Adolescents dođu nešto kao evergrin bend iz burnih dana prvog talasa američke pank hardkor priče. Zauzimali su tada svoje počasno mesto na južnoj kaliforniskoj front liniji i to odmah iza legendarnih imena kao što su Black Flag, Germs, Circle Jerks i Fear, a zajedno sa T.S.O.L, Agent Orange i Social Distortion bili su deo OC (Orange County) scene. Uprkos raznim pauzama, ponovim okupljanjima i promenama postave, bend je i danas veoma aktivan, tako da sam i ja imao tu čast da organizujem njihov koncert ovde u Amsterdamu pre neke dve godine. Pred vama se nalazi deo ćaskanja preko “zuma” sa pevačem Tonijem Refleksom i basistom Bradom Loganom, koji im se pridružio pre dve godine, nakon smrti njihovog originalnog basiste Stiva Sotoa.
Toni, kako si uopšte upao u pank priču?
Toni: Sa 13/14 godina, što je bilo neke 1977, 1978, počeo sam da otkrivam muziku koja je dolazila iz Njujorka, mada sam tek sa 15 počeo baš da se navlačim na brze bendove kao što su Ramones odnosno melodičnije poput Blondie. Ono što me je najviše privuklo kod ove muzike je činjenica da može svako da je svira za bilo koga, bez ograničenja koja su u to vreme postojala u muzici, što je značilo da su mogli da nastupaju samo ljudi koji stvarno znaju da sviraju. Pre toga morao si da se pridružiš muzičkom programu u školi da bi uopšte dobio priliku da sviraš, pa da imaš instrument i onda, ako imaš sreće, da negde nastupaš. A mi smo već sa 15 godina sami učili kako da sviramo.
Priča koju znam je da si upoznao Stiva Sotoa dok je još svirao sa Agent Orange tamo neke 1979. i da ste odmah odlučili da napravite bend. Gde je bio taj concert kada ste se upoznali i gde ste vi svirali u tom ranom periodu?
Toni: Tačno, negde u septembru 1979. to je bilo u jednom kafiću koji je služio meksičku hranu u centru grada Santa Ana. Vlasnik je dopuštao raznim bendovima da sviraju uveče kad su zatvarali restoran. Preko dana tu su svirali kojekakvi “El Marijači” sastavi ali uveče su dozvoljavali drugim bendovima da iznajme prostor. Tako je tu nastupala masa pank bendova, ali u to vreme publika se uglavnom sastojala od članova drugih bendova i njihovih prijatelja. Umelo je da bude šezdesetak ljudi od kojih su polovinu činili članovi drugih grupa. Bio je jedan lik po imenu Robert Omlit koji je tada svirao u bendu Omlits i koji je brzinom svetlosti pokretao nove bendove. On bi već imao i ime za bend koji još ne postoji. On i njegova ekipa nekako su uspeli da provale tu lokaciju i ubede vlasnika restorana da im ustupi prostor za svirke. To je bio kul mesto, doduše kratko je postojalo i uglavnom su samo bendovi iz OC tamo svirali kao i par njih iz Hantington Biča. Kad smo mi počeli da sviramo, to mesto se već zatvorilo i naš prvi koncert je bio u nekakvom omladinskom klubu, nešto na fazon YMCA, gde tenejdžeri dolaze na rekreaciju I, verovao ili ne, to je bilo jedino mesto koje je dozvoljavalo pank koncerte u okolini. Ali se baš nešto nisu oduševili nama, pa su nam čak i zabranili da ponovo nastupamo. U to vreme svirali smo i po raznim školama, recimo za vreme pauze za ručak, i iskren da budem ni to nije baš dobro prolazilo. Ti klinci bi ponekad gotivili bendove koji su im tu svirali ali nas baš i nisu, uglavnom su nas gađali hranom. Bar je bilo zabavno, sem kad te recimo, pogodi sendvič. Nije bilo ono: “mi vas volimo, evo vam hrana” nego: ” mi vas mrzimo, sad ću da te pogodim ovom jabukom u glavu”.
Koliko znam Rik Egnju je napisao neke klasične Adolescents pesme poput: “Amoeba”, “No Way”, “Creatures”, “Rip It Up”, “Kids of the Black Hole”… jel’ to tačno?
Toni: Hm, pa nije baš istina da je napisao “Kids of the Black Hole” pre nego što se pridružio nama, jer sam prisustvovao kad ju je pravio, ali je tačno da je doneo muziku i tekst za “Amoeba” kao i “Creatures”. Takođe, delimično je uradio muziku za “Word Attack” i muziku za “Rip It Up” gde sam promenio tekst. Većinu tih pesama napisao je dok je bio u nekom od tri, četiri benda u kojim je svirao pre Adolescents ali ni sa jednim od njih nije imao nekakav uspeh, bar ne do tog momenta. Mada, po meni, njegov najkreativniji i najuspešniji period bio je kad se pridružio Christian Death, jer tada je pokupio razne uticaje i svoje sviranje je digao na mnogo viši, oziljniji nivo.
Zašto je Rik toliko puta ulazio i izlazio iz benda, počevši od momenta kad je napustio bend posle “Blue” albuma?
