Kraj prošle godine obeležilo je vinilno izdanje „Ticking Bomb“ beogradskog benda Bronze u izdanju zagrebačkog Geenger Records. U tu ploču slilo se deset pesama koje je ekipa već digitalno objavila otkako je nastala 2018. godine. Međutim, u zvuku je prisutno i celokupno iskustvo petorke (Mare – vokal, Rajko – gitara, Zeka – bubnjevi, Luki – bas, Dimitrije – gitara), koje muzički nadilazi nekoliko žanrova, a životno i nekoliko generacija. Tako je ovdašnji hardkor dobio jedno od najboljih izdanja poslednjih godina koje bi, da je vreme srećnije, već imalo koncertne promocije po Evropi. Razgovarali smo s Maretom, Rajkom i Dimitrijem o bronzi, stanju na sceni i u društvu i tome u kojem se smeru hardkor globalno kreće.
Razgovarao Stefan Slavković
Zašto bronza i šta je sve u toj leguri?
Rajko: Bronza je nešto što sija, a nije zlato. Kod nas ti je zlato seljana, a i nije zlato sve što sija, kako već kažu. Bronza balansira između najboljeg i najgoreg, ali ima jasnu vrednost.
Mare: Jednom smo se zezali i rekli: zato što je to metal, a uz to ne bledi i ne postaje „siva“ vremenom.
Rajko: U bendu imamo tri potpuno različite generacije ljudi i na početku smo imali četiri potpuno različita čoveka. Dolazimo s različitim iskustvima i iz različitih ekonomskih, socijalnih i drugih zaleđina. Dolaskom Dimitrija Čuturila u bend, spektar se još više proširio. Starosna razlika između njega i mene je dvadeset i nešto godina. To je bend, to je bronza, ta legura različitosti koju okupljaju ista interesovanja.
Izdali ste ploču Ticking Bomb za Geenger Records na kojoj je 10 prethodno objavljenih pesama. Meni je zvučala kao mikstejp više nego kao album. Kako ste odlučili to i da li pesme sad drugačije dišu?
Mare: Polako ulazimo u četvrtu godinu postojanja, puno koncerata smo odsvirali i dosta pesama napravili koje su do sada uglavnom objavljene samo digitalno. U evoluciji svakog „gitarskog“ benda ploča je neizbežna tačka. Mlađe generacije možda to ne kapiraju, ali mi koji smo rasli na diskovima i kasetama više cenimo opipljiva izdanja nego ranije. Ploče jesu trend, ali su trend s razlogom.
Tako da, bez obzira što su na ovom LP-u naše stare pesme, ja sad imam osećaj da smo zaokružili ceo jedan period i napravili nešto novo.
Rajko: Kontam da nekome može da zvuči kao mikstejp, jer su pesme nastajale u različitim periodima i mnogo je uticaja i različitih finesa prisutno. Ali ako uzmeš konceptualno da gledaš, na nivou tema, mislim da je to jedan dobra, nerazbacana celina. Trenutne frustracije, lične i društvene, to je okosnica. Možda nekome van Srbije tekstovi zazvuče drugačije, ali mislim da će i tad videti jedinstvo tema. Ako je neko u HC/pank sceni, a može da okreće glavu od problema koji nas sve pogađaju, mislim da mu tu nije mesto.
Mare: Mi se jesmo muzički pomerili s nekog new school HC-a na nekakav mračan, zacrnjeni posthardkor tipa Rise and Fall i cele te Deathwish ekipe. Ima tu apokalipse, ima stonersko-rokerskih elemenata, ali tekstovi su sve vreme usmereni na isti način.
Album počinje sa „Blind Servant“, na sredini je „Ticking Bomb“, završava se optimistično, pesmom „Torches“. Ima tu i nekog koncepta – album je priča o oslobađanju pojedinca od položaja sluge do otpora. Da li je to bilo namerno?
