Abaddon Jarocin ’84, LP (Warsaw Pact Records)
Ako ste ikada pratili istočnoevropsku ili pak poljsku scenu 80ih, eventualno čitali MRR iz tog perioda, upoznati ste verovatno sa Abaddon kao i sa Jarocin festivalom. Kako pravila istočnog bloka nalažu, ta tri dana festa su bila skoro pa jedina mesta gde su Poljaci mogli da čuju nešto “drugačije” pošto su TV i radio stanice bile kontrolisane i “no-no” za bilo šta što bi zasmrdelo na reakcionarno. Zastupljeno je bilo više manje sve, ali od nama interesantnijih to su bili Abaddon, Dezerter, Siekiera, iak sam naleteo na podatak da su i New Model Army nastupali, bokte pita kako. Wiki kaže da su ljudi donosili kasetofone sa sobom i snimali nastupe jer drugačije do njih nije moglo da se dođe ili ne makar tako lako. Ovaj Abaddon snimak je sa miksete, verujem da je organizacija ipak radila na tome da nekako dokumentuje sve to.
U principu, kao neko ko jako voli Abaddon album “Wet za wet”, u ono doba izdat na francuskoj etiketi New Rose Records a reizdan na Warsaw Pact, ovaj lajv album ipak posmatram samo kao dokument jednog vremena, i eventualnu poslasticu za eastern front/polski punk afficionadose. Gatefold omot, fotke, tekstovi na engleskom i poljskom, ne bih komentarisao zvuk kao takav, sve se čuje ali je glupo da poredim sa bilo čime jer je neuporedivo. A nisam ni fan live albuma generalno. Što se mene tiče, tu sve počinje i završava se, kao dokument jednog vremena.
(Равкус)
Apsurd Derealizacija / Svemu će doći kraj, LP (Doomtown Records)
U trenutku u kome ovo pišem, nažalost ploča još nije stigla do mene. Zbog situacije sa korona virusom mnogi planovi su se izjalovili, a najbezveznije je što je turneja Apsurda odložena, kao i većina koncerata uostalom. Bez obzira na sve, bitno je da je ploča izašla kako je planirano i nadam se da će naći put do svih koji su je iščekivali. Na A strani nalazi se dobro poznat prvi snimak benda, prethodno objavljen na kaseti, koji je Apsurd postavio visoko na listu domaćih diy bendova i privukao pažnju internacionalne pank scene. Od trenutka kada je ta kaseta objavljena ja sam navijao da se snimak pojavi i na ploči, sad mi se želja ispunila, tako da je ovo dupla radost pošto izdanje sadrži i drugi snimak koji sam očekivao.
Obe strane se odlično uklapaju. Snimci su komplementarni. Iako se primećuje mala razlika u produkciji, ne bih mogao da kažem da je jedna strana bolja od druge. Zvuk savršeno odgovara onome kako bend zvuči uživo. Nema nikakve šminke ili nepotrebnih studijskih intervencija. Sirovost bez previše distorzije i nepretenciozni vokali u skladu sa porukama pesama. Asocijacije na sivilo i depresiju, kakve su postizali bendovi pre više od 30 godina, bude tmurnu nostalgiju i u isto vreme raskrinkavaju zlokobnu sadašnjost kojoj svedočimo.
(M.R)
Be Well The Weight And The Cost, LP (Equal Vision, End Hits Records)
Kada sam prošle godine čuo prve dve pesme, “Strength For Breath” i “Frozen” objavljene na singlu za Equal Vision, odmah sam se zaljubio u ovaj bend. Podsetile su me na Shelter i Better Than A Thousand, možda čak i na Orange County HC zvuk prvog Ignite-a i sličnih bendova koje volim.
Osetio sam da će Be Well biti primećen, ne samo zato što ga čine poznate face iz Battery, Bane, Darkest Hour, već prvenstveno zbog muzike koju sviraju, a koju danas više niko ne svira. Celu godinu čekao sam da se album pojavi i umeđuvremenu delio nihove pesme… I naizad ponovo za istu etiketu udruženu sa End Hits Records izlazi “The Weight And The Cost” sa 11 pesama.
Pevač Brajan oduševljava me sa svojom iskrenošću u pesmama. Otvorio je dušu potpuno, oseća se da je prošao svašta prethodnih godina, što se može primetiti čak i iz načina kojim peva pesme. Njih takođe odlikuju veoma zreli muzički aranzmani. Dakle, ovde imamo odličan melodican hardcore sa modernism, čak post rock momentima na gitarama, miksano sa zvukom 90tih.
(Milomir)
Bleakness Functionally Extinct, LP (Destructure Records, Sabotage Records)
Ploča je idealna muzička podloga za potencijalno udaranje meteora na ovu planetu, koja srlja u propast već duže vremena. Za razliku od prethodnih izdanja Bleakness prave mali otklon od HC i punka, postaju malo melanholičniji i ulaze u grupu bendova koji su deo renesanse post-punka 21. veka. Tu gde se sreće melanholija osamdesetih sa savremenim francuskim HC zvukom muzika pravi lavirinte a bend predstavlja vodiče kroz priče koje realnost ne boje već je prikazuju u još gorem svetlu nego što ona jeste ne prezajući da ukažu i na momente iz prošlosti koji su u velikoj meri doveli do stanja u kojem se nalazimo. Dozirano korišćenje atipičnih instrumenata kao što su klavir i neki gudački instrument, uz malo saksofona tek da se obeleži teritorija, bend zvuči sirovo i moćno, sa prljavim vokalom i nepredvidivim basom koji čini mi se i dominira, na momente tutnji, na momente pravi plesnu atmosferu. Ovakav zvuk svakako ne spada u moju primarnu sferu interesovanja, ali priznajem da mi jako prija da pustim ploču povremeno mada ona ne pruža nadu već samo otvara oči. Ali kolika je realna moć jednog, očigledno kreativnog benda (dizajn izdanja pravo malo umetničko delo sa mutnim detaljima kakva nam je i stvarnost), da stvari pomeri?
