Krajem 90-ih prvo su došle kasete koje smo presnimavali, a onda i izdanja uglavnom domaćh bendova koje sam nabavljao i vredno studirao upijajući svaki detalj iz njih. Nešto kasnije se otvaramo, dolazi internet, zavladala je digitalna era, skidali smo muziku i rezali mp3 diskove. Ipak, osećaj držanja fizičkog izdanja u rukama je nezamenljiv. Kultura nabavljanja izdanja je ostala, iako je to postao preskup hobi. Cena izrade samih ploča je dosta visoka a s obzirom na to da živimo na Balkanu na kojem, sa jedne strane dominira nedostatak elementarne podrške, a sa druge naša finansijska mogućnost nije kao kod ljudi na zapadu, dolazimo do zaključka da je objavljivanje vinila na ovim prostorima jako nezahvalan posao. Mad Schnauzer Records funkcioniše na reacaiji Zagreb-Kraljevo i gura priču koja traje već pet godina. Nakon izdanja bendova The Truth, Rules, Sedativ, Left To Starve, Nailed In dolazi i ono o čemu će tek biti reči. Kao uvertiru za reizdanje jednog od najbitnijih izdanja 90-ih popričali smo sa jednim od trojice momaka koji stoje iza ovo labela.
(Nemanja)
Kako ste došli na ideju da pokrenete label, ko je u ekipi i koja je čija uloga?
Felix: Pozdrav Nemanja! Hvala na interesovanju za naše izdavaštvo i distro. Ppriču sam pokrenuo 2016. godine pošto je tada napokon bilo nešto viška para u ličnom budžetu koje je bilo moguće investirati u ovu avanturu i krenuo sam sa The Truth – „Tenzija“ singlom. Prodaja tog singla je već od starta išla dobro pošto je The Truth redovno svirao turneje i bio u kontaktu sa velikim brojem ljudi. Verovatno zbog svega navedenog uspeo sam da skupim i nešto dodatnih para koje sam dalje ulagao u Left To Starve / Eaglehaslanded split LP i Rules kasetu sa njihovim prvim snimkom.
Meni rad na distru i izdavaštvu nije bio stran pošto smo krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih Vojkan, Đole i ja već vodili distro i izdavaštvo sa popriličnim brojem izdanja (kompletan katalog Fistrinih izdanja, par UK/US izdavača fokusiranih na crust / u to doba je to bio jako minoran žanr u odnosu na današnji hajp koji ne jenjava u poslednjih desetak godina / + stvari koje nam je Kontrapunkt prepustio kada je kod njih došlo do potpunog zasićenja materijala). Ipak više nisu ni devedesete a ni rane dvehiljadite i sada su neki drugi načini vođenja distra i izdavaštva neminovni tako da već u tih prvih godinu ili dve Mad Schnauzera bilo je jasno da sam nema šanse puno toga da napravim pa su ravnopravni akcionari postali Nikola i Dominik što je sasvim očekivano pošto su oni mahom i bili glavni akteri u prodaji mercha. Kao trio vodimo izdavaštvo i distro već 4 godine i ne možemo baš puno da kukamo pošto stvari idu relativno OK kada se sve uzme u obzir.
Ovaj vid aktivnosti je zaista kao drugi posao ali više volonterski nego što uspeš nešto da napraviš u finansijskom smislu. Jedino što ti ostane je neki vid lične satisfakcije. Dobro, benefit je to što lako možemo da dođemo do izdanja koja nas zanimaju putem raznih razmena sa ostalim izdavačima i distributerima. Dominik se bavi najviše logistikom i skeniranjem interesantnih bendova, Nikola radi stvari vezane za isporuke i prodaju a ja uglavnom tražim dobre ponude za izradu ploča i kaseta.
Koja su vam najuspešnija izdanja i koliki su tiraži u pitanju?
