Limp Wrist – No spectators allowed; 20 years of total faggotry
Limp Wrist je prošle godine napunio 20 godina pa je zapucao na kraću svetsku turneju. Da, kažem svetsku zato što je to jedna od onih ludih akcija kakvu praktikuje i Carrer Suicide. Krenu iz San Franciska pa u 15 dana zabodu Evropu i završe na skroz nekom levom meridijanu u Aziji. Za vreme tih gigova bend je na štandu prodavao fanzin kojim je simbolično obeležen ulazak u treću dekadu postojanja. Limp Wrist je dobar bend, sa njegovom politikom se ljudi slažu ili ne, ali kapa dole Martinu koji je skoro 30 godina muzički aktivan a u pank priči je od malena. Slike, plakati, flajeri za gigove, fotke mercha i to je to. Šteta, očekivao sam da će se cela priča približiti ljudima koji za njih slabije znaju. Moglo je ovo da se baš dobro odradi, ovako je ostalo nedorečeno.
(Nemanja)
OX Fanzine #148, 148 strana, A4
OX fanzin postoji već 32 godine i do sada je izašlo 148 brojeva. Prvi put sam ga ugrabio pre par godina. Ne znam što mu i dalje lepe etiketu fanzina kad je ovo ozbiljan magazin, štampan u koloru, na masnom papiru i na broju stranica koji je identičan broju izdanja. Ox nije ograničen samo na punk i hardcore već pliva i metal vodama. Definitivno ima svega ali bodu oči intervjui sa Kreatorom i Sepulturom. Oba benda imaju nove albume pa su im poklonili po nekoliko stranica. Pored ovih zlih metalaca tu je i brdo melodije i generalno muzike koju ne slušam ali od onoga što pratim izdvajam razgovor sa Snuff, te sjajan intervju sa legendarnim nemačkim bendom Upright Citizens.Razlog zašto sam ovo kupio jeste pojavljivanje drugara u fanzinu i iskren da budem, nisam ni znao da se ovo čudo od novine prodaje u radnjama u fahu sa knjigama.
Pored Kettenhunda tu su i Extrem koji je imao povratnički koncert krajem prošle godine. PTTB će imati novi album dok naš fanzin izađe a povodom toga ovde se sa desetak pitanja evociraju uspomene na neka stara vremena i najavljuju novi planovi benda. Časopis obiluje standardno velikim brojem reklama u kojima se najavljuju turneje i nova izdanja. Recenzije su dobre, nisu šturo napisane nego se vidi da se svemu prilazi dosta dubiozno, što je u ovom prebrzom, instant vremenu prava retkost. Ne robuju kratkoj formi ni u jednom obliku. Super je što su im intervjui vrlo konkretni. Ne znam da li praktikuju inače ili se samo namestilo, ali ovaj broj otvaraju izdanja koja ove godine slave nekakav jubilej. “Greatest Hits kec” od Cockney Rejects puni 40 godina, “About Time” od Pennywise 25 a debi album Sisters Of Mercy 35 godina. Još par “rođendanskih” izdanja ponovo je recenzirano. Super fora!
Ono što mi nekako ne ide u glavu je da su ovoliko predani poslu. Naime, živimo u vremenu u kojem klince baš briga da čitaju bilo šta, a i ovu muziku ne znam koliko slušaju. Zanima me baš ko ovo kupuje obzirom da se većina materijala bazira na onome što se može gledati na festivalima poput Punk Rock Holiday. Uz svaki broj ide i kompilacijski CD za koji bend treda da pljune solidan keš ne bi li se pojavio na njemu. Nije da sam se preterano oduševio ali i ovo što sam nabrojao je sasvim dovoljno da se ne pokajem što sam kupio Ox.
(Nemanja)
OOPS #4, 24 strane
Pre godinu dana pojavio se fanzin klinaca iz Pule “Treća generacija”. Kako se ekipa rasula, tako je Luka preuzeo celu priču na sebe, promenio naziv i nastavio, pa ko pomogne dobro došao! Takođe i format je drugačiji (A5), ali je po obimu materijala to to. Fanzin otvara tekst o novom albumu Spermbirdsa, tu je intervju sa francuskim bendom Blowfuse koji je prošle godine bio na evropskoj turneji sa NOFX, dok su u sredini smešteni kolumna kao i tekst o osobama koje nose Ramones merch a ne znaju ništa o njima. Luka je napisao i mali vodič kojim nas upoznaje sa bendovima u Puli koja redovno izbacuje friška imena i novu ekipu pank klinaca. Nadam se da će se priča održati, da će ih stariji podržati a vršnjaci im se pridružiti.
