Disease je bend iz Makedonije koji je zadao domaći zadatak. Postoje osam godina a već imaju diskografiju na kojoj bi im mnogi pozavideli. I kvalitetom i kvantitetom. Ono što ovaj bend krasi jesu maratonske turneje. Pre njih turneju od preko dva meseca po Evropi, sa naših prostora, imao je samo Bernays Propaganda. Takođe, bend iz nekadašnje južne jugoslovenske republike. Disease je prvi makedonski bend koji se pojavljuje u fanzinu, nadam se ne i poslednji.
Lična karta benda, kada ste nastali, ko je sve prošao kroz bend, koliko se zvuk menjao po izdanjima?
Alex Dust: Zdravo ekipa, bend je nastao u avgustu 2012. godine. Dugo sam imao na umu da realizujem ideju i pokrenem bend, i konačno se to desilo, na pepelu Defekta rodio se Disease. Članovi su se u početku menjali. To je trajalo sve dok se nisu sklopili svi delovi slagalice. U prvoj postavi na bas gitari je bio Baze, pozadi za bubanjevima Seksi, ja sam svirao gitaru i pevao. Baze je otišao 2014. a Seksi naredne godine. Pre Disease oni su svirali u street punk bendu Nova generacija a u međuvremenu napravili su i shoegaze bend Leitmotif. Danas sviraju u Gargara i Nervous SS. Bas je potom kratak period svirao Tomić, a neko vreme to mesto je popunjavao Sure iz black metal benda Groaned Cold. Nismo bili veliki optimisti da cemo naći basistu jer u Skopju niko nije slušao d-beat. Ali pojavio se Spagi koji je svirao sa Mental Development i Irritatement a sada je i u Transhunter i Goli deca. Ubrzo nakon njegovog dolaska otišli smo na prvu evropsku turneju 2015. nakon koje je bubnjara Seksija zamenio Marko koji svira takođe i u bendovima Stagnator i Arlekin. To je bio momenat kada se iskristalisao pravi zvuk benda, kada je dobio čvrstu strukturu koja je konstantna. Tada smo snimili “Neverending War Crimes”. Ja delim rad benda na dve etape, pre i nakon 2015. godine. Od početka do sada zvuk se menjao, prvih par godina se prirodno radilo na traženju pravog zvuka, svaki član je doneo nešto svoje. Kada smo počeli nisam imao ništa od opreme, svirao sam različite gitare koje sam pozajmljivao uoči svirki ili proba, takođe i pedale i pojačala. Tako je i zvuk varirao. Danas se on razlikuje od onoga kakav je bio 2012. Iako je svako izdanje priča za sebe, odnosno dokument benda određenog vremena, meni se sad i ne sviđaju neka rana EP izdanja pre 2014.
Kako provodite ovo vreme pandemije kad nema svirki, šta misliš koliko će sve to uticati u globalu na muziku i da li će se stvari promeniti nakon što se vratimo u normalu?
Alex Dust: Osim što su se promenili planovi oko turneje jer smo sve otkazali, meni lično se nije nešto poremetilo u svakodnevnom životu. Nakon što smo se vratili sa poslednje turneje niko od nas trojice nije uspeo da nađe posao, tako da nam na tom polju virus nije promenio ništa. Svima nedostaju svirke, stare stvari i navike ali mi tu ne možemo ništa da promenimo. Ne mogu da kažem kako je sve ovo uticalo na globalnu muziku, iako mislim da ne bi trebalo da utiče mnogo, naravno osim onog dela sa turnejama i svirkama. Ili bar nama ne utiče… Nastavili smo da vežbamo i uglavnom radimo na novom materijalu.
Kad prođe cela ova frka mislim da će biti po starom. Tačnije, mislim da će biti napeto jer će se svi zaleteti sa turnejama, mi smo jedni od tih.
Prošle godine ste imali maratonsku turneju od čak dva i po meseca. Koliko je trebalo vremena da se to organizuje, koji je bio najbolji/najgori gig i kako izgleda putovati toliko dugo sa istim ljudima u kombiju?
