Slapshot iza ćoška! Što da ne!?! Cert iz Begea iz 2012. je i dan danas jedan od onih gigova koji ti uvek iznova mami osmeh. Sjajan bend, pun klub i odlična atmosfera.
Pet godina kasnije oni su u gradu u kome sam evo silom prilika već par godina i naravno ne postoji nedoumica da li da idem. Karta je kupljena u pretprodaji za 16 eura, predgrupe ne znam koje su, a nisam ni imao volje da ih preslušavam.
Odem ispred kluba i naravno nikog ne znam. Sva sreća pa sam tempirao da dođem baš kada prvi bend krene i tako izbegnem da se smorim dok ne počne sve. Unutra srećem jednog ortaka koji je ipak došao i sa njim ubijam vreme i provodim cello veče.
U osam i deset kreće prvi bend – Live Life. Bečlije, za koje prvi put čujem. Ne znam ni kako se to što sviraju zove danas. Beatdown/metal core. Stvarno nemam pojma. Zvuči moćno, vrlo navežbano, ali me muzika ni u najmanju ruku ne dotiče. Ekipa od možda 50tak drugara je bila tu, pratila ih, ali jbg, utisak je “not my cup of tea”. Nakon 30 minuta, drž ne daj, duple pedale, nadrkanog vokala, vitlanja ajkula gitarama i kraja u vidu obrade Prajda od Mad Balla sledi pauza.
Blejimo ispred kluba do sledećeg benda o kojem takođe ništa ne znam. Zovu se Spider Crew. Posle saznajem da je to bend sa stažom od preko dve decenije! Pevac je ustvari lik iz Only Attitude Counts koje sam čuo krajem prošlog veka a koji i dalje sviraju. Za šta opet saznajem sada ovde. Četrdesetak minuta, kako kažu, Vienna Hardcore stajla. Šta god to značilo. Nastup je bio sasvim OK, ali me muzika ne radi ni najmanje. Na njima je bilo više ljudi, ali daleko od toga da je bio popunjen klub. Bilo je čak i nekakvog “plesanja” i višeglasnog pevanja.
Opet izlazim na svež vazduh pa se oko 22:20 vraćam u klub. Na bini je Choke koji čeka da sva publika uđe i da krene. Jbt dođe ti legendarni bend kakav je Slapshot a unutra bude jedva 100 ljudi. Tuga!
Setim se giga iz Begea, duplo veća cifra, i onaj lom u publici. Trenutke fleshbacka prekinuo je rif iz “I Told You So”. Sjajno! Nakon druge pesme i predstavljanja benda sa “Hello We Are Slapshot from Boston and we play hardcore” majstori nastavljaju da peglaju kao da je u publici 10.000 ljudi. Perfektno odsvirano a poseban šmek daje upravo Choke koji je frontmen kakvog samo poželeti možeš. Sve vreme nasmejan, pauze izmedu pesama koristi da obavezno nekog podjebava.
Ovog puta odmah u startu mu je na žulj stao neki lik koji je na njegovu zajebanciju da su Nemačka i Austrija jedno te isto krenuo da se buni. “Ne mi nismo Nemci” – i to onako baš nadrkano kao da se njemu lično obraća. Na to će Choke “Ok zašto uvek ja moram da izazovem probleme?! Ovog puta kao da će izbiti neki među nacionalni skandal”. Sve vreme smešeći se. Nastavljaju sa “Watch Me Bleed”, “No Time Left”, “Back On The Map”, “Hang Up Your Boots”… Sve sami klasici.
U publici atmosfera srednje žalosna – desetak likova je “prisutno” i aktivno učestvuje u gigu, dok su ostali otišli pet metara od bine i cupkaju u mestu. “What’s At Stake”, “16 Valve Hate”, “Might Makes Right”… Do kraja cepaju još četiri stvari i odlaze, ali se vraćaju na bis, sviraju “Skinheads On The Rampage” i nakon sat vremena fajront. Potajno sam se nadao da će svirati “108”, “Johnny Was”, obradu Smithsa ili čak “Say Goodbye”… ali nije ih bilo. Suma sumarum – Slapshot sjajni, kao i uvek. Publika bedna.
Do nedelje i koncerta Sheer Terror-a…
Nemanja
