Dokaz da, uprkos konstantnom prodoru neukusa, kvalitet može da opstane svakako je i novo izdanje kraljevačkih hc/punk veterana Sedativ. Nisam mogao ni da posmislim da ću 2021. biti u prilici da pišem o novom izdanju ovog benda, kao ni da ćemo se svi mi koji smo činili tzv. kraljevačku scenu okupiti posle 20 godina neaktivnosti. Upravo je taj događaj („30 godina kasnije – plamen još gori“) bio pokretač nove inkarnacije starog hc talasa u Kraljevu, na kojima je Sedativ ponovo počeo da pliva. Koliko uspešno i koliko ozbiljno, pokazuje prvo izdanje nakon dve decenije ćutanja. Pod nazivom „Color Caecitas“, sa 10 pesama, pet potpuno novih i pet starih, aranžerski umivenih, Sedativ se opredelio da nosač zvuka bude audio kaseta. Pozitivno sam iznenađen, jer sam njen veliki poštovalac. Niti je tehnološki napredak mogao da uništi audio kasetu, niti je Sedativ pogrešio što se odlučio za ovaj format. Od gomile hardcore/punkrock bendova Sedativ svakako izdvajaju odlični tekstovi sa jasnim porukama i pucnjem u prave mete. Džoker. Adut koji se ljubomorno čuva. Album otvara „Pevaj moj narode“, svojevrsni lament nad sudbinom koja nas je zadesila. Izneverena obećanja sa jedne i uspavana javnost sa druge strane. Sedativ ne vidi razlike među ljudima na osnovu boje kože, što je jasna odrednica benda od samog nastanka. Naslovna „Color Caecitas“ bavi se upravo problemom sveprisutnog rasizma. „Dezerter“ je verovatno najpoznatija, nastala tokom devedesetih u jeku ratova na prostoru SFRJ, i danas deluje sveže. Veoma dobar tekst kao i gitarska tema ovu pesmu svakako preporučuju za slušanje na duže staze. Uz nju, pesme „Beskućnik“ i „Izdajnik“ predstavljaju svojevrsnu triologiju, objedinjujući lajt motiv – težnju običnog čoveka da se odupre nacionalističkoj histeriji. „Tresak“ je posvećen prijatelju koji je izgubio bitku sa samim sobom, raširenih ruku stigao na kraj puta… Pesma je odsvirana u bržem tempu, što nije jedini primer na ovom albumu, jer sve variraju od mid tempa do bržih ritmova. Svaki put kada Sedativ podigne nivo, ume da podseti na Bad Religion. Jeste Ćirov glas grublji od Graffina, ali gitarske deonice podsećaju na tu kalifornijsku školu, što je po meni – samo plus. B stranu otvara “Virus”. Pomislio sam da će tema biti aktuelna pandemija ili sveprisutna socijalna distanca koja je od akutnog prerasla u hronično stanje. Ne, “Virus” o kojem se ovde govori mnogo je širi i opasniji. Taj virus je čoveka pretvorio u broj koji svako ko je ekonomski moćan može da ispiše ili obriše. Broj koji ne odlučuje. Surovo, ali istinito. “Još jedan više”, nadovezaće se sledeća pesma. Mnogo je onih za koje znamo da nisu izdržali pritisak stvarnosti, da su mir našli u otuđenju i bežanju od realnosti. Ili onih koji su umesto kritike ovog živog blata izabirali oportunizam zarad lične koristi. “Iza svega ostaje put”, a za Sedativ su taj put stisnute pesnice i podignuta leđa. Uspraviti se, ispraviti kičmu. Ona je najvažnija. Moja preporuka!
Nikola Mikarić – uvod
Felix – intervju
Jahvo Joža, Ivica Milošević – fotografije
Zdravo dječaci! Eto i vas mada je stvarno potrajalo. Na početku molim vas napravite jednu kratku rekapitulaciju svog rada, hibernacije i ponovne aktivacije.
