IntervjuiSrpski

SAWA

SICK AS WE ARE ili skraćeno SAWA fest u Županji ove godine, polovinom jula, održaće se deveti put. Zaviša je razgovarao sa Antunom, jednim od organziatora, koji je u detalje objasnio kako funkcioniše ovaj klasičan DIY hardcore festival.

 

Daj nam neki kratak uvod o festivalu – kad je nastao i kako se došlo na ideju da se radi festival?

Priča je krenula u zimu 2008. godine jednog mamurnog jutra nakon što smo radili prvi veći gig u klubu. Do tada smo odradili desetine manjih i činilo nam se kao da smo spremni za nešto veće. Kao srednjoškolci prvi put smo dobili priliku da posetimo neke od festivala u regiji, a stalno smo se vraćali u doline Požege na Dirty Old Festival (DOF) i Živjeti Kvalitetnije (ŽK) i uvek smo se radovali tim letnjim terminima koji su nas izvlačili iz zimskih depresija. Ima nešto u fiksnim terminima festivala koje znaš mesecima unaprijed. Priroda, dobra ekipa i žestoka muzika – savršen recept za beg iz stvarnosti. Ali nešto nam tu nije štimalo, hteli smo malo drugačiju, prisniju priču i nešto gde bi mi stali ispred bine i poslušali svaki mogući bend – bez nekih velikih imena koja bi privukla široke mase i potencijalno samo donela neke nove probleme. Hteli smo upoznati više ljudi i muzičara sa scene i regije, pomoći drugim bendovima na turneji u blizini i većina klubova i festivala (onda, pa i sada) ne nalazi prostora da ugosti takve sjajne ljude jer manje više svi ponavljaju istu priču, iste bendove, isti uigrani recept svake godine. Rekli bi naši požeški frendovi – “htijeli ste bit više pank”. Ako pročitaš između redova, dođeš lako do zaključka da smo hteli napraviti fest sa bendovima koje mi volimo, u svom dvorištu i sa postavom kakvu bismo mi hteli videti na nekom festu – dakle, sebično smo ga krenuli raditi po svojoj meri i za nas, a dogodilo se to da se zalepila određena masa istomišljenika koja uživa u ubodima komaraca, mirisu deponije i ustajale Save. Što je u jednu ruku neverovatno, a u drugu ruku sjajno. Kao što vidiš, nema tu puno mudrosti. Sigurno si očekivao neku sočniju priču. Hteli smo festival – i napravili smo ga. Sad nas je uhvatila još veća borba, a to je opstanak.

Koliko ljudi je uključeno u organizaciju festivala?

Otprilike 30-40 ako računaš zbilja ljude koji volontiraju i doprinose najviše u zadnje dva nedelje pre samog festivala. Ima tu hrpetina posla koju je potrebno odraditi, najčešće i najviše su to fizikalije pred sam fest i drago mi je videti da i dan danas se tu okreće brojka od 20-30 ljudi koja je uvek voljna pomoći ako je u Županji. Samo dvadesetak ljudi se rotira u šanku koji radi 0/24h. Najveći je problem što su neki ljudi otišli u inostranstvo da rade, studiraju i sl. pa se brojka svake godine smanjuje, ali nekako se ti isti ili vrate ili smislimo kako da zaobiđemo taj problem – kao npr. prošle godine kad smo bili prisiljeni da se preselimo u klub. Bukiranje bendova, celu logistiku oko festivala, dozvole, pregovore i dogovaranje raznih dealova i najmova pada na dvojicu nas. Ljudi su nam prigovarali kako je to sebično i kako žele i drugi sudelovati, pa smo drage volje pre četiri godine prepustili nekoliko sitnijih zadataka poput bukiranja šatora, dogovaranje hladnjače, cuge i sl. drugima. Ispostavilo se da koliko god ljudi hteli da pomognu u takvim stvarima, ti zadaci su stvarno dosadni i iscrpljujući posebno s malograđanskim stanovnicima s kojim ih moraš dogovoriti – i jednostavno je opet to palo na nas jer se niko nije dovoljno ozbiljno založio da se to odradi dobro. “Nema šatora” nije prihvatljiv odgovor ako smo postavili neke standarde sami sebi. Ne žalim se, ovako kad mi to radimo imamo kontrolu a pošto smo i Sinki i ja picajzle – damo sve od sebe da bude kvalitetno koliko god je u našim mogućnostima. Lično mislim da ona klasična “više glava, bolji rezultat” ne pije baš vodu uvek. Ne mogu zamisliti da nas 20 dogovara koji bi bendovi svirali, sigurno bi rezultiralo kupusom od lineupa i na to bi potrošili mesece dogovora i pregovora, a tu energiju možemo usmeriti da realizujemo sve potrebno na dane festivala i napravimo ga svake godine još boljim. I tih 10tak dana prije festivala je period kad većina volontera i SAWA crewa briljira. Tad daju sve od sebe, mnogi od nas spavaju nedelju i više dana pre festivala na lokaciji, čupamo, kopamo, slažemo, spajamo, sklapamo i koješta bez čega ne bi bilo festivala. Džaba sva logistika, pregovori i dogovori – da nije ekipe volontera na same dane festivala, festivala ne bi ni bilo. Tako da im ogromno hvala svima! Puno stvari je odrađeno kolektivno koje ljudi ne vide direktno na samom festivalu, ali daju mu daj poseban šmek i rekao bih posvećenost i kvalitet na kraju.

