Pisao sam prethodnih godina u superlativima o festivalu Iluzije slobode a posebno o mestu na kojem se održava, ali dodaću još nekoliko redova pre nego što pređem na sam program. Salaš The Spirit of Schultz je pravi mali raj na zemlji i od kako se festival pozicionirao na toj lokaciji dobio je i kontinuitet. Netaknuta priroda na nekoliko minuta hoda od glavnog puta u Bečeju ugostila je festival Iluzije slobode četvrtu godinu za redom. Pre toga, festival koji je pokrenut još 2009. imao je takođe četiri izdanja. Taj prvi održan je u amfitetaru u centru Novog Bečeja, a naredna tri (2016, 2018. i 2019) u dvorištu bioskopa.
U organizacionom smislu, dostignut je najviši mogući nivo, i sve je urađeno po „uradi sam“ principima. Ako je prethodnih godina i bilo nekih sitnih propusta, u hodu su oni otklonjeni i sada imamo festival koji je prešišao mnoge slične poznatije događaje. Brojni komercijalni festivali imali bi svašta da nauče od Iluzija slobode. Ne znam šta bih naveo kao nedostatak. Što se spiska izvođača tiče nastupilo ih je 12 raspoređenih u dve večeri a ja sam bio samo drugog dana, u subotu 13. juna. Tokom posle podneva bilo je i pratećeg programa; svirka, likovna radionica, predstava, koji je počeo u 16 časova.
Pošto sam posredovao u dolasku malog engleskog pank benda The Allergics, čijeg pevača Nevila poznajem gotovo tri decenije a koji je od tada redovan posetilac Beograda ali i brojnih mesta (čitaj: stadiona) širom Srbije, bilo mi je bitno da stignem na sam početak večernjeg dela programa jer su oni nastupili prvi. Pre nekoliko meseci javili su se i izrazili želju da dođu u Srbiju na vikend i odsviraju Beograd i Novi Sad. Kada su kupili avio karte (stigli su u proširenom sastavu od 12 ljudi), shvatio sam da se datumi poklapaju sa festivalom u Bečeju te da nema svrhe da sviraju u Novom Sadu jer se kompletna ekipa odavde preseli ta dva dana na Iluzije. Kao bonus gig uletelo im je i Smederevo u nedelju te je tako The Allergics odsvirao tri umesto plairana dva koncerta. Za taj bend, verujem, da niko nije čuo. Teško da bih i ja da nije Nevilovog kuma Dušana i ličnih poznanstava. Čak sam ih i gledao pre nekoliko godina u jednom pabu u Blekpulu. Zvučali su mi tada simpatično, zanimljivo, ali u pijanoj atmosferi koju su kreirali njihovi drugari nisam ni mogao da steknem pravi utisak jer snimak koji postoji na netu nije nešto.
Stigao sam bukvalno sa taktovima prve pesme jer je program počeo tačno u osam. Očekivao sam da nas u publici neće biti dvadeset te me je iznenadila ozbljna gužva. Bend je zvučao kako treba, bez greške. Dobar zvuk, oni utegnuti, a kompletan ambijent i reakcija publike stvorili su sliku da je The Allergics te večeri bio tri klase iznad studijskog snimka i pabovskog nastupa koji sam gledao. Odsvirali su četrdesetak minuta klasičnog 80’s panka i završili nastup obradom „Someone’s Gonna Die“, uz pogo u kojem je učestovao i sam Nevil.
Nakon njih na bini su se ređali jedan za drugim, prvo Casillas koji je očekivano počistio sve pred sobom svojom nojzščinom, potom simpatični Lelee, indi-rok trio sa ženskim vokalom stacioniran u Ljubljani, a onda i nemački Stage Bottles za koji nisam pojma imao da je još uvek aktivan. Nisam čuo za njih godinama. A iznenadio sam se brojem pesama iz repertoara koje sam znao kao i činjenicom da ih je i ostala publika znala. Oni su svirali najduže od svih, punih sat, da bi u završnom setu izveli Apstartse i Sekndse, „na opštu radost svih prisutnih“. Prostor festivala u to vreme bio je uveliko pun. Nepotrebno duga pauza usledila je nakon njihovog nastupa a pre početka domaćeg Fiskalnog računa. Fiskalci imaju takav status, posebno na Iluzijama, da je dovoljno da se pojave na bini i prepuste publici da ih nosi. Pevale su se horski sve pesme uz upaljene baklje. Nije ovo bio njihov najboji nastup koji sam gledao, ali su svakako
ostavili snažan utisak. Jedino šta me je malo izvelo iz takta tokom uvodnih nekoliko pesama jeste „šesti član benda“ koji se nepotrebno motao po bini, s rancem na leđima, u jednoj ruci sa punom čašom u drugoj sa kamerom. Odvlačio mi je pažnju. Svakog momenta očekivao sam da će zapeti za neki kabl ili nečiju nogu… ali okej, nisam siguran da je još neko to primetio osim mene. Žao mi je što ne izdržah do kraja pa nisam odgledao i Zube. Dok sam stigao kući i spremio se za postelju bilo je skoro tri sata. Zaspah s osmehom na licu. Bravo za organizatore, bravo za bendove, bravo za publiku!
Zgro
- Zaboravih, a važno je istaći. Dizajn plakata, majica i svih pojedinačnih vizuala festivala je vrhunski. Pojedini elementi iskorišteni su i isprintani na foreksima čime je dodatno ukrašena bina. Svaka čast za ideju.