(Đole)
The Celetoids Optic Nerve, cass. (Doomtown Records)
U sedmom mjesecu Doomtown Records donjeli su nam tri nova izdanja. Uz Apsurd i Parnepar, trostruki kombo završava “Optic Nerve” EP-om The Celetoidsa koji nam se nakon debi albuma iz 2017. vraćaju jači no ikada. Sa ove četiri nove pjesme The Celetoids su me torpedirali ravno u 2009. kada sam gotovo isključivo brijao na garažni pank. Na pamet mi padaju izdanja Douchmaster, Dirtnap i In The Red etiketa a glazbeno me to najviše podsjeća na Hex Dispenserse i legendarne The Spits. “Pupal Stage” mi je dosta dobro sjeo kada je izašao no “Optic Nerve” me oduševio na prvo slušanje. Hladni zvuk gitare i pulsirajuće ritam sekcije upotpunjen prljavom “lo-fi” produkcijom služi kao savršena pozadina pjesmama o otuđenju, digitalizaciji društva i paranoji koju u ove dane pandemije, 5G mreže i ostalih suludih teorija zavjere sve veći dio ljudi osjeća. Samo ime izdanja odnosi se na projekt britanskih i američkih obavještajnih službi u svrhu masovnog nadzora korisnika preko njihovih web camera za eksperimentiranje sa softwareom za prepoznavanje lica. “Optic Nerve” je odlično garažno pank izdanje koje nisam znao da trebam u 2020. godini.
(Lovro)
Change Closer Still, LP (Refuse)
Ovo je izdanje koje se s nestrpljenjem čekalo pola godine, tačnije od momenta kada je proletos izbačena odlična stvar “Beyond”. U čemu je fora… Kada sam se prvi put sreo sa hardcore muzikom krajem 80ih to je otprilike tako zvučalo. Sve moguće kasnije kombinacije – sporije, brže, sa više ili manje metala… znale su da iznedre odličnih stvari ali i ozbiljnih sranja a u tom nekom klasičnom youth crew fazonu poenta je oduvek bila: “nemoj filozofirati previše i uradio si pola posla”. Change na momente podseća i na Youth Of Today klasike ali i friškije stvari kao što su Mindset ili Insist. Konce igre u svojim rukama drži frontmen Aram koji je ovde zadužen za vokale a nekada je bio gitarista bendova Champion i Betrayed i osnivač etikete React Records. Ostatak ekipe je svirao između ostalih u Keep It Clear, Out Of Sight, Titled… Na albumu se nalazi 12 pesama ukupnog trajanja dvadesetak minuta plus poema “Death” na samom kraju u stilu “Silence” od Uniform Choice. Koliko je melodično toliko je i agresivno sa odličnim aranžmanima, i sviračkim i pevačkim. Ja ovde jednostavno nemam zamerku.
(Zgro)
Chubby And The Gang Speed Kills, LP (Static Shock)
Omot ovog izdanja zaintrigirao me je da se odmah bacim i na preslušavanje. Iako ne pratim većinu bendova oko kojih se digne prašina, na ovaj jednostavno nisam mogao da ostanem ravnodušan. U sastavu se nalaze jedan član iz Violent Reaction i drugi koji je zapravo gitarista u Crown Court ali se ovde latio mikrofona. Muzika Čabija i bande je ipak bliža ovom drugom bendu. A o kakvom se zvuku radi? Pa recimo da najviše podsećaju na bendove s kraja 70ih i početka 80ih. Na par momenata sve jako zamiriše na Cockney Rejects, s tim što je ovo ipak malo pitkije. U 25 minuta svaka stvar je hit. Tempo je konstantno isti (ali daleko od toga da je monoton) a pesmu “Blue Ain’t My Color” je delilo dosta ljudi kada je bila aktuelna priča oko ubistva Džordža Flojda u Americi. Omot sija, dominiraju jarke boje, ne možeš da ga izignorišeš nikako. Ovo je definitivno ploča za koju nisam pogrešio što sam sam je nabavio na blef, jer, i nakon pola godine često se vrti na gramofonu.
(Nemanja)
Ego Ego-ism, cass (Egoton)
Osim činjenice da je bend stacioniran u Berlinu, na ovom snimku nema ničeg što asocira na Nemačku. To je jedna mala pobeda i primer kako se imperija razara iznutra, kako joj se izjedaju organi i čupaju kablovi. Iz lešine klija seme nekog novog sveta, čiji čudnovati cvetovi prkose zadahu raspadanja, a u njenim kostima gnezda svija krilata sloboda, crnog perja i graktavog glasa.
Mnogi bendovi danas pokušavaju da se vrate nekom starijem zvuku, ali ne polazi svima za rukom da prenesu autentičnu emociju. Jer nije sve u formi i tehnici, već mnogo toga ima i u samom životnom iskustvu, kao i posvećenosti i doslednosti idejama koje inspirišu ovakav muzički izraz.
Ego nam ovde predstavlja 10 pesama uglavnom na srpskom jeziku, što dodatno asocira na ex-YU bendove osamdesetih, uz očigledne uticaje skandinavskog i UK zvuka iz tog perioda. U isto vreme mračan i besan ton balansira depresiju i revolt, kroz smenu brzih ritmova i onih srednjeg tempa. Timpanski delovi i melanholične solaže, koji me dosta podsećaju na Grč, slikaju zgarišta civilizacije, dok se kroz maglu smoga naslućuju siluete slobodarskih odmetnika od ovog promašenog sveta. Beskompromisan politički hardcore punk obavijen dimom i pepelom, kao u ranim danima svoje geneze. Bend je sam uradio i objavio ovaj snimak na kaseti, a digitalno izdanje dostupno je na bandcampu. Iako su kasete sada dosta popularan format, ja se iskreno nadam da će ovo izaći i na ploči.
(M.R)
Fake Names s/t, CD (Epitaph)
Ne sećam se kada sam poslednji put slušao neki Epitaphov bend. Čak za većinu novih imena iz njihovog kataloga nisam ni čuo. Kada sam pročitao vest da Baker snima nešto novo, naćulio sam uši i otvorio oči. Nekada prija odmoriti se od silne buke, žestine i prljavštine. Čak mi je i ćerka dok sam vrteo Fake Names rekla: “tata, konačno slušaš nešto normalno”. Ko ne zna, da objasnim o čemu se ovde radi… Dakle Brian Baker i Michael Hampton (S.O.A, Embrace), drugari iz školskih dana, pre par godina odlučiše da druženje krunišu snimanjem dve pesme. Ubrzo im se pridružio još jedan drug iz klupe, basista Johnny Temple (Soulside) a onda je došao red da nađu pevača. Kako Baker reče u jednom intervjuu, njih trojica su bili na Riot Festu u Čikagu gde su, između ostalih, gledali Refused, i tada im je sinula ideja da pozovu njihovog frontmena Dennisa koji je rado prihvatio poziv. Uglavnom, album koji su snimili je klasičan mainstream punk/rock koji ulazi u uvo na prvo slušanje i prija kad se vrti onako neobavezno. Melodično, hitično, lepo. Na disku se nalazi deset stvari ukupnog trajanja ispod pola sata. Pošto sam slab na Bakera, o njegovim gitarskim umotvorinama neću pisati. Na ovom albumu najprijatnije iznenađenje je Dennis koji ga je majstorski otpevušio. Meni se ovo sviđa, a vi kako ‘oćete!