Alex Dust: Poslednja turneja je trajala tačno 87 dana. Deo oko organizacije obavio je naš dragi prijatelj Ergin, iz Born For Slaughter odnosno Black Against Night Records. On je napravio ceo plan, dogovorio svirke i datume. Pomogao nam je i Ifo (Transhunter, Goli deca, Fuck Yoga Records) i naravno ekipa drugara koja je išla sa nama. Neki od najboljih koncerata koji mi prvi padaju na um bili su u Barseloni, Budimpešti, Kopenhagenu. Ne znam šta bih rekao za najgore svirke. Uvek ima onih koje su super ali i onih koje nisu što zavisi od više faktora. Dosta vremena proveli smo u kombiju, što je nekad vrlo naporno, a pogotovo kad je tako duga turneja. U par navrata popili smo više nego što treba, takođe nekada je i tonac razlog da zvučimo malo drugačije. Pogotovo ako je mrtav pijan! Grad koji smatramo baksuznim je Talin (tu je alkohol odigrao presudnu ulogu). Takođe i na svirci u Beogradu nismo zvučali baš najbolje. Čuli smo, a i videli da se mnogi bendovi raspadaju nakon turneja pa čak i tokom istih, jer ne mogu da se nose jedan sa drugim. Ja bih, naprotiv, mogao da putujem sa ovim ljudima cele godine. Osim benda tu su i četiri frenda koji uvek idu sa nama. Srećni smo što imamo ovakvu ekipu. Zajedno smo bili na par turneja i svaka je trajala više od mesec dana. Radujemo se sledećoj. Pomenuta turneja je trajala tri meseca, nas osam delili smo sve. Jelo, piće, spavanje, dobre i loše stvari. Da bi sve prošlo kako treba ljudi se moraju dobro poznavati i imati razumevanja jedni za druge. I naravno, da su dovoljno ludi.
Koliko su se stvari promenile od nastanka benda i koje ti je izdanje iz bogate diskografije posebno drago?
Alex Dust: Početna ideja bila je da se nastavi tamo gde je Disclose stao, sa iskrenim zvukom kojim je u celosti naš bend inspirisan. Dosledno i iskreno držimo d-beat raw punk baner visoko. Ponosni smo na sve što smo uradili do sada. Ipak, ostavljamo drugima da daju svoj sud. Većina kaže da je LP “Neverendling War Crimes” drugačija i nekako posebna ploča, tako da bih verovatno to izdanje izdvojio, iako meni lično svako imaju svoje mesto i priču.
Sa bendom Angza takođe imate izdanje. Kako izgleda svirati sa istim ljudima u drugom bendu i odakle uopšte želja za još jednim bendom, koja je razlika između Disease i Angza?
Alex Dust: Svirati sa drugovima je jedna od najboljih stvari koja mi se dogodila u životu! Voleo bih da uradim još sto bendova sa njima. Verovatno će tako i biti! Prošlo je dosta vremena dok se nismo perfektno skapirali u kreiranju muzike. Sada sve ide lakše, vrlo dobro znamo ko, kako razmišlja. Angza smo uradili nakon turneje 2017. godine. Svirali smo sa Disease 56 dana i u povratku smo pričali da bi bilo dobro da uradimo nešto novo i drugačije. Nešto što bi nam delovalo kao osveženje. Tako se desila Angza. Razlika između dva benda je velika. I sam način pravljenja pesama je drugačiji, više eksperimentišemo. To je i bila poenta, da uradimo nešto sasvim različito od Disease. Inspiracija u početku su nam bili Zyanose i Aspects Of War. Tokom rada na pesmama lista bendova koji nas inspirišu se proširila ali svi su sličnog pravca.
Čini mi se da je scena u Makedoniji utihnula. Pre 10-15 godina u Skopju na koncertima bilo je po 200 klinaca dok je danas sve slabije posećeno?
Alex Dust: Starih dana nema više. Sve se promenilo od ranih 2000tih do danas. Od tada aktivnih bendova sada većine nema. Jedva dva, tri još postoje. Uvek se događalo da je u određenim periodima scena dobra i obratno. Samo što ovaj period traje već predugo. Bendova nema, a nema ni novih likova. Način života je drugačiji, mladi su se preselili sa ulica pred kompjutere. Internet i moderne tehnologije su uradili svoje. Mesta za svirke su isto retka, mogu reći da ni njih nema. Mi organizujemo svirke bendovima koji su na turneji kod nas u prostoru gde držimo probe, u podzemnoj garaži. Tako je već par godina, jer drugih mesta nema. Tu su svirali Matrak Attakk, Human Host Body, Void Forger, Right To Kill, Prakopa i mnogi drugi.
Prošle godine izašao vam je LP nakon kojeg je usledila turneja. Kako si zadovoljan reakcijom ljudi na to izdanje i da li bi iz današnje perspektive nešto na tom albumu promenio?
Alex Dust: Taj LP se uklopio sasvim dobro sa turnejom, došao je u pravi čas, tačnije to je split 12” sa Earth Crust Displacement iz Nemačke sa kojima smo uradili i par svirki. Reakcija publike na oba benda je bila odlična. Bio je to Dis-Bones period, pesme su urađene tako da vuku na kasni Disclose, dok ECD imaju prepoznatliv hipnotizerski brzi d-beat noise zvuk. LP je izašao za australijski lejbl “Black Against Night” a potom je evropsku verziju objavio “Phobia Records”. Uradili smo i kasete u 100 primeraka. Ništa ne bih promenio, na sve stvari gledam kao na pečat jednog perioda. Osim tog split albuma za turneju smo uradili i specijalno tour izdanje “Neverending War Crimes” koje je objavio “Rawmantic Disasters Records”.