Ćiro: Zaista je potrajalo, ali je dobro što i dalje traje. Sve je počelo još 1991. u vreme kada je bivša država pucala po svim šavovima, kada je rat već uvelliko galopirao ovim prostorima pod plaštom opšte nacionalističke histerije. Sve to je na neki način bila i inspiracija da Božo i ja dođemo na ideju da osnujemo bend koji će se razlikovati od onoga što je u to vreme bilo zastupljeno na ovdašnjoj sceni. Kako to obično biva, bilo je tu raznih personalnih promena, a dolaskom Popa i Đola u bend sve dobija prave konture. Usledile su svirke i snimanje prvog dema 1993, ali potom u vojsku odlazi najpre Đole, potom Pop, a onda i ja godinu dana kasnije u vreme kada se oni vraćaju. U međuvremenu je Žućo iz Totalnog promašaja preuzeo bas, a sa Bojanom na bubnju, takođe iz TP, snimamo drugi demo, i u leto 1994. objavljujemo DIY kasetu „It’s my life, bre“. Po mom povratku iz vojske, uspeli smo da uradimo još par svirki i još jedan snimak, a potom i kasetu „Samo tresak“. Tu se nekako, 1996. taj deo priče završava. Posvetili smo se studijama, svojim porodicama, poslu… Sve do 2018. kada se ponovo okupljamo, i posle čuvene svirke u MTŠ, pojačani Vojkanom i Nodžom (The Truth) i njihovom novom energijom, odlučujemo da nastavimo dalje.
Đole: Počeli sa radom ranih devedesetih sa pojavom loših trendova u društvu i politici na prostorima Jugoslavije. Prestali sa radom sa pojavom obaveza prema studijama. Opet počeli sa radom sa pojavom loših trendova u društvu i politici na prostorima bivše Jugoslavije, ali ovog puta mnogo ozbiljniji. Doduše ima malo i do krize srednjeg doba.
Da li se išta promenilo u gradu na Ibru od ‘’slavnih diy punk/hc dana’’ do danas i da li se slažete s tim da plamen ipak i dalje gori kako je to poručio verovatno najposećeniji diy punk/hc koncert u Srbiji u ko zna koliko godina unazad?
Ćiro: Posle SPS uzjahao nas je SNS! I tu se ništa nije promenilo, čak se i akteri naše nepresušne inspiracije, glavni protagonisti svega onoga što je uništilo brojne ovdašnje generacije, od ratova i hiperinflacije, do tajkunskih tranzicija i pljačkaških privatizacija, nisu promenili. Promenili su samo dresove. Zato i nije čudno što se taj plamen iz devedesetih koji je jedno vreme samo tinjao, ponovo rasplamsao. A mnogo toga se nije promenilo. Eto, ni posle dve decenije Kraljevo i dalje nema adekvatan prostor za svirke, nema klinaca koji bi preuzeli baklju od dinosaurusa.
Đole: Promenila se publika, manje je klinaca koji teraju neki fazon iz naše mladosti, ali ih ima. Jedino je stara ekipa ostala ista, družimo se i dalje, svirkamo kad se ukaže prilika. Plamičak gori i čeka da postane buktinja. A postaće kad-tad jer pank nikad ne prestaje da živi, pank je u svima nama i čeka svojih par minuta.
Uspevate li pored svih privatnih obaveza koje imate da ispratite sva dešavanja bar na regionalnoj diy punk/hc sceni i šta je to što je u poslednjih par godina privuklo u većoj meri vašu pažnju?