(Zgro)
Giuseppe Carabino U ruševinama, Cass. (Aftermath Tapes)
Kopajući po ruševinama kulturnog nasleđa upokojene nam države, ekipa iz zagrebačke etikete, odradila je posao dostojan prekaljenog arheologa. Ova kolekcija snimaka benda iz Subotice predstavlja sjajan podsetnik za starije, a za one mlađe još jedan link za upoznavanje jugoslovenske punk i HC scene. Na kaseti koja je dizajnirana u klasičnom DIY stilu nalaze se svi postojeći snimci benda, nastali u periodu kada je bend i bio aktivan, a to je period Vučkovog konstantnog iskakanja iz frižidera do trenutka kada je Zagi počeo da preuzima primat, dakle 1984-1986. Kao prvi hardcore bend iz Subotice (prva postava je što bi se sada reklo bila super grupa sastavljena od članova tri tadašnja lokalna benda) postaje dosta poznat u tadašnjoj zemlji preko fanzina i putem snimaka na kasetama. Bučan, besan i prljav zvuk benda koji je delio stage sa Dva minuta mržnje, između ostalih i sa bendovima Inferno, U.B.R… Kao dokaz, kao dokument vremena kada se verovalo da budućnost donosi progres ovo izdanje je lektira kada je reč o jugoslovenskoj underground sceni. Zanimljivo je da je naziv bend dobio po riječkoj ulici u kojoj je živeo pevač Parafa.
(Đole)
Grit Ghost Estates Demo, 7″ (Distro Oi!, Ultra Peace, Visions Of Warning, Contrazt! Records)
Jedno starije izdanje (2017), koje je po mom mišljenju vredno pomena, ne toliko zbog neke inovativnosti koliko zbog izraza i stava koji je u ovom, pa i svakom drugom društvenom kontekstu, uvek poželjan i dobrodošao. Članovi benda su dugogodišnji akteri dešavanja na DIY sceni Dablina kroz aktivizam, fanzinaštvo i učešće u radu velikog broja bendova uglavnom hardcore orijentacije. Grit na ovom demu (nekih šest meseci kasnije objavljuju još jedan EP pod nazivnom “Diamond”) isporučuju nam odličan Oi!/punk upakovan u četiri (digitalno izdanje sadrži šest pesama) melodične i himnične pesme, inspirisan, rekao bih, zvukom ranih francuskih Oi! bendova, uz nezaobilazni Blitz, ali i aktuelnih bendova poput Bishops Green, Rude Pride, Syndrome 81…
Pevačica Clodagh nam dočarava tekstovima pesama aktuelnu situaciju i probleme savremenog irskog društva razbijajući iluziju o ostrvu prepoznatljivom po zelenilu, vodeći nas u obilazak betonskih geta Dablina, sve to praćeno oštrim i istovremeno melodičnim rifovima. Recesija, džentrifikacija, depresija, otuđenost, ekonomsko devastiranje porodičnih radnji, droga i dileri koji gospodare ulicama teme su koje donosi ovo izdanje. Omot oslikava ono što je zabeleženo na vinilu, devojka koja se sprema da baci kamen, pretpostavlja se na policiju kao metaforu države, izražavajući tako gađenje prema establišmentu. Grit na ovom EP-u generiše gnev i predstavlja preko potrebnu pesnicu u facu što se od jednog punk benda i očekuje. U pogledu onoga što nam je Grit ponudio na svom prvencu može se reći da potencijal postoji i ima prostora da se u većoj meri realizuje (čini mi se da se na narednom izdanju to i primećuje). Ovo je zvuk benda na početku, ali to je početak koji obećava.
(Đole)
Hitman Stories We Tell, LP (Mašina 23)
Album koji je simbol jednog vremena domaće hardcore scene konačno je dobio zasluženu nagradu objavljivanjem na vinilu. Unutra su svi tekstovi kao i čitav set prvih crno-belih fotki. Voleo bih da je bilo mesta za neku kraću priču o bendu i guest listu, ali OK. Ko ne zna o čemu je reč, ovo je ona kaseta koja je izašla 1998. godine kao prvo izdanje F.U.R. Collective a naknadno i na disku zajedno sa drugim albumom. Materijal je snimljen u par dana pred kraj 1997. u kragujevačkom studiju Češnjak. Kad malo izvrtim film, nisam siguran da li sam s većim ushićenjem onomad vrteo kasetu ili danas ploču kojoj sam se silno obradovao što je uopšte izašla. Svaka čast izdavaču na poduhvatu… Definitivno ovo je obavezan primerak svakog ko iole drži do domaće scene.