(Nemanja)
Ripper; American Harcore 1980-83 And Beyond, A4, 300 strana
Ripper je fanzin koji je izlazio svega tri godine i nakon 8 brojeva se ugasio. E sad, Ripper je postojao u periodu od 1980. do 1983. i bio je iz Kalifornije. Fascinantno je videti tačnije čitati reakcije svih tih ljudi na ono što se tek pojavilo, na izdanja koja se danas se svrstavaju u obaveznu lektiru ove muzike. Troje ljudi koji su činili okosnicu ovog fanzina, plus ekipa njihovih drugara i drugarica kojima je pank bio sve, savršeno je uspela da dočara dešavanja ranih 80tih i same početke hardcore/punk muzike. Sadržajem su pokrili sve bitne bendove tog vremena od Black Flag, TSOL, DOA, Social Unrest i Necros preko Poison Idea, Accused, Corossion Of Conformity do Effgies i The Undertones. Negde u to vreme se proširio i Maximum R’n’R Radio koji je postao glavno glasilo ovog žanra u celoj Kaliforniji pokrivajući 80 teritorije svojim signalom. U ekipi koja je intervjuisana ispred Maximum R’n’R kolektiva bio je i Jello Biafra.
Kako je uopšte došlo do ove knjige? Iza cele ideje stoji, po običaju, grupa entuzijasta. Knjiga nema zvaničnog izdavača već je isprintana u samo 80 primeraka od strane grupe matorih panksa koji su fanzin zakačili u ono vreme i koji su želeli da se priča iznese na pravi način. Ovo štampano izdanje, tvrdog poveza, ima 300 stranica i u njemu se nalaze brojevi od drugog do poslednjeg, bez keca. Razlog je taj, što niko nema sačuvan prvi broj. No, šta je tu je. Sve je dobro skenirano, isprintano na masnom papiru i ukoričeno. Idealna zanimacija sigurno za narednih mesec dana. Još jedan dokument o sjajnim 80im i periodu kad je ova muzika bila nešto novo.
(Zgro)
Scream With Me; The Enduring Legacy of the Misfits 1977 – 1983, 176 strana (Abrams & Chronicle Books)
Šta vam prvo padne na pamet kad pomislite Misfitse u 2020? Meni ceo cirkus koji se završio na sudu dogovorm dvojice originalnih članova ovog benda da ipak prebiju dugove tako što će odsvirati desetak koncerata. Par godina to traje, a njima se izgleda svidelo pa se nisu zaustavili na dogovorenih 10. Hale od po 15tak hiljada ljudi se rasprodaju a onda se karta kod tapkaroša nalazi i za nekoliko stotina eura. Ne znam šta da mislim o celom tom potezu, ali tako je kako je.
Ono što ovde imamo jeste knjiga koja daje uvid u vizuelnu stranu legendarnog benda iz NJ a ceo materijal je zapravo kolekcija jednog čoveka, Glen Danziga. Flajeri za koncerte, posteri, majice, omoti izdanja, bedževi i sve ono što je i te kako prepoznatljivo za imidž Misfitsa. Sve ideje su njegove, a sam proces izrade uključivao je i par ortaka koji su i intervjuisani kao i Džerija, za kojeg mi se čini da nije baš uvek bio prisutan. Fascinanto je koliko je sam Danzig brinuo o svemu i koliko je vremena proveo ne bi li izgradio ime. I uspelo mu je. Motivi Misfitsa prepoznatljivi su na svakom koraku. OK ono prodavanje mercha po raznim trgovinskim lanicma odeće im možda i nije trebalo? Mada, iskreno ne znam ni ko stoji iza toga ali je malo poražavajuce videti majicu benda na ljudima koji sigurno nikad nisu čuli za Misfits.
Pored fotki, u knjizi su pristuni i likovi iz dobro znanih bendova koji o njima pričaju samo u superlativu. A realno, šta bi drugo i mogli da kažu? Tu je Walter iz Gorilla Biscuits, potom bubnjar iz Necrosa koji je uskako par puta kao zamena, pa Dwid iz Integrity, Matt iz Dropkick Murphys kao i pevač iz Refused.
Takođe provlači se i zasluga Metallice što Misfits ima status kakav ima. Dve stranice je dobio Kirk. Kroz par odgovora otkriva nam svoju kolekciju Misfits rekvizita kao i kako je saznao za bend. Suma sumarum – knjiga iako ima generalno malo teksta dosta dobro je ispala. Voleli bend ili ne mora im se skinuti kapa na tome jer su po svojoj originalnsti i dan danas, 40 godina nakon nastanka, ostali prepoznatljivi.
(Nemanja)
