Najveća greška koju čovek može da napravi jeste da čeka sedam dana pa tek onda pokuša da napiše nekakvu recenziju događaja kojem je prisustvovao. Međutim, nije mi se dalo ranije da sednem za računar, pa sam tek sada rešio da skuckam neki izveštaj iz Novog Sada.
Nisam ljubitelj festivala. Na onima na kojima sam bio razlog zašto sam išao je uvek bio neki ekskluzivan nastup dragog benda ili više njih koje nisam gledao ranije, a gotivim ih. Godišnje idem na masu koncerata i, iskren da budem, nemam baš veliku želju da džedžim u jednom klubu satima i gledam bend za bendom.
Međutim, To Be Punk je izuzetak — jer je naš, jer mnogo unapred znam šta se kuva i jer imam želju da makar jednom godišnje odem do Novog Sada. Pored same muzike, imam priliku i da vidim neke baš drage ljude (a i one druge), da se izgrlim, izljubim i ispričam — i to celu stvar čini potpunom. Ove godine napravljen je i izuzetak. Iz grada kompozitora, zaher torte i ko zna čega još dovukao sam i dva ortaka kojima je ovo bio i prvi izlet u Srbiju, ali i prvo festivalsko iskustvo.
Dogovor da krenemo u petak u 10 ujutro odmah se izjalovio. Jedan iz ekipe se uspavao, a ja sam čekao paket i bukvalno se jurio sa vozačem kombija po kraju dok ga nisam našao. Oko podneva smo konačno krenuli. Put je prošao okej, bio je dug ali podnošljiv, uz par pauza, i eto nas na granici koju smo prešli za 2 minuta (ne idite preko Horgoša nikad). Pred Fabriku smo stigli desetak minuta pre početka programa. Odmah nalećemo na Dragana, Krunu, Miću iz Pule koji je došao sa Fočom iz Agregata i Simonom, pa onda i na Nemanju, Lopušinu, Đoleta i Nelu iz Šapca koji su mi uvalili teglu ajvara (kakvi carevi)… i ko zna na koga sve još, tako da sam, propustio skoro ceo nastup Crustalno jasno.
Sve je krenulo na vreme, što je standard za TBP. Nakon dvojca iz Mostara izlazi trojka iz Crne Gore. Mučin pratim od početka. Prvi demo mi je bio okej, drugi me nije baš zakačio — ali, ALI… uživo zvuče deset puta bolje nego na snimcima. Tek kada ih vidite na bini dobijate pravu sliku jer bend sija punim sjajem. Odlično navežbani, sa dobrih zvukom u Fabrici, koji je bio bomba. Nemanjin vokal je manje grub nego na snimcima, a između pesama koristio je pauze da uputi vrlo jasne političke poruke. Pola sata svirke, uz ekipu koja ih je pratila od reči do reči. Pred sam kraj odsvirali su Blitzovu „I dont need you“ a potom i “Ustaj” odosno “Moj glas” kojom su završili nastup. Bravo!
Zatim izlazi Peripetija, koju takođe prvi put gledam. Pre par meseci objavili su ploču u Nemačkoj, a u Novom Sadu su svirali nedavno. Muzički — hardkor miks svega i svačega. Uživo drže pažnju, a posebno mi se dopalo što je Duška, basistkinja, u pauzama između pesama pričala o seksualnim predatorima i nasilju. Svaka čast što koristi mikrofon i za nešto više od pevanja. Jebi ga, ljudi… ne znam kako shvatate pank, ali treba biti glasan i jasan. Pogotovu u Srbiji koja vrvi od nepotizma, korupcije, bezvlašća i javašluka ljudi na vlasti. Nedostaju mi 90-te i bendovi koji su „kenjali“ između pesama, ali stvarno! Pohvala i za obradu SSD-a i pesmu „Boiling Point“.
