Dugo se šuškalo o izlasku zajedničkog izdanja ova dva benda. Povuci, potegni, okreni, obrni – i posle dosta peripetija, konačno su se složile sve kockice i ovaj split je ugledao svetlost dana početkom 2020. godine.
Prvi deo bih posvetio “uslovno rečeno” gostima na ovom splitu, i to kažem ponajviše jer toliko poznajemo i viđamo ove ljude u Srbiji, da su taj epitet gosta odavno izgubili. Proslov je petorka iz Županje koja je pretrpela neke ozbiljnije promene članova tokom svog petogodišnjeg postojanja ali se to nikako nije odrazilo na njihov entuzijazam za svirkom. Ono što karakteriše ovaj bend, koliko na ovom splitu toliko i na njihovom prethodnom izdanju, albumu “Provincije”, jeste tvrda metal/crust/hardcore kombinacija koja me podseća na Tragedy, Wolfbrigade ili From Ashes Rise s tim što se Župljanci više oslanjaju na metal, što i daje više mogućnosti za improvizaciju, kojoj i jesu skloni no, da ne bi došlo do neke zabune, nisu to sad neka metal proseravanja i solažna izdrkavanja već više poigravanje i dopune prelaza u pesmama gde može iz jednog bezobraznog treša da vas zakuca sa blek nakitima, kao što je u pitanju stvar “Kainove stope”. Takođe, stvar koju ne bih želeo da zaboravim da napomenem jesu tekstovi na hrvatskom, koji fino leže na datu muzičku podlogu i nemate osećaj da išta iskače ili da vam bode oči tokom pevanja, što odaje osećaj lakoće alii ujedno i sigurnosti pri pisanju pesama. Da živimo u nekim normalnim zemljama, ovaj bend bi već uveliko sa pajtašima iz Ground Zero-a, Pestartza ili All Except One-a peglao neke skandinavske turneje no zasad, treba biti sretan što ih nepresušna volja drži da i dalje điraju i stvaraju ovakav kvalitet na ovim prostorima.
P.S. Nek neko iscima Marka Kuna da otvori “Kukuriku” ponovo, ostaše gladni Hrvati svaki put kad nam dođu u posetu.
Drugu stranu novčića čini stara novosadska garda metalaca i pankera, koja definitivno najduže opstaje aktivna na sceni, bez obzira na to što im dosta toga nije polazilo za rukom ali ih i nije dalo obeshrabriti te su stoga i tu gde jesu. Ne bih stavljao ona glupa poređenja “stare dobro kao vino” ali je zaista suludo kako su, pogotovo u prethodnih par godina, se aktivirali i koncertno i po pitanju snimanja, te smo nakon nekih pauza u prošlosti, sad u roku od godinu i po dana dobili 10 novih pesama, u dva izdanja. Svoj deo, GZ otvara izuzetno žustro i moram reći da do iznemoglosti mogu vrteti “infinite destruction”, jer toliku količinu organizovanog haosa u nešto malo više od dva minuta sam čuo ne znam kad… možda kod Left For Dead-a poslednji put. Brzina kojom bubanj krpi, gura i primiruje ostatak benda je nenormalna, pogotovo kad čujete na koje sve strane gitare idu a da ne pričam o vriski Spasketa i Duletovoj nešto d(gr)ubljoj pratnji. Apsolutna ludnica koja prelazi u lagani instrumental na koji se nadovezuje “Catharsistička obrada” benda Granje, koje su činili neki od članova GZ-a, gde mi je takođe nemoguće da se otmem utisku na koji način sve bubanj ovde šamara li šamara u pesmi koja me je uvek podsećala na Niyazov “Father of Turkmenistan”. Nakon toga ide još jedan instrumental i za kraj neprepoznatljivi vokal za ovu bandu na poslednjoj pesmi, koja u galopu iščezava.
Groundzero:
Proslov:
(Recenzija objavljena u Out Of The Darkness #8, 4/20