Felix: Svako izdanje je uspešno na svoj način, po različitim kriterijumima i ciljevima koje bendovi imaju i postave sebi kao nekakav krajnji domet. Nama je važno da podržimo one ljude i bendove sa kojima smo ostvarili određenu ličnu povezanost. Sama izdanja su tu da povezuju ljude i spajaju lokalne i internacionalne scene i kad se sve oduzme i sabere to je samo hrpa plastike i trake. Nemam lične favorite, svako izdanje ima svoje domete i podjednako sam zadovoljan svime što smo objavili do sada. U smislu čiste površne statistike The Truth – “Tenzija” singl je svakako najprodavanije izdanje i čak smo u prethodnih godinu, dve od svih izdavača i distributera otkupili količine koje nisu mogli da prodaju. To izdanje je blizu 500 prodatih primeraka što je verovatno na našem mikro nivou neka vrsta uspeha.
Čime se vodite prilikom odabira izdanja koje želite da objavite, da li je to isplativost, aktivnost benda ili vam je bitno samo da je to što izdajete vama OK?
Felix: Više kriterijuma uzimamo u obzir. Ličnu povezanost sa bendom, aktivnosti benda (pre svega sviranje turneja i lokalni politički/socijalni angažman) i to da li mi kao izdavač možemo na neki način da doprinesemo poboljšanju širenja male mreže prijatelja. Evo jedna anegdota baš iz vremena kada su Dominik i Nikola postali deo Mad Schnauzer kolektiva. Trebali smo da sviramo neki koncert sa The Truth i bilo je nekih peripetija oko prevoza i tip koga je deo benda iz Srbije slabije poznavao se javi ničim izazvan ili izazvan vestima u krugu male mreže prijatelja da smo u frci sa prevozom.
‘’Tu i tu vas čeka ključ od mog auta, u rezervoaru imate benzina za nekih 100 kilometara pa samo dospite. Vozite pažljivo i srećan put. Ključ i auto ostavite na istom mestu kada završite.’’ End of story. Taj tip se posle ne znam koliko vremena javio da li bi možda Mad Schnauzer učestvovao u izdavanju njegovog benda. Ne moram da napominjem valjda koji je bio ishod glasanja Mad Schnauzer trijumvirata pošto nas je tip odavno kupio svojim gestom.
Zašto ne pucate na neka poznatija imena, i da li je izvodljivo da na labelu sa ovih prostora imate bend koji je ozbiljno ime u Evropi?
Felix: Ovde na tvoje pitanje automatski uzvraćam pitanjem – da li u danas itekako konzumentskom pank mikro svetu neki ozbiljan bend (lično ne volim ovu formulaciju pošto svaki bend koji je posvećen probama, turnejama i izdavanju muzike smatram ozbiljnim pre bih ovo okarakterisao kao ‘’big names’’) želi pre svega da ga izda neko izdavaštvo poput Mad Schnauzera. Nemojmo da se zavaravamo previše da je sve kao u bajci te da je revolucija i odmetnutost DIY scene od mejnstrima uspela. Danas se pankeri više nego ikad pre lože i na publicitet i na self-marketing a u krajnjoj liniji i na pare. Skapirali panksi izgleda moć medija a lekciju o pogubnom uticaju istih preskočili.
Nije tajna da postoji hrpa bendova koji i dalje na sebe ponosno lepe ‘’True DIY Warriors’’ etiketu ali dolaze na vašu adresu samo za ček sa 4 cifre. Covid je u dobroj meri uticao na naše planove ali je ovo tema kojom se sva trojica intenzivno bavimo u poslednjih par godina zajedničkog rada. Ex-YU je jbg i dalje periferija svega i izdavači odavde puno energije ulože u te neke svoje mikro uspehe ali to samo manja grupa entuzijasta iz tog velikog zapadnog sveta uoči i podrži što je nedovoljno za sveobuhvatnu promenu percepcije balkanske DIY scene i privlačnost iste za grupu bendova ‘’big names’’ na koje si ciljao svojim pitanjem. Da bi u očima pankera opijenih self-marketingom i snagom socijalnih mreža bio doživljen kao ravnopravni igrač moraš da imaš ozbiljne rezultate na lokalu. Balkan iskreno baš i ne krasi epitet uzajamne samopomoći i support kulture.