(Zgro)
Jaded Eyes Call Of The Void, LP (Boss Tunage)
Za ovaj bend iz Lidsa čuo sam pre pet godina kada su objavili svoj drugi album. Vrlo brzo imao sam sreće da ih vidim uživo u nekom ranom terminu u Blekpulu. To je bilo to, ljubav na prvi rif. Bend koji cepa suvi post punk/HC sa dve gitare dobro utemeljen na Dischord zvuku. U pitanju je iskusna petorka čiji su članovi imali veze sa imenima kao što su Voorhees, Dead Pets, Geoffrey Oi!Cott… Tom prilikom pazario sam od njih na štandu oba albuma i nekako navikao da ih slušam u cugu, jedan za drugim, kao nekad kad izvrtiš obe strane kasete od 60 minuta. Prođe od tada dosta vremena a da nisam čuo nikakvu vest o njima i tako sve do prošlog novembra kada sam video najavu da sviraju u Londonu sa Open Wounds ali isto veče kada i Guns’n’Wankers za koje sam već pazario kartu. Bilo mi je krivo, ali nisam mogao u isto vreme da budem na dva mesta. Tom prilikom sam i saznao da snimaju novi album koji se konačno pojavio ovog proleća. Naručio sam ga na slepo i nisam dugo čekao da mi stigne. Čim sam ga otpakovao skontao sam da su promenili dizajnera. Za prva dva omot im je radio isti lik i na njima su dominirale zelena, crna i žuta boja. I ovde je zelena dominatna, ali malo zatvorenija nijansa. Ovaj artwork (koji je radio Away poznat i po nekim Voivod omotima) mi je nekako više legao i odlično oslikava sam naziv albuma. Baš ga je ubo! Svirački je Jaded Eyes (ime uzeli po pesmi Government Issue) ostao na istom koloseku ali je „Call Of The Void“ ubedljivo najzrelije ostvarenje ovog benda. Gitare su perfektne (siguran sam da bi na pojedinim delovima sjajno čučnuo i Vanianov glas), a vokal fino reži, taman koliko treba. Jedanaest pesama malo prebacuju pola sata, a ja sam u prvoj turi dograbio ljubičasti vinil uz koji ide i poklon CD. Ovo je difinitivno bend koji nije za široke mase i leći će vam na prvo slušanje ili neće uopšte. Ja ih najiskrenije preporučujem.
(Zgro)
Left To Starve Nikada se nisam bojao zmija, LP (Rope Of Guillotine/Mad Shnauzer/Slowly Going Deaf)
Čini mi se kako je karlovačka četvorka na svom albumu prvijencu pronašla svoj “pravi zvuk”. Nakon niza manjih izdanja od 2014. do prošle godine gdje su svirali svoju verziju mračnog i prljavog hardcorea, na albumu “Nikada se nisam bojao zmija” evoluirali (regresirali?) su u sporiji
i masniji sludge/doom metal zuvk te su nam predstavili sedam pjesama iskopanih iz najdubljeg mulja grada na četiri rijeke.Prvom stranom dominiraju dvije tektonski teške i spore pjesme, “Zlatni rez” (čiji mi se početni rif zauvijek urezao u pamćenje) i “Dioksin”. Druga strana podsjeća na starija izdanja (EP “Praznina” iz 2018. godine) te ju kao protuteža sporosti prve otvara kaotična “Tvoj strah je izgradio zidove”. Njena energija prenosi se u naredne dvije stvari, naslovnu “Nikada se nisam bojao zmija” i “Gabariti moći”. Tempo ponovno usporava u “Zatočen u kruženju” koja mi je ujedno i najdraža stvar na albumu. Pjesma koja možda najbolje dočarava beznađe, pesimizam i potpunu nemoć koju većina nas osjeća ove godine. Istu pjesmu u malo drugačijem aranžmanu i kraćeg imena (“Kruženje”) mogli smo čuti na prije spomenutom EP-u. Album zatvara “Nešto na putu”, obrada Nirvanine “Something In The Way”. Za artwork albuma zaslužan je Vjetroslav – Pavle Kocanjer, bubnjar benda (autor xYUGOx dokumentarne serije o sXe sceni na prostoru exYU) dok je grafičko oblikovanje majstorski odradila Ena Jurov. “Nikada se nisam bojao zmija” najdraži mi je prošlogodišnji album na “domaćoj” sceni. Nestrpljivo iščekujem čuti što su nam Left To Starve pripremili za svoje sljedeće izdanje.
(Lovro)
Mašinko Danas ću, sutra ću, LP (Dirty Old Records)
Ako uzmemo u obzir da se obe pesme sa maksi singla iz 2018. godine nalaze na ovom izdanju, možemo reći da četiri godine čekamo na neki novitet Mašinka, a čak šest je prošlo od poslednjeg LP izdanja ove zagrebačke šestorke. Suštinsku formulu, koja ih je dovela do pozicije jednog od najpopularnijih pank rok bendova u Hrvatskoj bez svake sumnje, a ne bi bilo greška reći ni u regionu, nastavili su da praktikuju i lako se na prvu prepoznaje koga slušamo. Od 12 pesama većina su sigurni hitovi, rame uz rame sa „Potjehom“, „Kad idemo van“ i ostalima, no jednu bitnu razliku sam zapazio u odnosu na, sada već kultni, „Svugdje je doma, ali lijepo je najljepše“. Dok je njihov prethodni album, iako, kao i ovaj, nastao iz pera više članova benda, jasna konceptualna celina u kojoj je predstavljen život prosečnog čoveka od tridesetak godina u Zagrebu, Hrvatskoj, regionu, „Danas ću sutra ću“ je sastavljeno od mnogo ličnijih pesama, uglavnom ljubavnih, ali najmanje od svega onih ‘klasičnih’ ljubavnih. Uz izuzetak „Veće lopate“ u kojoj je sumirana suština svega. Popularni zagrepčani isporučili su još jedno izdanje koje se lako sluša, a teško izbija iz ušiju, što zbog pevljivih melodija, što zbog sjajnih stihova.
(Feđa)
Morbid Mosh Attack / Hak Attak split LP
Hak Attak na ovom izdanju, koje se pojavilo krajem prošle godine, kombinuju pesme koje smo već čuli na kasetama Motörhitr iz 2016. i Brainsore iz 2018. tako da je ovo svojevrsni best of spakovan na jednoj strani ploče. Devet pesama stare škole hardkora sa odličnim krosover prizvukom, koji evocira najbolji zvuk 80ih. Iskrena energija i emocija je ono što dominira njihovim zvukom, a vokali koji se savršeno uklapaju podižu atmosferu na jedan viši nivo. Dok slušam zamišljam da sam u pijanom moš pitu, a to je najbolja stvar na svetu. Na suprotnoj strani ploče su Morbid Mosh Attack, krasterski hc pod metal uticajem. Šest pesama distopičnog mlevenja, na zgarištima civilizacije. Socijalno apokaliptične vizije u kovitlacu kolapsa sveta koji nastanjujemo. Navikavajte se na ovo, biće vam lakše da preživite.
(M.R)
Nations On Fire Death Of The Pro-Lifer, LP (Refuse)
There is really not all that much that needs to be said about Nations on Fire. This particular LP has always been the weakest of their discography, but maybe I was not the right person to review it – apart for the “Need Religion” song that was kinda interesting way back when this was released, I’m afraid it did not stand the test of time. But hey, it is NOF and who liked this LP will probably still like it. My main complaint is that the reissue comes in glossy cover which was not the case with the Conquer the World version, a plus is the heavy violet colored vinyl. A reissue for the fans, and how about reissuing “The Demo Days” 7″?”
