Bato Ravages Of Time, 7” (Not For The Weak Records)
Debi singl hardcore sastava Bato iz Virdžinije bez problema bih mogao da zamislim u katalogu Grave Mistake ili No Way Records pre desetak godina. Sedam pesama, čije ukupno trajanje je jedva prebacilo osam minuta muzike (zahvaljujući dvominutnoj “Better Way”), odlikuju bes, agresija i sirovost. Dakle, ovo je još jedna klasična hardcore polivačina bez mnogo mudrosti. Uz isto ovo izdanje, ako ga pazarite u digitalnom obliku dobijate i tri bonus stvari, koje se uostalom nalaze i na bandcampu. Među njima su i dve obrade bendova Poison Idea i YDI (gde ovo iskopaše?!) što dovoljno govori kojim stazama gazi Bato.
(Zgro)
Berlin Blackouts Nastygram Sedition, Cass. (Tape Or Die)
Ovaj album me je potpuno oduvao. Žbunjarajući na sajtovima nemačkih šopova ne znam kako neleteo sam na ovaj naslov. Nisam čuo za bend mada postoje još od 2014. i iza sebe već imaju tri izdanja. Nakon preslušane prve tri pesme odlepio sam, i odlučio da poručim izdanje čime sam napravio odličan potez (pored kasete izašao je vinil i CD). Bend koji čini ubistvena trojka; Katja na basu, Bev na gitari koji je i lead vocal i novi bubnjar Chris (inače Katja i Bev su od početka u bendu) – isporučuje ubitačan punk srednjeg
tempa u 25 minuta prepunih razigrane melodije, prelepih refrena i sjajnih back vokala , u najboljem maniru starih majstora ovakvog zvuka. Ako bih morao da izdvojim neke hitove (a teško je) odlučio bih se za “Imagination”, “Anti-Cap Messiah” i “Make Punk Rock Great Again”, ali i sve ostale pesme su apsolutni hitovi. Za moj ukus malo ispeglanija produkcija. Stavovi koje zastupaju se temelje na osnovnim postulatima punk-a koristi mozak-nije prevaziđena kategorija, nametnutih autoriteta, bori se protiv modernog ropstva, fašizma i desničarenja bilo koje vrste. I dok u njihovim očima psi igraju oni ne odustaju u lenjim nedeljnim popodnevima živeći sopstveni film da učine punk rock velikim ponovo pri čemu im podršku pruža legendarni Peter Bywaters. I mislim da su na odličnom putu da to i ostvare. Katja je uradila fantastičan dizajn omota. Topla preporuka.
(Đole)
Bronze Disease, Cass.
Nemamo baš puno domaćih izdanja koje možemo preslušati svake godine ali mi se zalomilo da uradim recenzije albuma koji bi mi svakako privukli pažnju, nebitno da li su iz Srbije ili da li sam te iste bendove nekada gledao uživo.
Za relativno kratak vremenski period, ova četvorka iz prestonice uspela je da izbaci dva EP-a i prošalta Srbijom uzduž i popreko, pa malo i da zagazi u strane vode na jednoj mini turneji te kad se uzme to u obzir plus već dobrano iskustvo ekipe po ranijim projektima, teško da je moglo nešto loše da ispadne.
Kao i prethodno izdanje, Bronze igra na kartu konkretne beton nabadačine koju doduše ne karakteriše prekomerna upotreba brejkova niti nagruvane produkcije već je dovoljno ujednačeno sve spakovano. Vokal poprilično razbija barijeru nekog growl-a na koji smo navikli u muzici ovakvog kalibra, i to zajedno sa gitarom koja vrlo raznovrsno diže i spušta, napumpava i polusolažno vozi kroz pesme, kad god je potrebno izmenjati brzine. Ako volite 100 Demons, verujem da će vam i Bronze privući pažnju, pogotovo uzevši u obzir da tekstovi imaju manje “hrišćanskih” referenci (odnosno nemaju ih uopšte) a više se bave aktuelnim socijalno-društvenim pitanjima i odnosima ove male zajednice u kojoj živimo, koja se doduše, i veoma lako oslikava i na društvo u globalu.
Da igrom slučaja nisam iz Srbije, siguran sam da bih se prijatno iznenadio da u nekom slučajnom preslušavanju novih izdanja sa YouTube kanala “xBrutalYouth666x” naiđem na ovo novo, desetominutno izdanje benda Bronze… i verovatno ga zavrteo još po koji put, do kraja smene.
(Zaviša)
Canaria 死灰復燃, LP (F.O.A.D)
Da se ne lažemo, nikad nisam zakačio japanski hc/punk pošteno. Preslušao sam, odnosno znam bendove Gauze, Death Side, Warhead, Bastard (naravno), Judgement ali da sam nešto dubiozno studirao i kopao po svemu što je danas odjedanput popularno, baš i nisam. Možda sam malo više potkačio onu fazu oko 2000te i poplavu bendova iz zemlje izlazećeg sunca koje je gurao Max 625, ali ni tu se nisam nešto bas udubljivao u materiju. Kako stoje stvari tako će i ostati. Nego, da pređemo na Canariu. Igrom slučaja imam ekipu koja prati taj japanski hc/punk baš intenzivno i non stop se nešto naručuje. Preslušam ono što mi preporuče ali u 70% ne zadržim se duže od toga. To sa ovim bendom nije slučaj. Čim sam čuo pesmu “死灰復燃” koja je najavila istoimeno izdanje momentalno sam ga naručio, i nisam pogrešio. Na ovom LP-u je 8 pesama, 8 hitova. Ima i brzih, ali ne manijakalno brzih, ali ima i par mid tempo stvari. Dva demo snimka, ukupno 20tak minuta muzike sa tekstovima na japanskom. Snimci se razlikuju po kvalitetu jer su snimljeni u razmaku od četiri godine i sa dvojicom različitih bubnjara. Raniji snimak je malo prljavije produkcije pa će možda nekom bolje leći. Meni su oba super. Ima dosta soliranja (ali ne i preterivanja), koje ume da bude baš melodično (ali nije u pitanju klasična melodična svirka) i svuda je zanimljivo pevanje. Izdanje je sa OBI trakom, klasika za japanska izdanja i na žalost pored slika članova benda unutra nema ničega. Nije da sam očekivao tekstove na jeziku koji bih razumeo ali je ipak pored samog prevoda naslova pesama na engleskom trebao biti i bar malo duži info o samom bendu i snimcima. Ovde je ipak muzika neutralisala sve te, grafičke propuste. Siguran sam da će mi se ova ploča još dugo vrteti na gramofonu.