Toni: Rik je uvek imao komplikovanu narav. On i ja nikako nismo mogli da se složimo. Uvek je kasnio i dolazio nespreman na koncerte, često bez opreme, čak bi zaboravljao i gitaru. Jednom smo ga čekali, da počnemo sa koncertom, i on se pojavio bez instrumenta a mi već izašli na binu. Onda se Pat Smir (iz Germs, a posle i iz Nirvane) ponudio da nam pozajmi svoju gitaru ali kad je Rik video Pata kako se penje na binu sa gitarom jednostavno je popizdeo misleći da smo uzeli drugog gitaristu. Napravio je čitavu dramu. Posle toga smo mu rekli da tako više ne ide i on je izašao iz benda. Ali kao što znaš vraćao se u bend i ponovo su se slične stvari ponavljale i tako sve u krug.
Znači, konstantni “love-hate” relationship sa Rikom. Ako se ne varam, sličan odnos je bio i sa Kejsi Rojerom?
Toni: Tako nekako, oduvek sam ih cenio kao muzičare ali sa njima kao osobama je uvek bila neka peripetija. U jednom momentu Rik se smuvao sa mojom dobrom drugaricom pa je i to nosilo određene konsekvence. U ranim danima (tačnije 1981) dovukao je nekog lika da nam bukira jednomesečnu turneju po Americi. Mi smo se ozbiljno pripremali za to ali je onda taj buker odjednom odlučio da traži 25% zarade od svega što bend zaradi da bi nam organizovao tu turneju. To po meni nije imalo nikakvog smisla jer bi ta turneja donela samo gubitke a 25% zarade je bilo jedva ono što smo dobijali od našeg lejbla od prodaje ploča. Odustao sam od te turneje ali je ta moja odluka dovela bend do raspada. Smučilo se svima da sviraju samo lokalne koncerte, a i ljudima smo već bili dosadili.
To ih potpuno razumem. Nisu li se svi posle raspada Adolescents pridružili odmah drugim bendovima?
Toni: Tačno, recimo Frank Enju i Stiv Soto su se pridružili bendu Legal Weapon, koji je inače bio odličan. Njih dvojica su bili veoma povezani i njihovo prijateljstvo je bilo skoro metafizičkog karaktera. Obojica su bili ambicionzni kao muzičari i hteli su mnogo više od sviranja lokalnih koncerata. U međuvremenu sam opet skupio ljude i započeo novu verziju Adolescentsa u kojoj je opet bio Kejsi za bubnjevima i par muzičara od kojih su neki čak svirali u zadnjoj postavi benda koja nikada nije svirala uživo. Sve su to bili dobri muzičari ali su nedostajali prateći vokali koje je ceo bend pevao jer to je bio jedan od glavnih sastojaka naše muzike, po tome smo bili prepoznatljivi. Te pesme su pisane za masovne singalongove a oni to nisu bili u stanju da otpevaju pa se svo pevanje svelo na mene i Kejsija, tako da to nije funkcionisalo baš najbolje.
Nego, nije li Rik čak i na prvom ADZ albumu svirao sa tobom?
Toni: Jeste. Mi u principu nikad nismo bili u svađi i često smo naletali jedan na drugog što je znalo da rezultira zajedničkim bendom. Taj prvi ADZ album “Where Were You? ” uopšte nije bio planiran da izađe na ploči ili disku. To su samo bili demo snimci ali je “Lethal Records” zapeo da ih izda i mi smo se na kraju složili. Rik Enju i Kejsi Rojer su svirali na tim demo snimcima ali kada smo počeli da sviramo uživo iz te postave ostali smo samo Rodžer gitarista, Majk basista i ja. Kejsi je ispao iz cele priče sa čukanjem bubnjeva, fokus mu je bio pevanje u D.I.-ju, osim toga, u tom momentu više nije ni imao svoje bubnjeve.
Pa dobro, zašto je ADZ uopšte bio ADZ a ne Adolescents?
Toni: Ja sam na taj bend više gledao kao na neki moj solo projekat i aktivirao sam ga pri kraju postojanja mog prethodnohg benda Flower Leperds. Nažalost, sa ADZ je redovno bilo cimanje sa sviranjem koncerta i turneja. Nismo imali svoju opremu i uvek sam ja bio taj koji je morao da se pobrine za sve, od bukiranja koncerta do nabavljanja pojačala. Na kraju sam izgoreo od toga. Ako ništa drugo sa sadašnjim Adolescents više nemam briga oko nabavljanja pojačala. Konačno imam solidan i odgovoran bend.
Adolescents nije mnogo svirao van Kalifornije za vreme prve inkarnacije benda?
Toni: Ne, iskreno mene turneje tada nisu mnogo ni zanimale. Osim toga, nismo imali para za njih niti izdavača koji je mogao da nam pruži podršku. Druga dva brata Enju su više gurala tu priču, ali tek sredinom 80tih krenuli smo na američke turneje da bi u Evropi svirali tek 2005. godine.