Ćiro: Jedno vreme sam se iz svega potpuno isključio i to iz privatnih razloga, a potom sam sve pratio iz prikrajka, na nivou informacije. Bendovi iz regiona koje sam svojevremeno intenzivno slušao i pratio njihov rad, prestali su da postoje. Nekako ne volim da se bavim nabrajnjima, ima dosta dobrih ljudi iz ovog našeg regiona koji imaju šta da kažu, koji nose zdravu, iskrenu poruku, bez takmičenja i zavisti. U nekom minulom periodu čini mi se da sam najviše preslušavao Aktivnu propagandu, dobri su mi Bronze, otkriće su Reflection… Iskreno, kod mene je u prvom planu i dalje neka stara škola, posebno ono što zainteresuje mog četrnaestogodišnje sina, pa tako zajedno preslušavamo Nulu ili Razlog za, pre neko veče slušasmo anarho hardkoraše AK-47, a potom i Fakofbolan i Motus, širok spektar pozitivne energije i vibracija…
Đole: Mlađi deo ekipe je odgovoran za to što i mi malo stariji imamo kakvu takvu predstavu o dešavanjima na sceni.
Šta je to sve kovid pandemija sjebala vašem bendu i da li se desila bar neka pozitivna stvar u ovim uslovima kompletne šizofrene vanrednosti?
Ćiro: Očekivano su otkazane neke svirke i festivali na kojima smo trebali da nastupimo, među kojima i ona sa Oi Polloi u Kraljevu. U svakom slučaju mnogo nas je usporila i to u, čini mi se, momentu kada smo uhvatili zalet. Uspeli smo da odradimo snimanje 10 pesama, pet starih ali osveženih i isto toliko novih, i to bi trebalo da se pojavi na kaseti. Međutim, i tu je nastao problem usled korone jer je komplikovano preuzimanje snimljenih kaseta iz Bugarske, a neke šeme i kombinacije oko toga su takođe pale u vodu. Tako da smo što se toga tiče u fazi iščekivanja. Sa druge strane, u skladu sa mogućnostima trudili smo se da nastavimo sa probama, da polako pripremamo novi album, ali nam svirke baš nedostaju.
Zbog kojih razloga Sedativ devedesetih nije bio uslovno rečeno “vidljiv” poput Hoću?Neću! i Totalnog promašaja iako su članovi Sedativa u velikoj meri gradili ono što danas znamo kao zaostavštinu punk aktivizma verovatno jedne od najaktivnijih scena daleko od centralnih gradova na područiju zemlje u raspadanju?
Ćiro: Mislim da je jedan od glavnih razloga što praktično dve i po godine nismo mogli da sviramo zbog odlaska u vojsku, najpre Đola i Popa, a onda sam i ja otišao i to me uhvatio i produžetak od mesec dana. Uz to, pratila nas je besparica, nedostatak adekvatne opreme, prostora za vežbanje, a onda su došle i obaveze na faksu, poslu… Muzika me je zapravo interesovala kao način izražavanja, nikako kao posao, neka obaveza ili lična promocija. Taj period devedesetih je veoma važan za razvoj svih nas koji smo pripadali tadašnjoj sceni, bez obzira da li se radi o H?N!, TP, Mortuusu, Sedativu, Smudosu... Čini mi se da je bilo velikog drugarstva, solidarnosti i poštovanja. I svi su na neki svoj način ostavili trag, istina neki više, neki manje, ali to je po meni zapravo priča o okolnostima, ne o mogućnostima i istinskim vrednostima.
Đole: Iz mog ugla gledano, mislim da muzički nismo bili zreli koliko je to bilo potrebno. Takođe, mislim i da se nismo baš razumeli kao bend u to vreme. Kad smo bili klinci, te dve-tri godine razlike u godištima su bile velike. Prvo sam ja otišao u vojsku, pa na studije, kasnije i Ćiro i nikako nismo uspevali da se duži vremenski period posvetimo bendu već je sve to bilo na mišiće. Tako nismo ni stizali mnogo da vežbamo ili da radimo na pesmama. Dešavale su se i česte promene bubnjara što je uticalo i na brzinu pesama i na stil. Sad kad smo se ustalili i kad smo podmlađeni braćom Trifunović imamo i više vremena i više ideja i motiva za rad. Sad se u potpunosti razumemo i muzički i literarno. Nove pesme radimo dok svi ne budemo zadovoljni kako zvuče. U mladosti smo samo hteli da pokažemo zube, sad želimo da ti zubi budu i ispolirani kako bi se publika duže zagledala u njih i razmislila bar malo o karijesu koji nagriza naše društvo, a o kome govorimo u pesmama.