Imate dosta split izdanja, da li je bilo neko i sa nekim ex-YU bendom? Kako birate bend sa kojim ćete deliti izdanje i sa kim bi voleo da objaviš nešto zajedno?
Alex Dust: Imamo split sa Dishumanity iz Kragujevca sa kojim smo nakon toga svirali u Velikoj Plani. Oni su odlična ekipa i naši stari drugari! Zajednička izdanja radimo sa bendovima koji nam se sviđaju, koje slušamo, a nekad se dešava da uradimo i split izdanje jer se radi o drugarima. Nemamo neki konkretan princip po kojem određujemo sa kojim ćemo bendom deliti izdanje, ali je najbitnije, naravno, da nam se sviđa i da imamo iste vrednosti. Najčešće se sve desi spontano. Generalno, d-beat raw punk bendova na ex-Yu prostorima i nema. Poslednja stvar koju sam čuo a da mi se svidela je odlično demo izdanje benda Luger. Takođe i Porok demo ima super vajb stare škole panka. Iako bend radi u Finskoj pa ih možda ne bi trebalo svrstavati u ove prostore, pevačica im je odavde. Spomenuću još i Atomski rat, potom Dishumanity kao i metal pankse Mutabo. To su neki od bendova sa ovih prostora sa kojima mogu da zamislim split izdanje.
Nije li d-beat ustvari dosadan žanr u kojem je smisao biti što sličniji Dischargeu. Šta misliš o savremenim d-beat bendovima koji tvrde da je Disclose u ovom veku postao važniji i uticajniji od samog Dischargea?
Alex Dust: D-beat je kao i punk, uvek bio individualna stvar. Ako mi je neki bend dosadan onda ga ne slušam, ali mislim da je smisao svega da budeš iskren u radu. Discharge je zvučao kao Discharge, Disaster kao Disaster isto tako Disclose ima nešto svoje, iako je matrica svega naravno Discharge. O modernim d-beat bendovima ne znam šta bih rekao, sve je to stvar ukusa. Danas možeš naći million bendova kojima je smisao d-beata samo u tome da nisu monotoni, pa mešaju stilove. Od d-beat crust do blackened crust… Nekom se to sviđa a nekom ne. Mislim da je mnogo veći problem što brojni bendovi misle da je noise samo buka. Onda probaju da to urade radi reda i to zvuči užasno. Ipak je ovo mnogo više od banalnog pravljenja buke. Danas ima mnogo dobrih d-beat raw punk bendova, koji uopšte ne zvuče staro a to baš volim. Da li su Disclose postali važniji i uticajniji od Discharge?! Na neki način jesu. Disclose su od samog početka do kraja ostali Disclose. Iskreni, bučni d-beat i to je bend koji nikad nije menjao svoji stil, a išlo im je od ruke da im svako izdanje bude inovativno. Discharge je još uvek aktivan, bend je imao raznih faza tokom godina. I dobrih ali i loših. U poslednjoj, kada je izašao “End Of Days” bend je zvučao dosta čvrsto, ali za mene je to kao da je u pitanju neki sasvim drugi bend koji je objavio dobar hardcore punk album.
Kako vidiš politiku d-beata – srodni žanrovi, anarcho punk i crust su imali angažovane tekstove, dok se u d-beatu sve uglavnom svodi na užase rata? Kako gledaš na uniformiranost pravca i da li je ona prilika za bendove koji nisu iz zemalja jake scene (USA, GB, Švedska, Japan, Nemačka…) da se i za njih čuje?
Alex Dust: Mislim da kako anarcho i crust, tako i d-beat i te kako ima angažovane tekstove na svoj način. Ne moraju oni biti na isti patern kako je to Crass radio, jer bi onda ispalo da su dosta uniformni. Mada, na neki način i jesu, ali to meni ne smeta. Tekstovi su generalno anti militaristički, o užasima rata i svemu onome što on sa sobom nosi. Sve je stvar ukusa. I danas ima bendova koji previše slede patern, tu ubrajam i Disease. Naši tekstovi se osim užasima rata, bave i svakodnevnim životom, alkoholom… Bitno je pronaći dobitnu kombinaciju i onda se može uraditi bilo šta u kojem god žanru. Bendovi koji nisu iz zemalja sa poznatom, jakom scenom imaju malo veći problem da budu prepoznati, da se čuje za njih. Ali, ako su stvarno dobri i aktivni probiće se, odnosno dobiće zasluženo mesto. Danas je, zahvaljujući internetu, veoma lako da tvoj zvuk stigne brzo u bilo koji kraj sveta. Ali ako je bend sranje onda džabe sve, uopšte nije bitno odakle je.