Da ovde postoji kontinuitet u izdavanju i konzumaciji muzike kroz kontinuiranu kupovinu izdanja nevezanu za lični muzički ukus celokupna DIY zajednica Ex-YU prostora bila bi sigurno bolje informisana a verovatno i povezana. Ja sam na ličnom nivou nevezano za Mad Schnauzer zagrižen za nabavku knjiga koje se bave socijalnim politikama i levičarskim ideologijama i na tom polju je Ex-YU sa par dobrih lokalnih izdavača i distributera bliže Evropi nego npr DIY punk izdavaštva sa našeg prostora ali eto ljudi ni taj pisani sadržaj preterano ne kupuju iako su te knjige jako jeftine a izuzetno kvalitetne. Ipak dete kad uđe u prodavnicu slatkiša neće slatkiše već pare radije potroši na dokolicu. To je dijagnoza koju sam pripisao domaćim panksima. Ako nisu saglasni sa tim neka me demantuju podržavanjem ex-YU nezavisnih izdavaštava i distribucija.
Zašto se ovoliko dugo čekalo na Hoću?Neću! reizdanje?
Felix: Finansijski element na prvom mestu. Na drugom nabavka neophodnog audio i grafičkog materijala. Na trećem mestu trebalo je videti da li bend ima želju i motiv da se ovaj biser Ex-YU DIY scene u novom ruhu predstavi ljudima nakon toliko godina. Na četvrtom mestu naša želja da to reizdanje zvuči i izgleda bolje nego ikad. Sićko je stvarno bend gurao do poslednjeg daha i nastup na 30 godina KVxHC scene u postavi koja je najbliža orginalnoj postavi sa “Srpskog sna” je samo dodatno zapalila ovu iskru da složimo sve od jedan do četiri u celinu.
Njihov nastup na tom hepeningu je bio sve što ovaj bend predstavlja. Prošlost, sadašnjost i budućnost zvuka za socijalne promene. Izvođenje poslednje pesme na tom nastupu uz nenormalan žar i sve mane i vrline koje je taj bend imao dok kao zapete puške na vratima amfiteatra čekaju spremne Vučićeve jedinice žandara/plaćenika da razjebu taj jedinstveni nastup benda koji peva o sistemu instaliranom kasnih osamdesetih koji zapravo i dalje traje u neprekinutoj matrici opšte represije čije su lice pomenuti plaćenici. Meni na ličnom planu osećaj određene praznine izazove činjenica da kada odem u Kraljevo na par dana znam da tamo neću da sretnem Sićka pošto je eto život izrežirao da ode u tu Nemačku iz “Srpskog sna” i više nema svoj ‘’Sve za 1 dolar shop’’ u Kraljevu koji se nalazio jako blizu moje zgrade i gde sam ga sretao po 10 puta dnevno.
Više je ćaskao sa prolaznicima ponekad nego što je radio u dolar shopu. Izdavanje Kraljevačke pank hronike je bila samo tačka na I da se “Srpski san” u što kraćem roku nađe na vinilu. Po svaku cenu. Buksina prerana smrt je otprilike samo izazvala još žešću erupciju u nama da se krene punim jedrima napred. Ostalo nam je samo to da barem umirimo naše savesti time što će ovaj klasik dobiti neki svoj novi život, pošto su nas kada se svede račun ipak nacionalisti na kraju potukli žestoko. Možda nekim novim klincima ovo reizdanje pomogne da se isčupaju iz matrice Srbije u raljama radikala i socijalista. Moram sada da prekinem sa odgovorima i da se malo resetujem.
Od kad se ta ideja razvlači i šta je bio najveći izazov?
