radne snage nedostaje. Neke fanzine sam pazario na buvljaku, poput Tri drugara. Raspitam se da vidim da li još neko radi nešto slično i nabodem slučajno prvi broj Out Of The Darkness… i kao jebo te, ovo je fantazija, ko su ovi junaci, odakle im hrabrosti, ovi mora da su u debelom minusu… Potom izađe drugi, pa treći broj…
Samo da znaš ti brojevi su razgrabljeni, nema ih odavno, i mnogo bolje prolaze zato što su na našem jeziku a ne na engleskom…
Anđelko: Ma da, moj engleski je tuc muc, bio sam na To Be Punk festivalu i uđem u razgovor s bubnjarem Vodka Juniorsa… Ma ne vredi.
Koliko si brojeva fanzina do sada izbacio, 10, 11?
Anđelko: Dvanaesti broj sad spremam. Imao sam problema u sedmom broju sa pisaćom mašinom, potonulo mi slovo a imam gomilu ideja… Krenem po firmama da se raspitujem da neko nema staru mašinu da mu ne treba, ma kakvi… Počnem da radim fanzin ručno ali ne ide… Odem na Najlon i nađem mašinu tamo. Sad imam ispravnu makinu, a kupio sam i rezervnu za svaki slučaj.
Često kad dolaziš na svirke u Novi Sad poneseš šator i u njemu prespavaš kad sve prođe…
Anđelko: Ma da, našao sam super šumicu kod Merkura i napravim ja sebi mali plastenik i tu se stacioniram. Hm, to je bilo kada su svirali Goblini pre par godina, recimo u martu, tada sam spavao prvi put i zamisli ostavim to sve tako tamo i niko mi ništa nije dirao. Jedan dan dođem kad ono rasturen mi šator. Migranti počeli nešto sebi da prave, nekakvo sklonište. Ostavim im sve, razmišljao sam da im kupim neku klopu… Bio sam nedavno, nema ih više, otišli su. Sad ću ponovo sebi izgraditi skrovište da imam nakon koncerata kad dođe lepo vreme.
Skvotovao si i po vojvođanskim selima, kako to izgleda?
Anđelko: 2009. sam pobegao iz Novog Sada jer su građevinski mafijaši skinuli dnevnice po gradilištima na 500 dinara. Popizdim i odem u Kulpin, lik me tamo ubaci u njegovu ekipu građevinaca za standardnu dnevnicu od 2000. Pitam ga za neki smeštaj i on mi pokaže kuću u koju već dugo niko ne dolazi… Upadnem ja tu, prvi komšija neki deda, obraduje se što ima nekog s kim će moći da popriča. Objasnim mu otkud ja tu… Živeo sam u toj kući osam i po godina dok se nije pojavila gazdarica iz Italije i digla dževu. Da ne bih pravio problema jaa se iselim i odem na kanal između Petrovca i Kulpina, razapnem šator i tamo sam kampovao do polovine novembra. Ove godine sam takođe pre prvog maja zapalio na to mesto i raširio šator. Javio mi se potom kum da mi je našao napuštenu kuću u Petrovcu, gazde u inostranstvu, i sad sam tamo. Selo je specifično, ako se ljudi ne ubijaju od posla onda njuškaju i špijuniraju, nisu im ravni ni KGB ni CIA.
Radiš kao nadničar…
Anđelko: Tako je, 36 godina radim tako, nema radnog staža, penzijskog, socijalnog…
Kako si se opredelio za takav posao, čujem kad sam bio kod dede na selu da je sve teže naći sezonske radnike i nadničare za bilo koju vrstu posla, i šta ti je najteže u tom poslu?
