Ko zna, zna. Ko ne zna – pa kako jebote za Battery da ne znaš? Lično, verovatno i presudni bend na koji sam naišao u adolescentnom dobu čije sam tekstove godinama znao napamet iako nisam nikad ni pomislio da bi ih mogao ukačiti uživo sve do “The Sound Of Revolution-a” 2017. godine, kad je najavljena iznenada zamena i uklonjen bend koji organski ne podnosim, H20, te zamenjen ovim DC legendama. Dve godine kasnije, sudbina mi opet nameće H20 ali to uspešno izbegavam tako što tokom njihovog nastupa, obavljam intervju sa pevačem Battery-ija, Brajanom.
Pre Battery-ija, imao si bend koji se zvao Fury i nakon jednog izdanja, morali ste da promenite ime. Zašto?
Brian: Već je postojao bend koji se zvao Fury iz Vašingtona, koji je prestao sa radom posle dve svirke te smo mi pomislili kako bi bilo OK da preuzmemo to ime. Tad sam imao 14 godina, čisto da se razumemo. Čim smo izbacili demo, oni su za to saznali i nije im se dopalo te smo morali promeniti ime. Nešto kasnije, na prvom izdanju Battery-ija je upisano: “Nije nas briga šta Jason Farrell kaže, mi smo i dalje Fury!” Šalu na stranu, on je skroz OK lik ali eto, ispala je takva situacija.
Kako ste stupili u kontakt sa “Lost and Found Records”, koji su izdali vaš prvi album?
Brian: Nemam ideju kako se to zapravo dogodilo. Oduvek sam mislio da je to bio bootleg, ali su mi moj brat i Ken nedavno rekli da zapravo nije bio bootleg i da je bio originalni materijal koji im je poslat. Sećam se da sam jednom prilikom ušao u muzičku radnju i video Battery CD i da nisam imao pojma, nisu mi ništa rekli o tome. Mislim da su razmišljali kao: „Hej, ima neki lik u Evropi koji želi ovo da izda, neka ga, nek uradi to.” Znam da su kontraverzni ali su bili zaista dobri prema nama i mislim da su uradili za nas više nego što bi neko mogao uopšte da očekuje od jednog izdavača.
Čini se da ste, nakon ovog ponovnog okupljanja, uradili više koncerata u Evropi no u Americi. Šta je razlog tome, slučajnost ili ste zapravo hteli da se stvari odvijaju tako?
Brian: Mislim da smo uvek više radili turneje ovde nego u Americi. U Americi prvi povratnički koncert koji smo uradili bio je Rev25 i nakon toga Rev30 i bio je veliki razmak između ta dva datuma i onda kad su nas pozvali da sviramo na “The Sound Of Revolution”, činilo nam se kao prava prilika da dođemo ponovo u Evropu te smo rešili da pridodamo još par koncerata i svi su prošli zaista sjajno. Kad nas je H20 pozvao na ovu turneju, potrefio se pravi trenutak… opet. Evropa je stvarno strava. U Americi ima zaista puno bendova i klubova, svašta se događa i ponekad se čini da ljudi tamo ne cene muziku na način na koji to rade ljudi u Evropi.
Kako se desila ova turneja sa H20 i kako vam je bilo putovati preko 20 dana sa istim ljudima?
Brian: Ken mi je poslao poruku negde u decembru mesecu pitajući me: “Da li bi voleo da ideš na turneju sa H20?” Prvobitno, trebalo je biti jedna ili dve nedelje i odjednom je ispalo ovako. Do sad je sve prošlo super. Ne bih da zvučim kao da sam bio zabrinut kako će zaista proći jer ih zapravo nisam toliko dobro poznavao ali su ispali zaista super ljudi.
Kako bi uporedio scenu 90ih i danas? Šta ti nedostaje sa tih koncerata i čega misliš da danas ima a da nije bilo tad?
Brian: Koncerti su tada bili prilično ludi, napeti dok danas… danas ne volim to što većina publike stoji pozadi i ja to razumem jer ni ja ne bih voleo da me neko iznenada udari u facu tokom koncerta. No to uzrokuje poteškoće da se stvori povezanost benda i publike, kada nisi u stanju da vidiš ljude. S druge strane, kad sam bio klinac, mrzeo sam kad je tipa Fugazi zabranjivao stagediving na svojim koncertima jer sam voleo to da radim. Danas, ipak bolje razumem zašto ljudi ne žele da stoje napred samo da bi im neko naskočio na glavu. Teško je uspostaviti neki balans.