Mare: Iskren da budem, nije, ali mi se sviđa kako razmišljaš (smeh). A „Blind Servant“ je prosto pisana da otvori album, kao što je „Torches“ pisana da ga završi. Njome uvek zatvaramo koncerte, što bi rekli Smederevci (BTS ekipa) – najskuplja je. Naša muzika nije samo izbacivanje frustracije, već mnogo više od toga, to je način izražavanja i borbe. „Torches“ jeste izraz na neki način, ono – svako po baklju i u borbu za bolje sutra. Raspoloženje promena, borbe i nekog izlaza.
Konteksta radi – kako je bend nastao, ko ga je pokrenuo i s kojom namerom?
Mare: Prethodni bend, The Bridge, prestao je radom usled raznih okolnosti, porodičnih i poslovnih obaveza. Na kraju smo odustali od promena članova, i odlučili da napravimo potpuno novu priču. Prelomili smo Rajko i ja, zvali smo Zeku, koji je svirao bubnjeve na početku The Bridge…
Rajko: Rana ideja je bila da sviramo nas dvojica, zvali smo i tebe da sviraš bubanj. To nije zaživelo…
Mare: Ti si nas zajebao sve… (smeh)
Rajko: … i onda smo se javili ljudima koje smo znali. Pesme smo počeli da pravimo bez vokala, u nadi da ćemo naći nekoga ko je relativno nepoznat, nekoga ko će imati 20 godina i ko će imati šta da kaže. Neku svežu energiju. Probali smo s nekoliko momaka, ali ispostavilo se bez uspeha. Ovo nam jeste hobi, ali ako jeste hobi, i to ozbiljan, daj da radimo, da snimamo, putujemo, sviramo. Tako je i bilo – u prvih šest meseci odradili smo za Srbiju velikih 13 koncerata. Tad je Mare batalio bas i opet se latio mikrofona. Bas je preuzeo naš prijatelj Luki. Posle nekog vremena je došao i Dimitrije, jer dve gitare su dve gitare, prosto je masivniji zvuk. A i njegovo i moje sviranje gitare su dva različita sveta koji se super dopunjuju. To se i videlo na tom jednom koncertu prošle godine.
Dimitrije uz to dolazi iz drugačijeg, metalskog miljea…
Mare: On je nas pitao da svira s nama još pre dve godine, ali mi to nekako nismo ozbiljno shvatili, a i postojala je neka nepisana tendencija da budemo četvorka, čisto zbog lakše organizacije. Na kraju smo ipak mi njega zvali i na prvu probu je došao s bukvalno osamdeset odsto naučenih pesama.
Dimitrije: Zapravo sam već par godina imao želju da sviram hardkor, od kako sam počeo više da ga slušam, samo nisam imao ekipu za to. Tako da mi je sviranje u Bronzi ispunilo želju koju nikako nisam uspevao da ostvarim. (smeh)
Koliko se scena razlikuje u odnosu na onu iz koje potičeš?
Dimitrije: Za mene kao svirača, glavna razlika je opuštenije sviranje. Hardkor je na gitari manje zahtevan od, na primer, thrash i death metala, što mi daje više slobode na sceni da divljam i da gorim. Kada sviram metal, često mi se desi da me sviranje ponese na energično kretanje po bini, pa izbrljam pola rifova.
Dobro, ti si tu najmlađi – vi ostali imate debelog iskustva, od Member of da Family, preko Jain, Fullsize, Deadrise, Hitman, The Bridge… kako se ti bendovi ugrađuju u Bronze?
Mare: Iskustvo uvek dobro dođe, naročito kad se snima u studiju. Svega ostalog što se tiče, ja se lično osećam kao da sam u srednjoj školi, ista je energija. Ne mogu protiv sebe – čujem neku stvar ili neki bend, ma neki rif, isprimam se i onda bih samo kopirao taj fazon. Uđem u studio, kažem bendu: zajebi ovaj hardkor, daj da sviramo stoner, i oni me oteraju u tri lepe. (smeh) Nisam muzičar i lako padam pod uticaje onoga što mi se dopadne. Menjao bih žanr svakih mesec dana. Sreća pa mi oni daju na kašičicu, pa se i ti razni uticaji na kraju osete u pesmama.