Veoma specifična stvar vezana za SAWA festival jeste što ufur funkcioniše po principu donacija. Kako posetioci festivala reaguju na to?

Kako reagiraju? Pa savršeno (haha). Imaš dva tipa ljudi – jedni su od onih koji gledaju na to da je upad besplatan i njima je odlično, dofuraju svoju cugu i klopu i imaju beskonačnu livadu sa dobrom muzikom samo za sebe. Drugi deo ekipe, možda kad gledaš u globalu onaj manji – ali i dalje veliki broj ljudi, razume kako se festival finansira i zbilja cene što im je omogućeno da sami odaberu po svojim mogućnostima kako da finansijski pomognu realizaciji festivala i što to transparentno komuniciramo sa njima. Tako imaš ekipu i drage nam frendove koji godinama dolaze sa raznih strana i piju cugu samo na šanku, kupuju majice i ostale stvari s mercha, podržavaju same bendove i na kraju krajeva još ubace u kutiju za donacije, ostave ekipi u šanku bakšiš (što isto ide u donacije), počaste svoje frendove i tako u krug. Dobiješ jedan sistem koji se vrti u krug i gde niko ne zadržava novce kod sebe, a imamo sve što je svima potrebno da se dobro zabave i podruže – i to stvarno funkcioniše na količinu ljudi koja se okupi i onda svi ti novci idu samim bendovima, za štampanje mercha, nabavku cuge, razne najmove i ostale troškove.

U čemu bi istakao značaj organizacije festivala gde se ulaz ne naplaćuje i odakle crpite motivaciju  da iznova svake godine održite festival iako je troškove, verujem, teško svesti i na nulu?

Nemam nikakve direktne dokaze i pokazatelje, ali mislim da se menja svest ljudi polako s koncertima i festivalima na donacije. Znam da svega par klubova radi gigove isto na tom principu u regiji. I jasno mi je i zašto samo par njih – jer je teško i potrebno je godine i godine takve ustrajalosti da bi sredinu u kojoj živiš ili posetioce festivala usmerio i edukovao da je na njima da doniraju koliko mogu i žele da se priča vrti i da ne stane jer je neko bio lenj da prošeta do kutije s donacijama ili jer te večeri nije imao za upad na gig pa nije ni došao i podržao, a to se oseti u gradu gde će svega 20-30 ljudi doći i podržati bendove i gde ta jedna osoba nedostaje kolektivu tog dana. Mnogi pokleknu jer bi naravno svi mi kao organizatori hteli da imamo neku finansijsku garanciju i za organizaciju i za same bendove. Odatle je i proizašla “minimalna donacija” – koja je po mom mišljenju bullshit – ili je upad ili je donacija; minimalni upad je za mene osobno i dalje upad kojeg netko mora skupiti da bi upao na gig, a ako će neko dati više od iznosa minimalnog upada – tad bi to napravio i da je upad na donacije, tako da je svejedno.

