izvor fotografije: www.freepik.com
Za početak, ne bih rekao da sam mnogo pametniji danas, na početku 2021-e godine, nego što sam bio na početku 2020-e. Za 2020-u godinu pričalo se kako je bila istorijska, kako se sve promenilo, kako se ceo svet protresao i više nikada neće biti isti, te kako je u njoj utemeljen razvoj za budućnost koja dolazi. Danima već pokušavam da opišem tu 2020-u, kako sam je doživeo i šta u njoj vidim od značajnih stvari i događaja i,evo danima se već vrtim u krug i shvatam da ponavljam iste stvari koje sam mogao da pričam i pre godinu dana, ili pre pet i više godina.
U redu, u njoj su me nervirale stare stvari koje su bile zaodenute u novo ruho. Cela fama se napravila oko nošenja maski. Liberali su kukali kako im se ugrožavaju slobode, jer nisu mogli da putuju koliko su navikli, nisu mogli da klabinguju koliko su hteli, a onda su se pojavile i te strašne maske, kojima treba da štitimo druge od sebe, da ne širimo virus. One su izgleda baš zabolele nežne slobodarske duše. Tu su postavljane ljutite “barikade”, proglašavana je poslednja linija odbrane “slobode” i kako nema više povlačenja. Naravno, sarkastičan sam dok ovo pišem, jer stvarno mi je, koju sad reč uopšte da upotrebim, fascinantno, da u svetu u kome postoje tolika ograničenja, nepravde i represija, mnoštvo ljudi krene da brani “slobodu” na nečemu što je u stvari jedna od malobrojnih stvari koje možeš da uradiš za sebe i svoju okolinu u situaciji globalne pandemije opasnog virusa. Da staviš masku na lice. Nisu ih boleli ratovi u drugim zemljama, uništavanje ekosistema planete koje je najverovatnije i dovelo do širenja kovida-19, mnoštvo izbeglica prema kojima se ponašalo kao da nisu vredni življenja, svakodnevno siromaštvo mnoštva ljudi, stvaranje društva sve savršenijeg tehnološkog nadzora – ne, njih su bolele maske koje su trebali da stave na svoj cenjeni nos kako bi više ljudi preživelo pandemiju. Savršene ličnosti za moderno doba, beskompromisni potrošači spremni da poginu i ubiju, kako bi nastavili svoje užitke i potrošnju.
A na drugoj strani teoretičari zavere. Opet i oni su postojali ranije, pre 2020-e – majstore koji tvrde da je planeta ravna ploča opevao je Bed Relidžn još davnih dana, mada ako ćemo pravo, ravnozemljaši imaju i dužu istoriju. Ovde su i oni paranoici što su se borili protiv harpa, pa prešli na borbu protiv 5G mreže, pa su jedva dočekali i pojavu ovog nesretnog virusa, da polete u borbu protiv vakcinacije, jer, šta, pa naravno, hoće da ubace čipove u nas putem vakcina. Tu se razvila cela desničarska scena i mitologija, za koju me ne bi čudilo da vuče finansijsko poreklo od Trampa i konzervativnih, religijskih krugova iz kojih je i sam Tramp potekao. Mediji, danas udruženi sa planetarnim socijalnim mrežama, postali su oprobano sredstvo za hakovanje ljudi i njihovih mozgova, širenjem lažnih informacija, podgrevanjem određenih emocija korisnih za različite geopolitičke ciljeve i slično. A svakako su emotivni naboj epidemije, kontradiktorne informacije gde na medijskom tržištu rame uz rame stoje Svetska zdravstvena organizacija i pakleni doktor Nestorović, te neizvesnost i opšte nepoverenje, pogodovali jačanju teorija zavere.