Felix: Nikola je baš pre par nedelja prokomentarisao da smo za ovaj momenat živeli zadnjih 20 godina. Ja sam poslednji primerak “Srpskog sna” koji sam imao trejdovao sa nekim Baskijcem početkom dvehiljaditih za hrpu izdanja tada aktuelnih bendova sa Iberijskog poluostrva. Na neki način me je i proganjao osećaj griže savesti što nemam više u materijalnom obliku nešto što je oblikovalo moje odrastanje, sazrevanje i formiranje ličnog sistema vrednosti. Najveći izazov su bili audio i vizuelni materijali ali su nam na tom polju neizmerno pomogli Mikara i Vojkan. Ovom prilikom želim posebno da im se zahvalim što su omogućili da naši snovi postanu java.
Ispričaj nam priču oko master trake, gde je bila svo ovo vreme i u kakvom je stanju bila?
Felix: Master trake su postojale zapravo dve. Pitanje je tu šta ko smatra pravim masterom. Snimak materijala sa DAT kasete za koju niko živi ne zna gde je zadnjih bar 20 godina – srećom je postojao transfer tog snimka i Mikara ga je imao. Njega smo na kraju i iskoristili kao najbolju prvu kopiju pre masteringa koji je uradio Ivan Jakić (hvala bate!). Takođe smo imali i snimak na audio kaseti koji je napravljen u studiju Češnjak u danu kada je završen miks materijala. U toj kaseti se možda i najbolje ogleda beznađe i nemaština tog vremena.
Na njoj su prvobitno bili snimljeni klasici UK anarho panka i kako se nije imalo para za novu kasetu preko nje je zapravo presnimljen orginalni studijski miks “Srpskog sna”. Da stvar bude još gora vreme je učinilo svoje pa je na toj audio kaseti oštećen sempl pesme “Pogrešno kanalisano nezadovoljstvo”. Tu audio kasetu odneli smo kod nekog veterana iz RTB studija da na svom Nakamichi kasetnom deku od ko zna koliko hiljada eura proba da skine što bolje ovaj materijal. Nismo bili zadovoljni kvalitetom pošto ton majstor nije mogao da locira dobro azimut snimka Hoću?Neću! pa smo u nekim momentima uspeli da čujemo čak i presnimljene klasike UK anarho panka. Frustrirajuće zar ne? Na kraju smo se zadovoljili audio transferom koji je napravljen ko zna kada a koji je po kvalitetu samog snimka najpribližniji orginalnoj DAT kaseti.
Omot nije puka replika onog starog…
Felix: Nije, iako kada smo razgovarali na tu temu sa članovima benda jedino je Sićko imao neku čudnu privrženost fotografijama turbo folk izvođača pored ražnja sa mesom (viđene već na prvoj i trećoj verziji kasetnog izdanja). Nismo to ni probali da rekreiramo iz million tehničkih razloga. Omot vinilnog reizdanja “Srpskog sna” je zapravo idejno blizak orginalnoj ideji za omot kasete Hoću?Neću! – “Live in Thessaloniki” koji se nikad nije pojavio u svom orginalu. Mi smo ga našli među grafičkim materijalom i jednostavno ga prilagodili sadašnjim standardima i došli do grafičkog rešenja za ovo izdanje bez grama nekakve velike filozofije. Sa stanovišta izdavaštva bitnije je puno kako će ta ploča da zvuči.
Omot je samo prilika za prave poštovaoce benda da vide kako je trebalo da izgleda prvo sledeće zvanično izdanje benda nakon “Srpskog sna”. Svi ste videli verovatno već onog pandura sa podignutom rukom na “Live in Thessaloniki” ali ne znate šta je zapravo pre njega bilo tu. Strpite se do izlaska ploče.
Ploča izlazi u tiražu od 250 komada, koji je razlog da ipak ne uradite više kopija?