(Nemanja)
Crown Court Mad In England, 7” (Rebellion Records)
Ovaj singl, četvrti po redu, londonskog Oi punk benda Crown Court izašao je prvobitno krajem 2018. za američku etiketu Gooner Records da bi se polovinom prošle godine pojavio i u Evropi zahvaljujući holandskom izdavaču Rebellion Records. Svirački to je to, ko je voleo njihov dosadašnji opus, neće imati nijednu zamerku ni na ove tri nove pesme. Meni su zbog življeg tempa više legle dve pesme sa B strane (naslovna i „Fight Or Fall“) nego klasična rokenrol stvar „On The G.G’s“ (u kojoj se provlači i usna harmonika) koja je na A. Te dve traju zajedno koliko i ova jedna. Omot je standardano crno-beli, u njihovom prepoznatljivom stilu, sa fudbalsko-huliganskim motivima iz 80ih, a uz to ide beli, srebrni ili crni vinil. Crown Court su definitivno jedan od najboljih modernih britanskih Oi bendova iako je njihov zvuk sve samo ne moderan.
(Zgro)
Defenders of the Universe / Atheist Rap #Unterwegs / JBT POP, Split LP (SN-Rex)
Nakon višegodišnjeg redovnog druženja, što u Srbiji, što u Nemačkoj, ova dva muzički vidno različita benda, ali okupljeni oko istih ideja, odlučili su da je vreme za zajedničko izdanje.
Defenderse uvek ispratim iz publike kada nastupaju negde u okolini, ali ne mogu reći da sam previše dobro upoznat sa njihovom diskografijom. Na ovom izdanjučuo sam onaj bend koji pamtim sa tih svirki, kombinaciju svega i svačega, najviše pank roka i repa, a svima koji su se ovih pesama dohvatili pre svega zbog Ateista, svakako je najupečatljivija „Das wäre nicht Fair“ („Ne bi bilo fer“),dok su se Defendersi pobrinuli da tekst na Nemačkom nije jedina razlika u odnosu na original, već su i aranžmanski sjajno začinili stvar.
Iako Ateiste i dalje u širim narodnim masama prati reputacija ’za*ebanstskog’ benda, svi koji ih iole prate znaju da su počevši od „Osvete“ oni napravili zaokret u karijeri i počeli da se bave pretežno ozbiljnijim temama i slanjem direktnijih poruka. Tim putem nastavili su i na ovom izdanju, skoncentrišući se pre svega na društvenu kritiku, pristupajući joj sa različitih strana i tako obuhvatajući sve izvore naših problema, dok se u ipak manjoj količini himničnih stihova, ističu oni iz „Grbavaca“ i „Hype“-a.
Po koja pesma sa ovog splita svakako će naći svoje mesto u setlistama ovih bendova u narednom periodu, ali rekao bih da je najveći adut ovog izdanja što će se i šira publika ovih bendova upoznati sa radom njihovih saboraca sa drugog kraja Evrope, što može samo pozitivno uticati na neformalno najavljenu zajedničku turneju ove godine, a i neke buduće nastupe.
(Feđa)
Dregs Watch Out, 7” (Refuse Records)
Dosta mirovanja, kaže doktor! Sledeća destinacija je Beč i bend Dregs. Bez ikakve filozofije, ovo je najklasičniji primer hc pankčine, pomalo prljave zvukom i nojzom koji se javlja u nekim pesmama. Debi izdanje ovog kvarteta daje na znanje da je bes i anksioznost itekako prisutna u ovim krugovima no koliko god ta sirovost daje draž, voleo bih videti da je ovo samo početak i dobra podloga za nešto veće što mogu izgraditi.
(Zaviša)
Eat My Fear Taking Back Space, 7” (Refuse Records)
Idemo malo u toplije krajeve od Švedske, spuštamo se do Nemačke i slušamo EP benda Eat My Fear (o čijem nastupu sam pisao u prethodnom broju), pod nazivom “Taking Back Space”. Moram priznati da mi se ovo izdanje možda i najmanji svidelo u ovom čitavom paketu, iako bi nešto što pretenduje da zvuči kao G.L.O.S.S. trebalo zapravo da bude itekako i besno i nemilosrdno konkretno, što ovaj bend i jeste u biti no tekstovi odaju utisak kao da čitate neke pamflete dok mi se muzika čini kao da je jedna ista matra u pozadini i iako traje manje od 10 minuta, izgubio sam pažnju već negde na pola. Super poruke se propovedaju i guraju ali mora to da bude besnije ako je želja da iste dođu i do šire mase.
(Zaviša)
Fuck It I Quit The War Ritual, LP (Refuse Records)
Poslednja stanica je Nju Džerzi i jedini LP među ovim Refuse Records izdanjima. Po izgledu kavera kao i to da su izašli i za Atomic Action Records, vidi se da naginju na powerviolence scenu plus između dosta pesama imaju neke mračne ambijentale koji se često provlače među ovim tipom bendova. No FIIQ ipak samo površno koketiraju sa tim elementom i u osnovi se drže jedne brze hc pank trpačine koja nema šta da brine za budućnost, dokle god joj je ovakvih bendova.
(Zaviša)
Generation Call It A Life, cass (IOU Records)
Znate za bend Insist iz Mančestera? Nadam se! E pa u iščekivanju njihovog debi albuma dogodio se Generation. Uglavnom, jedan član Insista je tokom 2019. imao nekih porodičnih obaveza pa je i ostatak ekipe odlučio da napravi pauzu i sačeka ga. Pojačani sa još dvojicom drugara oformili su novi bend. Sasvim logično, jer je i muzički pravac potpuno različit. Kod Insista je u pitanju bila klasična sXe krljačina dok ovde imamo pljunuti Dischord zvuk s kraja 80ih i početka 90ih. Deset odličnih pesama, odnosno dvadesetak minuta muzike, u malom tiražu bilo je nabavljivo isključivo na kaseti koja je planula… Ne znam da li će je doštancavati. Dok čekam vinil, Generation vrtim na bandcampu, ali sam se svakako zapljunuo za primerak čiji se izlazak očekuje tokom proleća. Bend vredi u svakom slučaju!