Iskreno, ni sam nikada nisam mislio da će ovako nešto funkcionisati. I realno same donacije i kutije na festivalu otplate samo 3-5 bendova svake godine. Za sve ostale bendove i troškove organizovanja festivala (dakle ne pričamo o nikakvim honorarima i sl.) – tu je šank i merch. Nakon prvih par godina se iskristalisalo da je ta kombinacija moguća – ali ne može biti samo jedna kutija nažalost, nego je potrebno i popratnog načina da posetioci mogu sudelovati i na neki način donirati – odnosno pomoći finansijski da se sve organizuje. Svaka godina bila je minus osim druge kad smo imali prvi veći talas posetilaca. Nekad veći, nekad manji – ali u principu tokom godine radimo da skupimo nešto sa strane da pokrijemo to, a druge stvari odradimo u kompenzaciju pa nam neko nešto da ispod cene u najam, a mi zauzvrat odradimo neku uslugu onime čime se mi pojedinačno bavimo inače. Seoska posla, ali i to je sastavni deo.
To naravno ograničava i sam program i mogućnosti koje možemo pružiti posetiocima. Iako štedimo i gledamo da se zadužimo lično koliko god treba da neke stvari odradimo na nivou, ne može se pobeći od činjenice da manjak finansija (bilo potpore nekakve kulturne organizacije,  bilo recimo prihoda od ulaznica) otežava organizaciju. Ali nije nemoguće. Samo je potrebno iskustvo i tvrda želja i snalažljivost da se zaobiđe sistem i poteškoće na koje ne nailaziš kad je džep pun para.

Da li postoji neki dodatni, propratni program uz muzički deo?

E sad, jesi ga ubo… Pokušali smo. I nismo baš uspeli (haha). Par puta smo hteli organizovati razne popratne stvari – ali nikako nismo uspeli jer nas nema dovoljno, a i logistički nismo mogli doći do stvari koje bi nam popratile program onako kako bismo hteli.

Ipak nije sve tako crno, uz muzički program tu je naravno uvek merch bendova sa hrpom dobre muzike i štivom za čitanje i edukovanje. Tu je i prljava Sava za egzibicioniste, a ljudi često uz roštilj i chill u hladovini preko dana organizuju razne igre, druženja i pokreću kojekakve diskusije na razne teške teme i smisao života. Ove godine van tog zezanja pokušaćemo da dodamo još par stvari, pa ćemo tako u gradu tokom festivala (subota oko podneva) organizovati “Food not bombs” akciju, na samom festu ćemo rezervisati deo za “Uzmi ili ostavi” sajam, pokušavamo srediti poseban šator (pazi, kad živiš u maloj sredini – i taj izbor je ograničen ako ne želiš putovati 100km dalje da bi uzeo šator i platio masne pare) u kojem bismo napravili projekcije nekoliko dokumentaraca za što ćemo tebe cimati i ovako javno, pa ti sad vidi kakav si frend. Bez pritiska, haha. Zajebanciju na stranu, ima par stvari, neke nove pokušavamo uvesti, a za one kojima ništa od toga nije zanimljivo – tu su uvek ćevapi i bazeni preko u Bosni.

Koje bi prednosti i mane istakao u održavanja festivala na otvorenom s jedne strane odnosno u zatvorenom prostoru sa druge strane?