Čitajući tekstove sa “Only The Diehard Remains” i kasnije sa “Until The End”, stičem utisak o dve potpuno različite poruke koje se šalju sa jednog i sa drugog albuma, gde je “OTDR” prepun nekih nerazjašnjenih misli dok se sa “Until The End-om” svaka pesma čini kao himna koja šalje direktnu poruku i rešenje na probleme o kojima si pisao. Kako je došlo do te promene u načinu pisanja?
Brian: Ako sagledaš dobro, sva tri izdanja su bila dobar pokazatelj toga kako sam se ja osećao u datom trenutku. Dok je pisan “OTDR”, grad u kojem sam odrastao bio je prilično sjebano mesto i osećao sam se veoma konfuzno i mnoge stvari mi nisu zapravo imale smisla. Kad smo radili “Until The End”, ja sam se bio preselio u Boston, moj studio je radio super i osećao sam veće samopouzdanje povodom toga šta radim u svom životu i osećao sam da imam šta pametno da kažem. Kad smo uradili “Whatever It Takes”, bio sam veoma depresivan. Stoga, može se reći da svaki album ima neku zasebnu priču čiji je zajednički činilac bila iskrenost, koje nije manjkalo ni na jednom izdanju. Veoma sam introvertna osoba i hardkor je taj koji mi daje samopouzdanje, koje možda ne dobijam u drugim aspektima svog života.
Da li misliš da pesma “Go Back To The Gym” danas ima i veće značenje, s obzirom na to kako se ljudi ponašaju na koncertima?
Brian: Nisam video tuču na koncertu već neko zaista duže vreme. Lično, ne sviđa mi se nešto grublji vid igranke no “Go Back To The Gym” je bila posvećena ljudima koji su dolazili na koncerte ne bili se potukli i ja tuču nisam video zaista u skorije vreme. Kad odem na koncert Turnstile-a u Baltimoru, svi se ponašaju nekako prijateljski i to obožavam. Ne slušam previše baš takvog nabod hardkora i verovatno nisam previše izložen tome.
Nije li ironično da teme o kojima si pisao pre dvadeset i kusur godina, da se i dan danas isti problemi dešavaju u društvu u kojem živimo? Kada čujem “Why is She In Pain?”, ja vidim Instagram, kada čujem “Has Been”, vidim viralne snimke klinaca nad kojima se vrši vršnjačko nasilje.
Brian: 25 godina kasnije, ja i dalje preispitujem šta te pesme danas meni predstavljaju. Da li su ljudi jednostavno seronje i nasilnici? Na primer, morao sam da premestim moju ćerku u drugu školu pošto su je zlostavljali drugi učenici. Opet, s druge strane gledam je kako sa svojim prijateljima puca selfije u kojima se konstantno doteruje i pitam se, zašto? Zašto želiš da se predstavljaš drugačije ovom svetu? Voleo bih da su se neke stvari u međuvremenu izmenile no to se nije desilo i verovatno se još i pogoršalo. Recimo, kad je u pitanju nečiji izgled, tu su društvene mreže odigrale svoju ulogu, i to onu najužasniju. Napiši nešto pametno ili poučno i niko te neće primetiti dok s druge strane ako okačiš fotografiju tipa pizze koju jedeš… Postalo je sve jako nerealno… Vidiš te ljude i pomisliš kako im je zapravo veoma dobro a zapravo je sve izrežirano… Sve je iluzija i čini me da se osećam kao da sam zapravo mnogo manje srećan u odnosu na druge ili su svi postali izveštačeni i obe te stvari me rastužuju.
Nekada je bio MTV taj koji smo krivili što pokušava da iskoristi način života koji živimo. Šta danas predstavlja MTV?
