IntervjuiSrpski

Concrete Worms

Preko dve decenije rada, mnoštvo izdanja i konstantne koncerte aktivnosti. Gotovo da nema mesta na Balkanu gde se nisu zapljunuli. Brojni festivali u okruženju bez njih su nezamislivi.  Muzički, nekada više garažni a danas vidno čvršći. Veliki drugari i prave ljudine – Concrete Worms!

Intervju : Nemanja Bošković

Live fotke: Duško Damjanović

li ste u treću dekadu postojanja, čini mi se da ste poslednjih godina koncertno aktivniji nego ikad. Šta je to što vas drži svih ovih godina?

Dragana: Ilija kaže da opstajemo jer se ne družimo dovoljno i ne viđamo često , ha-ha, znaš ga… Drži nas to što smo svi i dalje potpuno u tome i što smo uspeli nekako da organizujemo svoje živote da za muziku uvek ima vremena i prostora, za redovne probe, svirke, odlaske na svirke drugih bendova, slušanje muzike (ja ne mogu da zamislim čak ni da perem sudove ili spremam ručak, a da ne otpanjim neki omiljeni album). I dalje se primamo i ložimo kao klinci jer nam je stalo kao i kada smo imali 15, 16 godina, zato opstajemo. Pre par godina kada je Ilija imao ozbiljnih zdravstvenih problema i kada nam je rekao da možda više neće moći da svira, svi smo bili očajni i potpuno skenjani danima, nedeljama. Čudno i nerealno nam je izgledalo i zvučalo da nema više benda, kao iznenadna smrt koju ne možeš da prihvatiš.

Kako gledaš sad na prvu kasetu i da li bi nešto promenila? Da li ti nedostaje malo garažniji zvuk koji je na toj kaseti dominirao? Da li se nekad javi želja za drugom gitarom?

Dragana: Ništa ne bih menjala! Mislim da je sve dobro ispalo i drago mi je što smo toliko star bend da smo prve snimke radili u eri analognog snimanja. Prvi album jeste bio garažniji čemu je doprinela i druga gitara, pored naravno i stilski malo drugačijih pesama. Šta znam, fali mi nekad, Tasa je imao super stil, ničeg previše, prosto i efektno. Samo što smo mi tada bili klinci koji  tek uče i to samo iz sopstvenog iskustva i uglavnom grešaka i, pored sviranja na krš instrumentima i opremi, nismo imali pojma ni zvuk da namestimo tako da na svirkama često dve gitare nisu ni imale pravu funkciju. A da ne spominjem štimovanje bez štimera! Pa to je znalo da traje u beskonačnost! Mislim da su hronične glavobolje tada počele.

Pre ste bili BetonskI crvi i pevali na maternjem, dok je sad sve na engleskom. Da li ima želje da se vratite srpskom jeziku? Baš bih voleo da čujem pesmu „Džudža“

Dragana: Uh ne znam, niko to nije spomenuo godinama, ako ne i decenijama! Možda bi bilo zanimljivo iskustvo, pogotovo meni jer ja nikad nisam pevala na srpskom, a znaš da sam pevala i na slovenačkom! Samo je prvi demo od šest pesama bio na srpskom, Dragan i Tasa su pisali dobre tekstvove i dobro ih uklapali u muziku, mislim da su se snalazili na maternjem. Meni deluje kao da je na srpskom najteže otpevati, da je što se toga tiče mnogo zahvalniji slovenački zbog drugačijeg akcentovanja ili je to neki moj trip, ne znam. Daj neki tekst na srpskom pa da probam!

Mladenovac je nakada bio življi grad, čak je bilo i nekih gigova pre petnaestak godina. Downcore je svirao tamo, Shock Proof je redovno imao koncerte.  Danas gotovo da nema ničega…