Nikad festivale u zatvorenom nisam smatrao “festivalima”. Znam da je bezveze ta izjava gledana iz raznih uglova, ali nekako su mi to uvek koncerti s nekoliko bendova i rade se jedan dan ili vikend u klubu u kojem je već sve uhodano. Možda mi se to samo javilo od kako mi radimo festival na otvorenom pa onda vidiš kako je to raditi na totalno nepoznatom terenu i sa neočekivanim poteškoćama, bez struje i vode. I svaki put bude nekako drugačije, izazovno za raditi, a i ne bude monotono za posetioce. Plus, uz sve ove digitalije i tehnologiju danas – borba s komarcima i paljenjem vatre za roštilj u prirodi se čine kao super šamarčina većini klinaca koja regularno tokom godine ne izađu baš puno van rutine posao / škola – kuća – birtija. Uz to, na otvorenom možeš ponuditi ljudima tu slobodu koju ne možeš u klubu ili zatvorenom prostoru. Još ako imaš reku, jezero ili čak more u blizini – ljudi to puno više povezuju sa svojim godišnjim odmorom, nego odlaskom na još jedan koncert. Kad sam pre par godina bio na This is Hardcore festu u Phillyu – baš sam se osećao neprijatno i smaralo me je to što sam zatvoren i ograđen žicama i ogradom, većina ljudi se ponašala kao da je u zatvoru i bila nervozna jer im je ograničena sloboda kretanja. Došao sam u podne da pogledam neke Japance i popodne nisam mogao izaći iz tog objekta i njegovog dvorišta, a tek uveče je bio sledeći bend koji me je zanimao, a popratnog programa nije baš bilo osim ako nećeš trošiti lovu na skupu hranu. Dakle, kad je reč o gigovima – više volim manje klubove, a kad je reč o festivalu, svakako otvoreni prostor.

Koji bend biste voleli da dovedete na festival?

Naivno sam omašio priliku da prve godine festivala dovedemo Have Heart u paketu s Rise And Fall, Comeback Kidom i još nekim drugim bendovima na zajedničkom touru, kao i Dead Hearts dok su još svirali. Zajednički se uvek zezamo da moramo Propagandhi dovući ili u klub ili na fest jer je to nekako bend koji spaja sve zajedničke interese i ukuse. Ali što više vreme odmiče, a već je devet godina od prvog izdanja festa prošlo – nekako sve manje imamo želju da ganjamo bilo kakav bend ili “zvezde”. Jedino smo Another Breath i Vitamin X baš cimali da dođu izdaleka i imali malo veće izdatke da pokrijemo njihov put, svi ostali bendovi su nam ili prijatelji ili prijatelji prijatelja koji su saznali za fest i rado bi svirali na njemu. Lično se koncentrišem više na taj deo underground priče zadnjih par godina nego na velike bendove, a i pokušavam objasniti bendovima koji nam se javljaju, posebno onima koji uopšte nisu u HC punk vodama – da mi nismo demo fest i da nema klasičnih “prijava” i sl. Uvek nam je drago dobiti snimak ili link na bandcamp nekog benda, ali smo jako izbirljivi po pitanju žanra i muzike koja svira na festu, do te mere da mislim da smo iz godine u godinu sve gori (haha). Ove godine sam čak dobio poruku u fazonu “vidimo da ste u kurcu ove godine, pa eto mi bi došli da vam ne bude banana, uzećemo vam samo toliko i toliko para”. Prvo sam napisao kilometarsku poruku u kasnim večernjim satima, a onda je ujutro obrisao – tako da je to jedan od retkih upita na koje nisam odgovorio, mislim da nije ni vredan toga. Kenjam, samo da ne odgovorim direktno na tvoje pitanje – a odgovor je Razlog za. To je bend koji je mene i mnoge nas izvukao iz nekih drugih pravaca u koje smo mogli otići i uveo na put na kojem se nalazimo danas, a neki od nas i dugi niz godina već. Ima nešto u tome što pamtiš veliku prekretnicu u načinu razmišljanja i tom pubertetskom životu, posebno u doba kad nije bilo interneta, fejsbuka i svih digitalnih klik pomagala kao danas da dođeš do nečega što će te stvarno pokrenuti, mrdniti i propitati stavove.

Daj presek i tvoje viđenje o stanju hardcore punk scene u Hrvatskoj? Koji su bendovi trenutno aktivni i koliko često se koncerti održavaju i u mestima van prestonice?

Sve više i više čujem, ne samo u Hrvatskoj nego i u Srbiji i celoj regiji kako nam je “scena mrtva”, kako “nema klinaca na gigovima” ili “kako niko ne posećuje koncerte” više i sl. Ima tu istine, daleko od toga – ali zar nije uvijek tako bilo? Od kako znam za pojam “scena” uvek su iste borbe bile. Uvek je bilo manjka ljudi, generacije su se smenjivale, ljudi su se selili, bendovi se raspadali, nove ekipe se skupljale i uvek se nešto mrdalo napred. Danas je to samo još očiglednije kad su ti sve informacije dostupne i možeš videti što se događa kod komšije u dvorištu, pa se lako poistovetiš sa situacijom – ali ima i toga da preterujemo s tim izjavama i da bi mogli tu energiju i negativne emocije usmeriti u kreiranje i stvaranje nečega.