Felix: Ja sam prvi skeptičan da će da se proda više od toga. Iskreno, uvek biram kvalitet pre kvantiteta i sa tim se slažu i Nikola i Dominik. To je jedna od ideja vodilja koje imamo kao izdavaštvo i distribucija. Naravno, uvek su tu i prokleti novci u igri kao nezaobilazan faktor. Fabrike ploča imaju poseban etnocentričan i monopolistički pristup cenama izrade koje u svakom momentu ciklusa proizvodnje prate berzu sirovina, cenu transporta, visinu dnevnica radnika u fabrikama kao i hrpu nekih drugih parametara. Da ne napominjem da sve fabrike sveta istovremeno štampaju major izdanja pošto su kapaciteti za proizvodnju ploča puno ispod trenutne potražnje. Ta izdanja su zapravo i apsolutni prioritet samih fabrika a svi ostali smo samo usputne mrvice. Adele dupli LP je verovatno izvor svih nedaća nezavisnih izdavaštava koji na svoje ploče u proseku čekaju po 30 nedelja.
Evo ti samo dva primera vezana za “Srpski san”. Kada smo tražili inicijalnu ponudu za štampu inserta dobili smo jednu cenu. Tri dana pre produkcije na koju smo čekali oko 3 nedelje štamparija nas je obavestila da su cene papira i boja drastično skočile i da ponuda koju su dali ne važi. Poskupljenje je bilo simboličnih 40%. Pre 7 dana smo od fabrike dobili jednostavan i jednostran “take it or leave it” mejl iako smo unapred platili 100% fakture koju su nam ispostavili i pristali da sačekamo na izradu ploče 4 meseca. Citiram suštinski važan deo mejla – “Cene energenata u zemljama Zapadne Evrope su drastično skočile kao i cena sirove plastike kod dobavljača iz Kine. Imajući to u vidu fabrika menja iznos fakture koja prati produkciju važeg izdanja. Dužni ste da nam uplatite još 380 eura na ime navedenih poskupljenja”.
Većinu izdanja koja ste do sada radili, objavili ste zajedno sa još nekoliko izdavača. Ovo je prvo vase samostalno izdanje…
Felix: Ovo je recimo naš maturski rad na koji smo čekali čitavu večnost. “Srpski san” je za nas puno više od običnog štampanja ploče. U logističkom i kreativnom smislu verovatno bi koprodukcija sa više izdavaštava značila i po koji sitan ili krupan kompromis uz neizostavna kašnjenja zbog ovoga ili onoga koja su tako karakteristična i kliše u DIY okvirima. Kada je ovo izdanje u pitanju mi na prethodno navedeno jednostavno nismo spremni. Napomenuću samo da su se neka izdavaštva iz Ex-YU već javila u pogledu distribucije ovog izdanja i da smo svima izašli u susret što i jeste suština građenja male mreže prijatelja. Ovaj izraz volim da koristim pošto svakako zvuči bolje od izlizanog termina scena. Da bismo izgradili mrežu potrebno je dati najbolje od sebe pa makar to povremeno i značilo rad u dubokoj tišini i izolaciji.
Da li se može očekivati i ostatak H?N! materijala na ploči?