(Равкус)
No Collusion Sticking Sets, CD (Serial Bowl Records)
Tri klinca iz Derija cepaju ozbiljan Oi!,i i na taj način bacaju novo svetlo na grad koji je bio epicentar burnih dešavanja šezdesetih i sedamdesetih kada je Severna Irska bila tempirana bomba. Prvo izdanje u vidu promo CD-a sa siromašnim bukletoom, debitantski EP koji nagoveštava da od ovih momaka u budućnosti može mnogo da se očekuje, pretpostavljam na većoj etiketi. Sav gnev svakodnevnicom odlično kulminira u četvrtoj pesmi koja i predstavlja stav benda – pljuvanje po ekstremnim desničarima i političarima. Nadam se da je ovo deo novog talasa Oi! klinaca sa Ostrva koji će u budućnosti biti favoriti. Moram da napomenem da etiketa iz Sanderlenda ostavlja ozbiljan utisak, jer je u kovertu sa ovim diskom stigao fanzin i tri promo CD-a, koja su daleko od ovog stila ali gest vredan hvale.
(Đole)
Parnepar Dobar dan, izvolte, cass. (Doomtown Records)
Za razliku od većine domaćih punk bendova Parnepar su jedni od rijetkih koji svoj glazbeni put grade preko post-punk utjecaja (Šarlo akrobata, Disciplina kičme, Dobri Isak…) iz bivše države. Iako glazbeno dosta drugačiji, mislim da su Death Disco i njihov “Crveni Signali” EP iz 2006. zadnje domaće izdanje koje je ovako vjerno prenjelo te iste utjecaje. Nakon “Kako, Molim?” iz 2018. u 2020. smo dobili “Dobar dan, izvolite”. Album od dvanaest pjesama u cca dvadeset i četiri minute – savršen omjer. Moram priznati da mi Parnepar nisu baš nešto zapeli za uho iz prve. Iako sam kroz život imao period kada su monotoni vokali, živčane gitare i isprekidani ritam prevladavali glazbom koju slušam trenutno nisu ono što mi paše. Intenzivnim slušanjem zadnja dva tjedna ipak je nešto kliknulo. Iako se Parenepar trude biti što zatvoreniji i kriptičniji, svakim novim preslušavanjem polako nam se otkriva dio priče. Monotoni vokal postaje pouzdani pripovjedač, živčana gitara ga vjerno prati a isprekidani ritam daje smisao kaosu. “Dobar dan, izvolite” je glazbeni kolaž internih šala, kvartovskih priča i lokalnih šema koji svakim slušanjem postaje sve bolji. “Kalvarija” je hit godine!
(Lovro)
Porok Demo, cass
Još jedan pank bend – svetski a naš! Porok je finski bend u kojem peva Beograđanka Irena, melodičan ali neispoliran, po uzoru na zvuk s kraja prošlog veka, kada je energija dominirala nad produkcijom. Tekstovi na srpskom,meandriraju kroz lične i socio-političke teme, aktuelne danas kao i pre 30 i više godina, kada su ovakvi bendovi utirali put današnjoj sceni. Ovaj materijal je sveže snimljen u avgustu, kaseta bi trebalo da je već izdata u trenutku kada čitate ovu recenziju, a od sledeće godine očekujemo nova iznenađenja.
(M.R)
Rat Cage Screams From The Cage, LP (La Vida Es Un Mus)
Iako je Rat Cage krenuo kao one-man projekat pre par godina od početka je imao i live postavu za koncerte. Svirali su čak i u Beču, ali ja eto nisam otišao. Pričali su mi drugari koji su ih gledali tada da bi mi se sigurno svideli. Nemoguće je sve ispratiti, jebi ga. Priča se promenila pojavljivanjem ovog albuma kada sam im se ozbiljnije posvetio. Rat Cage svira punk/hc koji po celoj atmosferi kao da je ispao iz ranih 80ih. Pesme su kratke, uz par izuzetaka dužih od dva minuta. Pored klasičnog keca ima ovde solidnog varinjanja u muzici. Znači, nije samo udri, brzo, i to je to. Priča je dosta složenija ali ako niste fanovi jednostavnog hardcore/punka onda definitivno ovo nije bend za vas. Vrteo sam ih dobrih par nedelja, i evo nakon par meseci pauze opet ih slušam. Kad se bude pravila lista najboljih izdanja ove godine, ovaj britanski bend će svakako biti na njoj. Omot je sa insertom na kome su svi tekstovi kao i fotke benda i dugačka thanx lista. Tu je i Rat Cage podmetač za pivo i La Vida Es Un Mus nalepnica. To je to! Zakon!
(Nemanja)
Rated X United Front, LP (Painkiller Records)
Tim Pimlott je lik koji drži sXe zastavu u Engleskoj punih deset godina, još od nastanka Violent Reaction. Kada se ekipa iz VR rasula po drugim bendovima, Tim je napravio još jači proizvod i nazvao ga Rated X, očigledno po modelu Swatch sata koji je veoma popularan, da ne kažem obavezan, u straight edge školi. Rated X su prethodno izbacili dva demo snimka, a ovo im je prvi LP album koji su izdali za Painkiller Records. Čim sam ga prvi put čuo, istog sekunda stisnuo sam pesnicu, jer to je ta tuča, “in your face” hardcore bez kompromisa. Ovi momci ne gube vreme, odsvirali su 12 ljutih pesama za 15 minuta. One su kratke i besne. U osnovi je Boston sila, sa cool prisutnim solažama, koje će vas svakako probuditi iz dubokog sna.
