Planirao sam već neko vreme da odem u Berlin, turistički. Kada sam konačno odlučio da idem skontao sam da baš u to vreme Judge dolazi u Evropu te da je jedan od koncerata upravo u Berlinu.
Javio sam drugarici da kupi kartu što se ispostavilo kao dobar potez jer je cert vrlo brzo bio rasprodat. Stižem u Berlin par dana ranije, obišao sam neka mesta koja nisam pre sedam godina ali sam neka i ponovio. Gig je bio zakazan za sredu, 12. avgusta. Nalazim se sa Noelom iz Amsterdama, koji je kao znao u kom pravcu treba ići. Obzirom da je imao pogrešno upisana uputstva na papiru odlučili smo da ne rizikujemo pa smo seli u taksi i oko 19h bili u Kreuzbergu u kom se nalazi Lido. Tu se srećemo sa dvojicom ortaka iz Kopenhagena Jakobom i Salomonom (Night Fever).
Kako je pred cert bila najavljena projekcija filma, nismo ulazili ranije u klub nego negde baš pred sam kraj tako da sam zakačio samo deo kada Walter (YOT, Quicksand i još milijardu drugih bendova) postavlja pitanja Mike-u, Porcellu i Sammy-u. To mi je bilo skroz OK, ali sam ukapirao da je Mike prilično smoren obzirom da su pitanja bila identična onim na koja je nedavno već odgovarao u vezi Judge reuiniona kao i promocije knjige NYHC book.
Oko devetke kreće predgrupa Statemnet X. Ušli smo na poslednje dve pesme. Klasika, youth crewe klinci u majicama Chain Of Strength, YOT, Side By Side. Profi autluk, ali džabe kad su i zika i ceo nastup prilično neupečatljivi. Oko 21:45 namešta se oprema za Judge. Ljudi ulaze unutra, klub se puni. Po proceni bilo nas je oko 400, kontam da je moglo da se nagura još recimo 200, ali su ipak švabe vrlo obazrive kada je u pitanju sigurnost posetliaca i kapacitet prostora i sva pravila se poštuju. Tačno u deset pale se svetla, bend je na bini, kreće svirka, na naše iznenađenje, bez standardnog uvoda i “Take Me Away”. Umesto toga, “dobro veče” i pravo u glavu “Fed Up”. Odmah sam zapazio da im je basista na ovoj turneji niko drugi do Arthur Smilios (Gorilla Biscuits). Sledeća je bila „Take Me Away“, publika je u početku bila vrlo živa, ispred je bilo 15tak ljudi koji skaču, a ostali su bili tu negde oko bine, kao i mi. Bend nastavlja, uvežbani su, profi, Porcell skače kao da ima 30 godina manje (a i izgleda kao da je vreme stalo 80ih), Mike je vrlo raspoložen, Sammy zakucava bubanj samo tako. Sve super, zvuk odličan, zaređali se hitovi, odsviraše gotovo sve pesme, odnosno kompletan opus koji su snimili i koji redovno izvode na koncertima. A publika? Truba! Povukli se svi, njih deset ispred bine je skakalo do kraja i to je to. Šteta, jer je bend uživo predobar. Čekao sam strpljivo, moju omiljenu, “Like You”, nakon nje odsvirali su još par pesama i “Warriors” za kraj na kojoj je gostovao neki lik koji ih prati na turneji i koji navodno uvek izlazi na binu na toj stvari. Ipak to nije bilo sve, Walter je na kraju uzeo bass i počinju da peglaju “Break Down The Walls” od Youth Of Today, što je izazvalo malo burniju reakciju publike. Nakon pedeset minuta svirke bend je sišao sa bine, njih desetak iz prvih redova ih je zvalo na bis ali je bilo suludo očekivati da se vrate. Momci su ih uporno zvali, Mike je u to vreme već bio kod mercha (koji je btw bio očajan i preskup), totalno iscrpljen, bukvalno je ispuštao dušu.
Zadržali smo se u klubu još dvadesetak minuta a potom zapalili u neki pab do sabajle.
Dva dana kasnije gledao sam Avengers, koji su među deset datuma u Evropi uglavili i Berlin. Neću pisati recenziju jer sam se ispucao sa inspiracijom, a odugovlačenje će samo dovesti do potpunog zaborava pikanterija. Ukratko – bend je bio odličan, navezban, Penelope skače kao luda, peva kao da ima bar duplo manje godina, a ne skoro šest banki. Klub je bio pun, a atmosfera odlična!
Nemanja