(Zgro)
Gimp Fist Blood, CD (Sunny Bastards)
Više nisam siguran koje je po redu ovo izdanje dragog trija sa severoistoka Engleske. Splitovi, singlovi, albumi… svega je bilo u 15 godina koliko postoje. Ovaj novi album pojavio se prošle godine, početkom avgusta, na dan njihovog nastupa u Blekpulu i na njemu se nalazi čak 16 pesama. Kažem čak jer imam osećaj da je ponovo četvrtina višak. Nije to slučaj samo sa Gimp Fist, mnogi bendovi to rade, objave na albumu sve pesme koje su napravili između dve ploče. Bukvalno, da su ga skresali na 12 ovo bi možda bio i njihov najbolji album, jer definitivno ima desetak ozbiljnih hitova koje su baš “catchy” i idealne za horsko pevanje. Kad nekom ko ne poznaje ovaj pravac treba da se objasni šta je Oi, odnosno street punk, slobodno mu pustite “Blood” i nema greške. Gimp Fist je kvalitetan bend koji zna svoj posao. Sam punk je poslednjih godina preplavljen kopijama, bendovima koji liče jedni na druge i nije ni malo lako stvoriti neku svoju prepoznatljivu crtu koja će vas izdvojiti iz gomile, ali Gimp Fist upravo to ima što potvrđuje i albumom “Blood”. Ako ih niste nikada slušali možete slobodno krenuti odavde pa ih istraživati unazad.
(Zgro)
Grade 2 – Graveyard Island, LP (Hellcat)
E jebem mu sunce… odoše klinci preko bare, napustiše svoje malo ostrvo i skroz potpadoše pod uticaj ekipe okupljene oko Hellcat Records… što reče Gale: „prešla im crna mačka put“. Jedan od najdražih mladih aktuelnih punk bendova iz Engleske sve što je uradio pre ove ploče bilo je za čistu desetku, bukvalno da ne veruješ da su svaki put uspeli da nadmaše sebe. U međuvremenu im se svašta izdešavalo, postadoše punoletni, dobiše vizu za Ameriku pa odoše na jednu, drugu, treću turneju i crvc… Daleko od toga da album „Graveyard Island“ ne valja, naprotiv, ulazi u uvo na prvo slušanje, ali u poređenju sa prethodna dva izdanja, nije to ta klasa. Gledam omot, čitam ko potpisuje koju pesmu… bukvalno svih šest (četiri sa A strane) od 12 u koje je prste umešao i Tim Armstrong nerviraju me, ladno se oseti da nisu njihove već je pljunuti Rancid (posebno „Murder Town“, „Tired Of It“ i „Dower Street“). Eventualno od tih “rencidaških” stvari naslovna može da prođe. Zato sa A strane, ubedljivo najbolja je poslednja „Don’t Look Back“ u koju im se niko nije mešao. Ista situacija je i kad se okrene ploča, „J.S.A“ i „Monsters“ koje potpisuju samo tri omladinca sa Isle Of Wight su klasične Grade 2 pesme koje su dobre. Da ne dužim, da im je ovo debi album rekao bih: „vau, odlična punk ploča pod uticajem Rancida“, ali ovako, kad znam kakve majstorije su Sid, Jacob i Jack pravili do nedavno bude mi krivo što su uopšte dopustili nekom da im se meša u posao koji su obavljali bez greške. Da me neko ne shvati pogrešno, prva četiri Rancida su mi u svoje vreme bili svaki bolji od prethodnog i nemam ništa protiv da Tim i Jesse pomognu mladom bendu, jedino što je Grade 2 bend kojem nije neophodna nikakva pomoć, bar ne u kreativnom smislu.
(Zgro)
Ground Zero / Proslov Split LP (SKCNS, SAWA, Rebuild, CFR, UDB…)
Dugo se šuškalo o izlasku zajedničkog izdanja ova dva benda. Povuci, potegni, okreni, obrni – i posle dosta peripetija, konačno su se složile sve kockice i ovaj split je ugledao svetlost dana početkom 2020. godine.
Prvi deo bih posvetio “uslovno rečeno” gostima na ovom splitu, i to kažem ponajviše jer toliko poznajemo i viđamo ove ljude u Srbiji, da su taj epitet gosta odavno izgubili. Proslov je petorka iz Županje koja je pretrpela neke ozbiljnije promene članova tokom svog petogodišnjeg postojanja ali se to nikako nije odrazilo na njihov entuzijazam za svirkom. Ono što karakteriše ovaj bend, koliko na ovom splitu toliko i na njihovom prethodnom izdanju, albumu “Provincije”, jeste tvrda metal/crust/hardcore kombinacija koja me podseća na Tragedy, Wolfbrigade ili From Ashes Rise s tim što se Župljanci više oslanjaju na metal, što i daje više mogućnosti za improvizaciju, kojoj i jesu skloni no, da ne bi došlo do neke zabune, nisu to sad neka metal proseravanja i solažna izdrkavanja već više poigravanje i dopune prelaza u pesmama gde može iz jednog bezobraznog treša da vas zakuca sa blek nakitima, kao što je u pitanju stvar “Kainove stope”.
Takođe, stvar koju ne bih želeo da zaboravim da napomenem jesu tekstovi na hrvatskom, koji fino leže na datu muzičku podlogu i nemate osećaj da išta iskače ili da vam bode oči tokom pevanja, što odaje osećaj lakoće alii ujedno i sigurnosti pri pisanju pesama. Da živimo u nekim normalnim zemljama, ovaj bend bi već uveliko sa pajtašima iz Ground Zero-a, Pestartza ili All Except One-a peglao neke skandinavske turneje no zasad, treba biti sretan što ih nepresušna volja drži da i dalje điraju i stvaraju ovakav kvalitet na ovim prostorima.
Nek neko iscima Marka Kuna da otvori “Kukuriku” ponovo, ostaše gladni Hrvati svaki put kad nam dođu u posetu.