Dragana: Ti pričaš već o dve hiljaditim, kad mi više nismo živeli u Mladenovcu. Ali da, dešavalo se nešto u to vreme još uvek, zaostavština devedesetih nije mogla preko noći da se izbriše. Mislim da je najbolji period za undergraund u Srbiji  bio devedesetih kada je i provincija bila živa. Mladenovac je bio mračan i depresivan, klasičan radnički grad „uz prugu“, ali sa kul likovima, raznim frikovima, svirke svakog vikenda lokalnih pank bendova, fanzini, tuče vikendom sa dizelašima… U ekipi svi zajedno od 13,14 godina do 28. Po cenu da zvučim kao „umojevremejebilomnogobolje“ namćor, ipak mislim da je Mladenovac danas  samo mračan i depresivan kao i ostatak Srbije. Devedesete su godine ratova, inflacije, bede i siromaštva, ratnih profitera, folk muzike , dizelaša, ali i undergraunda. Sećam se da smo se još tada čudili zašto nas je tako malo, kako nema više klinaca koji bi kroz pank bežali od realnosti i stavili do znanja da ne žele da joj pripadaju. A onda shvatim gde smo sad, potpuno poražavajuće, ono što je počelo devedesetih sa ratovima i folk muzikom i lakom zabavom, nastavilo se reality šoovima, propagiranjem površnosti u svakom smislu i kupilo je sadašnje klince od malena i oblikovalo njihove umove tako da oni jadni ne mogu ni da naprave distancu, kritičnost ne postoji. Živimo Hakslijevu distopiju vrlog novog sveta,  ljudima  sa beskrajnim apetitom za zabavom lako je upravljati. Zato mi se iz sadašnje perspektive devedesete čine kao zlatno doba undergraunda u Srbiji.

Kako ti se Beograd danas čini?

Dragana: Pa mogu samo da se nadovežem na prethodni odgovor, mislim, sve to što sam rekla važi i za Beograd.Da smo turisti,  baš bi mi se lepo činio, ali jebiga nismo. Žao mi je što je situacija takva da u gradu od dva miliona stanovnika na svirku dodje pedesetak ljudi, ali nije samo to problem. Fale mi gore pomenuti frikovi, ulicama Beograda hodaju klonovi i zato mi je dosadan, prosečnost gde god da pogledaš, a opet, žao mi je što je tako jer Beograd to nije zaslužio. Da se ratovi devedesetih nisu desili i sva ova sranja koja su karmički bila neizbežna, mislim da bi Beograd bio idealno mesto za život (zajedno sa celom Jugoslavijom) i da bi retko kome palo na pamet da zapali bilo gde!

Ove godine ste imali zajednički gig sa Poison Idea u Sloveniji. Opiši nam taj dan… kako je sve to desilo? Jerry je prilično oduševljen vašim bendom.

Dragana: Da, svirali smo zajedno u Ormožu u čuvenom Unterhund klubu u kojem do tada nismo nikad svirali. Iako smo nekoliko godina već bili u kontaktu sa Markom Mehtsunom, nikako nam se nije dalo da se poklopimo sa datumima tako da smo skoro pa odustali od tog mesta. Međutim, krajem prošle godine stiže mejl od Marka „hej evo posle godinama neuspešnog dogovaranja, hoćete da svirate 15. aprila sa Poison Idea u Ormožu?“ Mislim da je to jedan jedini put da ja bez proveravanja da li je svima u bendu taj datum slobodan, istog trenutka odgovorim „možemo i hoćemo!“. Jedna od najboljih svirki. Marko i Tina su se potrudili da sve besprekorno organizuju, od zajedničke večere sa PI u seoskom turizmu i degustacije vina do svirke. U klubu sve poznati ljudi, prijatelji iz cele Slovenije, osećaj kao da sviramo kod kuće (u stvari, Slovenija nam je kao kuća). Međutim, previše uzbuđenosti, adrenalina i još koje čega nikad ne vode dobrom kraju, na pola svirke Poison Idea Dragan je gadno  polomio nogu (pukle su mu obe potkolenične kosti)  i idealno veče pretvorilo se u noćnu moru u bolnici u Ptuju, gde  smo o seoskom turizmu i degustaciji vina mogli samo da sanjamo.

Odakle tolika “popularnost” benda u Sloveniji? Čini mi se da je sve krenulo od one kopilacije „ex Jug bastards“ pre par godina. Godišnje odsvirate 50% gigova tamo. Kad bi uporedila  ono u ostatku ex Jug sa Slovenijom u čemu je razlika?

Dragana: Kompilacija je izašla 2011. godine, a mi smo prvi put u Sloveniji svirali 2008. i od tada nije prošla ni jedna godina da nismo otišli dva, tri puta godišnje i to svaki put vezali po nekoliko svirki. Svirali smo na skoro svim legendarnim festivalima: Kramp, Krastival, Pogo Never Ends, Krawal.