Sa ADZ sam te gledao 1995. u Amsterdamu i to je bila skoro indentična postava kao Adolescents. Osim toga, svirali ste masu Adolescents pesama…
Toni: Da, to je tačno, mada kao Adolescents došli smo u Evropu tek 10 godina kasnije.
Šta je bio razlog da ne pevaš na albumu “Balboa Fun Zone” i da li se kaješ zbog toga?
Toni: I ne baš, nije taj album bio baš po mom ukusu. Doduše, ja jesam bio tu kad su oni pisali pesme za njega i čak sam napisao neke od prvobitnih tekstova ali sam rešio da prekinem sa bendom pre turneje. Nije mi se svideo pravac u koji su Stiv i Rik hteli bend da odvuku i zato nisam ni imao inspiraciju da napišem bilo kakav pametan tekst niti da pevam na toj ploči. Tako da je dobro što su izbacili one gluposti koje sam pisao. Pre par godina sam se složio sa Stivom Sotom da je ta ploča trebalo ustvari da bude prvi album od Joyride koji je bio njegov bend posle Adolescents.
Pa da, i ne zvuči kao Adolescents…
Toni: Kažem ti, i sam Soto je to zvao prvom Joyride pločom, tako da ti to sve govori.
Malopre si pomenuo Pata Smira. Nije li i on svirao jedno vreme u Adolescents?
Toni: Jeste, nekih tri meseca davne 1981. ali kada smo trebali da idemo na turneju on nije mogao jer je imao problem sa zakonom. Bilo mu je zabranjeno da napusti Kaliforniju jer je pripalio nekoga gitarom u glavu u Viskiju kad je svirao sa Germs. Koliko se sećam, samo smo tri koncerta odsvirali sa njim, ali za nas je to bilo nešto specijalno u to vreme jer smo svi bili Germs fanovi. Oni su za nas bili veliki bend. Njega je zamenio Stiv Roberts koji je posle svirao gitaru na singlu “Welcome to Reality”. On je takođe bio i član D.I. Ma, svi naši bendovi su bili povezani, kao što vidiš, i svi smo uvek imali po nekoliko bendova.
Kakva su tvoja iskustva bila sa turnejama i publikom sve ove godine?
Toni: Kad smo počeli sa radom rokenrol nije bio popularan, krajem 70tih, početkom 80tih sve se vrtelo oko disko muzike, dok je tokom 90ih trend bila dens muzika. Naravno, uvek je postojala publika za ovo šta mi radimo, ali je to variralo. Sećam se kad smo svirali sa Bad Brains u Detroitu 1986. godine, mi smo išli na turneju povodom “Brats in Battalions” albuma, a Bad Brains je promovisao “I Against I”, i nije bilo više od 150 ljudi na tom koncertu. Bilo je i dobrih koncerta na raznim turnejama ali u osamdesetim si uvek imao situacije da sviraš koncert ili dva i onda imaš rupu od par dana u nekoj nedođiji, recimo u sred Kanzasa, do narednog. Na samim koncertima zaradili bi nešto para ali ne dovoljno da platimo hotel, nekada nije bilo dovoljno ni da kupimo hranu. Tako da te duge turneje koje smo imali bile su borba za preživljavanje. Spavanje u kombiju, gladni i bez prilike da se redovno okupamo… nekada je to znalo danima da potraje. Nekad bi od promotera dobili recimo dve-tri pice za jelo i to bi bilo sve za nas sedmoro. Velika je razlika između turneja koje smo imali sredinom osamdesetih i ovoga sada. Da ne govorim da tada nije bilo smart telefona, interenta…
Koliko uopšte u Americi znaju o Srbiji i ostalim ex-Yu zemljama?
Toni: Bio sam u Srbiji i Hrvatskoj jednom kad smo svirali u Sloveniji ili Italiji, pa smo onda prošli kroz Srbiju i Hrvatsku. Predivna zemlja ali nažalost većina ljudi ovde u Americi je za Srbiju čula samo zbog rata i ima pogrešnu sliku. Cela Jugoslavia je bila divna, ali veruj mi, većina neobrazovanih Amerikanaca veruje da je Amerika centar sveta i nikada nisu ni bili van Amerike. To su ljudi koji se nadrkaju kad čuju drugi jezik a da nije engleski i još uvek veruju da će se Isus spustiti sa neba i odvesti ih gore. Vidiš, tamo gde ti živiš ljudi koji tvrde da će neko da dođe sa neba na ovu planetu i da odvede sve dobre ljude u nekakav rajski svet a ostavi sve ostale da se pokolju dole na zemlji, stvaljate u ludnicu, a mi ih ovde u Americi šaljemo u crkve da uče druge ljude.