Imate li neke posebno zanimljive anegdote iz veselih devedesetih koje biste podelili iz svojih privatnih beleški sa nama? Deo toga se nalazi svakako u knjizi Kraljevačka punk hronika ali dajte neku ekskluzivu ako je ljubomorno čuvate.
Ćiro: Dabome, jedan deo smo mudro prećutali našem punk profesoru dok je prikupljao materijal za knjigu. A, bilo je svega i svačega, sam kažeš – vesele devedesete. Tako, na primer, u vreme hiperinflacije snimali smo u Malim pčelicama kod Vuje. Ono, opšta besparica, jedva skupili kintu za snimak i naravno niko ništa nije poneo za jelo. Sve se odužilo, dan odmakao, a mi gladni. Tu u dvorištu dženarika, još nije sazrela, ali ko te pita. Napucamo se „piskavaca“, a kad je stomak proradio, tesna nam bila obližnja vrzina… Bilo je svega, od spavanja u čekaonicama na železničkim stanicama, do bežanije pred navijačima Borca kroz Čačak jer su hteli da nas tuku samo zato što smo iz Kraljeva…
Često ste u prethodnim odgovorima pominjali reč “obaveze” pa koje su to sve “obaveze” koje članovi benda imaju u životu van Sedativa i privatnih odaja u Kovačima (improvizovani studio u kome vežbaju mahom svi aktivni punk/hardcore/metal bendovi/projekti iz Kraljeva)?
Ćiro: Za posao kojim se bavim praktično ne postoji radno vreme, subota, nedelja, praznik, već sve zavisi od događaja. To mi nekako i diktira dnevni ritam i slobodno vreme. Uz to, zaista se trudim da se maksimalno posvetim porodici. Ćerka studira, a zdravstveno stanje sina zahteva malo više pažnje tako da mi je to u svakom slučaju prioritet. Ipak uspevam da uskladim, kako kažeš obaveze, i sve drugo što me ispunjava. Od muzike, do druženja, gledanja utakmica…
Đole: Ja sam konkretno imao obavezu studiranja jer sam bio nešto neznatno stariji od ostalih članova benda. U početku sam često dolazio u Kraljevo iz Kragujevca gde sam studirao, ali je ispitni deo krenuo veoma loše, najviše zbog moje neozbiljnosti ali i težine studiranja matematičkog fakulteta. Tako da sam, nakon što sam obnovio prvu godinu bio na prekretnici i odlučio da je ipak matematika to čime želim da se bavim i daleko sam se ozbiljnije okrenuo studiranju. To je za posledicu imalo prodaju gitare i kupovinu računara. Drago mi je što smo se nakon toliko godina ponovo sastali bez tih obaveza na leđima. Trenutno jedine obaveze van Kovača su posao i porodica.
Imate li neke specijalne želje vezane za blisku budućnost i šta je to što bi bend mogao da uradi i šta biste izdvojili kao najvažnije prioritete?
Ćiro: Minulih godinu i više dana pokazali su nam da se svi planovi veoma lako izjalove. Ono što nam je svakako cilj je da pripremimo, potom na jesen snimimo, a zatim i objavimo potpuno novi album sa najmanje 12 pesama. I to je nešto sto se već izvesni period “kuva” u vježbalištu u Kovačima. Smatram da smo na OK putu, ide sve to zadovoljavajućim tokom.
Đole: U suštini i nemamo. Još poneki album, još poneka nova pesma. Da kažemo šta nas muči i da neko to čuje. Uživamo u probama i svirkama (dok ih je bilo) i dok to traje mi smo srećni.
