Mount of Artan ili P.U.Lj.P kako se ranije zvao je jedan od najdugovečnijih D.I.Y. festivala na ovim prostorima. Održava se na planini Rtanj (tačnije u naselju Rtanj na blizu 600 m.n.v.), znači čist vazduh i malo svežine za promenu u ovom letnjem periodu. Do sada sam bio na dva festivala (2018. i 2019.), ono što mi se svidelo je šarenolikost u odabiru bendova, neki bendovi su me tada oduševili, neki smorili, ali atmosfera je uvek bila fantastična, u stvari ceo Rtanj je fantastičan… Zanimljive su priče vezane za Rtanj, od vanzemaljaca do piramide, ali to ćemo ostaviti za Treće oko J
Festival je od prvih godina besplatan, tako je bilo i sada, skupljale su se donacije za događaj, održan je i jedan benefit gig u Novom Sadu gde su nastupali Lednik, Sjaj & I i Flatlander.
Pa da počnemo… Stigli smo na Rtanj na prvi dan festivala u petak oko 21h (morao sam da ostavim prvo stvari u Boljevcu koji je još niže oko 400m u podnožju planine), naravno prvo nas je sačekala murija na ulazu u selo da vidi da li imamo nešto od opijata, ljubazno smo odgovorili da to ne koristimo i nastavismo. Opskurni zvuci su se čuli u daljini, kako smo smo se približavali sve je bilo glasnije, meštani i turisti su stajali na terasama i ispred svojih domova i zabrinuto slušali šta se kog đavola dešava, a to su Rumuni Livia Sura privodili svoj nastup kraju. Zvučalo je kao neki simfo blek metal, na žalost čuo sam jako malo, ispostavilo se da su oni bili bend koji je otvorio festival. Nakon njih na binu se penju momci iz Karlovca Left to Starve. Uf, ono što oni sviraju je presporooo za moj ukus, pomalo mučno, totalna teško kotrljajuća doomčina, pevač nešto baja u nekim delovima ili sam se ja tripovo, primetio sam da je dosta ljudi uživalo u njihovom nastupu, kvalitet postoji sve je na nivou odsvirano samo ja to teško podnosim. Njihov album „Nikada se nisam bojao zmija“ je izdao Mad Schnauzer Records iz Kragujevca, takođe postoji recenzija u nekom od ranijih brojeva O.O.T.D.
Sledeći su Vipera iz Zagreba. Po meni bend večeri, slušao sam na Bandcampu njihov album „Nest of Vipers“, super mi je zvučalo, ali uživo je prava bomba. Nadrkani Motorhead na steroidima, perfektan zvuk, rokenrol punk ne znam ni sam kako da nazovem, čak i ovi sa drvenim nogama u publici su krenuli da se pomeraju, a mene su skroz digli iako sam bio premoren. Šon (bas i vokal) u istoj pozi ko legendarni Lemi, gitarista veze fantastične solaže, prljavo i glasno ali dovoljno melodično, ne znam šta više da kažem. Oduševljen nakon njihovog nastupa pitao sam Šona jel ima u planu da izdaju nešto na fizičkom nosaču zvuka, on mi reče da planiraju na kaseti da objave.
Na žalost nakon Vipere sam rešio da palim u smeštaj (mator čovek jebi ga), pomislih mogao bih pešaka jer je sve nizbrdo (oko 8km)… bejah malo pripit i kao lako ćemo, ali kako sam se odaljavao od festivala put je bio sve mračniji, i onda totalni mrak, neko šuškanje dopire iz šume, a u daljini se čuje muzika ko iz Nemačke serije Dark. Ispostavilo se da je to bio Plamen Večnosti, a ja sam ispo zec i vratih se brže bolje da pozovem taksi. Posle pričo ženi u kolima što me vozila, umrla od smeha, u jednom trenutku pri jednoj krivini izleteo nam srndać, stali smo dok nije bezbedno prošao, a nakon toga smo videli i porodicu ježeva kako se vrzma po putu… Poslednji bend to veče koji ne ispratih je bila Vartra.