Brian: Danas je pank subkultura postala poprilično popularna, kad pričamo o tom vizuelnom aspektu. Nekada sam mogao samo na koncertima videti kako su klinci obučeni i znao bih da slušaj tu i tu vrstu muzike dok danas vidim tako obučene ljude svuda. Bendovi su veoma fokusirani na promociju putem društvenih mreža, pokušavajući konstantno nešto da prodaju i prodaju… Kao da se zaboravlja na poruku koju nosi ova muzika i bez poruke, hardkor je kao čamac bez vesla. Prosto mi nema nikakvog smisla jer se nekako svede u potpunosti na agresiju i to mi se nikako ne dopada. Jednostavno, gubi svoje značenje.
Šta za tebe danas predstavlja “Straight Edge”?
Brian: Ja više nisam straight edge i ne osećam se nelagodno da pričam o tome. Pre nego što smo započeli ove povratničke koncerte, rekao sam sebi: Ne želim da izvodim pesme koje mi danas ništa ne znače. Ken je i dalje straight edge i ja i dalje obožavam straight edge. Najiskrenije, mislim da mi je spasio život kada sam kao klinac upadao u razne neprilike. Da su u toj shemi bili upleteni još droga i alkohol, mislim da bih bio mrtav, bez ikakve sumnje. Kako sam odrastao, nekako sam se doveo u red, oženjen sam čovek. Jednog dana sam se probudio i pomislio: “OK, sada nešto ne konzumiram samo zato što to drugi ljudi od mene očekuju.” To mi se takođe ne čini ispravnim. O tome volim da pričam i na bini i mislim da ne postoji nijedna pesma Battery-ija u koju više ne verujem. Mislim da sam čak i više uključen u hardkor danas nego ranije što sam bio i danas imam neku perspektivu o tome kakvo značenje je sve to imalo u mom životu, sve mogu da arhiviram, sve samopouzdanje koje mi je dalo i dovelo do toga da sam danas uspešan muzički producent, da idem na turneje, moja ćerka je imala priliku da leti za Nemačku ne bi li videla moj nastup… Samo popijem po koju, stvarno nije velika stvar. Čak mogu reći i da sam bolja osoba sad no kada sam bio straight edge. Da sam želeo da dovodim druge u iluziju kako sam i dalje nešto što nisam, ovo danas sigurno ne bih radio. Mi od ovoga ne zarađujemo, ne prodajemo majice sa ogromnim iksevima, apsolutno ništa ne skrivamo.
Kako napreduje vođenje Salad Days studija?
Brian: Ide veoma dobro. Neki period sam napravio pauzu pošto sam malo izgoreo radeći često sa bendovima i to je bila pauza od neke četiri godine no danas sam nastavio to da radim. Radio sam to dvadeset godina i ume zaista da bude veoma stresno jer svaki projekat koji radiš je najbitniji osobama za koje ga radiš te može biti veoma zajebano.
S obzirom na to da si radio na nekim izuzetnim skorašnjim hardkor albumima, možeš li nam reći na koje to bendove treba da obratimo pažnju danas?
Brian: Zapravo, radio sam u skorije vreme sa nekim kul bendovima iz Evrope i jedan od njih jeste bend Circles iz Pariza, novi Praise će biti sjajan, Strike Anywhere ima nove stvari koje su takođe odlične…
Pročitao sam negde da muzičari koji su snimali kod tebe u studiju takođe su imali priliku i da prespavaju tamo? Kako takvo neko iskustvo ima uticaj na samo snimanje?
Brian: Više ne! Imao sam studio neko duže vreme koji je imao i sobe u kojima su muzičari mogli da žive tokom snimanja no upravo je to jedan od razloga koji me je izmučio pošto sam, pored rada na samoj muzici imao i taj drugi posao, takozvanog, stanodavca. No, dok je postojalo, imalo je itekako uticaja na snimanje, umnogome dobrog ali ponekad i lošeg, kada se pojavim i vidim svuda pivske flaše i razbucano mesto, ljudi su dovodili neke druge ljude koji su imali običaj da ostanu više dana tamo… Nažalost, veći je bio uticaj tih loših stvari u odnosu na one dobre.
Da li je ikad postojala ideja da napraviš bend sa svojim bratom, Majkom? I da takav bend postoji, misliš li da bi bend više zvučao youthcrew kao Battery ili više metal hardkor kao Damnation A.D.?
