Daria znate. Starija garda još iz 80ih preko “Zips & Chains” fanzina, neki iz 90ih zahvaljujući njegovoj engleskoj verziji, oni još mlađi zbog benda This Side Up u kojem je svirao, a neko i preko dve izdavačke etikete koje vodi. Goodwill Records je pokrenuo sredinom 90ih a pre desetak godina i No Plan Records. Objavio je brojne klasike poput Negazione, Upset Noise, Newtown Neurotics ali i bendove iz nekadašnje Jugoslavije. Prvi je zvanično izbacio singlove Dva minuta mržnje, potom rane radove KBO! Napred u prošlost je takođe doživeo vinilna izdanja zahvaljući njemu. Preko podkasta “Ljudi iz podzemlja” saznali ste mnoge detalje iz Dariovog života dok je u ovom razgovoru tema fokusirana na funkcionisanje dve etikete. Mogao je ovaj razgovor da bude i duplo duži ali nam je poenta bila samo malo zagrebati kako jedan nezavisni izdavač funkcioniše. Stariji će možda evocirati uspomene uz neki vinil koji im čuči u kolekciji decenijama, dok mlađima ova priča može da posluži kao vetar u leđa, da skontaju da u današnje vreme ako nemaš fizičko izdanje to je kao da nikad ništa nisi snimio jer je neopipljivo.
Nikad nisi ništa objavljivao dok si živeo u Hrvatskoj ako se ne varam, počeo si se time baviti tek kada si došao u Italiju?
Dario: Radio sam fanzin, jos od 1987, ali nisam objavljivao muzička izdanja.
Radio si u nekom šopu dok si bio u Italiji?
Dario: Nije to bio šop već distribucija, tipa Cargo. Bili smo specijalizovani za HC/punk. Bilo je indi muzike, nije bilo mejnstrima, nisi mogao kupiti od nas Majkl Džeksona, ali recimo stigne novi NoFx, određeni dućan ga naruči i mi mu pošaljemo deset kopija. Mi smo bili spona između etikete i dućana.
Okej, kada si krenuo sa svojom etiketom?
Dario: Tri meseca nakon što sam se zaposlio u toj distribuciji. Ja sam negde 1992. upoznao Paola koji je imao SOA Records, živeo je 300 metara od mene, družili smo se, a on je u to vreme već objavljivao ploče. Ja sam uveliko radio fanzin koji je mogao da se kupi u par prodavnica u Rimu, Paolo ga je negde kupio, tamo je video moju adresu, kontaktirao me je i tako smo počeli da se družimo. On je mlađi, godinu ili dve, od mene. Od njega sam video kako funkcionišu stvari oko izdavaštva, kao i od distribucije u kojoj sam radio. U to vreme sam svirao u bendu This Side Up i rešio sam da osnujem svoju etiketu koja će izdavati naše ploče. A pošto smo Jakopo, gitarista benda, i ja, par meseci nakon osnivanja benda, dobili posao u istoj firmi (Helter Skelter) tako smo mogli i finansijski da je podupremo.
Prvo izdanje ipak, nije bilo This Side Up već Overflow?
Dario: Tako je. Sticaj okolnosti… Znali smo se već neko vreme, još iz vremena Through Department Store i Dorothy. Goran (Žika) me je pitao da li znam neku stranu etiketu koja bi im objavila singlicu jer bi voleli da se za njih čuje i malo izvan Hrvatske. Njima je prethodno prvi singl objavio Black & Noir iz Francuske. Onda sam mu ja rekao, kao „imam ja etiketu“ iako ništa još uvek nisam imao. Ali upalilo je. Njima je to bilo OK i dogovorili smo se da izdamo singl. Oni su poslali sve, uradili su i grafičko rešenje, koje je, onako, čudno, nikada mi se nije nešto svidelo, ali okej, to je bio njihov izbor. I onda smo mi to objavili i iz petnih žila se trudili da promovišemo izdanje po Italiji. Kad je to došlo do novina pojavile su se ludačke recenzije. Ljudi su bili oduševljeni „klincima iz Hrvatske, koji odlično sviraju“, poredili su ih sa raznim bendovima od Stiff Little Fingers do Screeching Weasel.
Kako si u to vreme uopšte uspevao da promovišeš neko izdanje, jel sve išlo preko reklama u fanzinima?
