Reflections of Internal Rain (foto: Mihajlo Zorić)
Bome, ozbiljna nedelja je iza nas. Dok se sležu utisci sa To Be Punk-a, da se vratim na prethodni vikend jer se svašta izdešavalo, a jednostavno nisam stigao da sednem i skuckam sve. Pa da krenem od onog petka, 10. novembra i benda koji mi je izuzetno drag iako nije usko iz HC/punk priče, ali ima nešto što me kod njih privlači. Trenutno ne slušam ni jedan sličan bend da bih mogao da ih uporedim, ali mi jednostavno njihova svirka prija i tu sva priča može da se završi. Ipak, počeo sam ovaj izveštaj s namerom da pomenem Proto Tip, mladi beogradski post punk, indie rock – okarakterišite ga kako želite – bend, koji je skupio petlju i napravio promociju debi albuma „S ivice sanjanja“ (Popdepresija/Kišobran) u Sali Amerikana, u Domu omladine Beograda, koju nije lako napuniti ni kada sviraju mnogo poznatija imena sa znatno dužim sviračkim stažom!
Ima u njihovoj muzici svega, raznih uticaja, od punka, post HC-a (gitarista Damjan je iz Gazorpazorp) i new wave-a do psihodelije i nojza uz vrlo „zajeban“ blago depresivni Nikolin vokal koji na svu poletnu muziku uspeva da udari kontratežu svojim recitativnim načinom pevanja. Na bini su se tokom nastupa smenjivali gosti – Koi koi ekipa, Miloš iz Nevena, izlazio je i stari bubnjar, beše još neko čini mi se, koji su kompletnom događaju dali još lepšu sliku. Posebno efektno uživo zvuče pesme kada im se mladi strejter priključi sa trombonom.
Proto Tip je napunio Amerikanu i pobedio. Porastao je te noći, iako je proliveno dosta znoja i odsvirano na desetine koncerata u prethodnih 6, 7 godina koliko postoje, i to u atmosferi koju bi poželeo svaki bend. Veoma mi je drago zbog njih, ali i što sam stigao da se iskobeljam sa obavezama pa da budem učesnik ovog događaja koji su otvorili Lu iz Šapca i još jedan beogradski „uvrnuti“ sastav iz Hali gali kolektiva – Sitzpinker, čiji je gitarista Danilo bubnjar Proto Tipa. Iako je napolju celog dana bilo pasje vreme, naša mala ekipa zadovoljna se posle koncerta vratila u Novi Sad.
Događaj broj dva odigrao se dan kasnije, dakle u subotu uveče, 11. novembra u Rusinskom kulturnom centru u Novom Sadu u kojem nisam bio sto godina. I ovde je u pitanju bila koncertna promocija novog vinilnog izdanja. Riflekšnsi (ROIR) su se ovim EP-ijem, koji sadrži 6 pesama na 12 inča pod nazivom “Eight”, u velikom stilu vratili i na diskografskom planu jer su nakon pune decenije izbacili nešto novo. Dobro, znamo da je bila ona pauza, odlazak glavnog vokala i bubnjara nakon čega je usledilo pregrupisavanje i zbijanje redova. Nova postava sa Ćatom za bubnjevima i Gačom sa mikrofonom u ruci cepa već neko vreme zajedno a ovo je konačno i njihovo prvo studijsko ostvarenje objavljeno na plastici sa ROIR-om.
Ekipa oko benda koja je bila zadužena za samu organizaciju svirke pošteno se iscimala da upicani prostor. Donešena je bomba od ozvučenja, zvuk je bio perfektan, a kompletan užitak upotpunjen je video projekcijama na zidu iznad bendova. Klub je od samog starta bio pun kao oko, a mase je bilo i u pomoćnim prostorijama, kod mercha i šanka. Prvi je nastupio Jevadh, koji cepa neki progresivni metal post HC i zvuči opasno uživo, ali je to muzika koja je meni poprilično nepoznata. Odmah za njima pred stisnutu masu izašao je još jedan lokalni bend, Polywhy, koji je pre mesec dana izbacio svoj drugi album. I kod njih u zvuku ima svega, od metala i HC-a do nojzčine sa pregršt delova, brejkova i ludačke matematike u samoj svirci.
I jedan i drugi bend satraše bukvalno, kao bilo koji ozbiljan svetski bend. Publika je i dalje pristizala i mogu reći da se među 250, 300 posetilaca okupio nemali broj ljudi koje nisam video godinama, ali i dosta nepoznatog sveta. Ponor je jedan od onih bendova koji u Novom Sadu uživa kultni status i koji je ovde izgradio poseban odnos s publikom. Kada je bend izašao pred fanove Slobić je i sam istakao kako Ponor češće svira u Novom Sadu nego kod kuće i kako ne bi pogrešio ako kaže da su “zagrebački bend iz Novog Sada”. Krenula je svirka i sa prvim taktovima usledio je poMor u publici. U pola sata ludačke vožnje bend je isporučio set hitova i zauzvrat dobio od mase ovacije koje je apsolutno zaslužio.
Da je posle njih „sudija svirao kraj“ ne bi bilo nezadovoljnih, jer je već u tom trenutku veče uveliko bilo na svom vrhuncu. Reflections of Internal Rain došli su kao višnja na vrhu omiljenog kolača. Pakao sa Ponora samo je produžen zahvativši i one malobrojne mirne posetioce sabijene u same ćoškove kluba. ROIR je po običaju odvalio sa svirkom, ali sigurno ću se ponoviti kad kažem da su oni odavno postavili visoke standarde i da je to to. Znaš ono, kad si u top formi već 15 godina. Odsviraše novi materijal, ispreskakaše ga starim hitovima i oprostiše se od prezadovoljne mase. Ako bih tražio dlaku u jajetu, jedina zamerka u organizacionom delu ide na račun toga što su bendovi svirali “iz nule” odnosno bez bine.