Subota (02.07) – drugi i poslednji dan festivala, bend u kome sviram bas gitaru (Svetorastrojsvo) je trebao da nastupi u popodnedvnom delu (oko 16h), ali je ipak organizator odlučio da regularni program krene od 18h (tutnjali su gromovi bilo je oće bit oluje il neće). Iznajmio sam bajk i rešio da se popenjem uzbrdo, dušu ispustih, stigoh oko 13.30 na igralište gde je bio fest jer je bio dogovor za tonsku u to vreme i onda saznadoh za tu informaciju (problem je što na planini mreža ne funkcioniše nikako hehe). Rešismo da malo iskuliramo i odmorimo, tonska pomerena za 17h, na kraju smo još malo sačekali da vidimo hoće li nas gromovi spržiti ali ništa na kraju. Bend koji sam oslušno malo na tonskoj je Sitis, blek metal iz Zagreba koji ću na kraju propustiti u regularnom delu jer počeše dosta kasno. Sjajan zvuk, old skulčina i jako zajebano zvuče.
Prvi bend tog dana je bio dvojac Tauusk (Rumuni – trebali isto da budu na tom matine delu, a zaboravih da pomenem da je iz tog dela programa Tentacle Wizard iz Novog Sada otakazao nastup) za koji u jednom trenutku nisam bio siguran dal je tonska i da li uopšte sviraju šta rade kog đavola. Jedan gitarista, drugi duva u nešto, naš bubnjar Ljuba mi reče da je to žanr koji se zove drone i onda se setih da postoji drone metal itd. To je sve bilo malo bezveze ljudi su uglavnom čavrljali tokom njihovog nastupa, možda to i ima neku umetnički vrednost ali nikako nije išlo. Završiše oni nekako, a sledeći smo mi Svetorastrojstvo matore drtine sa raznih strana locirani u Beogradu. Počeli smo dok je još bio dan a završili po noći, fenomenalan osećaj na bini, u jednom trenutku je počeo lagani pljusak jer pesmom dozivasmo kišu, mislim i da su ljudi fino reagovali na našu muziku… Sviramo neki rokenrol sa dosta stoner-a, postpunka, malo grandža i blues-a. Snimili smo istoimeni album koji se može poslušati preko Bandcamp-a…
Posle nas nastupa Madrvo iz Smedereva, praše neki stoner doom sa ženskim vokalom. Iskreno bolje su mi zvučali pre tri godine na istom festivalu, na snimku to zvuči ubedljivije, a opet ja sam još bio pod utiskom naše svirke i još sam bio u oblacima tako da sam možda ispao govedo jer ne odslušah sve ispred bine.
Five The Hierophant (London) je četvrti bend te večeri. Skoro svi članovi su pokriveni crnim kapuljačama, ali muzika uopšte ne podržava celu tu mistiku, publika bog zna kolko oduševljena ali kompletan utisak je onako… kao neki instrumental doom sa core elementima. Kasnije sam saznao da imaju i nekog baju na saksofonu i čoveka na udaraljkama pored bubnjara, ali saksofonista bio bolestan (i stvarno sad dok kucam izveštaj slušam bend studijski i uživo – nebo i zemlja).
Englezi brzo postaju zaboravljeni jer kreće rokanje, po meni bend festivala – Torn From Earth iz Mađarske. Au majko mila kakvo izuvanje, kakav zvuk, mislim da je cela planina podrhtavala. Znam da će ovo zvučati skroz jadno, jer sam bio totalno omamljen što rakijom i pivom – što sa ovim razarajućim zvukom da sam odmah pohitao da kupim duks benda (inače merch tokom celog festivala je bio baš bogat). Momci rokaju neki slugde/post metal, dugo nisam posmatrao tako dobar nastup, basista konstantno u nekoj raskorak pozi i kreštavim vokalom, sve izgleda tako opušteno a zategnuto do daske. Publika je isto krenula da se žari i pali, ja sam također odlepio od sreće.
To je bio i poslednji bend koji sam ispratio na festivalu. Propustio sam na kraju već pomenuti Sitis i Wyatt E, rešio sam da se malo podružim sa ljudima i na kraju da se spustim bajsom do smeštaja. Imao sam jedan od ekstremnijih downhillova sa čeonom lampom koja mi se u jednom trenutku ugasila (srndać mi opet izleteo – na sreću preživesmo obojica), spaso me Rade iliti Prole koji mi je dao rezervnu lampu za nedajbože.
Sledeći dan sam iskoristio da se ispentram na vrh Šiljak (oko 1550 m.n.v.), to mu dođe kao neka tradicija kad god odem na Rtanj.
Moram da pomenem da mi je ovo bio jedan od lepših vikenda, ceo festival je opravdao očekivanja uz sve propratne aktivnosti, cela ekipa je bila fantastična od bendova do publike, naravno veliko hvala organizatorima koji su priredili ceo događaj: Ljubi, Goranu, Dariu, Davoru i Šonu!