Nešto su tihi novi članovi benda – neka trepnu jednom levim okom pa onda jednom desnim ako su ih oteli vanzemaljci a ako nisu neka kažu i oni nešto. Kako i zašto ste se pridružili Sedativu i u kojoj meri uspevate da se posvetite bendu imajući u vidu sve vaše aktivnosti?
Ćiro: Pa stvarno…
Đole: Bilo im je žao matorca koji pokušavaju da budu pankeri, pa rekoše, ajde da im pomognemo malo. I hvala im na tome!
Nikola: Nosioci benda su Đole i Ćiro, pa je sva pažnja usmerena na njih. Šalu na stranu mi „mlađi“ smo tek par godina u bendu ali kao da smo tu od početka. Ideja je bila da odsviramo reunion u Kraljevu i da se rastanemo, međutim pojavila se energija između nas i nismo hteli da prekidamo. Hvala starijim članovima što su učinili da se osećamo kao originalni!
Listao sam pre par dana neke vaše intervjue od pre 25+ godina i nigde nisam našao odgovor na ono kliše pitanje, zašto ste nazvali bend Sedativ? Jedino na šta sam naišao kao posebnu zanimljivost jeste da je bend u svakom intervju imao bar jednog novog člana.
Ćiro: Ime je dao prvi gitarista Arso i to nakon brojnih, svakakvih predloga. Ima o tome više u “Kraljevačkoj punk hronici“. Čini mi se da nismo mogli da se složomo između predloga “Bonus penis, pax en domus“ i “Armatura“, da je Sedativ bio kao neki kompromis koji smo svi prihvatili. Valjda nismo pogrešili. A bilo je dosta ljudi koji su jedan period proveli sa nama. Sve dobri ljudi. Eto, malo se zna da smo Pop i ja, nakon što je Đole otišao u vojsku, u leto 1993. par proba odradili sa Mikarom (Mortuus, H?N!) i Sojom (Mortuus), pa čak i jednu svirku, takođe tog leta, kada smo drugara Duda (Smudos) pratili u oružane snage tadašnje države.
Đole: Sedativ je Ćirova ideja iz tinejdžerskih dana. Očigledno da je pubertet tražio neku vrstu smirenja, a to je bio Sedativ.
Da li ste u kontaktu sa nekadašnjim članovima benda i šta oni misle o vašoj reinkarnaciji?
Ćiro: Uglavnom sam sa svima u kakvom-takvom kontaktu. Ima i onih koje to odavno ne zanima i koji su potpuno ravnodušni, ali i onih koji nas, verujem, iskreno podržavaju. Svi oni su na neki način dali određeni pečat bendu i bili deo naše priče. Radak je čak sa nama proveo prvi dan snimanja u Kragujevcu, što je lepo sa njegove strane, iako odavno više ne “pliva” u ovim vodama. Žućo (TP) je takođe ponovo aktivan na sceni i jedan je od onih koji je insistirao da bend nakon svirke u MTŠ nastavi sa radom.
Đole: Uglavnom sa svima. Pošto je i većina starih članova takođe reinkarnirala (Totalni promašaj) mišljenje je identično i obostrano: Punk nije mrtav!
Kada možemo da očekujemo zvanični izlazak vaše kasete? Da li ste zadovoljni finalnim izgledom izdanja i materijalom koji se na njemu našao?
Ćiro: Kao što već rekoh u jednom od prethodnih odgovora, stvari su se tu malo zakomplikovale ponajviše zbog korone, odnosno procedure preuzimanja kaseta iz Bugarske. Trebalo bi da sve bude OK tokom ovog leta. Da, zadovoljan sam kako je sve na kraju ispalo. Želeli smo da ovaj naš povratak i dolazak u bend Nodža i Vojkana obeležimo upravo izdanjem na kojem će se naći i stare i nove pesme. Ispalo je da je procentualno taj odnos 50:50, po pet starih i novih stvari, a rezultat je kaseta “Color Caecitas“. Važno je i da smo ovde zaokružili triologiju “Dezerter-Beskućnik-Izdajnik”, priču započetu još devedesetih koja na najbolji način oslikava minule tri decenije na ovim prostortima. Veliku pomoć imali smo od Davida i Dominika koji su dizajnirali omot. Nadam se i nastavku te saradnje već na narednom izdanju.