Rajko: Da, pesme pravimo na licu mesta, kad smo svi tu, da bi svi učestvovali, dali svoj amin i svoj pečat. Ako valja – super, ako ne – bacamo, idemo dalje. Ali nemamo pesme tog i tog člana benda…
Mare: Ako nam se pesma svidi dok je pravimo, ako nas vozi, gotova je za dve probe. Možda bi trebalo da budemo malo studiozniji oko aranžmana, tekstova, ali smo prihvatili to što jesmo i uživamo u tome. A vidimo da uživaju i drugi.
Uradili ste ploču, ranije ste radili i kasete, a obojica se sećate svih faza u slušanju muzike – od zinova i kaseta, preko foruma, Napstera i rezanja diskova, do sadašnjeg trenutka gde ti je sve na klik. Šta vam je draže?
Mare: Pitanje je percepcije. Našoj generaciji, koja je prošla sve što si nabrojao, ova sad situacija odgovara, jer poznaješ sve načine slušanja muzike, nalaziš uživanje u svakom i možeš da biraš. Klinci odrastaju u svojim okolnostima koje su mnogo drugačije. Meni kao nekome starijem to može da deluje lošije, kao instant-zabava, ono, deset singlova godišnje i ćao. Ja sam kao klinac premotavao kasetu ne na određenu pesmu, nego na neki rif, po milion puta, samo da proživim isto uzbuđenje.
Rajko: Meni lično držanje fizičkog izdanja u rukama, čitanje tekstova, zahvalnica, priča, gledanje slika, to mi drži pažnju dok slušam. Kad uključim Spotify i stavim slušalice u uši, sva mi muzika postane pozadinska. S druge strane, devedesetih sam u Beogradu kupovao ploče na berzi kod SKC-a i u Ćanduu na neviđeno, bilo je dovoljno da sam čuo za bend. I onda ti se desi da imaš album, a muzika ti se uopšte ne dopada, pa preprodaš…
Ili preslušaš album hiljadu puta, dok ti se ne svidi, jer si već dao pare.
Rajko: S druge strane, mnogo je muzike. Kao klinac sam mogao da slušam samo ono što mi stariji daju na kasetama, iako je sigurno bilo i bolje muzike i bendova od onoga što mi je bilo dostupno.
Mare: Mislim da cela scena zna čoveka po imenu Predrag iz Orašja, jer smo mu svi snimali kasete i slali. Super lik, sve nas zvao telefonom krajem devedesetih i molio da mu na kasetu koju će da nam pošalje nasnimimo nešto najnovije. Ti naravno pristaneš, a on ti pošalje deset kaseta. (smeh) I još kaže: polako, opušteno, kad stigneš, šalji jednu pod jednu. Zvučaću kao starkelja, ali to je imalo dušu. Intimna jedna stvar, kao neka vrsta mentorstva. Meni je na primer Miloš Tibia snimao boga oca na kasete pre nekih 22-23 godine…
Kao nekome pismo da pišeš…
Mare: Ljubavno, recimo, onome ko ti se dopada…
Kompilacija najlepših ljubavnih hardkor balada…
Mare: To, to… vidiš, možda je meni Miloš hteo nešto da poruči time. (smeh)
Rajko: I sad ti nekome pomeneš All Out War, nikad nije čuo za bend, i odluči da posluša kod kuće, a na putu do kuće mu iskoči još pet sastava s kojima će pre da se upozna. I sve na slušalice! Meni su audio sistemi superiorni. Ipak, nove tehnologije su unapredile slušanje muzike u smislu da možeš mnogo više da biraš.
Mare: Pa, ono… od kolevke pa do groba, najlepše je Napster doba. Ili Limewire. Vidiš na nečijem hard disku neki bend za koji ne znaš, pa šalješ poruku, pitaš ga valja li ili ne, da li da uopšte trošiš internet. Meni je to bilo prisnije nekako.