(Milomir)
Rocky And The Sweden City Babes Attacked By Buds, LP (FOAD)
Ovi ludi Japaneri postoje od sredine 90ih i na samom prelazu iz prošle u ovu godinu objavili su svoji tek treći LP, prvi nakon skoro dve decenije. Ljudi ih opisuju kao All Star Japan HC bend jer su članovi aktivni na sceni već tri decenije sviranjem u bendovima poput Systemathic Death i Bastard. Dakle u pitanju je prekaljena ekipa koja ima svoju jaku bazu fanova svuda. Ono što krasi Rokija i družinu je konstantno dizanje u nebesa marihuane. Ja sam ih čuo krajem prošlog milenijuma kad su bili aktuelni sa debitantnim albumom na čijem je omotu bio veliki grumen ove biljke u obliku slova THC, a album su nazvali “Total Hard Core”. Naziv mi i nije bio čudan jer sam ga imao snimljenog na klaseti ali nisam imao pojma kako izgleda omot. Bend je nakon tog albuma izbacio još jedan, koji se retko pominje kada se o njima priča. Taman kada smo ih svi zaboravili oni izbacuju treći LP i to pod okriljem italijanskog FOAD. Naziv albuma je maznut od GBH uz malu modifikaciju što je njihova uobičajena for a, jer su slične stvari već radili. Muzika je ostala otprilike na istom nivou. Zvuk koji se lako provali, dosta neartikulisano pevanje na, čini mi se, miksu japanskog i (mogu misliti koliko nakaradnog) engleskog jezika. Sve je manijakalno odsvirano i ispresecano sjajnim solažama koje me na momente podsete na Mejdene. Šest stvari sa jedne. šest sa druge strane – taman, 20-tak minuta muzike, koliko i treba da traje jedna hc/punk ploča a da ne umori slušaoca. Pesma “Voice”, druga na A strani je fenomenalna, krasi je melodija koja uleti u glavu i ne pušta danima. Još jedna stvar koja odmah skreće pažnju je i poslednja “Unite And Win” koja ne pleni brzinom, ali zato je refren kao stvoren sa sing-a-longovanje. Vizuleno izdanje je prva liga, OK ako vam je zeleni grumen baš odbojan onda će vam i cela ideja (tj i sam bend) biti sranje. Tekstovi su ispisani na maternjem uz prevod na engleskom, tu su slike benda… Poslednju stranicu bukleta krasi i i logo u kojem stoji Hard Core Grass Hoppers. Solidna ploča benda koji bih definitivno voleo da pogledam uživo.
(Nemanja)
Rules …Was It Six Or Five Shots?, 7” (Mad Schnauzer Records),
Potez, ili možda bolje reći poveznica, linije Zagreb-Karlovci darovala nam je u poslednjih par godina nekoliko odličnih mladih bendova, kao što su Path of Cestoda, Left to Starve, Petnaesti Čeh, Me As Well itd i neke od ovih bendova smo imali prilike videti u Novom Sadu ali jedan još uvek nismo, a to je Rules, što pomalo čudi kada se uzme u obzir to da su momci već fino zagazili na evropsko tlo i odradili neke turneje. Rules sviraju onaj najdivniji rok solažni hardkor pank 80ih i to je takva definicija stare škole da ne biste mogli provaliti da je ovo snimano u 21. veku. EP čini 6 pesama (koje otvara Prljavi Hari), skockanih u manje od 15 minuta, veoma odmereno i pametno aranžiranih, i naglasio bih pametno zbog toga što se nekoliko pesama uslovno rečeno “produžava” glavnim rifom koji je sve samo ne dosadan. Vokal je grub i besan, čisto da se zna da je u pitanju i dalje hardkor pank i odlično ide uz ne toliko istim intenzitetom agresivnu muziku. Jedina stvar koja mi nije na istom nivou kao sve gorepomenuto jesu tekstovi koji su repetitivni i iako nisu loši, mislim da je mogla raznovrsnije biti upotrebljena tema nihilizma koja se transparentno prožima u svakoj pesmi i da bi rad na pisanju isto ovako direktnih, no pomalo i svestranijih, tekstova podigla bend za još jednu lestvicu gore. No, tek su krenuli i po svemu sudeći, nemaju nameru uskoro da stanu.
(Zaviša)
Snuff The Wrath Of Throth, 12“EP (10 Past 12)
Kutlni londonski melodični punk sastav Snuff iskoristio je prolećno korona ništavilo da snimi i objavi na sopstvenoj etiketi novi EP. Izdanje je bilo spremno za majsku turneju po ostrvu sa Sallad Days ali je i ona, kao i sve druge, otkazana. Kako god, nakon prošlogodišnjeg albuma koji je izašao za Fat Wreck, Snuff ovde izbacuje šest pesama. Bukvalno sa prvim rifovima sve je jasno, to je taj zvuk na koji smo navikli svih ovih godina. Ludački aranžmani, trube, višeglasje, preteran Duncanov vokal… Svi koji ih prate od samog početka s polovine 80ih znaju o kakvim majstorima je reč. Pesme „Conductor 71“ i „Drink Freely…“ zaslužuju na prvu loptu da se nađu na koncertnoj set listi i za koplje su mi ispred preostale četiri. Kad bih ocenjivao izdanje, bila bi fina četvorka.
(Zgro)
Speedway s/t, 7” (Swensk HC Kultur)
Šveđani teško da mogu da omanu, sve je doterano pod konac o kom god pravcu da je reč. Speedway je relativno novo ime iz Stokholma, bend iznikao na ostacima sastava Time To Heal, i na ovom debi izdanju izbacili su pet pesama u trajanju od devet minuta. Nema ni trunke metala, ne filozofira se previše, nije mračno niti preteško, naprotiv… Ovde imamo klasičan youth crew stil koji smo čuli nebrojeno puta do sada ali je u ovom slučaju sve tako dobro odsvirano, sa dosta forica, isproducirano bolje nego 90 posto kultnih ploča istog pravca da jednostavno ne znam šta bih naveo kao i najsitniju zamerku, osim što mogu da konstatujem da bih voleo da traje duže, odnosno da je ovo samo A strana albuma a ne singl koji bukvalno proleti za čas.
(Zgro)
Subway Thugs The Good The Bad And The Thugly (The Complete Collection), CD (Rebellion Records)
Subway Thugs predstavljaju jezgro i sam početak onoga što danas poznajemo kao Bishops Green, Suede Rezors, Alternate Action uz još nekoliko sjajnih bendova. Bend koji je nastao prilikom pijančenja pred izlazak u provod, ne odstupa po stilu od naslednika, ali je muzički i aranžmasnki dosta tanji, što i nije čudno jer jedino Greg je imao iskustvo u sviranju. Bučni i direktni, pod ovim imenom nikada nisu uspeli da se približe visinama na kojima se sada nalaze, ali je to očigledno bio zalog kako bi godinama kasnije mogli da pokupe lovorike. Kolekcija od 23 pesme, nastale u periodu 1998 – 2002, kompletno remasterizovane, od toga 16 nikada objavljenih, u limitiranom tiražu u svakom slučaju predstavlja pravu poslasticu za ljubitelje O!/street punka i skinhead rock`n`roll-a. Zamerka ide na račun nedostatka tekstova pesama, ali zato sa druge strane zanimljiv detalj je da je na unutrašnjim stranama ovog digipack-a odštampana kompletna priča o bendu ispričana od strane samih članova.