Drugu stranu novčića čini stara novosadska garda metalaca i pankera, koja definitivno najduže opstaje aktivna na sceni, bez obzira na to što im dosta toga nije polazilo za rukom ali ih i nije dalo obeshrabriti te su stoga i tu gde jesu. Ne bih stavljao ona glupa poređenja “stare dobro kao vino” ali je zaista suludo kako su, pogotovo u prethodnih par godina, se aktivirali i koncertno i po pitanju snimanja, te smo nakon nekih pauza u prošlosti, sad u roku od godinu i po dana dobili 10 novih pesama, u dva izdanja. Svoj deo, GZ otvara izuzetno žustro i moram reći da do iznemoglosti mogu vrteti “infinite destruction”, jer toliku količinu organizovanog haosa u nešto malo više od dva minuta sam čuo ne znam kad… možda kod Left For Dead-a poslednji put.
Brzina kojom bubanj krpi, gura i primiruje ostatak benda je nenormalna, pogotovo kad čujete na koje sve strane gitare idu a da ne pričam o vriski Spasketa i Duletovoj nešto d(gr)ubljoj pratnji. Apsolutna ludnica koja prelazi u lagani instrumental na koji se nadovezuje “Catharsistička obrada” benda Granje, koje su činili neki od članova GZ-a, gde mi je takođe nemoguće da se otmem utisku na koji način sve bubanj ovde šamara li šamara u pesmi koja me je uvek podsećala na Niyazov “Father of Turkmenistan”. Nakon toga ide još jedan instrumental i za kraj neprepoznatljivi vokal za ovu bandu na poslednjoj pesmi, koja u galopu iščezava.
(Zaviša)
Heroes 2 None Villains 2 All, Cass. (Oi! The Nische Records)
Ekipu koja dolazi iz danskog Arhusa pod nazivom Heroes 2 None čine četiri prekaljena lika sa scene, koji poseduju višedecenijski staž u bendovima kao što su The Hoolies, Last Seen Laughing, The Guv’nors, The Outfit, The Zero Point. Ovo je njihovo prvo izdanje u ovom sastavu naziva ”Villains 2 All” u izdanju nemačke etikete Oi! The Nische Records i sadrži šest klasičnih Oi/street punk pesama za čiju produkciju je bio zadužen The Madsen poznat po radu sa Mad Ball i Sick Of It All. Pesma koja otvara ovo mini izdanje nosi naziv kao i bend i po mom mišljenju je bolja i hitičnija od ostalih. Naročito su mi se dopali rifovi, malo je brža od ostalih pesama i ima himnični refren koji se odlično uklapa. To ne umanjuje kvalitet ostatka izdanja jer ova ekipa zna šta radi a godine stvaranja i sviranja doprinose da bend zvuči moćno, uigrano i sigurno. Nećete ovde doživeti neka nova iskustva ili primetiti neke produkcijske iskorake ali će moći da se uživa u zdravom i punokrvnom street punk/Oi zvuku starog kova. Tekstovi su standardno okrenuti kritici savremenog društva, hipokriziji, licemerju i težnji za odbranom stava po svaku cenu. Da sve ne bi bilo idealno, jedina zamerka je siromašan buklet koji je bez tekstova pesama kao i bez podataka o bendu, njegovim članovima, snimanju. Sve u svemu jako dobar Oi album koji nagoveštava da u budućnosti od vikinške bande treba očekivati kvalitetna izdanja.
(Đole)
Insecurity Will Power, 7” (Refuse Records)
Prve ploče koje sam se dokačio pa odmah muško! Insecurity je četvorka iz Francuske, tačnije iz Nanta, iz kojeg malo-malo zakačim neki bend, kao što je Harm Done, koji toplo preporučujem svim ljubljenicima powerviolence-a. No, ovaj put je u pitanju youth crew, ali ne onaj dosadni, mlohavi već jedna poštena doza čukačine, gde je u brzinskom maniru ispunjena minutažna norma od 9 pesama u 12 minuta. Možda su neke stvari repetitivne ali nisu dosadne prvenstveno jer su vokali više besni i pesme zapravo ne ostavljaju prostora za predah, te se stiče utisak da svirka benda inače i ne traje više od 15ak minuta. Ako volite Youth of Today, Insted, True Colors ili The First Step, ovo je EP za vas.
(Zaviša)
Jodie Faster Blame Yourself, LP (gomila izdavačkih kuća)
Bend koji mi je privukao pažnju imenom na plakatu za prošlogodišnji SAWA fest, a na istom me kupio svojim nastupom. Iako nerazumljivo pevanje nikako nije moj đir, tada je ovaj bend postao redovna pojava u mojim slušalicama, te sam se poprilično obradovao poslastici u vidu njihovog prvog albuma, nakon po jednog splita i EP-ja. Albuma? Ako tako možemo nazvati izdanje od nepunih 20 minuta, no to je ipak celih 17 pesama…. Samim tim vam je jasno o kakvom se bendu radi – brzo, energično i direktno isporučuju svoje stavove, a iako je prosečna dužina pesme jedva iznad 60 sekundi, tekstovi nikako nisu kratki i šturi, Jodie Faster samo nemaju vremena za gubljenje. Sa muzičke strane mi se posebno sviđa što gitare nisu distorzirane, pa se brze promene rifova lepo čuju i zvuče moćno, a zbog te odlike su me podsetili na zagrebačke Kurve. Definitivno album i bend za sve ljubitelje hardcore-a, a i ako niste ta osoba, poput mene, dajte mu priliku, možda se upecate, dok eventualnu priliku da čujete ovaj bend uživo definitivno ne biste trebali da propustite.
(Feđa)
Lion`s Law Cut The Rope, 7” (HFMN Crew)
Jedan od vodećih evropskih Oi punk bendova, Lion’s Law iz Pariza, krajem novembra prošle godine izbacio je novi singl na kojem se nalaze dve pesme. Naslovnu, koja je na A strani, odlikuje sjajna gitarska tema, još jedna od mnogobrojnih po kojim je ovaj bend poznat. Bukvalno nakon dva preslušavanja ušla mi je u uvo pa sam je danima zviždućkao. Na B strani je dosta žešća, malo mračnija, ali veoma snažna pesma srednjeg tempa „Get It All“ koju bih bez problema mogao da zamislim i kao deo repertoara nekog Slapshota. Obe stvari biće deo novog albuma koji Lion’s Law najavljuje krajem aprila, početkom maja.