Felix: Već smo pod ogromnim stresom i brigama kako će “Srpski san” da bude realizovan. Ovo o čemu ti pričaš je baš daleka budućnost o kojoj iskreno ne razmišljamo. Možda pre i SF žanr. Prvenstveno zavisi od toga da li ljudi koji su bili deo benda imaju želju i volju da budu deo svega. Ovo nije laka i jednostavna stvar pošto seže u nečije lične izbore, sećanja i emocije. Što se tiče “Srpskog sna” stvarno su nam u tim prvim i najtežim koracima oni zapravo i bili najveća podrška. Verovatno su i pre nas bili svesni da je ovo što smo rešili da napravimo sa “Srpskim snom” klasičan ulazak u kockarnicu i stavljanje celog novcanika na crno. Pa kako bude…
U jednom od prethodnih pitanja koje se dotiče modusa operandi štamparija i fabrika ploča jasno je da ćemo na kraju da slavimo ako dođemo do pozitivne nule a ne ostavimo im gaće, sako i cipele. Svako naravno ima lične favorite od nas trojice. Nekom je “Trulež” omiljeno izdanje, nekom “Live in Thessaloniki” pa ovo što si naveo može i da znači krstaški rat u Mad Schnauzer redovima. Ono što bih ja najviše voleo da imam jeste snimak koji bi hipotetički bio snimljen 2-3 godine posle “Srpskog sna” u nekom dobrom studiju i na kom su ove pesme: “Preko zidova nacionalizama i rata”, “Ja hoću vođu”, “Ritual”, “Gomila sranja”, “Sport je mrtav”, “Trulež II”, “Od izbora do Izbora”… To je delić slagalice koji nedostaje a najviše govori o važnosti rada na ličnom i kolektivnom razvoju unutar punk geta kao i viziji koju je Hoću?Neću! imao u pogledu odlaska jedan korak dalje sa svakom novom pesmom.
Da li ste vi kao mali izdavač osetili trend porasta prodaje ploča?
Felix: Uh… I da i ne. Mi smo najveći deo prodaje imali tokom turneja koje smo redovno svirali sa bendovima čiji smo članovi do opšteg haosa nastalog nakon pandemije. Javljaju se neki novi ljudi koji nisu iz punk geta već su audiofili i kolekcionari vinila. Njima su zanimljive stvari koje izdajemo i distribuiramo pa kupuju manje više redovno. Javljaju se takođe i neki veterani DIY scene koji znaju kolika je važnost protoka muzike zato što su sebe izgradili na tim osnovama. Za ovdašnje pankse Mad Schnauzer verovatno nije dovoljno kul što je potpuno legitimno. Trudimo se da izdajemo bendove koji sa sobom donose konstruktivnu kritiku svih svetova (makro i mikro) bez kompleksa da priznaju da nisu u pravu ako pogreše.
Vraćamo se na sto puta prežvakanu priču balkanskog panka. Em nas ima malo, em smo mnogo velika govna. Za himnu generacije ćemo da spevamo – Bolje jedno vruće pivo nego singlica hladna. Ona mene direkt u mane i komplekse gađa. Kada ukažeš na srž problema ovdašnje DIY scene ne možeš ni da dobiješ ništa više od guranja glave u pesak ili ignorisanja. Taj problem balkanskog panka smo u stvari mi, takvi kakvi smo. Ništa nisu drugačiji lokalni pankeri ili alternativci od sumorne klime koja vlada u ovim banana državama nastalim nakon kolapsa Jugoslavije. Najčešće se bira put gde si deo problema a ne deo rešenja. Tako da trendove kao uvek i svuda prate trendseteri i njihovi sledbenici a Mad Schnauzer izdanja prate i kupuju ljudi koji dobro znaju šta HOĆE a dobro znaju i šta NEĆE.
Delujete na ex-Yu području, gde se ploča kao format više kupuje ili je svuda isto?
Felix: Zavisi od XYZ faktora. Ali eto sticajem okolnosti Mad Schnauzer i jeste podeljen na divizije Zapad i Istok. Srbija se i dalje smatra dobrim starim primitivnim, pasivnim i gvozdenim istokom koji je željan muzike i događaja i tu stvarno i ostvarujemo najveći deo prodaje ma koliko krvna slika ekonomija SRB vs HRV drugačije govorila o kupovnoj moći. Hrvatska je prošla kroz kompletnu tranziciju, ušla u EU i postala evropska periferija ali ipak i kao takva daje puno više izbora, mogućnosti za beskrajni nihilizam mladih uz nezaobilazno ‘’mrzim sve’’ durenje u nekom mračnom uglu pa logično da u tom drugom sedištu Mad Schnauzer izdavaštva i nismo baš u fokusu publike iako smo izdali procentualno više bendova iz divizije Zapad.