O pa imamo i mi ovde dovoljno ludaka, niste vi tamo jedini, ali priznajem Amerika je broj jedan pogotovu po pitanju masovnih pucanja, serijskih ubica i sličnih stvari…
Toni: Baš tako i to je ovde postalo toliko normalno da se više niko ni ne čudi kada se tako nešto dogodi. Recimo, pre neki dan sam krenuo sa ženom na bazen u spa centar i zamisli, oni fašisti “Proud Boys” su blokirali ceo spa samo zato što je jedna osoba koja je tranvestit ušla unutra. Sva ta mržnja i homofobija se ovde smatra OK sve dok se dereš “Amerika, Amerika”. Policija ništa ne radi da takva sranja zaustavi. Ona podržava loše strane. Među pandurima ima članova bandi sa određenim tetovažama i simbolima koji označavaju broj ljudi koje su ubili. Možeš li to da zamisliš? Pravi divlji zapad. Zato se ljudi i plaše da zovu policiju. To nije nešto što se dešava u Evropi.
Užas! Kako se uopšte završilo to u spa centru sa “Proud Boys”?
Toni: U jednom momentu se pojavila grupa Anti fašista (AFA) i onda je došlo do konflikta. Posle su “Proud Boys” pokušali da optuže AFA članove da su nekog od njihovih izboli nožem a zapravo su oni bili ti koji su nekog izboli. Veruj mi, bilo je loše ali sa dolaskom Trampa sve je eskaliralo i postalo deset puta gore. On je samo dolio ulje na vatru i u te četiri godine napravio toliko sranja da će nam trebati niz godina da ponovo sve dovedemo u red. On je fašista i podržava druge fašiste. Čak se nije ustručavao to da prizna. On je homofob i rasista i kada neko kao on, sa tim ludacima oko njega, predstavlja glas Amerike onda samo mogu da zamislim šta ostatak planete misli o nama. Naša zadnja ploča “Cropduster” ima njega na omotu kako prdi po svima nama. Volim tu ploču, ona predstavlja frustraciju koja se nakupila u te četiri godine pod njim.
Toni, ti ne pišeš samo tekstove, već praviš i muziku, jel’ da?
Toni: Da, za neke pesme. Još kada sam bio klinac i nisam znao da sviram, ja bih pevao melodije u kasetofon pa onda improvizovao bunjeve preko toga i zatim pisao tekstove. Tada naravno moje razumevanje brojanja i mostova u pesmama nije postojalo tako da ako obratiš paznju na “Blue Record” čućeš neke asimetrične strofe i uopšte čudno brojanje. Kad su se Rik i Kejsi pridružili bendu Frenk, Stiv i ja smo već imali 16 pesama. Istina je da su oni doneli 4 pesme sa sobom ali mi smo već imali gotov album i masa tih pesama je već bila završena. Stiv Soto i ja smo imali specifičan način pravljenja pesama i tekstova preko telefona. On bi svirao bas i stavio slušalicu na zid a ja bih onda čuo vibracije kao note i po tome sam pisao tekstove. Inače svi smo ovde na OC pank sceni u to vreme jedni drugima pomagali oko pisanja pesama, bilo da je u pitanju muzika ili tekstovi. Recimo, ja sam napisao deo teksta za “Playpen” pesmu od Social Distortion iako to nigde ne piše. Nema veze, ja znam da sam je napisao.
O čemu je beše ta pesma bila, nije li i ona nešto u vezi Black Hole, i ko su uopšte bili “Kids of the Black Hole”, jel’ to bio skvot, odnosno stan u kojem su neki od vas živeli?
Toni: Da, “Black Hole” je bio stan gde smo živeli Majk Nes iz Social Distortion, ja i još par ljudi, a mnogi drugi su tamo non-stop blejali. Zidovi su bili išarani grafitima i tekstovima pesama koje smo tamo pisali. Masa poznatih pank pesama je tamo nastala. “Playpen” je bilo drugo mesto, a inače ta reč predstavlja igraonicu sa ogradicom za bebe i malu decu. U pesmi je to simbolično prestavljalo nas koji smo blejali i igrali se u našem malom stanu dok je potpuno drugačiji svet postojao izvan toga. Taj stan o kome govori ova pesma pripadao je sestri jednog od naših ortahttps://www.youtube.com/watch?v=MgXYL4i-EDw&ab_channel=KungFuRecordska koga je ona zamolila da ga obilazi i pazi na njega dok je bila na odmoru. A onda je on sve nas pozvao i tu su se svakodnevno održavale pank žurke sve dok nismo iznervirali komšiluk do te mere da su nas napali i pokušali da isteraju napolje. Najluđe je to što su u jednom momentu došli panduri koji su rekli da mi ipak imamo pravo da boravimo tamo bez obzira što je komšiluk hteo da nas linčuje. I onda smo mi nastavili tamo da blejimo dok vlasnica stana nije stigla sa odmora. Dan pre nego što se vratila smo svi zbrisali glavom bez obzira. Sećam se da je ona posle toga toliko odlepila da godinama nije htela da priča sa bratom.
Koji bendovi su muzički uticali na pravljenje pesama za Adolescents?