Dario: Bilo je sve drugačije nego danas. Nekoliko muzičkih kritičara živelo je u to vreme u Rimu i nama je bilo bitno da to izdanje stigne do njih. Pošto smo u Helter Skelteru radili i Jakopo i ja, imali smo brojne kontakte, pa kada bi ti kritičari došli po neko sledovanje noviteta za recenziranje mi bi im uvalili i Overflow. Tako da je recenzija tog njihovog singla izašla u nekoliko časopisa koji su se kupovali na trafikama. Kao fanzinaš, slao sam dosta toga i drugim fanzinima.
A kako ste ih distribuirali?
Dario: Moja, Jakopova i Barbarina adresa bila je na unutrašnjosti omota i ljudi su nam pisali za distribuciju. A kad bi izašla recenzija singla u nekom časopisu, stizale su nam pare u kovertama sa raznih strana. Recimo kada je Maximum RnR objavio recenziju fanzina, mesec dana sam izvlačio koverte iz sandučeta u kojima su bili novci. Neverovatno koliko je uticaja imala štampa u odnosu na danas. Sada ljudi preslušaju bend preko interneta prvo pa naručuju izdanje tek ako im se svidi, a u to vreme bilo je veliko poverenje u osobe koje su pisale recenzije. Bitne su bile „reference points“: „a ha, ovi sviraju nešto između SLF i SNFU, to će mi se svideti garant“ i tako si naručivao ploču. Na blef.
Da, potpuno nerealno za današnje vreme. Koji tiraži su bili ili da budem konkretniji koji ti je najveći tiraž koji si objavio?
Dario: Na “Goodwillu”, najveći tiraž imalo je split izdanje White Frogs/This Side Up. Oba benda su bila nova, mi smo pre toga imali jednu stvar na nekoj kompilaciji, a oni singl. Jednostavno, nismo tu ploču prodali zato što smo bili popularni ili dobri, već zato što je to bila naša ploča i baš smo se trudili da ona stigne svuda. Slali smo pisama i pisama, svakom ko je izdao ploču ili imao etiketu. Helter Skelter je distribuirao i Maximum RnR. Povadili bi adrese iz recenzija, oglasa, svega živog i nudili razmenu našeg za njihova izdanja. Mogu ti reći da je barem polovina kojima smo pisali odgovorila, a od te polovine, barem 90% je odgovorilo pozitivno ili je jednostavno poslalo svoje ploče u razmenu. To je bilo vreme kad je poštarina u Americi bila sića, pa to nije bila takva prepreka razmenama kao danas. Štampali smo ga u 3600 primeraka, još 1000 komada objavio je “Alarma Records” u Americi, etiketa Lenina, basiste iz Los Crudos. Overflow je takođe dobro prošao, otišao je u 2650 komada. Danas je sve to malo drugačije.
Kako uopšte izgleda dogovor sa jednim bendom, tražite li od njih da idu na turneje i da sviraju kako bi ih na svirkama što više prodali, menjali, promovisali?
Dario: Ono što će ti svaki lejbl reći je: „ja objavljujem ono što mi se sviđa“. Skoro svi rade po tom principu. Naravno, od onoga što nam se sviđa objavljujemo ono što možemo objaviti. Sviđaju se meni i Descendents i Strike Anywhere, ali ojavljujemo bendove koje možemo. Zašto ja na “Goodwill” izdajem HC/punk? Pa zato jer se u džez se ne razumem, a ovo volim i ako mi neko 90% iskopira Bad Religion, ja ću to primetiti. Ima masa razloga zašto neko izdanje treba uraditi ili ne. Posebno je teško kada hoćeš da objaviš izdanje nekom novom bendu jer ti niko ne garantuje da se oni neće raspasti nakon par meseci ili godinu dana i šta ćeš onda… I to se desilo, imam takvih izdanja nekoliko, da se bend raspao a meni ostalo 1000 ploča u podrumu. Danas sam možda malo više ziheraš, ne zalećem se sam baš sa prvim izdanjima, radije bih ga uradio u koprodukciji sa još nekim.
A kad ljudima kažeš da vodiš diskografsku kuću, tačnije dve, kako im to deuje, je l’ znaju o čemu se tu radi?