Nakon njih nastupio je bend kojem sam se najviše radovao – Analena. Gledali smo ih zadnji put kod nas pre petnaestak godina. Svirali su više puta i u Novom Sadu i u Beogradu, ali ih je život kasnije odveo na razne strane. Ista ekipa: Ana na vokalu i basu, Mijat i Miran na gitarama, Žet na bubnju. Iako retko sviraju i vežbaju samo pred nastupe, zvuče odlično. Fabrika je bila lepo popunjena, ispred njih najverniji fanovi kojih se sećam iz onog perioda. U svojih četrdesetak minuta isporučili su presek karijere, a meni su posebno ostale upečatljive pesme sa prvog LP-a koje i dalje zvuče kao sa ploče / diska / kasete / jutjuba. Kad smo već kod “Carbon Based” izdanja, iskreno, nadam se reizdanju tog albuma. Ako kojim slučajem nekom ne treba original ploča, neka mi je slobodno pokloni. Hvala!
Nakon pauze – Slapshot. Prvi put su svirali kod nas 1991, u vreme kad se već kuvalo najveće sranje; posetili su tada i Sarajevo. Usledila je pauza od 21 godine do onog fenomenalnog koncerta u Gun-u (bilo ih je više posle toga, ali taj se pamti po tome što danima posle nisam osećao ni noge ni ruke). Gledao sam ih i u Beču tri puta i jednom u Ajndhovenu. Ne znam koja je fora, ali u Beču su uvek svirali sa bog-zna-kakvim bendovima, koji nemaju nikakve veze sa pankom, i atmosfera je uvek bila očajna – iako je bend sam po sebi uvek bio vrhunski I na visini zadatka. Zato je Ajndhoven bio koncert koji se pamti ceo život.
Ko god je bio u Fabrici u petak zna da je Slapshot još jednom dokazao da odlazi u velikom stilu. Bez otaljavanja, bez greške. A Choke? Jebi ga, ja ga oduvek gotivim – odličan frontmen, jedan od retkih koji ume da podjebava sve živo. To mu je donelo i dosta sranja u životu, ali to samo govori o intelektualnim kapacitetima onih koje je bocnuo.
Setlista – preko 20 pesama, ako me sećanje služi. Pauze gotovo da nije bilo, osim kada je Choke osetio potrebu da se zahvali svima i kaže fanovima da je došlo vreme da se povuče. Basista Ryan je takođe iskoristio trenutak da kaže koliko mu sviranje u ovom bendu znači i koliko je zahvalan što je više od decenije deo Slapshot priče. Čovek je na kraju pustio i suzu. Choke ima 63 godine, ali mu glas ni na trenutak ne popušta – kao da slušaš studijski snimak. Fabrika solidno puna, rekao bih oko 500 ljudi. Ispred benda najverniji fanovi. Počeli su sa „No Friend of Mine“, pa „Watch Me Bleed“, „I Told You So“, pa niz hitova sa, reklo bi se, akcentom na meni omiljeni „16 Valve Hate“. Bile su tu još i „Secrets“, „Big Mouth“, „108“, “What’s At Stake”, “Say Goodbye”… praktično best-of karijere duge četiri decenije. Veličanstven ispraćaj. Choke odlazi, a sa njim i gotovo pola Fabrike, što je baš tupavo – ali dobro, ima ta ekipa metuzalema kojima je istraživanje muzike stalo kada su napunili 25. godinu i svemu novijem prilaze sa ignorisanjem.
Za kraj – sjajni Cuir. Jedan od tri francuska benda zbog kojih je naša ekspedicija i rešila da krene na put od 500 km. Provalio sam ih čim su se pojavili. Onaj LP sa dva demosa mi je i dan-danas odličan. Očekivao sam dvojac, kad ono njih četvorica na bini. Malo su imali problema sa zvukom, najpre klavijaturista, iako ja to nisam osetio, ali ništa ih nije sputalo da pruže sjajan set svoje verzije synth Oi! panka, ili kako ga vec zovu, na kojem se našlo više od polovine pesama koje znam. Naravno, samo melodiju jer textove nemam pojma. Atmosfera? Oni koji su ostali, uživali su maksimalno. Videlo se da je i Francuzima prijalo.
Ne znam koliko je bilo sati kad se sve završilo, ali zadovoljni svime otišli smo na spavanje kako bi se odmorili za naredni dan.