Toni: Dosta je bilo uticaja. Od muzike koju smo slušali u “Black Hole”, preko UK pank bendova kao što su Sham 69, The Damned, Sex Pistols, Buzzcocks i posebno prvi Generation X do brojnih bendova koji nisu pank poput Beatles ili Cheap Trick zbog harmonija i zvuka gitare. Naravno, ne smem zaboraviti Johnny Thunders and Heartbreakers, Ramones, Magazine, Angelic Upstarts… U to vreme Circle Jerks i slični bendovi još nisu ni izbacili svoje ploče ali smo mi išli na koncerte i znali njihove pesme. Ja sam takođe veliki fan benda Crass. Njihova estetika i tekstovi su mi bili fascinantni. Recimo Crass logo je jedan tako klasičan artvork koji je prestavljao simbol revolta i inspirisao je nas kao i Black Flag koji su se takođe potrudili da se njihov logo, koji je Rejmond Petibon brat Grega Gina (iz Black Flag) dizajnirao, svuda pojavi bilo u obliku grafita, postera ili na pločama i majicama. Panduri su znali da on prestavlja anarhiju i otpor protiv sistema i mrzeli su ga. Nama je ipak najveća inspiracija došla od bendova koje nismo mogli da podnesemo, pre svih tu mislim na Eagles, Fleetwood Mac i mnoge druge. Radio nas je bombardovao odvatnim pesmama Eaglesa i to 24 sata dnevno. Jel’ možeš da zamisliš da je to bila muzika koja je tada prestavljala Kaliforniju? Reci kakav užaš! Sećam se vremena kad si njihovu pesmu “Life in the Fast Lane” mogao da čuješ na istoj radio stanici po 9-10 puta dnevno. Zašto su ti bendovi bili naša najveća inspiracija, pa zato što smo želeli da sviramo muziku koja neće zvučati kao to đubre. Zato smo svi obožavali Angry Samoans jer su podjebavali sve njih i celu tu scenu. Oni su po meni jedan od najgenijalniih zajebantskih bendova koji je ikada postojao.
Kako je Brad Logan završio u bendu?
Toni: Bili smo na turneji na istočnoj obali sa bendom Electric Frankenstein a Brad je bio naš tur menadžer, vozio je opremu. Par dana posle te turneje otišao sam sa ćerkom u Italiju i spremao se za novu turneju kad sam primio vest da je Stiv Soto umro. Šokirao sam sam se i vratio kući. Mi smo Brada još ranije zvali da nam se pridruži kao gitarista ali je bio previše zauzet pa nam je predložio da pozovemo Dana. Nekako je nakon Stivove smrti bilo logično što smo prvo njega pozvali, pogotovo što su on i Dan stari prijatelji još iz školskih dana.
Brad sta ti imaš da kažeš o tvom pridruživanju bendu Adolescents?
Brad: Pa kao što je i Toni rekao, znam Dana, koji je već dugo njihov gitarista, još od srednje škole. Takođe i Stiva Sotoa i Tonija poznavao sam dosta dugo. Stiv mi je više puta rekao: “moramo te ubaciti u bend jednog dana”. Kad je on preminuo ostali su mi se obratili sa: “OK, znamo da si ti gitarista a ne basisita, ali nama pod hitno treba basista jer se spremamo za evropsku turneju”. Iskreno, zaledio sam se od straha od same pomisli da treba da zauzmem mesto jedne takve legende kakva je bio Stiv Soto. Ali naravno da sam im odgovorio da će mi biti velika čast da budem deo benda posle čega su mi oni dali set listu od 48 pesama i rekli: “Kul, pripremi ovo jer za dve nedelje palimo u Evropu na turneju!”
Šta, 48 pesama, jel’ me zajebavaš?
Brad: Najozbiljnije ti kažem. OK, možda je bilo malo više od dve nedelje, ali toliko pesama sam morao da navežbam. Oni nisu bend koji sviraju isti set od 15 pesama svako veče nego ga non-stop menjaju, tako da možeš da zamisliš u kakvoj sam panici bio. Kad smo se videli u Amsterdamu na koncertu ja sam još uvek učio pesme i, veruj mi, još uvek ih učim. Poeneta je u tome što je Stiv bio fenomenalan basista ali njega više nije bilo tu da može da mi pokaže kako šta da sviram, tako da sam morao sve da ih polako peslušavam i učim, odnosno da provalim šta je on gde svirao. Često kad ih posle nekog vremena ponovo preslušavam skapiram da nešto pogrešno sviram pa se ispravim, ali bitno je da ostatak benda to ne provali (ha-ha).
Meni je super zvučao koncert u Amsterdamu, totalno mi je fascinantna ova cela priča sada.
Brad: Pa to je najvažnije, da ljudi kad me vide misle da ja znam šta radim (ha-ha-ha)!
Nego nije li ta cela turneja bila malo kretenski “cik-cak” organizovana sa masom mega dugačkih vožnji?
Brad: Jeste, zato što su brojni promoteri mislili da ćemo je celu otkazati kad su čuli da je Stiv preminuo pa su naše datume popunili drugim koncertima i samim tim smo mi ostali sa puno rupa na turneji koje smo u zadnjem momentu pokušali da popunimo. Sleteli smo u Pariz a prvi koncert je bio negde u Nemačkoj, pa sledeći skroz negde na severu Danske, potom u Amsterdamu, pa naredni negde u Švajcarskoj. Sećaš se da sam te zvao da nam središ koncert u Amsterdamu par dana pred sam nastup?