Krajem 2018. godine, malo nakon što ste nastali, odradili ste vikend turneje po Srbiji. Da li je to bilo preuranjeno? Šta vas je povuklo?
Mare: Jednostavno rečeno, sviralo nam se. The Bridge je dugo stagnirao sa svirkama, iako smo snimali. Zeka je naročito bio gladan, nije svirao nekoliko godina pre Bronze. Nerado sam se i ja na kraju uhvatio mikrofona. I onda, sa Bronzom, činilo mi se da je sve kako treba.
Rajko: Koliko god ti pravio muziku za sebe, na kraju to želiš s nekim da podeliš i da razvališ na sceni. Uživo je potpuno druga dimenzija. U tom datom trenutku, dok je bend na bini, a publika učestvuje, to je neprocenjivo. Stvara uspomene, daje ti elan, pa te tera dalje, u neke nove klubove, nova poznanstva, nove svirke. Neke prođu fenomenalno, neke loše, ali ne miruješ.
Mare: Ja sam oduvek želeo da imam neku vrstu „koncertnog“ benda. Poput, recimo Hitmana. Ne znam da li sam taj bend dva puta onako stvarno slušao kod kuće. Ali na koncertima oni su bili legende – tu sam se lomio, uživo sam učio tekstove i skakao ljudima po glavama. Koncerti koje pominješ su nam pomogli da uspemo donekle da postanemo snažan lajv bend. Kad Rajko kaže „neke loše svirke“, misli na prosto pogrešne situacije. Sticajem okolnosti, recimo, završiš na bini u klubu u kojem ti nije mesto. Publika ti budu ljudi koji ne kapiraju ovu muziku. To ne znači da su ti ljudi loši, nego samo ne delite iste vrednosti. A hardkor je vrednosna stvar. U njega bežiš iz svakodnevnice, iz banalnosti, grliš se, ljubiš se, skačeš po glavama ljudi koje ne poznaješ ili si to veče upoznao, ali svi imate dovoljno slične stavove. Kad bolje razmislim, vrlo je slično narodnjacima, samo je muzika tvrđa… (smeh) Osećanje pripadnosti je ključno. A to kad naraste, širi se i poverenje. Šolja iz Rebuild Collective nas je zvao da sviramo bukvalno čim smo počeli, ekipa iz kragujevačkog Mind Prison takođe, Smederevci…
Rajko: Neki od gradova u kojima smo svirali dugo nisu na mapama sličnih dešavanja. Požarevac, Šabac, Banja Luka. Kad si u Beogradu, pojaviš se na tonskoj, odradiš koncert i ideš kući. Ovako sednemo u kola, upoznajemo se još više na turneji. To je čar koncerata.
Upoznaš nekog novog Predraga iz Orašja… Vama je svirka na EXIT-u bila jedina prošle godine? Kakav je osećaj bio stati na binu posle prve korona-pauze?
Rajko: Zapravo u toku korone.
Mare: Ludilo, svi smo bili mnogo srećni. Meni su koncerti falili, ne samo da sviram, nego i da odem na neki. Em dugo nismo bili na bini, em ispred nje vidiš neke ljude koji znaju pesme… kao da mi je prvi koncert bio u životu, ne preterujem. Ne shvata čovek koliko su zapravo važne svirke. Kad upadneš u svakodnevnicu, malo se krećeš, malo radiš, pa ih zapravo ne cenimo koliko bi trebalo.
Rajko: To nam je bio prvi koncert kao petorki, pa je tu bilo malo neizvesnosti kako će da prođe. A zvučali smo bolje nego ikad. Iako nije bilo koncerata, video sam da je Zgro taj nastup uvrstio u top deset koncerata za prošlu godinu. Bilo ko da je napisao, bilo bi mi drago, a kad to uradi Zgro, puno mi je srce.
Mare: To znači da baš nije bilo koncerata… (smeh) Kao, na mojoj listi od top deset koncerata ima ih ukupno sedam.