(Zgro)
Loose Nukes Behind The Screen, 7″ (Beach Impediment)
Sve sam manje više u prethodnom broju ispričao o ovom bendu koji je sastavljen od opasnih i iskusnih njuški. Gitarista i basista su iz Blood Pressure, bubnjar iz Sickoids i pevač iz Dark Thoughts. Šta može družina koja je izbacila baš dosta odličnih izdanja? Naravno da ne može da izbaci neki prosek! Za manje od godinu dana snimili su i objavili dva remek dela. Najprostiji mogući hardcore/punk, precizno odsviran. Hitova nema, sve stvari su odlične nijednase ne izdvaja. Koliko sam video ni živi nastupi im ne prebacuju 15-tak minuta. Malo kratko? Možda i jeste, ali stojim pri tome da ovakav “drljački” fazon i nije za dužu formu izdanja niti za dužu svirku. Omot izdanja je baš na velikom format, na duplo rasklapanje, sa svim tekstovima i brojnim fotkama. Sve je kratko i jasno, kako i treba da bude. Meni odlično!
(Nemanja)
Manic Ride 7” (Refuse Records)
Nakon Francuske, idemo na sever, tačnije u Malme gde nas čeka Manic Ride. Sa Šveđanima nikad nije bilo bojazni da će nešto poći po zlu te se to pokazalo i ovaj put kao tačno a pogotovo mi je drago da vidim da ovde svira neko iz čuvenog benda sa sredine prošle decenije, Damage Control. Pet veoma kratkih ali odlično isproduciranih hc brzaka doslovno će proleteti pošto im ime ne stoji tu za džabe. Ako volite Vitamin X, doduše sa malo više Boston Strangler vokalima, bacite oko, odnosno uho, na ovo izdanje. Pet minuta vrednih vašeg vremena!
(Zaviša)
Nagön Repulsive & Deadly 7” (Contra Records)
U moru današnje hiperprodukcije, nemali broj bendova se utrkuje ko će bolje ispeglati ono što nije uspeo tokom snimanja da uradi te shodno datoj situaciji, to ume da uzrokuje da isplivaju bendovi koji svojom sirovošću dolaze do one tražene tačke uznemiravanja unutarnjeg uha. Upravo tako jedan zvuk i pristup donosi nam Nagön, horda iz Beograda koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar! Spoj ogromnog iskustva ljudi u ovom sastavu, koji predvodi Aca Choice (Hitman, Definite Choice), uverava vas da se ovde tačno zna šta se želi, pogotovo ako uzmemo u obzir da su ove četiri pesme snimljene na kec-dva-tri, sa namerom da si(u)rovost ispliva u prvi plan. Da ne bi sve ostalo na brujanju, izuzetno pomažu gitarske solaže, koje u ovoj ne garažnoj, već podzemno-garažnoj buci, Dragan iz Concrete Worms-a veoma vešto šije, ne bi li ublažio bas koji poprilično gruva i pomalo gura u senku ostatak benda. Podseća me na trenutke na Negative FX ili neki SSD, no dodatno zabiberen Oi! elementima i mora se istaći “mikrovalna” produkcija, gde zvuči kao da je “Repulsive & Deadly” sniman 80ih a malopre pomenuti bendovi u neko skorije doba, a ne obrnuto! Prljavštvina kakvoj bi svaka garaža pozavidela!
(Zaviša)
No-Heads Pressure Cracks, 12” EP (Refuse Records)
Ekipa iz Richmonda koja je vezana za sXe bend Mindset, te Praise i The Virus, rešila je da učestvuje u ovom, usudiću se reći, revivalu Oi! street punk zvuka. Meni se ovaj bend dopao i pre nego što sam se dočepao vinila. Donosi dovoljno, ali ne preterano, melodije u pevanju i sasvim dovoljno “hej bando pevajmo svi u glas” vokala. Produkcija je odlična, dubok bubanj vodi priču zajedno sa basom koji ima malo viši zvuk, kada je legla gitara sve se jednostavno uklopilo. Deo materijala podsećan a Cock Sparrer “Shock Troops” eru, posebno na nekim gitarskim delovima ali ima tu dosta uticaja Blitza i generalno zvuka sa No Future etikete. Ne znam da li spremaju nešto novo ali vidim da su zauzeti svirkama i u maju će na kratko posetiti Evropu gde će odsvirati 5 koncerata. Vinil je lepo opremljen, sa insertom i crnim i žutim vinilom. Cheers!
(Miša)
Novembar Novembar, LP/CD (Psycho Therapy/Nocturne)
Poslednji album Novembra zaokružuje priču jednog od najdugovečnijih bendova kod nas. Na žalost, kada je krenulo snimanje niko nije razmišljao u pravcu da će ovo biti njihovo poslednje izdanje, ali je tvorac i vođa ovog benda preminuo pre nešto što je album završen. Tako je svaku pesmu otpevao drugi pevač: Radule (Atheist Rap), Mrak (GTŽ, Gužva u 16ercu), Nikola Vranjković (Block Out), Sejo Sexon (Zabranjeno pušenje), Pero Lovšin (Pankrti), Zoran Čalić (Majke), Kojot (Eyesburn, Remedy), Golub (Goblini), Petko (Daily Noise Club, Bugarska). Album se može doživeti kao svojevrsna kompilacija Novembra gde svaka pesma ima svoj lični pečat što je i logično. Sama svirka u pojedinim stvarima zvuči kao iz najboljeg perioda rada benda dok u nekim pesmama ima izleta u nešto novo, drugačije, ali se bez problema sve idealno uklapa u jednu celinu. Među najboljim pesmama na albumu mi je “Sve zaboravljam” koju je upravo Kosta otpevao i u kojoj se jasno može čuti kako se on zaista osećao u tom momentu. Pesma koju peva Nikola Vranjković je neverovatno melanholična, emotivna o životu ovde u današnje vreme… I da ne nabrajam dalje. Ljubitelji benda će svakako uživati u albumu dok će i oni koji baš i ne poznaju Novembar svakako moći da čuju dobru pank rock ploču, prožetu mirnijim tonovima koji su postavljeni onako kako treba. Što se tehničkih detalja tiče vinil je odlično presovan sa dobrim zapisom. Nabavljivo na FB stranici benda.