O da, i te kako se sećam! Nego Toni pitanje za tebe, a koja je priča sa onim tvojim drugim bendom Flower Leperds. To nije baš zvučalo kao Adolescents?
Toni: U to vreme sam se družio sa dosta mlađih ljudi sa scene koji su me upoznali sa novim talasom bendova koji se pojavio u Engleskoj. Ovde mislim na bendove poput: Rudimentary Peni, English Dogs, GBH, Discharge… Od njih smo pokupili metalizirani zvuk i ubacili ga u Flower Leperds. OK, možda ja nisam izgledao kul kao ti engleski bendovi sa svim onim bodljama od kose i čirokanama, jer ipak sam kalifornijski stoner, ali to nije značilo da i ja ne mogu da sviram tu vrstu muzike. I svi bendovi koje sam naveo još uvek sviraju, uključujući i UK Subs. Sam Čarli Harper je za mene bio dokaz da godine starosti nisu nešto što je bitno za sviranje pank muzike. E sad možeš da zamisliš kakva je čast za mene bila kad smo svirali sa njima i Buzzcocks i ja primetim njega kako nas gleda i igra na našem koncertu. Volim to što ima puno matorih faca koje još uvek sviraju i drago mi je da znam da nisam jedini koji mora svakih pet munuta da ide u WC da piša. Jer ako recimo Dejv Venian iz The Damned može da izdrži ceo set bez da ide u toalet, onda mogu i ja.
Toni, Brad mi je rekao da si ti učitelj u školi. Kakav si tačno učitelj?
Toni: Pa za mlađe klince, uzrasta recimo 9-10 godina, ali nisam ja baš najbolji učitelj.
Kamo sreće da sam ja u tim godinama imao nekoga kao što si ti da mi bude učitelj u školi?
Toni: Hvala, hvala, ako ništa drugo, ti klici kod mene dobijaju malo drugačije obrazovanje nego od drugih učitelja, jer ja imam dosta znanja o muzici i istoriji i to volim da prenesem na njih. Inače radim kao učitelj još od 1988.
Jel’ zna neko od tih klinaca da sviraš u pank bendu?
Toni: Neki znaju, ali uglavnom zato što se ispostavi da su neki od njihovih roditelja fanovi Adolescentsa i da poznaju masu istih ljudi kao ja. Čak se dešava da i babe i dede nekih od tih klinaca dolaze na naše koncerte. Sad ti provali koliko smo mi matori (ha-ha-ha)!
Kakvi su vam planovi za budućnost?
Toni: Pripremamo novi album, ali pošto zbog korone nismo svirali koncerte i nismo skupili badžet za snimanje, odlučio sam da rasprodam masu stvari na Ebayu i pokušam da prikupim dovoljno para za snimanje.
Opa! Pa ako valjaš ploče reci šta otrilike prodaješ, možda i ja nešto uzmem.
Toni: Ima tu svačega, ali naravno ne prodajem sve, imam masu stvari koje su mi drage ili su pokloni od ljudi iz raznih bendova. Recimo, imam neke Hard-Ons ploče koje nikada ne bih dao jer su mi ih oni poklonili i sve imaju njihovu posvetu. Onda… ah, ovo će ti se svideti, imam originalni Germs singl, doduše bez omota, koji sam dobio na poklon od jedne drugarice još 1980. Kad sam počeo da prodajem stvari neko je već čuo da ga imam i ponudio mi 500 dolara za njega ali nisam imao srca da ga prodam. Da jesam, to bi nam pokrilo deset sati snimanja u studju. U svakom slučaju ne prodajem samo ploče, ima tu igrački, knjiga, opskurnih filmova, pogotovu horora, recimo “The Legend of the 7 Golden Vampires” originalna kopija, pa onda neki brazilski horor filmovi koje je skoro nemoguće naći jer su bili “limited edition” izdanja koja posle više nikad nisu reizdata u Americi. Ma ti ne možeš da zamisliš koliko ja stvari ovde imam, evo recimo originalno VHS izdanje “Christ-The Movie” (od Crass), ali tako nešto nikad ne bih prodavao jer sam emotivno vezan za to. Sad je situacija takva da ne sviramo koncerte a želim da snimimo novu ploču. U isto vreme ne mogu od ostatka benda da tražim pare za snimanje jer su skoro svi ostali bez posla i imaju svoje finansijske probleme. Recimo Dan mi je javio pre neki dan da mu se cela kuhinja srušila i da mora temeljno da se renovira a čovek je bez posla. Zbog toga sam na svoju ruku smislio kako da finansiram snimanje i evo sad su sve pare na mom računu. Čim budemo spremni možemo ući u studio. Hvala Ebayu!
Brad ‘ajde sad ti malo… isto pitanje koje sam postavio na početku razgovora Toniju. Kako si ušao u pank?