Rajko: Da su bile normalne okolnosti, ne znam da li bismo pričali o tom EXIT-u ovako kako pričamo. S obzirom na godinu i po dana nesviranja, bio mi je najveći događaj u privatnom smislu.
Mare: S jedne strane, toliko smo puta svirali tamo, s druge je taj festival neverovatno oronuo. Lepa je bina i ambijent, čuće te neki novi ljudi, a opet dvadeset godina pretvaranja te manifestacije u nešto što je suprotnost svemu što je nekad predstavljao ostavlja posledice. Malo ti se i ne svira. Jedino se taj Explosive stage drži, ekipa koja ga vodi ne posustaje i na njihov poziv bismo došli gde god.
Rajko: Prošle godine su okrenuli binu na drugu stranu i smanjili broj ljudi, što je bio pun pogodak. Mnogo intimnije nego inače. Mada, da je bila normalna godina, kao što nije, pitanje je da li bismo svirali tamo.
Mare: Ljudi u organizaciji te bine su u našim očima ogromni i njihov poziv nikada ne bismo odbili. Ali festival se od slobodarskog sveo na to da se ne oglase za vreme protesta cele prošle i ove godine. Pri tom, da se razumemo, nikad EXIT nije bio HC/pank i buntovnički festival, ali je bilo mnogo alternative, bili oni hipsteri, urbani, ne znam šta, bilo je nekako otvorenog uma. Sad tamo dođe ekipa sa splavova na Dance arenu, pogledaju nas s onog mostića na Explosive stage-u i pomisle – vidi ove indijance. Realno, boli nas kurac za njih, ali ne možeš da se ne zapitaš da li ti je mesto tu. Ali, opet, ako je EXIT danas stvarnost, ta bina je oaza.
Dimitrije, kakvo je tvoje sećanje ta koncert na EXIT-u?
Dimitrije: Nedelju dana pred festival sam pokidao ligamente na nozi, nešto bezveze sam se sapleo. Jedva sam se popeo na tvrđavu, mada čim smo krenuli da sviramo zaboravio sam na povredu, kao da je nije bilo. Super smo se proveli, čim smo završili nastup uleteo sam u publiku da slušam svoj omiljeni domaći bend, Ground Zero. Meni lično sjajan provod, i mislim da mi pred nastup u životu više ljudi nije poručilo „slomi nogu“.
Sledeći korak u koncertnom smislu?
Mare: Evropska turneja, čim se stvore uslovi, bilo pet ili petnaest koncerata. Ako se ne mrdneš iz svoje zemlje, bend se polako gasi. U svakom gradu je druga vrsta energije, svašta može da se čuje i usvoji. Upoznaš ljude koji na nivou čistog entuzijazma ugošćuju bendove za koje nikad nisu čuli, bez ikakve finansijske dobiti. A prednost HC/pank priče je što treba stalno da se izlažeš novim iskustvima. Ljudima, mišljenjima, sastavima. Korona nas je opasno omela, već smo imali zakazane datume, ali sad, posle ploče, nadamo se u toku ove godine, napravićemo nešto u tom smislu.
Rajko: Turneja je najveći test benda. Jedna je stvar blejati po gradu i probama, druga je biti s nekim zatvoren ceo dan.
Propast EXIT-a je zgodna slika i prilika sažvakavanja bunta. Opet, hardkor ne može da živi bez društvenih devijacija, opstaje na komentarisanju gluposti koje se dešavaju. Gde je scena u tom kontekstu danas?
Mare: Scena u Srbiji dosta prati društvo, niti je ispred, niti zaostaje. Otupela je. Odustala od borbe. Sve je manje bendova i publike. Mene lično smara to što sa jedne strane imaš totalno apolitičnu ekipu koja je tu samo zbog muzike, estetike, tvrdoće, fazona. Ne osuđujem ih, ali je pitanje da li HC uopšte može da bude apolitičan. S druge strane imaš ekipu koja ima pozitivne stavove, progresivne, angažovane, ali se ta ekipa učaurila i povukla u sebe. Između tih scena nema poveznice i nema komunikacije. Oni koji imaju veću publiku nemaju šta da kažu, a ovi koji imaju šta da poruče – ispada da ne žele, makar u širim krugovima. Naša muzika nikad neće postati mejnstrim, ali to ne znači da na svakom koncertu treba da bude istih dvadeset-trideset ljudi kojima ćeš da držiš govore između pesama koje već odavno znaju i kapiraju.