Anđelko: Čovek mora biti budala, a ja to jesam u pozitivnom smislu… Nadničarski dinar je posebno sladak. Tu upoznaš i gomilu sirovih ljudi. Ako nemaš vezu, rodbinu, dobru školu, nemaš šta da tražiš u redovnim firmama, pogotovo uz današnju vlast. Preostaje ti građevina, gde primaju uglavnom grmalje, “dobre Srbe”, s kojima možeš da pevaš krajiške pesme ili da se družiš sa primitivnim ljudima na njivi koji neguju onaj vid specifičnog seoskog humora. Sa mnom često rade babe koje gutaju šaku lekova, a one se zajebavaju, pričaju o seksu. Najteže je kad rintaš šest dana a sve vreme te piči hladan vetar, bez obzira na vrstu posla, i onda te obori temperatura. Ili kad radiš na minus pet. Evo sad postavljamo žičanu ogradu po zimi, vrlo je zajebano.
Pretpostavljam da gomila ljudi s kojima radiš ima problem sa alkoholom, kako izlaziš na kraj s njima?
Anđelko: Nekad mi je lakše da kupim dve krmače piva i dam tim cugatorima jel onda rade, nego da ih slušam kako kenjaju i kukaju pa ja polomim leđa umesto njih.
Kako se ti nisi navukao na alkohol pored svih tih likova?
Anđelko: Ja sam u jesen 1990. na oproštajnom kod jednog drugara, mrtav pijan dobio batine kakve nisam dobio u životu i tada sam shvatio da nema vajde od alkohola. Zašto da propustim dobru svirku jer sam bio pijan i ne sećam se ni da sam bio, ili smuvam se pijan s ribom, sutra nemam pojma ko je… U neko to vreme, kada sam se vratio iz vojske, još uvek sam zavisio od roditelja, imao sam 21, 22 godine i skapirao sam da ljudi lažu kako im je bilo dobro prethodne večeri na koncertu jer su bili mrtvi pijani i ničeg se ne sećaju. Zajebi to. Ja ne mogu da se pomirim sa tim da ogroman novac odlazi sa scene na alkohol umesto na nešto pametnije. Ljudi dobrovoljno uništavaju i lažu sebe samo zato što su sjebani u životu, a istina im puca pred očima. Mnogi ljudi sa scene su napisali brojne pesme u kojima veličaju alkohol a ja kažem da je to čisto sranje.
U proleće 1987. kad sam hteo da napravim taj bend, upoznam lika iz Čelareva i ubedim ga da mi se pridruži… Skupili smo ekipu… Uradili smo klasičnu buku, sa urlanjem parola. Vežbali smo u nekom čardaku. I ja nisam mogao da pridobijem lika da sedne za bubanj ukoliko mu ne donesemo pola litre votke, a pri tom nas je još ubeđivao kako je Laibach najbolji bend na svetu. Jebo ga Laibach! Ja sam pokušavao da muljam nešto na basu, ali mi je slabo išlo. Gitarista se raspičkao s ćaletom, ovaj mu nije ništa ostavio, pa je ostao na ulici. Muka mi je da gledam pijane ljude, pogotovo kad mi dolaze konstantno pijani. Takođe gomila drugara mi je zbog droge otišla na onaj svet. Da mogu pobio bih sve te likove koji su ih navukli na drogu. 1984. na pank sceni u Palanci, mi nismo bili ni alkoholičari ni drogeraši. Nismo znali za to. Bili smo ekipa malih, smotanih, šljampavih klinaca.