Što se tiče razlike, Slovenija jemislim imala najjaču hardcore scenu 80ih (mada, i Hrvatska) i sve što se posle toga dešavalo deluje mi skoz prirodno, kao da su se hc geni samo prenosili sa generacije na generaciju. Pored toga, za razliku od drugih država u kojima se uglavnom svira samo u nekoliko većih gradova, u Sloveniji svako mesto ima neki kulturni centar, skvot ili klub. Meni je to što se dešava u Sloveniji dokaz neverovatnog i istinskog entuzijazma. Na primer, festival Krawal održava se u mestu Železniki koje ima manje od 4000 stanovnika i ove godine je bio 23. po redu! Onda, MKNŽ u Ilirskoj Bistrici, klub koji je ove godine proslavio 50 godina postojanja!  Slovenija je i dalje dobar primer (sub)kulturne necentralizovanosti iako se sami Slovenci žale i kažu da to više nije kao što je bilo ranije.

Singl, LP,  solo izdanje, split… bilo je svega a na kraju ništa. Gde je zapelo? Bile su najavljivane i neke turneje…

Dragana: Uh bolna tačka… Pre dve, tri godine sa Public Disgrace iz Pule dogovarali smo se da uradimo split, pa turneju i na kraju se ništa nije desilo jer su se raspali (kad god mislim o tome, sevne mi neka misao da smo naš baksuzluk preneli na njih, ko se sa nama uhvati…). Šteta jer smo taman pomislili da smo našli srodne duše.  Nažalost, ni sad ne mogu ništa konkretnije da ti kažem za izdanje. Novi EP snimamo ovog meseca, posle čega odmah počinjemo da radimo na novim stvarima. Tako da ideja ima, a izdanja ni na vidiku! A što se tiče turneje,  planiramo je za 2017. sa jednim prijateljskim bendom iz Beograda, a da li će se stvarno i desiti – nemam pojma!

Je li i dalje snimate sve na keca, i zašto vam je to bila, ili je još uvek, fora?

Dragana: Ne,ne,to je propаla fora! Nismo tako snimali ni “They Gave You The Bait” EP iz 2014. a ni prvi demo na srpskom kao ni prvi album. Dakle, sve ostalo jesmo. Mislili smo da ćemo na taj način najbolje da dobijemo atmosferu naše svirke koja uključuje dozu prljavštine, umazanosti, sirov zvuk… Međutim, zajebalismo se! Paradoksalno, baš su ti snimci ispali najviše ispeglani i čisti. Ne znam, generalno, nismo zadovoljni sa snimcima, nikako da ubodemo to kako treba. Zasada je “They Gave You The Bait” najbliži nečemu čemu stremimo, a sa novim EP-jem ili ispravljamo ono što smo zeznuli na prethodnom ili novi fejl.

Znam da dosta pratiš trenutna dešavanja u hc/punku. Nabroj pet omiljenih novijih bendova.

Dragana: Ne baš dosta, trudim se, ali pošto mi inače fali sistematičnosti , desi se nekad da mi nešto dobro promakne. Prvi i zaista omiljeni, The War Goes On su me oduvali sa istoimenim albumom, ali ništa manje nisam ni očekivala od te ekipe. Zatim, Night Fever, mada, moram da priznam da me je “New Blood” mnogo više oduševio od “Vendette”, ali u svakom slučaju jeste omiljeni bend, ubice uživo! Neki bendovi koji su mi se jako svideli su se već raspali, Agent Attitude ili G.L.O.S.S. recimo, ali Rotten Mind kao neki zanimljivi produžetak Agent Attitude priče isto vredi spomenuti. Renesansa Oi muzike dovela je do toga da se u moru Oi bendova probere ponešto dobro: napokon opasna, engleska old school ojčina Crown Court i prilično dobri Francuzi Syndrome 81 i Rixe. Ne bih baš rekla da su mi dva poslednje pomenuta benda omiljena, ali pošto sam svoj muzički ukus gradila na engleskom punku i Oi-u, ne mogu da ih ne spomenem.

Concrete Worms facebook

Bandcamp

 

Intervju štampan u Out Of The Darkness #1, 12/2016

 

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close