Dario: Kad ja kažem ljudima, koji nisu toliko upućeni, da imam diskografsku kuću, oni prvo misle da je reč o studiju, opremi, tehničarima,… ne skapiraju odmah o čemu je reč, pa im onda objašnjavam da sve što treba za ovaj posao je podrum kao skladište i kompjuter. Ne sedim ja u studiju i ne okrećem dugmiće na mikseti, niti štampam ploče u dnevnom boravku. Diskografska kuća dobije gotove snimke, pa je ono što mi radimo oblikovanje jednog izdanja (album, singl, CD, ploču…). Naručimo da fabrika odštampa XY broj kopija i pošalje ih na našu adresu nakon čega izlazimo s gotovim proizvodom na tržište. Tek tu počinje najveći deo posla, jer treba promovisati izdanje, distribuirati ga, doći do svih tih dućana ili mail-ordera gde će ga ljudi kupiti.
Koje ti je bilo najbolje a koje najlošije izdanje i da li si nekad pokajao?
Dario: Nisam imao nikada problema sa nekim bendom da bih se pokajao. Jednostavno nisam sebe stavljao u situaciju koja bi mogla biti problematična. Često čujem od nekih etiketa kako su poslale određeni tiraž bendu na komision, da plate kada prodaju, a oni se raspali u međuvremenu i nikada im nisu platili. Ja nisam imao takvih situacija, ne volim da dugujem ali ni da meni duguju. To samo opterećuje mozak, kao: “tamo neki tip iz tamo nekog dućana iz tamo neke zemlje duguje mi deset ploča”. To je naporno. Ja etiketu ovih dana radim uglavnom sam, uz pomoć prijatelja, i nemam tog mentalnog kapaciteta da se bavim dugovima. Ili ti to stvara nered u glavi ili na papiru. Ovako, trampim se s ljudima, pa kad ja imam tvoje ploče a ti moje, onda svako može raditi s njima šta hoće. Možeš ih i dati besplatno, tvoje su, ne duguješ nikome ništa. A što se ugovora tiče, nikad nismo imali ugovor sa nekim bendom. Dogovaramo se nedavno Alison i ja oko objavljivanja njene knjige i ona me pita da joj posaljem skicu ugovora. Odgovorim joj da ja dolazim iz dela sveta gde reč i dalje ima veću vrednost od ugovora. Mi smo sve “ugovore” sklopili sa stiskom ruke. Ne znam šta bih istakao kao najgore izdanje, neka su se prodavala bolje neka lošije ali iza svih izdanja stojim. Ni za jedno nikad nisam rekao „koji kurac sam ovo uopšte radio“.
Koji su tiraži izdanja koje radiš kao “No Plan Records”, poput Napred u prošlost, Dva minuta mržnje…?
Dario: Standard nam je 350 komada, 300 crnih i 50 kolornih. Mogao bih bez problema štampati 500 ili 600, ja bih to sve rasturio, ali bi tu moglo da se desi da 60-70 distributera želi tu ploču a tržište nije toliko veliko, i onda te ploče gube vrednost. Pogledaj na Discogsu koliko ljudi prodaje istu ploču pa svaki sledeći spusti cenu za deset centi od prethodnog, jedan je prodaje za 5, drugi za 4.90, treći za 4.80 evra, što po meni nije vizija kako bi jedna etiketa trebala raditi. Ja sam došao do cifre od 300-350 koja je realna, toliko ljudi stvarno želi određenu ploču. Bilo je par slučajeva, poput benda Klaxon koji su tražili da radimo 500 komada i to se rasprodalo. Drugi slučaj je Negazione koji je otišao u preko hiljadu komada. To je bilo dosta skupo izdanje ali je sve otišlo. Negazione nisu baš lagani za saradnju, ne sviraju već sto godina, pevač je jedini tu u toj priči, i dalje da se bavi pločama. Njihov bubnjar živi blizu mene u Berlinu pa smo ih nas dvojica zajedno davili dobre dve godine. Tek kada im je izašao boks set za “Contempo Records” u kojem je bila diskografija plus majica i koji je bio prilično skup jer je koštao preko 100 evra oni su dali zeleno svetlo da uradimo singl. Mi smo im platili sve unapred dok oni još uvek čekaju novce od tog boks seta i koliko čujem na sudu su s izdavačem, baš bezvezna situacija.
Kako ljudi na zapadu reaguju na izdanja starih bendova sa prostora nekadašnje Jugoslavije, da li ih kupuju samo oni koji znaju za njih iz starih fanzina ili ima i mlađih?