Pominjao si jednom prilikom i neki policijski čas u Palanci polovinom 80ih…
Anđelko: Krivac za to što se desilo u leto 1985. bio je film Ratnici podzemlja. Išli smo svaku projekciju da gledamo tada, minimum 15 puta sam ga gledao i znao svaku scenu na pamet. I tačno vidiš u jednom delu bioskopa sedi banda Crna kandža iz dela Palanke koji se zove Sinaj, u kožnim prslucima s kandžom na leđima, njih 50. Potom sede Jogijevci sa duksevima sa slovom J, potom Kalošari, pa Njivičari, Dunavčani… i svi se napajaju, snimaju svaki detalj. Izlazimo mi iz bioskopa i kreće makljanje preko puta između dve ekipe a sve pod utiscima scena iz filma. Tada se izlazilo u diskoteku Galaksija u Domu omladine, moglo je da stane 500 ljudi, svaki vikend su svirali neki rok i pop bendovi. Tačno se znalo ko gde stoji. Vremenom je počelo članstvo tih bandi da raste, ljudi u maloj sredini bili su sve više nezadovoljni, nisu više verovali u komunizam a nacionilazam je počeo da diže svoju ružnu glavu po nekim smrdljivim kafanama. Rasla je tenzija i malo malo makljaža izbije te u toj diskoteci te na Dunavu, te iza Gradske kuće. To se sve dešavalo u prvoj polovini 80ih da bi u vikendima 1984. izbijalo i po 20 tuča tokom jedne večeri. Uletali su panduri, pendrečili ali su im se momci iz tih pandi počeli suprotstavljati i u par navrata neki panduri su dobili dobre batine. Vrlo brzo u neke delove Palanke uopšte nisu zalazili. U proleće 1985. prvog palanačkog pankera, malog Milana Adolfa prebiju te siledžije. Moj drugar Edi i ja ošišani na kreste, uleteli smo u školu i vođu te bande dohvatili i odvalili. Polomio sam neku klupu i nogom počeo da mlatim po njima, takođe i Edi je izvadio vojnički kaiš i da ih pegla. Tada sam skapirao da smo preterali, em smo upali u školu, u državnu insituciju, em smo prebili maloletne klince… Uglavnom, u avgust 1985. došlo je deset policijskim marica iz okolnih sela i uveli su policijski čas od 10 uveče do 5 ujutru. To je trajalo tri nedelje, koga kod bi sreli na ulici ubacivali bi u marice i voštili. Gomila ljudi je dobila neviđene batine samo zato što su imali izlizane teksas farmerice recimo. Dosta momaka iz tih uličnih bandi je odvaljeno i ekipe su ubrzo rasformirane. Nas koji smo imali veze s muzikom nekako su ostavili na miru jer smo uspeli da ih ubedimo da je nama ipak muzika ispred svega. Posle sam čuo da se to nije dešavalo samo u Palanci već i u mnogim drugim manjim mestima. Jednostavno, neka očekivanja su bila izneverena, ljudi su bili razočarani. Komunizam na papiru je jedno a na delu drugo. Mom komšiji i dalje nije jasno što ja oblačim čizme u avgustu kad idem na svirku, a ja jedva čekam da završim posao i da obučem majicu, kožnu jaknu i čizme. Meni je muka kad vidim klince pijane koji svoj gnev upiru prema drugim klincima umesto prema pravim neprijateljima.
Kako ti izgledaju današnje svirke i publika na njima?
Anđelko: Vidi, ja sam zakeralo, ali moram da priznam da mi je malo muka kad dođem na svirku i vidim klinca koji je stao pet mertara od bine sa pivom i kao nešto gleda. Ne kapiram na koji način taj klinac podržava bend sa takvim stavom. Ja svaki put na svirku u rancu ponesem suvu majicu da imam da se presvučem posle.
Fanzin Nova šund literatura izlazi već dvanaesti put, daj nam informaciju više o tome, kad izlazi broj, gde ljudi mogu da ga nabave?
Anđelko: Haha… ovo je kroše… Recimo osmi broj, ja sam zapalio u Suboticu na svirku sretnem se sa Septikom, tamo gomila ekipe koja je ostala u 1982. Izvadim fanzine, 20, 30 komada i kažem im ljudi fanzin je za džabe, uzimajte dok ima, a oni stoje sa strane i gledaju… Trebalo im je vremena da priđu, upoznaju se i pokupe svoj primerak. Potom odem u Rumu na svirku, sretne me čovek koji mi kaže kako je sve fanzine koje sam mu dao prethodni put podelio, da mu donesem još. Nemam stalno mesto gde fanzin distriburiam, ali ko god želi daću mu ga ili poslati poštom. I kod mene je vreme stalo 1984. Nisam na društvenim mrežama, nemam kompjuter, niti e mail adresu, da sam malo mlađi i da imam više vremena, bilo bi drugačije, ali to je to. Mene najviše zanima socijalna strana u panku i sve te teme. Ja se čudim odakle vama svima toliko novaca da sve te albume kupujete, preslušavate, skenirate omote, napišete recenzije, odštampate fanzin… To je sve toliko lepo, čisto, pregledno… pa ja bih se raspao…
Da, ali i to radi manji broj ljudi… Kada završavaš 12. broj?