U Hrvatskoj scena nije mrtva, samo prolazi jedan period tranzicije gde se pojavljuju noviji bendovi (Wild Forms, Nailed In, Otrov, Mališa Bahat, Aimless Arrow, No Trivia Peddlers…), nekolicina starih još uvek udara kontru (Ponor, AK-47, Sentence, Kriva istina, Nulla Osta, Debeli precjednik, Loš primjer…), a drugi pak odlaze u istoriji i zasluženu pank penziju sa snimljenim pločama i kasetama koje će mnoge nove generacije preslušavati. Koncerata ima i u Zagrebu, ali i van njega, posebno u Puli, Rijeci, Zadru, Požegi i rekao bih Županji. To su mesta gde konstantno i učestalo vidim da se rade gigovi, što domaćih bendova, to i bendova koji su na touru – što je jednako bitno jer ti bendovi dovode nešto novo u sela i lokalne kolektive. Tu i tamo pokoja mesta još naprave izlete i organizuju poneki koncert, ali mi se ne čine kontinuirano aktivno.

Kad pogledam plakate od prethodnih izdanja festivala – drago mi je kad vidim da su mnogi od bendova još uvek tu negde okolo, bilo u istim ili drugim bendovim, bilo da su se prebacili u neke druge oblike podržavanja scene. Dokle god je stare škole, kolektiva i klubova, te barem jednog novog klinca po selu koji želi ući u svet hardcore punka – biće i scene. Kakve takve, ali biće je – sa svim svojim usponima i padovima. I uvek će se nešto kuvati u garažama podzemlja, u to ne sumnjam, bila internet generacija s tim zadovoljna ili ne. Nezaustavljivi Njec daje dobar status i uvid u koncerte i bendove koji se pojavljuju u Hrvatskoj na sceni, pa svakako čekirajte koga zanima više: croatianpunkscene.blogspot.comfacebook.com/croatianpunk

Preporuči mesta za klopanje u Županji.

Ćevapi u Orašju. U Županji prevladavaju birtije i kladionice. Ali ima novootvorena klopa sveže i domaće proizvodnje “Mala Sava” (preporuka vegeterijancima), a tu je i “Twix” fast food u gradu – inače cure koje već poslednjih par godina rade klopu i na festu. Osim toga, ljudi koji dođu na festival često odu i u “Restoran Lambada”, valjda više zbog izbora šarolike klope i što je na samom trgu i manjka druge ponude, sumnjam da ima neki bolji razlog za to. Ako nekom to nije dosta ili je više u tekućem fazonu – hrpa piva, rakije i sokova je dostupna u Okcu.

Lična preporuka, koja sredstva treba koristiti radi zaštite od komaraca?

Rakiju. Što su ozbiljnija tvoja pitanja pred kraj, to su i moji odgovori. Nema spasa od komaraca, bolovi se ublažavaju rakijom, kako na koži tako i u jetri. Ne znam doduše jel se vi staighteri smete mazati rakijom ili se i to računa kao konzumacija. Ako ne smete, mislim da je jedini sledeći korak astronautsko odelo. Iako sumnjam da je neko testirao njegovu otpornost na komarce.

Kojim bogovima se molite da ne padne kiša u toku trajanja festivala?

Ruskim i Norveškim. Oni imaju najbolje websiteove za prognoze vremena. Osim toga, tu su i Englezi koji su doneli prvu nogometnu loptu u Županju i koji nas uvek štite. Tu su i francuski kruzeri koji doplove početkom leta pa pitamo prijatelje Francuze, a i metereološka stanica na Gradiškom brdu pomaže. Svi bogovi zakažu, pa tako i ovi naši. Cerada je zakon.

Kako napreduju pregovori sa bendom Colonia?

Sad bar znam s čim ću te maltretirati u zoru oko 6-7h ujutro. Samo pazi da ne nakačiš neke lokalce na sebe svojim ti da bu di bu da dance pokretima.

 

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close