Đole: Izlazak kasete je već izvestan, od toga nas deli bukvalno nekoliko sati. Zadovoljni jesmo, obzirom da nismo ništa ni radili ni snimali punih 25 godina. Imali smo tremu pred ovo snimanje i drago nam je zbog toga jer to pokazuje da imamo i želju da snimak bude uspešan. Maksimalno smo se potrudili iako smo relativno kratko snimali. Sledeći snimak će morati biti nekoliko koraka napred. I tako svaki naredni put.
I dalje strastveno pratite sport iako dobro znate u šta se on pretvorio u zadnjih dve-tri decenije. Šta je to što vas drži još uvek ispred TV ekrana?
Ćiro: Da, sve je postalo ogroman biznis u kojem se okreću, za nas obične smrtnike, nezamislive svote novca. Bogati igraju, bogati gledaju, bogati kupuju, prodaju… Za mene je sve to neka vrsta hobija koji me košta onoliko koiko plaćam kablovsku. Zaista volim da pogledam dobru fudbalsku ili košarkašku utakmicu, ali se ne nerviram previše jer klubovi koje volim nisu među onima koji se bore za trofeje. Na lokalnoj sportskoj sceni redovno pratim fudbal, odbojku i košarku. Zna se koje je mesto Kraljeva u košarkaškoj i odbojkaškoj istoriji, a u fudbalu smo bili i ostali na totalnoj margini. Redovno idem na košarkaške i odbojkaške mečeve, dok na fudbal zaista retko u poslednje vreme.
Đole: Mene konkretno sve slabije drži ekran, pre svega zbog obaveza. Naravno, posebno me raduju pobede Liverpula i porazi… (ne bih da rasplačem drugara, neka ostane nedorečeno). Sport se pretvorio u jedan veliki dolar, a sportisti u bankomate. Ipak, ljubav prema lopti koja se vrti je i dalje jača od njihove bahatosti.
Ima li šanse da se Jugosloveni ikad pomire i oproste jedni drugima užase iz devedesetih? Šta je to što je potrebno da se desi u Srbiji i ostalim ex-YU republikama kako bismo sa modela mržnje i jeftinog stadionskog nacionalizma koji garantuje izborne pobede prešili u mod saradnje, poštovanja i međusobnog podržavanja?
Ćiro: Nisu tu samo devedesete u pitanju, problem ima mnogo dublje korene, ali to bi Vojkan kao istoričar mogao mnogo bolje da objasni. Sumnjam da će se odnosi popraviti u skorije vreme jer jednostavno ne vidim da za to postoji iskrena želja bilo koje od zavađenih strana. Više sam nego ubeđen da je interes političkih struktura i u Srbiji, BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori i ostalim republikama da se što je moguće duže održi trenutno stanje kako bi nastavili da se naslađuju svojim delom finansijskog kolača. Za tako nešto je neophodno održavati visok stepen tenzija, provokacija, baš tog jeftinog stadionskog nacionalizma, izrežirane mržnje. Jednostavno, političko-tajkunskim bandama u potpunosti odgovara da ožiljci prošlosti, kakvi god da su, ostanu otvoreni i nezalečeni. Trgovina zločinima, kao i cenkanje patnjama običnog naroda, još dugo će biti veoma isplativ biznis i recept za osvajanje vlasti. I to sve dok to odgovara EU i kaubojima. A narod, ko narod, nema tu velikog mudrovanja, u stadu pokorno ide za vođama u odelima, uniformama ili mantijama… Oni koji iskreno podržavaju međusobno razumevanje i poštovanje i dalje su, na žalost, u ogromnoj manjini. Mislio sam svojevremeno da će se to sa dolaskom novih generacija promeniti, ali izgleda da sam se prevario.