Rajko: Da se ne lažemo, taj problem postoji od pre nego što smo se mi uopšte rodili i ne mislim da će društvena svest da u nekom trenutku evoluira i preraste samu sebe. Ja sam ovde 25 godina, i u Srbiji i u hardkoru, sve mi je isto, a ništa mi nije isto. Stvari se razlikuju u smislu da si ranije u Trenu imao svirke svake nedelje s po 200 ljudi. Ili prva polovina dvehiljaditih, u Sent Džejmsu.
Mare: Tad je HC bio malo i trend.
Rajko: Ali je iz tog trenda nastajala publika. Nešto se tu promenilo, ne znam. Možda je život ljude odveo dalje. Stvari su iste u smislu da smo svi mi – strejtedžeri, bitdaunovci, koji god – tu iz istih pobuda. Čak su i stavovi jako slični, ako ne i isti. Svi se bunimo protiv sistema. Hardkor je nastao iz rokenrola, a rokenrol je bio pobuna protiv pop kulture, hipika, ne znam čega. Zajedno s HC-om nastaje metal koji isto ima liniju koja je dosta angažovana. Nije HC sve što je riljanje. Imaš ti pop pevače koji su veći HC od najvećih apolitičnih HC bendova.
Mare: Otkako je ova naša priča nastala, dakle krajem sedamdesetih, evo, četrdeset godina prođe, a nisam video neki novi razvoj unutar žanra. Ne postoji korak napred, nego se vrtimo u raznim mešanjima s drugim žanrovima. Ja metalkor obožavam, svirao sam ga, to mi je delovalo kao iskorak, ali na kraju se ispostavilo da nije. Na stranu što je mnogo više mejnstrim. Iskreno, dosta sam tužan zbog toga, jer bih voleo neku još radikalniju sledeću tačku.
Da li je hip-hop preuzeo barjak revolta?
Mare: Zlatno doba hip-hopa je prošlost, isto kao i hardkora. Ovaj treš koji nam danas iskače na Spotify i Youtube nema veze sa tom muzikom. S druge strane, nekadašnje legende hip-hopa su „dovoljno poživele da vide sebe kako postaju zlikovci“. Čak i oni koji su nekada pevali o rasnim i socijalnim nepravdama, danas šalju jako problematične poruke sa bine – mizogina sranja, disovi, droga i kriminal kao nešto što je kul, a ne problem društva. Jako je malo bunta i revolta. Ne sećam se da sam u poslednje dve-tri godine čuo nešto slično Keny Arkani od pre 15-ak godina, nešto slično prvim albumima Joey BadA$$-a od pre 10-ak, ili London grajm ekipi od pre nekih 7-8… da ne idemo dalje ka Fugees, KRS-One, NWA, počecima 2Paca, Nasa, itd. Nema toga više. Pa evo, čak je i Wu-Tang probao pre par godina da izbaci neku malo angažovaniju priču na poslednjem albumu i to je bilo totalno izignorisano. Danas prolazi samo neka sprdnja, najniže strasti, porivi i gas do daske. Što gluplje to bolje i prodavanije. Okej, i to nekada može da posluži – dok vežbaš u teretani, voziš se kolima po kraju ili radiš nešto po kući, ali je daleko od neke smislene priče i ne razlikuje se od bilo koje druge mejnstrim muzike.
Šta je prošle godine globalno obeležilo HC, da li je bilo nekih novih gibanja?