Dario: Prosek godina ekipe koja kupuje naše vinile dosta je visok, to su sve ljudi koji su slušali tu muziku tokom 80ih i 90ih. Prvo naše izdanje je Napred u prošlost. Kad sam bio klinac te neke 1988, meni je drugar Šime iz Zagreba snimao sve te bendove, njih pa ZRM, potom bend Totalna destrukcija, pa dalje: Cretins, KKK, Pouka, NBG… Znao sam da su oni iz malog mesta u Vojvodina, Banatsko Novo Selo. Važili su za neku vrstu kultnog benda jer si teško mogao da ih vidiš uživo, ne znam da li su odsvirali dva koncerta van Srbije u to vreme. O tom bendu se u Hrvatskoj manje znalo, ali su mene zaintrigirali njihovi tekstovi u kojima sam se pronalazio. Recimo tekst za pesmu „Pogledaj“ je neverovatan, ne znam da li je bilo ko na prostorima nekadašnje Jugoslavije napisao bolju pesmu koja bolje opisuje jednu svest koja je postojala na prodručju Jugoslavije do raspada. Kad je krenuo “No Plan Records”, sa pločama Stigmathe ispekao sam znanje, pa me za Napred u prošlost nije toliko zanimalo da li će se ta ploča prodati, izdao sam je za sebe. Kontaktirao sam Nandora i dogovorio se vrlo lako s njim. Za prvi singl koji se zove „1985“ omot je uradio Septik, na njemu su prvi demosi, i ta je ploča stvarno imala dobru recenziju u Maximum RnR. Planula je, u par meseci se rasprodala.
Ja sam recimo gledao Napred u prošlost u Negotinu polovinom 90ih i uvek su bili underground undergrounda, nekako bend za sebe. Kako ti iz današnjeg ugla gledaš na scenu u Jugoslaviji iz tog vremena, da li misliš da se cela priča pomalo idealizuje kao i mnogo drugih stvari u panku?
Dario: Kada je reč o panku u Evropi, tačnije istočnoj Evropi gde ću svrstati i Jugoslaviju, ubedljivo najjaču scenu imala je upravo Jugoslavija pa tek onda Poljska, ali Mađarska, Čehoslovačka, Rumunija… bili su epohe iza nas. Ako gledaš Evropu u celosti, na prvom mestu bila je Britanija pa potom Španija, Švedska takođe, ali mi smo tu bili negde odmah iza njih. Meni je naša scena bila bolja i od italijanske i od francuske. Mi smo stvarno imali fenomenalne bendove, možemo da pričamo i o prvom talasu panka, koliko je samo sjajnih bendova koji su počinjali na slovo p: Paraf, Pankrti, Pekinška patka, Problemi, Prljavo kazalište… E kada se pojavio hardcore, neke druge zemlje su iskočile u prvi plan, Italijani su se izgurali napred, Finci takođe, potom Nemci. Tu smo malo kaskali. Od naših bendova u to vreme znalo se za UBR, osim Borghesie i Laibacha koji ipak nisu bili deo te scene. Eventualno još i za Tožibabe, ali se za njih više zna danas nego što se znalo tada. Ja sam u to vreme već živeo u Italiji pa znam koliko su ljudi tamo bili upućeni i znali o dešavanjima na sceni u Jugoslaviji.
Interesantno je da je jedini beogradski hardcore bend u to vreme koji je imao objavljen singl bio Crist, to sam saznao ne toliko davno. Pitao sam se a šta je bilo sa Solunskim frontom i Distressom, odnosno šta bi bilo da Gvido nije objavio njihove ploče tek 1996, da li bi se uopšte znalo za njih…
Gvido je stvarno bio jedan od pionira te scene dole, on je sve te bendove gurao kroz fanzin, posebno beogradske. Posetio sam ga 1988. kada sam nabavio i neke ploče od njega, mada moram priznati da mi Crist nije neki bend koji ja slušam, ali svaka njemu čast šta je sve izdavao, ona kompilacija “Step By Step” i brdo drugih kaseta poput: “Jedino bubašvabe preživljavaju Černobil”, “Nema vopija nedeljom uveče” ili “Došao je kraj”. Sada bi se gomila ljudi tukla nogama u guzicu od sreće da ima te kasete. Danas ne pratim toliko scenu dole, već ko mi šta preporuči. Tako sam čuo Apsurd na primer. Fak of bolan je jedini hrvatski bend čije ploče još uvek redovno kupujem.
Kakva je saradnja bila sa Newtown Neurotics?