Tu su bile i države i njihove strategije, koje su svoj odgovor na pandemiju formirale maltene na isti način na koji su formirale odgovor na ekološku katastrofu koja nam se dešava. Jedni su glumili da nešto rade (socialdemokratski odgovori), drugi su se trudili da ništa ne urade (uglavnom desničarski diskurs populističkih vođa poput Trampa ili Bolsonara). Jer ekonomija ne sme da trpi, a i taj virus ne ubija baš mnogo, a i napada najviše na starije, koji nisu tako bitni. (Mi, mlađi i otporniji ne treba da brinemo, ajmo žurka!) I ja sad mogu da ponavljam do u nedogled, da pričam o tome u kakvom sistemu živimo, koliko je reč “neoliberalizam” strašna, no i to je nešto što sam radio pre 2020-e godine. Mislim i da sam na stranicama ovog fanzina pominjao koliko je ekonomija koja mora stalno da raste da bi preživela, bez kraja i zauvek, istovremeno i nestabilna i destruktivna. Da neoliberalno zakidanje investiranja u školstvo, zdravstvo, uopšte u kulturna i civilizacijska dostignuća ljudske vrste, te kratkovida jurnjava isključivo za profitom, jeste rezanje grane nad provalijom, na kojoj svi sedimo. Samo par država na svetu je bilo u stanju da reaguje (medicinski) pravilno na pojavu pandemije, tj da na samom početku uvede strogi karantin, a potom, nakon što iskoreni virus, da prati sumnjive kontakte. Te države su nakon početnih strogih mera mogle da nastave normalan život, uz veću kontrolu granica. Svi ostale, a pogotovo zapadne kapitalističke demokratije, igrale su igru “čuvanja ekonomije”. Prvo prioritet, pa onda sve ostalo.
I onda uz sve te stare sastojke dobijemo sliku sveta u 2020-oj godini. Imamo ljude zapadnog sveta koji su postali slika društva u kojima žive, potrošači koji jure užitke, sebični i nezainteresovani za bilo šta drugo, imamo ekonomiju koja je sama sebi cilj i za čijim volanom kao da više nema vozača, imamo opšte nepoverenje u institucije nauke i medicine, pošto ionako živimo u svetu u kome se sve vrti oko para, a te institucije ne funkcionišu baš dobro u većini neoliberalnih društava. Imamo dokumentovano problematične kapacitete ljudskog kognitivnog sistema, koji je, u sadašnjem stanju, lako opčiniti, kontrolisati i usmeravati u skladu sa ciljevima najmoćnijih delova društva. Imamo siromašne preko čijih leđa se sve prebija, kako u koroni, tako i van nje. I naravno, imamo mnoštvo mrtvih ljudi, koji nisu morali da umru.
Ono što nemamo, već dugo vremena, jeste smislen i globalan odgovor na sve ove probleme i destrukciju i samodestrukciju ljudske vrste. Nemamo pokret koji bi bio zasnovan na ljudskoj solidarnosti, koji bi mogao da stvori ekonomski sistem koji ne bi uništavao prirodu, već bio u balansu sa njom, koji bi poništavao klasne razlike među ljudima, koji bi širio svetlost saznanja, nauke i kulture, stvarajući decentralizovan i međusobno povezan svet. Klasični radnički utopijski pokreti su doživeli poraze, preživele su neke socijaldemokratske političke prakse, koje su odavno toliko uklopljenje u sistem, da se ne razlikuju mnogo od njegovih drugih delova, a tu su i neke, najčešće, marginalne grupe, koje svoj nedostatak uticaja nadomeštaju tvrdom ideološkom retorikom i oponašanjem prošlosti, ili stvaranjem kontrakulturnih mehura u kojima se može neko vreme skrivati od postojećeg sveta i društva. Naravno, postoje i ličnosti i projekti vredni poštovanja, ali kada pogledam veličinu i obim globalnih problema, ostaje mi, nažalost, samo infantilna detinjasta nada da će, za početak, neko da dograbi volan glavnog ekonomskog i političkog sistema u kome živimo i da nas skrene od ekološke provalije ka kojoj idemo. A i takva nada mi je postojala i pre 2020-e, samo sada je tu koji ožiljak više i godinu dana manje šansi da će nešto da se promeni.
Kolumna objavljena u Out of the darkness #10, 03/2021