Rajko: Negde sam napisao: jebeš godinu u kojoj je Turnstile sa svojim „Glow On“ na svakoj listi najboljih izdanja. Možda je dobar bend, ne ulazim u muziku, i ostavljam prostora da grešim, ali ja u njima ne vidim nikakvu vrednost, ni novu ni staru. Nisu čak ni funcore bend koji se zajebava, nego su tako negde stali između ozbiljnosti i ekipe koja se sprda. Takva mi je bila cela prošla godina, ništa me nije mnogo pomerilo. I ono što sam preslušao, a da mi se svidelo, odsvirano je bilo već milion puta do sada. Ne mogu ja da osporim uticaj Turnstile, da se razumemo. Možda su dovukli na desetine hiljada ljudi na razne svirke, možda su nekom klincu otvorili vrata, možda su doveli neku predgrupu koja valja, a tek će da se pokaže. Trenutno nema HC/pank ekipe koja to može da izvede. Ali ne vidim poentu tog benda.
Mare: Popunili su rupu koja je postojala. Evo ti Have Heart na primer, mnogo jak bend, ali ne bi izrastao u to što jeste da u tom trenutku svetu i publici nije bila potrebna positive straight edge priča. Tako i Turnstile. Malo su premostili old school HC i savremene tendencije u posthardkoru, surfu, grandžu… uvek ima jedan bend koji vuče ostatak scene. Kad je takvih bendova dva ili tri, to je onda renesansa. Lično ih volim, mada mi je daleko bolji bio Trapped Under Ice, koji je nastao u istoj ekipi. Ali mi smo ti malo romantičari. Mislimo da sve ide prema zasluzi, da bend koji svira dugo treba da bude najslušaniji, a često nije tako, nego se neki novi klinci nakače na iskustva starijih, pa eksplodiraju. S druge strane, meni je srce puno kad mali Dimitrije, koji je metalac, dođe i kaže da se naložio na Shelter, a ja na Shelter pomislio nisam deset godina.
Rajko: Njega kad vidim, pomislim da među klincima ima nade.
Mare: Ali se s klincima ne radi dovoljno. Oni odu na metal svirke i svi ih prihvate. Čim zakorače na HC scenu, susretnu se s podeljenošću…
Rajko: Mislim da nema podela, više bih to nazvao rezervisanošću.
Mare: Možda, da. Ponekad i ja upadnem u tu zamku. Pričali smo o lošim koncertima, u smislu da završiš u nekom klubu i pred nekim ljudima s kojima se jednostavno ne kapiraš. Ali HC bend to mora da radi, to mu je misija, da se izlaže novim stvarima, da privoli nove ljude. E, sad, druga je stvar što je pitanje da li to treba da radi neko u našim godinama. Trenutno mi više znači da sviram pred 20-30 Smederevaca koji žive za HC nego da se nudim negde da me prihvate.
Dimitrije, s obzirom na to da je HC scena deklarativno više politična od metalske, a imaš iskustva na obe, koliko je politika za tebe važna u muzici?
Dimitrije: Ponekad vrlo neprijatna tema za razgovor. Rekao bih da su na metal sceni ljudi više uzdržani od javnog ideološkog deklarisanja, mada i metal sam po sebi jeste apolitičniji od hardkora, bavi se nekim raznim drugim tematikama više nego što se bavi politikom. Meni lično nije previše bitna, koliko ume da mi zasmeta. Imam neke svoje stavove u koje verujem, pa ne mogu da kažem da bi mi bilo prijatno da odem na koncert nekog homofobičnog benda, na primer. Opet, nekada stvari mogu i pogrešno da se razumeju, da se stvori pogrešna slika o nekome, najviše zbog nekih generacijskih razlika. Ono, volim da čujem neke pozitivne ideje i misli od drugih bendova, mada mi je to nebitno ako mi je muzika njesra. Ove bendove za koje znam da su na drugoj strani u odnosu na mene ni ne puštam. Ispade da mi je strašno bitna politika na kraju. (ha-ha)
Počevši s pretprošlom godinom, na društvenim mrežama i drugde pratite pitanja seksizma, protesta, antivakserstva, neravnopravnosti… da li je odgovornost na državnim strukturama, na društvu ili na pojedincu da se te stvari nekako isprave?