Brian: Huh, ne ne, nikako. Zapravo, ja imam novi bend koji se zove Transparent Moments u kojem su Majk i Ejndžel iz Battery-ija, Aaron Dalbec iz Bane-a svira bas, i Piter iz Fairweather-a je na gitari. Biće neke brže, hardkor melodičnije pesme i neke stvari koji su dosta sporije, post hardkor pesme sa DC uticajem. Prvi koncert ćemo imati čim se vratimo nazad, ceo album je već završen. Ti si zapravo prva osoba koja je saznala za ovo ha-ha. Nismo ništa objavljivali javno ali uskoro ćemo i to uraditi.
Ovo je trebalo biti pitanje za Kena ali pošto on nije tu, reci mi, s kim je teže raditi, sa tobom ili sa tvojim bratom, Majkom?
Brian: Ja ću ti dati odgovor na to pitanje. Definitivno je mnogo teže sa mnom raditi. Kad su u pitanju vokali, verujem da Ken i Majk mnogo lakše sarađuju po tom pitanju jer se lakše dogovore no oni zajedno i pišu tekstove te to može biti otežavajuća stvar. Ja sam s druge strane više komplikovan po tom pitanju jer ukoliko se meni ne dopadne, ja ne želim to da radim. Majk je najfinija osoba koju možeš upoznati, najbolji brat kojeg možeš poželeti koji me cima, evo svaki dan, da vidi kako sam, kako i gde sviramo, kako sve napreduje itd.
Da li si ponosan na naslednike imena Fury i muziku koju stvaraju?
Brian: Oni su mi doslovno jedan od omiljenih bendova. Obožavam ih i naravno, ponosan sam na sve što rade.
Kako je to biti na turneji sa Petrom Tucmanom? Da li je probao da vam podvali neku nepristojnu foru na račun Srbije?
Brian: On je sjajan lik. Na ovoj turneji smo ga unajmili da otpeva delove koje obično odradi moj brat. I ne, bez ikakvih fazona na račun Srbije ha-ha.
Minor Threat Vs 7 Seconds?
Brian: Nema šanse da odgovorim na to pitanje jer su mi toliko različiti. Ako baš moram, nek bude 7 Seconds. Ja sam iz Vašingtona te je moja povezanost sa Minor Theat-om drugačija. Ali, volim Embrace više nego Minor Threat. Embrace i Rites of Spring, oba ta benda su mi kao neka vrsta duhovnog nadahnuća. Kad sam bio mlađi, opisivali su neka osećanja koja nisam znao kako da izrazim. 7 Seconds nije imao tako isti emocionalni uticaj ali muzički definitivno najveći uticaj dok je Minor Threat jednostavno čist bes.
Turnstile Vs Angel Du$t?
Brian: Ne mogu na to da odgovorim ali ću ti reći da obožavam i jedne i druge. Jako dobri ljudi i čitava ta zajednica iz Baltimora je super jer se bendovi često međusobno podržavaju.
Darkest Hour Vs From Autumn To Ashes?
Brian: Darkest Hour definitivno.
Da li se može očekivati neki novi album Battery-ija i eventualno neki dolazak na Balkan naredni put?
Brian: Nemam pojma da li bi mogao neki novi album da se desi. Neke nove stvari imamo, neke smo uradili koje nam se nisu toliko svidele i mislim da nikome ne treba novi album ukoliko nije zaista nešto posebno a mi to trenutno nemamo. Što se nove turneje tiče, ne u neko skorije vreme. Ne pokušavamo da budemo nešto preterano velik bend i ovo se desilo sad jer su se neke okolnosti poklopile. Svi radimo na različitim projektima i ne želim da kažem da se nešto više neće desiti no volim taj osećaj, da je svaki put možda zapravo i poslednji. Nije nam bitno da li dolazimo pred 5 ili 5 hiljada ljudi, ja sam jako sretan što imam priliku da budem deo ovoga i daću hiljadu posto da se to ostvari. Došli smo ovde sa dobrim namerama, dali smo sve od sebe i ljudi to znaju i to me čini sretnim. Voleo bih da nam se ukaže prilika da dođemo na Balkan s obzirom da sve ljude koje smo upoznali iz tog dela Evrope su strastveno posvećeni hardkoru i mi to volimo.
Intervju objavljen u “Out Of The Darkness” #7, 09/2019