Đole: Pravi Jugosloveni se nikad nisu ni svađali. Ovi koji su to radili nikad neće da se pomire jer im to nije u interesu. Mi smo imali prijatelje širom Balkana nekada, prijatelji smo i dan-danas. To što se ovi drugi svađaju samo možemo da posmatramo uz flašu piva i bure kritika. Sve to što se dešava na utakmicama i pred izbore je lažni nacionalizam, vuk u jagnjećoj koži, kompleksi pojadinca pretočeni u ludilo mase. Voleti svoj narod ne znači mrzeti druge. Voleti svoju zemlju ne znači ratovati sa drugima zbog parčeta tla, već svoje parče neba održavati čistim u svakom pogledu. Nacionalizam se pretvorio u mržnju, a mržnja je ono protiv čega mi pevamo. Nama su svi ljudi jednaki, mi smo daltonisti za mržnju.
Krenula je sezona koncertnih aktivnosti. Gde i kada možemo da očekujemo vaš prvi nastup na domaćem ali i ino terenu?
Ćiro: Konačno se pomeramo sa mrtve tačke. Istina, i dalje je teško praviti dugoročne planove. Nadam se da ćemo tokom leta i jeseni odraditi nekoliko svirki… Mnogo je prošlo od poslednjeg našeg koncerta u Zagrebu krajem 2019. godine.
Đole: Biće, biće, biće… Prvo Novi Sad, a za dalje, sve zavisi od situacije sa pandemijom.
Da li vam je krivo što Kraljevo nije ugostilo svoje stare prijatelje iz Škotske Oi Polloi? Kako je uopšte došlo do druženja i saradnje sa njima?
Ćiro: Uh, mnogo mi je žao što se to nije realizovalo, da evociram neke uspomene iz davnih dana, hahaha… Još iz perioda kada su Totalni Neću sa njima otprašili svirku u Grčkoj, sredinom devedesetih. Mada je u Kraljevu bilo i onih dežurnih dušebrižnika, sveznajućih monstruma dokonaša, koji su od početka pokušavali da omalovaže uloženi trud i napore. Jbg, tako su se ponašli i kada je trebalo da se organizuje čuvena svirka u MTŠ. Kao, nema od toga ništa… A, nikada u životu nisu ništa konkretno uradili, sa celom pričom imaju veze koliko i sa asfaltiranjem Jadranskog mora, ali zato su uvek tu da kenjaju i podjebavaju one koji su spremni da tome posvete vreme, energiju, novac, živce… Neverovatno je dokle sve mogu da te odvedu zavist, pakost i sitni lični interesi. Bilo kako bilo, ovaj pokušaj se, bar za sada, zbog epidemije kovid-19 završio neuspešno, videćemo da li će od toga nešto biti kada se stvore uslovi. Kao što rekoh, teško je i u ovom momentu praviti dugoročne planove.
Đole: Žao nam je jer je to mogao da bude veliki događaj na punk sceni Kraljeva. Biće i toga, nadamo se, jednog dana. Mi odustali nismo.
Bilo je zadovoljstvo ćaskati sa vama. Da li imate da dodate još nešto za kraj?
Ćiro: Hvala na izdvojenom vremenu i prostoru. Ljudi čuvajte se, nadam se da se uskoro vidimo na nekom koncertu, druženju, zajedničkoj akciji… A za kraj, mogao bi profesor Đole neki vic da ispali, onako iz rukava… U zdravlje, drugari!
Đole: Eto, poslušajte naše nove i stare pesme na kaseti ’’Color Caecitas’’ i vidimo se jednog dana na jednom mestu. Dok je nas/vas koji pravimo svoje pesme i nas/vas koji slušamo druge pesme, punk i bunt su živi. I neka tako bude još dugo!
Intervju objavljen u Out Of the Darkness #11, 09/2021