(Miša)
Open Wounds Invaders, LP (Refuse Records)
Album “Invaders” je drugo izdanje Open Wounds-a, benda koji je postao malo više od side projekta Marka Koraća (Vitamin X) jer redovno sviraju i snimaju. Ovo izdanje sam baš dosta slušao, leglo mi je neverovatno dobro u momentu kad sam ga nabavio, a i sama svirka ima ogromne pozitivne skokove u odnosu na prvo izdanje, kako tehnički i svirački tako i muzički. Ko ne zna, ekipa svira 80’s US hardcore/punk i na ovom albumu mogu se čuti sređenije gitarske deonice koje voze kako treba kroz svih 14 pesama. Red brzine pa red mid tempo hardcorea i refreni sa sing-a-longovanjem čine da ljubitelji bendova kao što su Government Issue ili Jerry’s Kids uživaju u Open Wounds, ali treba napomenuti da se ovde oseća i uticaj YOT pa i Gorilla Biscuits, posebno zbog višeglasja i nekih mid tempo delova. Izdanje ima fenomenalan artwork što je običaj sa svakim izdanjem u koje je upleten Mr. Korać. Ovaj put artwork je uradio Bill Hauser, strip crtač i umetnik iz Minesote koji je uradio gomilu dobrih stvari. Omot je gatefold da bi se video full artwork. Objavljene su dve varijante vinila, providno plavi i klasičan crni. Meni je ovo jedan od boljih albuma objavljenih u 2019.
(Miša)
Reflection Different Paths, CD
Faktori koji mogu uticati na to da li ćete se zaljubiti u bend na prvi pogled umeju zaista biti raznorazni – muzički pravac, stepen inovativnosti i uspešnost tog kreativnog uratka, vizuelni dojam i onaj koji igra verovatno i najbitniju ulogu, barem u svetu hardkor panka, jeste kako bend zapravo zvuči uživo. Ovo poslednje jeste zapravo nešto što mi je bilo glavno merilo poslednjih 15ak godina koliko se upuštam u ovo i definitivno je nešto što me nije razočaralo jer ako bend može uživo da ti provri krv u tim, sportski neaktivnim venama, onda ćeš ga lako sažvakati i u kućnoj atmosferi.
Reflection je upravo tako jedna skupina ljudi iz Gornjeg Milanovca, koja me je itekako ispomerala na To Be Punk-u pre koju godinu, ostavljajući tada utisak nekog mešanca melodičnog hardkora nešto starije škole poput Snapcase-a i novijeg kova, kao što je Modern Life is War, recimo. Od tog trenutka, nastupi su se nizali, bend je strpljivo pristupio svom radu na svakom polju te je potrajao neki period dok nismo stigli do jednog finalnijeg produkta, pod nazivom “Different Paths”.
Ne znam koliko je zahvalno i pametno izgovoriti sledeći niz rečenica ali sam spreman da prihvatim odgovornost i kažem da je ovo najbolji album i najveće osveženje na domaćoj sceni u prethodnih 5 godina. Kudite me koliko želite ali ne mogu se prisetiti kad mi se poslednji put desilo da me je neki domaći bend apsolutno raskantao i uživo i na snimljenom materijalu, pogotovo što se desi često da ovo drugo nikad ne bude na nivou žive svirke, što ovde nije slučaj. Ekstremno energično i emotivno, bend se silinom zaukava, kroz veoma pametno aranžirane melodije, intrigantne tekstove i strašno odličan bubanj, ne dozvoljavajući konstrukciji svake pesme da potone muzički usled emotivne prevage, sve do krajnjih granica i preko sopstvenih mogućnosti, u čemu i leži sva lepota ove muzike.
Malopređašnje spomenuto strpljenje se očitava i u dužini pesama, koje potaman koketiraju sa onom, svima nama, prihvatljivom granicom od tri minuta po pesmi, ne ulazeći u vlak dosade već gradeći poveznicu sa svakom narednom pesmom i možda ne bi sve ovo zvučalo i vozilo ovako glatko da nije snimljeno i izmiksano kako treba, jer se upravo u tom delu vidi da su momci stvarno znali šta su hteli i još bitnije, pronašli su prave ljudi koji su im to i omogućili. Ono što ume da bude mač sa dve oštrice jeste kad bendovi, koji igraju na emotivnu notu, trebaju da tu težinu emocije koju iznesu uživo, takođe prenesu i tokom snimanja (što ne bude baš uvek slučaj), i drago mi je što je ovde urađen takav posao da će vam grmeti u glavi i goreti po telu svaki put kad poslušate ovaj album kao da ste u nekom malom klubu, nabijenom s pregršt ljudi. Svako ko proklinje što je onaj nalet melodičnog hardkora u periodu od 2005e do 2010e se iznenada ugušio i potonuo, mora obavezno da se posveti ovom albumu, ne bi li tu hiberniranu nostalgiju probudio iz zimskog sna, koji traje već i predugo.
(Zaviša)
Regres Tu i teraz, 7” (Refuse Records)
Kako bi malo spustili tempo i izgurali ostatak ploča koje nas čekaju, selimo se u Poljsku i preslušavamo bend Regres i njihov EP “Tu i teraz”. Prava milina od benda i najtoplije iznenađenje za mene. Poljsku scenu melodičnijeg hardkor panka nešto i ne pratim previše ali vidim da su dosta popularni tamo, i to nikako bez razloga. Predivno snimljen materijal, jako pitke melodije uz odličan bubanj me nekako podseća na kombo čileanskog Waterglass-a, Remission-a pa pomalo i Krive istine. Tekstovi su na poljskom, koji sa ovakvom muzikom liči na veoma poetičan jezik, iako to nikad ranije ne bih rekao. Hvala Roberte na ovom otkrovenju!