Brad: Prvi kontakt sa muzikom imao sam kao klinac u osnovnoj školi. Neki od drugara slušali su Ramones, Sex Pistols, Devo i slične bendove. Osim toga, slušao sam dosta “Rodney on the ROQ”, radio program u kome je Rodni puštao masu LA pank i njuvejv bendova. Ali pošto nisam imao stereo u svojoj, nego samo u dnevnoj sobi mojih roditelja, moja privatna žurka slušanja radija bila je kad oni nisu bili kod kuće. Posle nekog vremena počeo sam da idem na veće hardrok koncerte tipa Black Sabath, Kiss… A onda su se u jednom momentu preko puta mog stana u ulici doselili legendarni skejter Toni Alva i njegov brat Mark. Njihov ćale je radio noćne smene tako da sam blejao kod njih do kasno, pili smo i slušali pank ploče. Generalno, oni su bili ti koji su me navukli na pank. To je bilo 1978. godine. Imali smo i jednog ortaka koji je radio u “Viskiju” (klub u Holivudu) i koji nas je puštao unutra. Problem je jedino bio da kad bi nas pustio nismo mogli da izađemo dok se celovečernji ivent ne završi. Obično je bio jedan koncert u ranijem a drugi u kasnijem terminu, tako da bi mi ušli unutra već oko 5, 6 popodne, blejali u bekstejdžu, odgledali prvi koncert, pa drugi i tek onda oko ponoći kad se sve završi išli kući. Tako sam zakačio da vidim uživo klasične pank bendove kao što su bili The Suicide Commandos, The Weirdos, pa čak i neke metal bendove poput Judas Priest.
Judas priest u “Viskiju!?
Brad: Da, da, to je bilo 1978, svirali su tri dana za redom i ja sam bio na jednom od tih koncerata.
Ali tad si još uvek bio baš klinac.
Brad: Tačno, ali par godina kasnije su me Mark i Toni Alva posadili na stolicu, ošišali me na kratko, obojili mi kosu u plavo, i rekli: “eto, sad si panker”. I to je bilo to. Posle toga sam počeo redovno da odlazim na pank koncerte u Holivud, to je bilo 1980. U jednom momentu Mark me je pitao da se pridružim njegovom bendu Oziehares, koji su bili naka vrsta The Germs juniora. Jedna od devojaka iz The Go-Go’s im je bila na gitari ali je izašla, tako da sam ja uleteo umesto nje. Nisu imali nikakve snimke pa me je Mark učio sve pesme iz glave. Inače i Dez Kadena iz Black Flag je svirao drugu gitaru u tom bendu. Naravno, čim sam ušao u bend saznao sam da dve nedelje kasnije imamo koncert u “Viskiju” kao predrupa Castration Squadu. Toliko sam bio nervozan da sam se najeo psihodeličnih pečuraka i napio misleći da će to da mi umanji nervozu, možeš misliti na šta je to ličilo. U svakom slučaju, sa tim bendom smo svirali par koncerata, ali je Dez bio previše zauzet sa Black Flagom tako da se vremenom ugasio. Posle toga sam pridružio bendu koji se zvao Hari Kari i krenuo sa njima na turneju po Arizoni i Teksasu. Zbog toga sam morao dve nedelje da izostanem iz škole, ali vredelo je, jer smo svirali kao predgrupa sjajnim bendovima poput: Misfits, Butthole Surfers i Hüsker Dü.
Opa! Da niste i sa Big Boys svirali?
Brad: Nažalost ne, ali smo proveli dosta vremena sa njima tamo. Oni su bukvalno bili ambasadori panka u Teksasu, tako da su nas vodili po žurkama i specijalnim koncertima, kao recimo kad su Misfits radili promociju “Earth A.D” albuma u jednoj prodavnici ploča u koju je moglo samo 20 ljudi da stane. To je bilo u periodu kada im je Robo iz Black Flaga čukao bubnjeve. Nažalost i taj bend se ugasio zbog nedostatka ambicija, a i sve je bilo mnogo komplikovanije tada. Još uvek nije postojala mreža DIY promotera i uopšte ideja organizovanja turneja pank bendovima bila je nova. Bendovi poput Black Flag, D.O.A., Dead Kennedy’s, Circle Jerks i slični u principu su krčili put za sve koji će doći posle njih. Zato smo im svi toliko zahvalni.
Nešto si mi jednom spominjao da si imao probleme sa zakonom i drogama tokom osamdesetih?
Brad: Da, navukao sam se na žuto i postao sam “full time” narkoman, čak sam i ispao delimično iz pank priče i provodio dosta vremena po zatvorima. U jednom momentu dok sam sedeo u zatvoru mi je došlo iz dupeta u glavu i rešio samda odjebem sa tim i promenim način život. Tad sam se skinuo sa gudre, našao posao, ponovo počeo da se bavim muzikom i eto me tu gde sam sada.