Dario: Cela priča oko tog benda počinje još negde 1984. Svako leto sam išao kod tetke u Rim. Tom prilikom, sišao sam sa broda u Peskari i kupio novi broj “New Musical Expressa”. Na nekoj pank top listi spazim to ime i njihov album „Beggars Can Be Choosers“. Par dana kasnije naletim u prodavnici na tu ploču i kupim je. Oduvala me je, kao kada sam prvi put čuo Ramones. Na poleđini omota bili su ispisani svi tekstovi koji su me zainteresovali. Bavili su se čudnim temama za ono vreme, to je sve više aktuelno danas nego što je bilo tada. Niko u to vreme nije pevao o muškim duplim standardima ili jednakosti polova. Zahvaljujući njima bukvalno sam naučio engleski, čitao sam tekstove i pomoću rečnika prevodio i učio reči. Kada sam počeo da radim fanzin, prošla su prva dva broja kada sam odlučio da ubacim i neki strani bend i kao koga da stavim i setim se da je na omotu te ploče bila i adresa benda. Rizik je bio cena markice i ništa više, pa kako bude, nisam znao da li će mi odgovoriti i da li im je uopšte ista adresa. Nakon par nedelja stigao je odgovor od Stiva. Od te 1988. mi smo u kontaktu, redovno smo se dopisivali, on mi je uvek slao flajere… I eto pre par godina rekao sam mu da bih želeo da reizdam drugi singl s čim se on složio i čak je našao u svom podrumu 500 originalnih omota. Poslao mi ih je vrlo brzo tako da nismo morali da štampamo nove. Sa njim sam se često viđao kad god bi svirao u Berlinu, da li solo ili s bendom.
Zašto akcenat “No Plan Records” samo na bendovima iz 80ih?
Dario: “Goodwill” je već postojao nekih 18 godina, njega sam osnovao 1994, prva ploča je izašla 1995, a “No Plan” je krenuo 2013. i to tako što mi je želja bila da reizdam prvi singl benda Stigmatha. To mi je jedan od pet najdražih italijanskih singlova. Kada sam se dogovorio sa pevačem Fabriciom oko tog reizdanja, nekako mi nije imalo smisla da to ide kao izdanje “Goodwill Records” koji je u to vreme objavljivao oldschool hardcore aktuelne bendove i kao hajde sad da uradimo neko reizdanje. Zbog toga sam pokrenuo drugu etiketu i nakon Stigmathe poželeo sam da objavim reizdanja još nekih bendova koje sam slušao i voleo dok sam bio klinac tako da je fokus upravo zbog toga na 80tim.
Kakvi su ti planovi i sa jednom i sa drugom etiketom?
Dario: Što se tiče “Goodwilla”, nema nekih konkretnih planova. Tu je nekoliko bendova s kojima radimo, možda se neko od njih javi sa novim izdanjem: Zero Eight One, Sputa, Bystander… A što se “No Plana” tiče, tu imamo dosta planova. Prve stvari koje bi trebalo da objavimo tokom proleća je bend Artistic Decline, iz Los Anđelesa, koji je nastao 1982. postojao nekih pet godina i svirao vrlo raznovrstan hardcore. Njihova ploča snimana je 1983, a izašla je tek 1987. Nakon njih izlazi singl benda Godhead koji je takođe iz LA. Sve se nešto vrti oko Los Anđelesa u poslednje vreme. Za par nedelja izlazi knjiga Alison Braun „In The Pit“ sa njenim fotografijama sa koncerata iz LA, od Black Flag, Descendents, Bad Religion i Ramones do GBH, Discharge, Misftis… E Godhead je jedini singl izdao sa etiketu „Bemisbrain“ koja je u ono doba radila kompilacije „Hell Comes To Your House“, tri komada. Taj bend se raspao nedugo nakon tog singla, pa mi radimo reizdanje toga sa još jednom odličnom bonus pesmom i bukletom bogatim informacijama.
To je jako bitno za reizdanje, sam omot jednostavno mora sadržati sve te stvari, fotke, neku priču, tekstove… pogotovo kad ne poznaješ bend, te stvari će te samo zainteresovati… Odlepim kad vidim skarabudženo reizdanje, omot, unutra ploča i ništa više. Nego, radio si fanzin Zips & Chains. Brojni drugi fanzini doživeli su da budu objedinjeni i objavljeni u jednoj knjizi. Da li si razmišljao i ti o tako nekom poduhvatu?
Dario: To mi se upravo vrti po glavi u poslednjih mesec dana, ne znam da li je to zbog ove pandemije, sediš kod kuće, svašta ti pada na pamet. Nisam bio preterano ponosan na prve brojeve, smatram ih totalno amaterskim, ali tada sam imao 17 godina, bio sam amater. Kad malo bolje razmislim što da ne… Možda ću staviti na crowfunding čisto da vidim da li ima inetresa za jednu takvu knjigu.