(Zaviša)
Scraps Dismantle The Machine One Cog At A Time, LP (Refuse Records)
Devedesetih godina, odlazio sam do ortaka kod kog sam slušao i snimao hardcore i punk muziku; fotokopirao tekstove i omote sa ploča, njuškao po fanzinima… Od zapadnoevropskih, hardcore, straightedge bendova, sećam se da sam slušaoMainstrike, Rise Above, Nations on Fire, Blindfold (Belgija), Man Lifting Banner, Dead Stoolpigeon (Holandija) i tako dalje. Album „Strike The Match“ i „Burn Again“ NoF sam posebno voleo, i od svih evropskih bendova, NoF je najviše uticao na mene.
Između ostalih bisera tadašnje scene Beneluksa, kao imigrant, u ortakovu kolekciju upao je i singl benda iz Francuske, iz Lila – Scraps „Crush Europe ’92“. Na omotu je bila adaptacija kultne Džo Rozentalove fotografije, na kojoj siluete šestorice vojnika podižu zastavu Evropske Unije (u originalnoj, Pulicerom nagrađenoj fotografiji nastaloj 23. februara, 1945, šestorica američkih vojnika podižu zastavu na, vulkanskom, japanskom ostrvu Ivo Džima).
Scraps su muzički bili aktivni od 1983. do sredine devedesetih godina dvadesetog veka. Okosnicu Scraps činilasu dva brata, pevač David i gitarista Raphael Dutriaux (Pier i Tomoy su bilii ostali članovi benda, iako se postava menjala). David Dutriaux je u to vreme postao pevač i belgijskog benda Nations On Fire, a njegov prepoznatljiv glas je za mene označio oba benda. Nations on Fire i Scraps imali su veoma sličan muzički stil – iako bendu Scraps to nije uspevalo na toliko kvalitetan način kao što je to bio slučaj sa NoF, često su ih opisivali kao bend koji pravi samo užasnu buku. S obzirom na to da su živeli u izrazito industrijskoj zoni, sa mnoštvom fabrika, rudnika, napuštenih i oronulih zgrada, okruženi siromaštvom i industrijskim otpadom, nije samo punk, hardcore, trash uticao na njihov zvuk, već i agresivnost svakodnevnog života, industrijski zvuci, opijenost tehnologijom, medijima i mašinama (Rising Hell, N. 19, zine). Slično je i sa temama i tekstovima njihovih pesama; imali su izrazito angažovanu, politikom obojenu tematiku tekstova i poruka; kritikovali su projekat Ujedinjenja Evrope, smatrajući da ovakvim konceptom ujedinjenja profitira samo krupni kapital („Europe 1992, interesting for investors“), dok se običnom svetu slobode i demokratija uskraćuje, kritičko polje smanjuje, i da se pljačka i degradacija prava građana uvija u priču ujedinjenja nacija.
Naravno, Scraps su bili veoma angažovani; bili su u raznim antifašističkim pokretima, ukazivali na seksizam, zalagali su se za vegetarijanstvo, koje su i sami upražnjavali. I dok se Evropa ujedinjavala, u Jugoslaviji je divljao građanski rat.Mi smo se okupljali po parkovima, i stanovima, slušali muziku, diskutovali; i priznajem, tada apsolutno nisam razumevao stav NoF i Scraps „Europe 1992 is a joke!“, Crash Europe ’92, Another Eviction etc. Ipak, lajv singl Scraps „Crush Europe ’92“, bio mi je zanimljiv, upravo zbog te političnosti. Materijal ovog, ali i kasnijih izdanja benda, pogotovo materijal koji ovom prilikom recenziram – LP „Dismantle The Machine One Cog At A Time –napravljen je tokom formiranja Evropske Unije, iizražava zabrinutost zbog prekograničnog projekta Ujedinjenja Evrope, formirane, kako ovi muzičari doživljavaju, kao interes korporacija, banaka i investitora. U takvoj Evropi biće ugušen svaki otpor, policija će sprovoditi brutalna iseljenja, biće zatvareni alternativni prostori i skvotovi. LP „Dismantle The Machine One Cog At A Time“, originalno objavljen u aprilu1994. za nemački Strive Records/X-Mist Records, bio je i poslednje studijsko izdanje Scraps. Snimljen je nakon što je David napustio NoF.
Omot albuma je bio jednostavan ali opet sa porukom: zelenooplava pozadina sa žutim zvezdama, kao omaž zastavi Evropske Unije, a unutar zvezdica stajalo je ime benda i naziv albuma „Rastavljati mašinu, šraf po šraf“ i grafikom, crtežom koji simbolišu mašinu. 2019. godine, dve i po decenije nakon prvog izdanja, pod brojem 155, Robert iz Refuse Records uradio je reizdanje albuma „Dismantle The Machine One Cog At A Time“ na vinilu. Materijal je remasterovao Jaroslav Smak – „Smok“ (Studio As One, Warsaw), nekadašnji gitarista varšavskih punk hardcore bendova Post Regiment, Falarek Band i Pesd. Omot je modifikovan, iako je baziran na originalnom rešenju Jareka Skladaneka: nema više zastave Evropske Unije, i više je u duhu omota kakve je radio Struggle.Crtež u dve boje, crvenoj i crnoj koji predstavlja masuljudi između točkova mašina. Album se sastoji od 12 pesama. Dve sam ranije imao prilike da čujem u lajv verzijama na 7“ Crush Europe ’92“: Another Eviction i obrada Pink Floyd The Wall. Trash, hardcore zvuk sa režećom gitarom, Davidovim prepoznatljivim vokalom, i sa sing alongs refrenima. Pesme su klasično kratke – prosek je dva i po minuta, dok je najduža ujedno i poslednja pesma, koja jedina prelazi četiri minuta.
Tematike pesama variraju od kritike projekta Ujedinjenih nacija Evrope (Another Eviction), osećaja državnog neprijatelja zbog borbe protiv seksizma i propagiranja jednakosti u neslobodnom i patrijahalnom društvu (A Traitor To My Nation), konformizma modernog čoveka (A Call To Humanity), prometejevske simbolike spasavanja sveta (Steal The Fire) do poziva na buđenje (Redifine) ili kritike licemerstva (Carved in Stone). Sam album nije nešto najkvalitetnije što sam čuo u životu, i Scraps u principu nisu bend kome se baš tako rado vraćam (za razliku od bratskogbenda Nations On Fire). Ipak, Scraps imaju drugu vrednost, van muzike, o čemu i sam Davidgovori u brojnim intervjuima -muzika je samo delić naših aktivnosti (Rising Hell, N. 19, zine).