Anđelko: Biće uskoro… Još malo pa je gotov, ima 50tak strana a već sam otkucao i dosta tekstova za 13. broj. Ja o nekim stvarima razmišljam kao klinja sa 16 godina, kao kad sam se nasukao na pank. Jednom prilikom upadnem u CK13 na nekakav Ženski bazar, upoznam se se jednom devojkom, njoj se pridruži drugarica i nakon nekog vremena počnu da mi prebacuju što nosim kožnu jaknu, i na taj način podržavam ubijanje životinja i kapitaizam, odnosno industriju… napičiše me najstrašnije, prikačiše mi milijardu nekih etiketa… Rekoh im, devojke, sve ste u pravu ali jednog zastarelog primitivnog pankera na taj način nećete pridobiti, nije vam dobra tehnika… Sećam se kad sam čitao neko prepucavanje šta je pank a šta nije između fanova Green Day i Exploited… Meni je to bilo smešno. Znaš onu staru izreku, u porodici u kojoj ima puno dece nije čudno kad se braća popičkaju oko stavova i principa. Sad spremam jedan serijal o naci pank aferama i zašto ljudi mogu da padnu nesvesno pod takve stvari. Kad sam pank doživeo pre 36 godina tada nije bilo pravila a danas se non stop provlače neka pravila, šta može, šta ne može.
Imaš li nešto da dodaš za kraj?
Anđelko: Mlađima predlažem da nađu neki posao, da ne budu na teretu roditeljima i da na scenu misle dugoročno. Uvek pare koje daju na pivo mogu pametnije potrošiti, podržati neki bend na bilo koji način. Matorcima poručujem da što više podučavaju klince, upućuju ih na bendove, objašnjavaju im kroz šta su nekad morali da prođu. Voleo bih kada bi za velike bendove koji dolaze sa strane postojao neki prostor osim bekstejdža u kojem bi oni posle svirke provodili vreme u druženju sa fanovima. Meni je bilo sjajno kada je Colin na To Be Punku na poslednjoj pesmi skočio u publiku a potom i ostao posle svirke da se grli sa fanovima. Cock Sparrer mi nikad nisu bili u top 5 bendova, ali mi je taj njegov gest strava. Takođe pamtim i jednu davnu svirku iz Linee, svirao je Vrisak generacije, Gaga i ja idemo posle svirke, on direktno na posao, neispavan, celu noć je cugao, ja idem pored njega, kukam kako me matori maltretira i pokušava da me odvrati od panka a on me kao stariji burazer zagrli i kaže: „Oprosti matorom, on ti želi najbolje…“ To su neke stvari koje se pamte za ceo život. Prijateljstvo je teško sklopiti a još teže održati, ali se isplati. Nisam razočaran u ljude koji su izašli iz panka, jer ako od drugih ljudi ne dobiju povratnu emociju, logično je da odu na drugu stranu. Ja sam zbog toga pre da se guraju što više mlađi bendovi, jer na njima treba sve da ostane. Sećam se, došle neke devojke iz Austrije u Suburbiju, odsvirale, Poda se mršti, nema ni 20 evra da im da za put, ja izvadim 2000 dinara odem na štand, pokupujem tamo šta su imale i dam im još hiljadarku za put. To su neke stvari koje me drže. E da… molim te, povećajte format fanzina, jednostavno mali je prostor za tako dobre priče.
Anđelko Jandrić, Gavrila Principa 14, 21.400 Bačka Palanka, 0631706439
Intervju štampan u Out Of The Darkness #8
