Pun bus kreće ka Pešti, pardon Budimu, na hardcore festival, kako je ova svirka najavljena na plakatima. Klub Rif-Raf nalazi se u sklopu skejt parka s one strane Dunava, i u njega možda može i da stane 400-500 ljudi, s tim što maksimalno 300 može da gleda gig jer je drugi deo, sa šankom, zasebna prostorija, kao Kapija recimo. Oko petice stižemo pred klub i tu navatavamo prvo Hoyu pa Matt Hendersona iz Mad Ball-a, a potom i Bretta iz Ignite-a. Kada smo ih pitali za Fredya i Zolija, rekoše da ovaj prvi spava u busu a drugi otišao kod babe i dede u posetu. Posle smo ga snimili kada ga je deda dovezao do kluba nekakvom ladom i sa kesom punom kobasica i kulena. Oko sedmice upadamo u klub koji već bio pun, obzirom da su sve karte bile rasprodate. U masi brdo istetoviranih skinheda, na izgled namrštenih i opasnih, ali sasvim pitomih. Ostatak mase činili su Mađari koji o hardcore-u znaju uglavnom zahvaljujući MTV-u. Preko sto ljudi stiglo je iz Srbije (dvadesetak Novosađana). Sa razglasa cepa odličan mjuz, taj neko ko je snimio tu kompilaciju, vidi se, zaronio je malo dublje i dalje od MTV-a, čim su puštali Insted, Gorillu, Judge, Warzone, Mucky Pup… U jednom momentu ide i „Heretical System“, a ja u šoku. Keve ti, otkud Nospeedlimit u Mađarskoj. Odem do lika za miksetom i pitam ga otkud mu ta pesma, a on vrti glavom, ne zna engleski… e do kurca. U svakom slučaju prijatno iznenađenje i veliki znak pitanja.
Prvi na binu izlaze Racial Abuse iz Austrije. To su „Lost&Found“-ovi klinci koje su ovi ubacili u šemu za turneju sa Mad Ball-om. Bubnjar ima samo dvanaest godina, a ni ostali nisu bog zna kako matori, obzirom da su svi under 18. Odsvirali su desetak ložačkih stvari i to je izgledalo sasvim dobro. Moćan vokal, zvuk odličan, svirka je početnička, bez puno filozofiranja, ali ih je masa podržala pa je cela slika bila super.
Posle kraće pauze kreću Straight Faced. Auu, kakav bend. Da su samo oni svirali bilo bi dovoljno. Petnaestak HC stvari, lapo sa novog lapo sa prvog albuma i singla, malo meldoije, više polivanja. Nekih 35 minuta sjajne svirke, uz još bolju atmosferu u masi.
Oko desetke na binu izlaze Mad Ball, odnosno Matt, Hoya i novi gari za bubnjevima. Shepler nije više u bendu obzirom da ga je napustio kako bi završio školovanje – poštujem. Kreće gig, Fredy-a nema na bini, u masi pakao, a on se probija od nazad u bokserskom ogrtaču sa bežičnim mikrofonom. Ludilo, stage diving ne prestaje ni jednog trenutka, a Freddy je više na rukama mase nego na stejdžu. Od novih pesama svirali su: „DMS“, „Pride“, „Unity“, „Back On The Bus“, „True To Da Game“, „Live Or Die“, „HC Still Lives“ koju je otpevao Hoya i „Nuestra Familia“ na kojoj im se na bini pridružio i Zoli. Odsvirali su i sve moguće krljačine poput: „Get Out“, „Never Had It“, „“Spit On Your Grave“, „Its My Life“, „Set It Off“, „Face To Face“… kao i „Crucified“ odnosno „With Time“ od Agnostic Front. Fantastičnih 45 minuta. Mi već izbezumljeni i izmoreni od skakanja a trebalo je ispratiti i „domaći“ Ignite koji su ostavljeni za kraj zbog Zolike gastabajtera.
Zoli Teglas najavljuje svirku na maternjem jeziku i počinje da peva mađarsku himnu što dve trećine kluba prihvata. Ne znam koliko je to bilo neophodno, ali ajde, čoveku proradile emocije. Svirka počinje sa „Straight Ahead“ pa iza nje „Ash Return“, „Black Light“ i „Slow“. Ludnica u publici, kondenzovani znoj kaplje sa plafona, svi goli, nabijeni i napakovani jedni preko drugih kao sardine. „You“ izaziva totalni delirijum, klub samo što se ne sruši a potom i odlične „Epidemic“ i „Aggression“ koju su posvetili fanovima iz Jugoslavije. Sa novog Ep-ja idu prvo „Embrace“ a odmah iza nje i „Past Our Means“, nešto kasnije i „Taken Away“. Ludak peva fenomenalno, svaka mu čast kakvu glasčinu ima i sve bez problema izvlači uprkos tome što je non stop u pokretu. Usledio je i poslednji set stvari „Call On My Brothers“, „Man Against Man“, „Family“, „50 And A Month“, „Distance“ i „In My Time“. Tu je trebao biti kraj redovnog dela, ali pošto zbog gužve nije bilo svrhe da silaze pa da se vraćaju na bis, krenuli su odmah da peglaju „Explanation For Action“ od Unity – kakva pizdarija, a za njom i „Screaming For Change“. Gde god da je ubo sa mikrofonom svi pevaju sve. Preterivanje. Kraj oko ponoći. Izlazimo napolje kao da smo odradili dupli kondicioni trening. Mislim da sam samo uleteo u bus i srušio se na sedište od iscrpljenosti, ali vredelo je. Ovo je verovatno najbolji hardcore koncert na kojem sam bio kao i potvrda da se još uvek svira pravi HC a ne Biohazard, Prong, Pro Pain.
Zgro