Objavljuješ sada tu knjigu sa fotkama sa koncerata u LA, da li ti je padalo na pamet da uradiš nešto slično i sa ex Yu scenom?
Dario: Tu i tamo desi mi se da radim intervju s nekim i da imam osećaj da me ljudi čitaju, izvuku mi misli iz glave, tako sada i ti. Što se tiče te teme, ja sam tamo neke 1998. počeo prikupljati fotke bendova sa svih strana, pre interneta. Skupio sam nekoliko hiljada fotografija jer sam želeo napraviti neki foto zin sa fotkama bendova iz celog sveta, malih, velikih, poznatih, nepoznatih… Jednu vrstu nekog preseka, ko je tada svirao bilo gde u svetu. Tada sam počeo skenirati sve te slike ali sam nakon sati i sati skeniranja i rada odustao od te ideje jer je jednostavno projekat bio veći od mene. Pre par meseci ponovo mi je ta ideja počela da bude aktuelna, ali da se recimo uradi fanzin sa jednom godinom, na primer 1985. i u njemu da budu samo bendovi iz te godine, pa redom dalje. To je neka ideja kojoj možeš videti kraj. Ne bih se ograničio samo na Jugoslaviju, ali svakako razmišljam da nešto uradim sa svim tim fotografijama.
Imaš li nešto što bi dodao za kraj?
Dario: Nisam ti odgovorio koja su mi najdraža izdanja, pa evo ovako, što se tiče “Goodwilla” tu je recimo prvi singl Day Of The Dead. Nakon toga, prvi album benda At Half-Mast kojem sam radio dva singla i dva albuma. Sjajni su momci, odličan bend. Iz poslednjih par godina jako mi se sviđa ploča Just Die! koja ima sve, super muziku, dobar omot, fenomenalne tekstove… šteta što se taj bend brzo raspao, ali svakako bi više ljudi trebalo znati za tu ploču. Što se “No Plan Records” tiče, nakon Stigmatha i Napred u prošlost, možda najdraže izdanje mi je Bedboys „L’Indifferenza Uccide“. To je jedna sjajna anarho hardcore ploča benda iz Italije za koji mnogi ljudi ne znaju. Tu je i Upset Noise „Disperazione Nevrotica“. Jako sam ponosan što sam objavio i Misanthropic Chairty, to je mali bend, ne baš poznat ali meni jako drag. Izuzetno mi je draga i ploča Kbo!, iz sentimentalnih razloga. Prvo, ja sam te njihove demose slušao taman u doba kada sam počinjao sa Zips & Chains fanzinom, a drugo, radeći tu ploču opet sam radio fanzin, na 8 stranica, njihovu biografiju 1982-1989. popraćenu fotkama i plakatima. Generalno, teško mi je izdvojiti jedno izdanje jer me skoro sva vraćaju u detinjstvo, na bendove koje sam tada slušao: Newtown Neurotics, Klaxon, Dva minuta mržnje, Last Rough Cause, Rappresaglia…
Za kraj, kakva je po tvom mišljenju budućnost vinila?
Dario: Ne znam šta bih ti konkretno rekao. Nema baš puno mladih koji su zainteresovani za vinil pa sam sa te strane skeptičan, fali novih generacija. Ali ko zna. Ja sam zaljubljenik u vinile. Kada se pojavio MP3 odjednom je nestala cela jedna generacija mladih kupaca ploča. To su oni srednjoškolci koji bi se naložili na neki bend i koji bi ga preporučili svojim drugarima koji bi odmah zatim 70ih, 80ih i 90ih trčali u dućan da kupe određenu ploču. E toga danas nema. Idi u neku prodavnicu ploča i okreni se oko sebe. Verovatno ćeš biti jedan od najmlađih kupaca u bilo kom momentu. Upravo ta smena generacija treba da bi ikakva stvar opstala. I ploče, i pank, i bilo šta drugo. Želeo bih se još na kraju zahvaliti tebi na podršci kroz sve ove godine, Neši, Zgrou, Dašku, Migelitu na prostoru u emisiji “Ljudi iz podzemlja” i Oblaku koji je praktično leva ruka No Plan Records. I dok izađe ovaj broj nadam se da ćemo već svi biti van mraka (Out of darkness) s obzirom na situaciju. Pozdrav.
ntervju objavljen u Out of the darkness #10, 03/2021