Ideja je bila da se time dobije na prisnosti sa publikom. U tome se uspelo, ali su već oni koji su stajali u trećem, četvrtom redu imali problem da vide šta se dešava na sceni. Svirke na kojima je bend na podu mogu da se rade kada u prostoru nema više od dvocifrenog broja ljudi, a ovde je falilo barem dvadesetak centimetara iznad poda pa da sve bude kako treba. U svakom slučaju, beše to svirketina. Hvala ROIR, hvala Ponor, hvala Polywhy, hvala Jevadh!
Događaj broj tri odigrao se kad smo već uveliko zagazili u nedelju To Be Punk festivala na 500+ km od kuće. Na svu sreću nije bilo nepredviđenih otkazivanja kao prošle godine, niti nekih neplanskih situacija tako da sam uspeo da šmugnem u sredu 15. novembra u Beč, kako bih overio i Home Front. Da nisam morao da jurim nazad sigurno bih ostao dan duže, kako bih isti bend pogledao i u Bratislavi, ali nekad nije realno postići baš sve. Uglavnom, za kanadski Home Front čuo sam pre dve godine kada su se pojavili sa EP-jem „Think of the Lie”. Simpatična synth/new wave ploča sa snažnom dozom Oi! punka, kao recimo da se izmeša The Blitz sa The Cure. Odmah sam se upecao. Koliko god da je zvuk mekan, da ne budem grub ako kažem njanjav, toliko ta ploča obiluje snažnom punk/HC energijom i nekako je pitka i slušljiva na prvu loptu.
U početku Home Front se vodio kao studijski projekat dva ludaka iz Edmontona (Graeme MacKinnon i Clint Frazier), koji su odsvirali i otpevali sve. Nedugo zatim, u maju prošle godine okuplja se i postava za žive nastupe i pojačani bubnjarem, klavijaturistom i basistkinjom, Graeme i Clint kreću da špartaju Kanadom i Amerikom. Za nepunih godinu dana Home Front nema gde nisu i sa kim nisu svirali, od Alkaline Trio i Suicidal Tendencies preko High Vis i Fucked Up do Long Knife i Poison Ruin. Kada se početkom ove godine pojavio spot za pesmu “Nations” na kojoj im gostuje Calum i ekipa iz Chisel-a bukvalno sam se zaledio. Jebote život, kakav hit! Mislim da mi je to najzviždućkastija stvar 2023. Ubrzo nakon toga, početkom proleća, izlazi debi album “Games of Power” za La Vida Es Un Mus, koji u kompletu snimaju njih dvojica uz studijski potpis Jonah Falca. Pre nekoliko meseci javlja mi se drugar koji živi u Kanadi da se pohvali kako je kupio kartu za njihov koncert, a nedugo zatim izleću datumi i za prvu evropsku turneju. To je to, Beč je najbliža i jedina izvodljiva opcija.
Kada sam pre dva meseca bio na Red Dons u Beču bilo mi je čudno da je Home Front bukiran za isti klub jer u Venster ne staje više od 120 ljudi, ali sad, nepunih nedelju dana nakon svirke, mogu slobodno da kažem da je bila privilegija gledati jedan takav bend na tom mestu, jer je ugođaj bio kao da su mi svirali na privatnoj žurci u dnevnoj sobi. Siguran sam da će im već na narednoj turneji trebati minimum triput veći prostor. Uglavnom, nas četvoro, u sastavu Karanovići, Kuzmanović, Todorović pojačani domaćinom Boškovićem i u solo režiji pristiglim Oskarom, nacrtalo se pred klubom sat vremena pre otvaranja, čisto da osiguramo pečat na nadlanici, da ne bude da smo džabe dolazili.
Dosta poznatog sveta pojavilo se kako se vreme početka koncerta bližilo. Tu su bili lokalci koje poznajemo od ranije, što sa svirki, što kao članove austrijskih bendova, ali i naši koji žive tamo (pozdrav za Tiću i Jelenu). Domaći post/punk izvođači Iron Bubi i Radiateur nastupili su kao uvertira i nisu mi ostavili bog zna kakav utisak ali okej, ubili su sat vremena. Koji minut posle lapo 11 izlazi Home Front i od starta kreće ozbiljna žurka. Bend nam je ispred nosa, ređaju se preterane melodije, gitara pleše kao da se s njom igra Brian Baker iz Dag Nasty faze, iza bubanj zakucava poput ritam mašine, klavijaturista i basistkinja sabijaju, a Graeme izgibe pošteno… Majko mila, koja količina energije. Već nakon treće pesme svi su bili natopljeni znojem koliko su se predali poslu, a među zbijenom masom đuskanje ne prestaje.
Ako zapušiš uši prizor je kao da gledaš najenergičniji hardcore sastav u najboljem mogućem izdanju. Ako zažmuriš čućeš prelepe 80’s synth/new wave melodije. Odsviraše oni poštenih 45 minuta uz dve pesme na bis, pokloniše se i siđoše sa bine. E, svaka im čast! Ostadosmo još nekih pola sata u Vensteru dok se nismo ispozdravljali sa svima i oko ponoći prezadovoljni sjajnim gigom zapalismo na spavanje jer ujutru je trebalo kretati na put, To Be Punk samo što nije…
Zgro