Koji su po tvom mišljenju najbolji d-beat bendovi i šta misliš o Thisclose i njihovoj posvećenosti kasnijoj fazi Dischargea (od “Warning” do “Grave New World”)?
Alex Dust: Ima mnogo dobrih bendova i jedan “najbolji”. Nabrojaću neke od njih: rani Discharge, potom Dischange, Besthoven, Framtid, Contrast Attitude, Hellish View, Zodiak, Physique, Giftgasattack, Skitslickers, Lifelock, Disaster… I naravno Disclose. Nemam neko posebno mišljenje o Thisclose, sigurno nisu bend koji bih slušao kod kuće. Za one koji ih vole preporučujem da čekiraju bend Decade iz USA.
Ti radiš i fanzin? Odakle ideja za to, koliko brojeva je do sada izašlo i kakve su reakcije ljudi?
Alex Dust: Ja stojim iza fanzina “Just A Nightmare”. Ideja je došla spontano, na početku nisam bio siguran da li će ovo postati priča sa kontinuitetom ili će biti samo jedan broj. Njega sam radio dve godine, centralna figura bio je Pero iz Giftgasattack. Kada je konačno izašao rešio sam da nastavim jer je reakcija ljudi bila veoma dobra. Nemam neki konkretan vid promocije, tako da nije uvek isti broj ljudi do kojih stiže informacija. Fanzin se malo razlikuje od onih na koje smo naviknuti, jer je ceo posvećen jednom liku, odnosno radi se samo sa jednom osobom. Uglavnom je to dugačak intervju koji prati tu personu od samog početka pa do dan danas. Život i delo te osobe. Do sada su izašla tri broja. U prvom sam radio intervju sa Perom iz Giftgasattack, potom sa Fofaom iz Besthoven a u trećem sa Nilsom iz Dispose. Dok ovo budete čitali pojaviće se i četvrti broj.
Kako navući klinca na punk/hc u 21. veku?
Alex Dust: Konkretno za Makedoniju mislim da klinci moraju sami da se navuku na to, jer je vreme totalno drugačije nego pre 15, 20 godina. Kada sam ja počeo da slušam muziku izašao bih napolje, svuda su bili pankeri, skinhedi, metalci, reperi, transeri, hardkor likovi, poželeo sam i ja da budem takav. Danas u Skopju i Makedoniji vrlo je teško na ulici videti pankere, metalce ili bilo kakve likove sa scene. Ali na kraju, pank je put koji moraš pronaći sam, to je sasvim lično.
Makedonija je i pre petnaest a i pre tri godine imala pobleme na političkoj sceni. Šta se zapravo dešavaIo, da li misliš da će zemlja profitirati ulaskom u NATO i EU?
Alex Dust: Makedonija ima ozbiljne probleme poslednjih 30 godina na svakom polju. Pre 15 godina bio je rat u kojem su se obogatili pojedinci, političari koji gledaju na to kao na sportsku utakmicu. Na obe strane poginuli su naivni mladi ljudi koji su podržavali oružane sukobe. Sve se vrti oko para. Danas smo deo NATO. Po prvi put ova zemlja je postala agresor. Zemlja koja je bila antifašistička danas je deo fašističke tiranije koja bombarduje nevine ljude i države samo zarad profita. Naravno da neće profitirati iz toga, baš naprotiv, dosta para odlazi na finansiranje i plaćanje oružja NATO smeća. A i kada bi profitirala, da li to vredi više od ljudskog života?!
Za kraj, kakvi su planovi benda?
Alex Dust: Uskoro izlazi 12” “Death Is Inevitable”. Već smo snimili materijal i radimo na miksanju pesama za split izdanja sa bendovima Zodiak iz Japana i Better Reality iz UK. Planiramo da uradimo meksičku turneju čim se situacija sa koronom smiri, a i uvek je u planu neka evropska turneja. Takođe i Angza je snimila novi materijal, radimo na novim pesmama. Verovatno će biti neka zajednička turneja sa Disease. Imamo još neke planove ali ne bih pričao o tome dok se ne ostvare, da ih ne ureknem. Hvala na intervjuu, vidimo se uskoro na nekoj svirci, negde u blizini!#
Disease facebook Disease bandcamp Just a nightmare fanzine
Intervju objavljen u Out Of The Darkness #9 , 10/2020