Valjda ti bendovi ili nisu toliko kul ili drže do sebe i imaju tu pozitivnu i drsku dozu prkosa i bolekurcije u sebi da jednostavno izbegavaju po svaku cenu da budu u lokalnom klišeu. Svakako smo ponosni na saradnju i prijateljstvo koje smo ostvarili sa svim bendovima i ljudima da na to ne mogu da utiču navike apatičnog ali nažalost većinskog dela diy scene bilo na Zapadu ili Istoku.
Šta je sa singlovima? Pričali ste mi da nećete više da ih radite. Ispada da je taj najpank format najskuplji. Šta misliš generalno o tome kada bendovi objave dve pesme na singlu kada cena istog neretko dostiže i 8 evra?
Felix: Nažalost je sve ovako kako si naveo. Format koji je popularizovao i formirao nezavisnu scenu je pao kao žrtva trendova, globalizacije, ekonomske krize te neograničene egocentrične i etnocentrične konzumacije kojoj je sklon pre svega ekonomski razvijeniji deo čovečanstva. Jednostavno je neisplativo raditi singlice trenutno. Singl u proizvodnji košta oko 4 do 4,5 evra sada (moja pesimistična prognoza je da će brzo otići na 5 evra). Nije realno da singl košta manje od 6 kada se sve uzme u obzir. Što se tiče poslednjeg dela pitanja – Ni na jedan način ne mogu da podržim bend sa po jednom pesmom na strani singla i sve to za simboličnih 8 evra. To je jednostavno balon koji samo može da raste i stvara dalje devijacije do konačne eksplozije konzumentskog besmisla. Bendovi i izdavači sebično i kratkovido žele baš to mini parče plastike u svom katalogu iako ne postoji dugoročno održiv model za tako nešto osim cenovnog balona koji se samo dopumpava.
OK… Lični izbori ali šta je to ako ne hipokrizija i kriza džinovskog ega navodno velikih pank revolucionara i mesija pravednijeg sveta? Mislim da svi odgovori na pitanja ovog tipa leže u sledećim stihovima sa diska sa najlepšim hardcore/punk baladama – ‘’Trapped in a scene where image is the key. By lying and cheating, you crawl up that tree. Heavy on the pretence for lasting impressions. In a social dustbin where fun becomes depression.’’ I onda idu još dve ubitačne linije iza ovoga ali bih radije da to svako ko čita ovaj intervju spozna i preispita na svoj način.
Kako opstati kao izdavač sa ovih prostora, kako biti na nuli?
Felix: Isključivo racionalnim nabavkama i razmenama. Nikad nemati preveliki štek izdanja pošto je to teg koga ne mogu da se otarase ni najuspešniji izdavači. Megalomanija zna da bude mnogo zajebana bolest, posebno u punk krugovima. Za izdavaštva sa ovih prostora ključno je povezivanje i određena vrsta sinergije. ‘’Ono što si ti izdao ja mogu da prodam i nemam prepeku da te pitam za razmenu ili wholesale dil’’. Imati uvek po 1-2 primerka izdanja koja su važna za lokalnu scenu.
Ta izdanja su potencijalni inkubator za neke nove klince o kojima svi pričaju a njih nema na vidiku. Zadovoljan sam i da se ti klinci pojave pa makar do ovog fanzina ili Mad Schnauzer izdanja došli preko stream platform i društvenih mreža bez kupovine fizičkih kopija. Taj nivo zrelosti se stiče vremenom i najviše mi se povraća od likova (možda ću ih radije nazvati pravim imenom – isfrustriranih matorih konjina) koji se smeju klincima, rukijima, njukameri zovite ih kako želite uz nezaobilazno nipodaštavanje i osporavanje sa svojih pozicija nedodirljivih scenskih poglavica i sveznalica. U te klince ti samozvani pank gurui ulažu 0% energije a očekuju da su se ispred njih stvorili lično novi Kevin Marvelli ili David Scott Dictor Takvo ponašanje smatram neopisivim jadništvom. Ono što je neka vrsta zaštitnog znaka Mad Schnauzer Records jeste da je bogatstvo u deljenju i povezivanju.