Mare: Ako budemo očekivali da država kao veštačka imaginarna tvorevina uradi bilo šta pametno, kolektivno smo ga ugasili. Država postoji isključivo za dobrobit kapitalista i vladajućih klasa. Ista je priča i sa većinom nevladinih organizacija i nazovi tom nekom kulturnom, intelektualnom elitom kojoj zapravo i odgovara ovaj usrani status quo, jer, je l’ te, osećaju se nadmoćnije i pametnije od svih nas, a po drugoj strani ubedili su sebe da rade nešto korisno po društvo, kako bi oprali svoju savest.
Jedino kolektivi kao skupovi pojedinaca okupljeni oko zajedničkih ciljeva mogu da naprave promenu, tako da bih odgovore tražio tu, u komunama, sindikatima, saradnji, zadrugama, zajedničkom radu na zajedničkim ciljevima i to bez priliva novca od kojekakvih fondacija iza kojih stoje političke partije, države i korporacije. Na našu sreću i nesreću imamo ih dosta u Srbiji, i smatram da i mi – ljudi sa HC/pank scene – treba aktivno da budemo uključeni u neke od njih, poput: Klasne Solidarnosti, Združene Akcije Krov nad glavom, Solidarne kuhinje itd…
Rajko: Svaki problem koji daš državi da reši, dobićeš nove probleme, nove podele, jer će država uvek naći način da razdvoje pojedince. Demonstranti i oni drugi, vakcinisani i antivakseri, a svaka ta podela, koliko god delovala mala, širi raskol među ljudima. Pogledaj društvene mreže. Došlo se na situaciju „krv i nož“, jer su jedni za vakcine, drugi su antivakseri, treći su ne znam šta. Umesto dijaloga imaš državu koja deli jer tako najlakše manipuliše ljudima.
Mare: Muka ujedinjuje više nego kompromisi. To dobro znamo iz bliske nam prošlosti. Ponekad imaš i stavove s kojima nema dogovora. Podele postoje i treba da postoje da bi se znalo ko je ko. Primer antivaksera je tu dobar, jer ljudi koji nisu spremni da budu odgovorni zarad opšteg dobra i uz to šire kojekakve nekvalifikovane stavove i vesti sa Fejsbuka, ozbiljno podrivaju sve korake koje kao civilizacija možemo da preduzmemo kako bismo izašli iz ove pandemije. Da se vratim na HC – to jeste izolovana scena, zato što prosto svi želimo da se izolujemo od stvarnosti, što naravno podrazumeva i prisustvo problematičnih ljudi. Smara me jako što i na HC sceni, globalno i lokalno, imaš dosta zbunjenosti, neodgovornost i loših uticaja. Imaš pojedine ljude i bendove koji otvoreno ismevaju vegane, strejtere, nazivaju neke „politički korektnim“ i predstavljaju suštu suprotnosti onoga što ova muzika predstavlja. Što se nas tiče, tu treba staviti barikadu, jer smo svi zajedno napravili barikadu pravljenjem HC scene. Inače smo je džabe pravili.
Ploča „Ticking Bomb“ nepretenciozno okuplja podžanrove onako kako ekipa iz Bronze pokušava da okupi različite ideje: jasno, bez mnogo uvijanja i sa stabilnom okosnicom. U slučaju albuma, to je punokrvni hardkor. U slučaju ideologije, to je progresivno mišljenje ka spolja, ali i ka unutra. Bend na svom primeru pokazuje verovatno najveću vrednost supkulture – muzika nije samo muzika, ona je stav, vitalan i podložan promenama. Rodila se, valja je nunati. Rečju – živa je. A upravo uživo sastav najbolje zvuči. Zato, dok ne dočekamo neka srećnija vremena u kojima će se na bini i ispred nje prosipati i deliti suze, krv i znoj – nabavite ploču i osluškujte takt bombe.
Ovaj intervju je originalno objavljen u 12. izdanju fanzina Out of The Darkenss u maju 2022. godine.