(Đole)
Tandrkadžije Molim Vas gospodine, mogu li dobiti još malo? (samoizdato)
Izgleda je i definitivno stavljena tačka na jedan deo muzičke karijere izvesnog zrenjaninskog umetnika i bend Sukob interesa, no nastavak priče donosi nam ovaj album koji je snimila ista postava koja je radila na poslednjem albumu pomenutog benda, ali ovog puta pod imenom Tandrkadžije. Pretpostavljam da je proces pravljenja pesama malo drugačije izgledao, a moguće i da više nema planova za nastupe uživo, već isključivo za prenos sopstvenih iskustava, stavova i frustracija u pesme, odnosno jedan album godišnje, i da otuda proizilazi novo ime. Sem imena benda nije se mnogo toga menjalo, pa su teme pesama i dalje raznolike na samom albumu, ali iste iz albuma u album.
Kritika društva, vlasti, crkve kao organizacije, jedna o rodnom gradu i neki upečatljivi momenti iz ličnog života i dalje su prisutni i opevani i ispričani kroz 17 numera, a novi momenat je prisustvo gostiju na albumu. Upravo pesma „Invazija otimača tela“, na kojoj na vokalu gostuje Bojan (JKMAMKK, FUJ!, Vršnjačko nasilje) je po meni i najjači momenat ovog albuma. Album po meri svih nas koji smo zavoleli Sukob interesa davnih dana, oni malo stariji možda najpre bend Sepsa, i koji ćemo uvek rado dočekati nove stihove Vladimira Čiče, no bez nekog većeg potencijala da privuče ljude kojima je njegova dosadašnja karijera nepoznanica. Znajući ga, to mu nije ni bio cilj.
(Feđa)
The Truth Drive, Play, Sleep, Repeat, cass. (Mad Schnauzer Records)
U svojoj, ne preterano velikoj, muzičkoj kolekciji ne posedujem previše live izdanja bendova. Isprva je bio razlog tome što mi je bilo uhu prijatnije da slušam studijske snimke iako nisam nikad postao neki ekspert za zvuk a danas kad razmišljam o takvim izdanjima, na pamet mi padaju samo ekstremni posvećenici i ljubitelji muzike koji bi slušali koncert benda koji vole snimljen na kaseti, disku ili vinilu…i ostali samo na slušanju, bez video momenta koji je danas putem Interneta dostupniji nego ikada. Ipak, ima to i svojih čari i pesma koju koliko god da ste izvrteli na disku, određena live verzija vam može ostati još bolje urezana u mali mozak, do te mere da potisnete studijsku verziju i prisvojite krljačinu sa uživo snimka i sve njene sitne dorade, kvačice i po neke odskočice. U tim slučajevima, najbitnije je da bend uživo ume da iznese svoj nastup tako da energija koju nosi može dopreti do slušaoca i ostaviti ga sa osećanjem da je zapravo bio na licu mesta a to je bandi iz The Truth-a, u ovom slučaju, pošlo za rukom.
Povod za snimanje koncerta i stavljanja istog na kasetu, bila je tridesetogodišnjica postojanja kraljevačke hardkor scene i pored The Truth-a, ponovo su se okupili da sviraju veterani “Hoću?Neću!”, “Mortuus”, “Totalni promašaj”, “Smudos” i “Sedativ”. 16 pesama i poneki minut priče spakovanih u 25 minuta dovoljno govori o tome da vas očekuje poslastica ukoliko se fanovi fastcore-a. Obzirom na to koji tip muzike je u pitanju, rekao bih da je materijal sasvim OK snimljen i ne bih uopšte dužio u tom pravcu pošto mi je to sekundarna stavka u odnosu na to da ovo poprilično pršti od energije na sve strane i imao sam osećaj kao da pratim fudbalsku utakmicu preko radija, gde kad je komentator dobar, dovoljno ti je samo da slušaš, nema potrebe išta da gledaš. Ukoliko ste slušali njihova prethodna izdanja, znate da produkcija nije njihov fah niti nešto čime se opterećuju te stoga bi se moglo reći da im je ovo zapravo standardno izdanje, jer razlika između uživo i studio snimka zapravo nije velika.
Pored pesama sa prethodnog EP-a “Tenzija”, mogu se čuti i nove koje još uvek nisu snimljene u studiju kao i obrada švedskog Outlast-a, koju ne moram da imenujem, zna se koja je njihova najskuplja! Dok se čeka novo izdanje benda, dobro je znati da plamen i dalje gori, i goreće dokle god bendovi poput The Truth-a budu imali šta da kažu svojim pesmama i još bitnije, dokle god ljudi poput Vojkana (gitarista) budu imali šta da kažu i između pesama.
(Zaviša)
Totalitär Heydays Revisited, 7” EP (Fight For Your Mind)
Da odmah razjasnim, nisam preterano ljubitelj d-beata, čak šta više malo mi je i muka od brojnih bendova koji sviraju ovakav fazon. Možda je u nekom trenutku i bilo interesantno da bendovi svoja imena započinju sa “Dis” jer je nesporno da je Discharge na mnoge izvršio ogroman uticaj, ali je priča u poslednjih 20-25 godina postala prilično besmislena. Totalitär nisu odradili tu foru sa imenom, nastali su u drugoj polovini 80ih i mogu da pojedu 90% tih novih imena kojima je kultni sastav iz Stouka životna inspiracija. Svirali su (sa prekidima), objavljivali izdanja (ne toliko često), u jednoj, pa drugoj postavi ali su uvek držali neki nivo i time pridobili sasvim solidnu bazu fanova. Bend odavno nije aktivan, pevač je imao više izleta tokom godina (preslušaj Institution, Katastrof i najnoviji Exploatär u kojem su čak trojica članova Totalitära) i kad god se pokrene priča o bendovima koji imaju veze sa ovom ekipom uvek se sve završi na dizanje Totalitär-a u nebesa. I to je opravdano. Svaki njihov album je odličan.