Koji label ti je role model i zašto?
Felix: Dobro pitanje… Mislim da uvek dajem jedan te isti odgovor na ovo – Dischord, Lengua Armada i CrimethInc. Pridržavanje i praktikovanje DIY principa i etike bez izleta, koketiranja i kompromisa sa elementima muzičke industrije. Kod prvih raznolikost stvari koje su izdali, dugogodišnja posvećenost i nepretencioznost iako imaju itekako čime da se pohvale. Kod drugih činjenica da je jedna relativno marginalizovana scena daleko od glavnih tokova i dobro poznatih punk prestonica istočne i zapadne obale bila podržana diskografskom aktivnošću navedene izdavačke kuće i nenormalnom posvećenošću nekolicine ljudi koji su izgradili fenomen Čikago panka kakvim ga danas većina ljudi doživljava. Treći su na najbolji način spojili muziku i politiku. Pružili su sveobuhvatni miks muzike i literature i time zaista dokazali da je punk stvarno muzika za socijalne promene pre svega.
Koje bi izdanje voleo da objavite ili bi voleo da ste već objavili?
Felix: Trudimo se da objavimo sve što se uklapa u naše mogućnosti i oko čega postoji konsenzus unutar Mad Schnauzer trijumvirata. Bilo bi super da ima malo više para pa da možemo godišnje da učestvujemo u bar 10 koprodukcionih projekata bez ikakvih glavobolja i kalkulacija (to je nekih 2500-3000 eur odnosno 200-250 ploca prodatih sa našeg distra). Pošto je ovo pitanje klasična šta bi bilo kad bi bilo fikcija… Evo skomne liste želja za stvari koje zapravo ili ne postoje ili možda postoje ali su bunkerisane ili postoje i realizovane su ali sada jednostavno nikog nije briga.
Dakle: Ripcord četiri demo snimka, Outlast / Section 8 – Deja Vu Split (uz magiju da nekim čudom Section 8 strana ima najbolji mogući kvalitet snimka), Born Against diskografija + knjiga o bendu, Post Regiment – S/T LP, Extreme Noise Terror svi snimci gde bubanj svira Mick Harris, My Life/My Dreams (propisno snimljen album ovog benda o kom se ispredaju legende a samo su retki imali priliku da ih dožive). Ima jedan bend u Hrvatskoj koji je kompletno lud i meni je jako zanimljiv UBT se zovu. To bi mi bilo baš super za izdavanje posebno ako bi nekim čudom postojali neki manijaci nalik njima za nekakav split i još jedan bend koji mi je zanimljiv je Vole iz Češke. The Truth je svoj poslednji koncert svirao sa njima i baš su mi ostali urezani u sećanje
Kakvi su dalji planovi?
Felix: Nakon Hoću?Neću! ploče ubrzo bi trebalo da se pojave još dve ploče u koje smo upetljali prste Addenda – Orodic, naši dragi prijatelji iz Katalonije/Baskije na svom debitantskom LP izdanju i Living Under Drones – Knot On Knot ekipa koja svira eksperimentalni i kompletno instrumentalni miks noise rocka i post hardcorea a aktivna je na skvoterskoj/političkoj sceni u Grčkoj. Takođe smo se dogovarali za učešće u split 7’’ Pakt iz Slovenije i Cold Brats iz Rumunije ali za sada bukvalno nemamo jednu jedinu informaciju u kojoj je to fazi. Mislim da je kraj ove godine možda i termin za izlazak The Truth – “Tko će, ako nećeš ti?” LP takođe. Hvala puno na posvećenom vremenu i ustupljenom prostoru. Nadam se da nisam izneverio očekivanja 😉
Ovaj intervju je originalno objavljen u 12. broju fanzina Out of The Darkness u maju 2022. godine.