Sem što si imao još par bendova u poslednjih tridesetak godina…
Brad: To da, definitivno je 1993. bila godina mog povratka u pank priču. Osnovao sam bend F-Minus, pa sam se pridružio Leftover Cracku i u poslednjih par godina imao sam band Rats in the Wall. Bilo je tu još nekih bendova ali nisu vredni pomena. Kad sam se drogirao prodao sam svu opremu ne razmišljajući da ću jednog dana možda ponovo svirati. Nakon što sam se očistio od toga đubreta i zaposlio, počeo sam da radim kao gitar-menadžer po raznim klubovima u Los Anđelesu, u “Roksiju”, “Viskiju”, “Holivud Paladijumu” … U jednom momentu sam u “Paladijumu” upoznao ekipu iz Rancida pa su me njihovi roudi naložili da im se pridružim kao roudi za gitaru, tako da sam onda proveo par godina radeći za njih. U jednom momentu Tim iz Rancida mi je rekao: “šta se glupiraš, radiš kao roudi ovde, idi i napravi svoje bend”, i tako sam okupio F-Minus. To je bio bend za koji sam ja pisao muziku dok sam u Leftover Crack samo svirao gitaru, to nije bio moj bend, niti sam ja pravio pesme. Njih sam upoznao dok sam radio za “Hellcat Records”.
Iskreno, nikada nisam bio fan te etikete ali mi je zanimljivo da čujem tvoje iskustvo. Šta si uopšte radio za njih?
Brad: Svašta po malo. Nosio mastere u fabriku ploča, vraćao ploče odatle kada bi bile gotove. Stavljao ih u omote i plastike, pomogao oko artvorka, čak me je Tim par puta slao da regrutujem bendove da potpišu za “Hellcat”. To bi ovako nekako izgledalo: “Brad, hoću da mi pronađeš bend Choking Victim i kažeš im da želim da im objavim ploču”, i eto mene na specijalnom zadatku.
Ti beše i sad imaš opet neki novi bend?
Brad: Da, ja i moj drug Gab iz Chaos UK iz Bristola, imamo bend u kojem peva moja prijateljica Saira koja je bila u masi d-bit bendova poput Detestation, Questions, itd. Još nemamo ime ali zato imamo napisanih 15 pesama. Muzika je elektonski hardkor pank. Ja snimim gitaru i bas, pošaljem snimke Gabu, on potom tu ubaci elektronske bubnjeve i onda to tako kompletno prosledi Sairi koja na kraju usnimi svoje vokale.
E ovo me sad kopka da čujem!
Brad: Nemoj da očekuješ neku tehno muziku, trep ili šta već, ovo je još uvek pank, d-bit, ali uz elektoniku. Još nismo ni smislili ime žanra…
Hm, kako ti se čini “Digital D-Beat”?
Brad: Odlično! Bez zajebancije, evo sad ću da zapišem.
Šta bi sa onom tvojim etiketom “Blacknoise Recordings”?
Brad: To je funkcionisalo tokom dvehiljaditih. Počelo je sve kada sam odlučio da izdam Nausea diskografiju i posle sam objavio par ploča bendovima u kojima sam bio ja ili neki od mojih prilatelja. Recimo Sairin bend Questions sam objavio. “Alternative Tentacles” mi je radio distribuciju i u jednom momentu je “Blacknoise Recordings” postao nešto kao njihov “sub-label”.
Malo je falilo da izdaš i Vitamin X u kombinaciji sa “Alternative Tentacles”…
Brad: Da, tačno, ali ti nisi uspeo sa Biafrom da se dogovoriš ako se ne varam. Bolje što je ispalo kako je ispalo. Ne bi vam on i ja bili od neke velike pomoći.
Dželo Biafra je hteo da ima ekluzivno izdanje Vitamin X ploče na “Alternative Tentaclesu” u Americi bez da se izdaje i evropski pres koji sam zahtevao. Nema veze, super sam se ispričao sa njim par puta a mi smo posle objavili tu ploču i u Americi i u Evropi na različitim etiketama i sve je dobro prošlo. Nego da se vratimo na temu, ‘ajde za kraj u par rečenica iz tvoje perspektive reci nam o budućnosti Adolescentsa.
Brad: Svi volimo ovo što radimo i svi smo dobri prijatelji, tako da bend definitivno ima budućnost. Osim toga, Toni hoće da objavi još par ploča.
Video sam nekakav poster da ćete biti krajem ove i tokom sledeće godine na turneji po Americi sa Circle Jerks, Negative Approach i Municipal Waste.
Brad: Tačno, to se planira, a u planu je i evropska turneja idućeg leta 2022, i tu bi trebalo da sviramo masu koncerata sa TSOL. Bilo bi dobro da nam se i vi pridružite, i da nam opet središ koncert u Amsterdamu.
Nema frke, dogovorićemo se kad dođe vreme. Samo da svi budemo živi i zdravi za godinu dana i da se ovo sranje sa koronom više završi. Nego hvala vam obojici za ovaj intervju, vreme je da stanemo jer moj prijatelj Zgro će da mi iseče nogu kada bude video koliko je dugačak ispao ovaj razgovor!
Brad: Hvala i tebi za interesovanje. Bićemo u kontaktu svakako.
Toni: Hvala i vidimo se u Evropi sledeće godine, valjda ćemo i u Srbiji konačno svirati.
Brad: Tačno, reci tvom prijatelju Zgrou iz Srbije da kontaktira “Destiny Booking” što pre.
Hoću, on će biti prvi koji će ovo pročitati.
Intervju objavljen u Out Of the Darkness #11, 09/2021