(Miloš Stošić)
Signal Crimes Perfidious Albion, LP (Network Of Friends, Larmatacke)
Ovih osam stvari izašle su na vinulu krajem 2018, ali sam se svog primerka ploče dokopao jesenas i to sasvim slučajno u Soulpeddleru. E kako je lep osećaj kad u Novom Sadu naletiš na nešto tog tipa… Jbg, nisam kupio reizdanje London Callinga u Merkatoru već Signal Crimes na Klisi. Složićete se, dobar ulov! O čemu je ovde reč… Ovaj bend sastavljen je od samih vedeta i prvoboraca UK/HC scene. Svirački deo, odnosno trojica od četvorice članova, u kompletu je bio u Heresy. Basista Kalv i bubnjar Steve svirali su i u Geriatric Unit dok je gitarista Baz bio alfa i omega Ripcorda i Violent Arresta. Kada se njima pridoda pevač Welly (urednik fanzina Artcore) iz Four Letter Word i Violent Arrest mislim da je bilo kakav dalji komentar suvišan. Nema potrebe da objašnjavam kako zvuči ovih 15tak minuta najfinijeg mogućeg hardcorea!
(Zgro)
Stages In Faith Delside, LP (Quality Control)
Ovaj bend iz Londona, tačnije njihov prvi singl „Forgiving Man“ uhvatio sam sasvim slučajno i te tri pesme dosta često sam vrteo tokom prošle godine. Na prvu loptu nikada ne bih rekao da je reč o bendu iz Engleske već kao da je neko Dischord izdanje s početka 90ih… Jesenas upadnem na Camdenu u All Ages Shop baš na dan kada je u rafu s novitetima svoje mesto našao njihov debi album „Delside“, za koji, da budem iskren, nisam pojma imao ni da treba da izađe.
Ne razmišljajući ni sekund pazarim ga i moram priznati, s uživanjem ga slušam od tada. Stages In Faith je četvorka sa dve gitare, gde je glavni igrač gitarista i tekstopisac Christy O Connor (koji je nekada svirao u metalcore bendu Spitknuckle) ali je tu sa drugom gitarom i sjajni Ben Woolf koji takođe svira u još nekoliko odličnih bendova poput Frame Of Mind, Payday, Guidance… uz to i peva u Lawful Killing. Stilski, na svom debi albumu, ovi momci nisu puno pobegli od singla koji sam slušao, a to znači malo Dag Nasty pa malo Farside, pa kad se svemu pridoda još i Quicksand i American Standard dobije se sasvim lepa melodična, popična post HC ploča na kojoj mi jedino štrči pretposlednja, naslovna, stvar koja je akustična balada. Ostalih deset pesama su bombonica. Vinil je štampan u par boja, meni je zapao ljubičasti.
(Zgro)
Tied Down 7” (Refuse Records)
Uf, kad sam video sastav ekipe koja je okupljena u bendu Tied Down znao sam da ne može da bude promašaja. Veterani sa severoistoka Engleske, nekada članovi Voorhees i Break It Up izbacili su singl sa šest stvari klasičnog old school hardcorea nabijenog agresijom samo što bih na prvu loptu, da ne znam o čemu je reč, prema zvuku pre zaključio da je u pitanju neki bostonski ili matori njujorški bend. Poprilično sirovo, na momente melodično, ovo devetominutno izdanje ide u gornji deo tabele za 2019. godinu.
(Zgro)
Vicious Reality The Bonding Moment, 7” (Refuse Records)
Vraćamo se nazad u Poljsku u kojoj bendovi itekako traju pošto sad pričamo o bendu koji je pre više od 7 godina svirao sa Heatseekerom u Novom Sadu. Jako simpatična ekipa koja za razliku od prethodno pomenutog Insecurity-ija, više vuče ka youth crew-u iz 21og veka i koliko god muzika sama po sebi uspeva da me tera da zacupkam, vokal mi nekako zvuči kao i u mnogim ostalim poljskim youthcrew bendovima – ravno i nenadahnuto. Mora to više da puca i da izgara, pošto ovako će privući pažnju isključivo zagriženih fanova podžanra.
(Zaviša)
War Games Violent And Depressed, 7″ (Refuse Records)
Kada sam prvi put pustio ovaj singl jedva sam ga preslušao, bilo je to kasno uveče nakon šljake a ja preterano umoran. Par dana nakon toga u normalnom rasploženju i odmoran doživeh nešto drugo. War Games, antifašistički sXe bend, iz Baltimora izbacio je 9 pesama na sedmoinčnom vinilu. Ljudi iz Wall Breaker, Deep Sleep I još par drugih meni manje poznatih objavili su materijal koji mi je na drugo slušanje baš legao. Muzički, osnova je old school NY hardcore, nešto kao najraniji Agnostic Front smiksan sa power violence svirkom ali ne sa onim najbržim mogućim već za nijansu sporijim. Za sve ljubitelje brzog angažovanog hardcore iz 80ih. Omot crno-beli sa slikom pandura u riot opremi koji hapsi povređebog protestanta. Bang in your head, soundtrack za nerede koji se nikad neće desiti u našoj zemlji… Skinite, kupite, šta god, dobro je, i roka…
(Miša)
Waste Last One Standing, 7” (Refuse Records)
Još uvek smo u Švedskoj no odlazimo u Geteborg gde se stvari još više zakuvavaju. Waste čini mlađana vegan straight edge ekipa koja upravo i zvuči ovako nabrijano kako ih i odaju ove etikete. Cura na vokalima i vrlo direktni tekstovi sa sve nadrkanom pumom na kaveru, neće nikoga ostaviti ravnodušnim. Ko je fan Kingdoma ali misli da je previše nagruvan i izmetaliziran, onda mu je Waste prava mera. Ovo mora da izuva uživo tako da ako negde vidite da sviraju, obavezno ih overite.
(Zaviša)