Da ne dužim, reći ću par reči o ovom izdanju. Iako ovo jeste novi singl pesme nisu nove, svih pet poznate su od ranije, tri sa prvog singla, jedna sa drugog i još jedna sa kultnog prvog albuma. Ipak, iako su stare stvari, snimci su drugačiji od onih na pomenutim izdanjima. Zajedničko za sve je da datiraju iz perioda od pre 30 godina. Neke pesme su drugačije snimljene (druge verzije) i urađen je novi miks. Za master je zadužen Jack Control iz Severed Head Of State / World Burns To Death / Butcher koji je sve više tražen u HC/punk/metal svetu produkcije. Omot je super odrađen, baš informativna, detaljna priča o kakvim se snimcima radi, fotke, tekstovi na maternjem plus prevod na engleski. Pored regularnog omota tu je i screen printed verzija omota plus stikeri. Veliki trud su uložili da sve to dobro izgleda. Baš kao i oko samih snimaka. I sve to na singlici koja je za ovaj fazon muzike ubedljivo najjači format. Ozbiljan tiraž za današnje vreme (čak 2000 komada) na kojem bi im i mnogo veći bendovi pozavideli, koji je gotovo ceo planuo u pretprodaji. Odličan singl!
(Nemanja)
V/A Land Der Keller, Austrian Underground Compilation #6 7″ (Chleseas’s Choice)
Izgurao je ovaj lik da uz fanzin već šesti put ide i kompilacija austrijskih bendova. Svaka mu čast jer u eri kada diskografija jedva preživljava on uspeva da pored fanzina, u tiražu od nekoliko hiljada primeraka, izbaci i singl. OK, cena nije labava ni malo ali opet uvek je rizik da pukneš žešći keš. Na izdanju se nalazi 7 bendova i isto toliko pesama. Od svih, čuo sam samo za Obsessions, koji su mi drugari, i Los Flixs u kojem peva i gitaru svira Karolina, inače vokal iz Ruidosa Inmundicia, Demenzia Kolektiva, Suicidas. Zvuk bendova je kao i sam fanzin, dakle punk umerenja. Prvu stranu otvaraju Verklärungsnot, sa dosta dobrom pesmom a onda idu dva proseka, The Smell (više je hc/punk stvar) i Grazer Grant da bi stranu zatvorili The Obsessions predvođen čovekom s naših prostora. Njihova pesma „Suffer“snimljena je kad i onaj demo, koji je recenziran u nekom ranijem broju fanzina, ali se sada prvi put pojavljuje. Kod tog benda mi uvek fali ono nešto „malo“ da mi bude super.
Na ovoj pesmi su ga uboli. Odlična, kratka punk rock pesma sa jakim uticajem, pa hajd da kažemo, danskih bendova sa početka 2000ih i LA punkom s početka 80ih godina. Bend krajem godine ulazi u studio i snima album. Na drugoj strani se nalaze tri izvođača. Supersheriff je otvaraju a onda ide i Los Flixs koji su snimili ceo materijal najavljivan za Sabotage Records, ali je to negde zapelo. Sasvim zanimljiva svirka i pevanje na španskom. Na kraju je bend iz Salcburga Gegenlicht sa savim solidnom „Ich Nicht“. Omot sinlgice je malo creepy. Na samom coveru je ripp of Sham 69 singla You’re A Better Man Than I / Give A Dog A Bone. S tim što su umesto članova benda na slici zapravo dvojica likova Wolfgang Priklopil i Josef Fritz. Prvi je držao Natašu Kampuš u podrumu svoje kuće osam godina a drugi je držao svoju ćerku zatočenu, takođe u podrumu, 14 godina i za to vreme joj napravio sedmoro dece.
Da ne prepričavam šta je i kako je, imate brdo infosa na netu, uglavnom priča nije za zezanje. Ne kapiram šta je izdavač hteo da kaže tim omotom, odnosno ne znam koliko je OK da ovakvu stvar uopšte plasiraš iako na drugoj strani singlice stoji jasno istaknuto: „Fight child abuse, fight racism, fight the system“.
(Nemanja)
V/A Oi! L’album Volume 2, LP (Une Vie Pour Rien Vinyles)
Nakon deset godina, u oktobru 2019, objavljeno je drugo kompilacijsko izdanje u režiji ljudi koji vode etiketu iz Nanta. UNVPR je u mnogome doprinela da francuska, i uopšte frankofona scena, postanu nezaobilazna lektira za svakog ljubitelja bendova koji neguju Oi! i punk zvuk. i sa ovom pločom su se potrudili da prezentuju aktuelnosti sa tamošnje scene. Ovoga puta na teren izlazi jedna dosta zanimljiva selekcija sastavljena od prekaljenih i iskusnih izvođača do bendova koji su željni dokazivanja a potencijala ima, uz tri internacionalna pojačanja iz Kanade, Portugala i Švajcarske. Neki od učesnika ovog kompilacijskog izdanja već odavno su prisutni na mnogim Bookmark barovima, dok će neki sigurno naći vrlo brzo svoje mesto na njima. Zanimljivo je da je za potrebe ovog izdanja svaki bend uradio novu pesmu nikada ranije objavljenu.
Ljudi iz izdavačke kuće su se potrudili da i inlay ploče bude bogat informacijama, tako da je svaki bend predstavljen fotografijom, tekstom pesme i nekim osnovnim generalijama, te su tako ostavili linkove za neke dalje pretrage. Kompilaciju otvara dobro poznati Bromure (jedan od dva benda zastupljena na kompilaciji u čijem sastavu je Wattie) i prepoznatljivi francuski Oi! sa neizbežnim saksofonom.Tu su još i preiskusni Kanađani Ultra Razzia, sve popularniji Squelette, i još gomila Oi! bendova. Zatim su tu i Coupe Gorge i Années Zero koji više vuku na hardcore. Malo drugačiji po stilu su bendovi The Gift – neki power pop sa pankerskom energijom, meni deluje da su se naslušali prva dva albuma The Jam i to mi je leglo baš, i Bogan –mešavina glama i punka. Inače ova dva benda jedina na albumu imaju tekstove na engleskom jeziku.
Bend Kronstadt je odličan sa svojom melanholijom, što smo imali prilike i da se uverimo u Novom Sadu. Meni lično najprijatnije iznenađenje je pariska Oi banda Cran – sa sjajnim ženskim vokalom dok bas svira gitarista Lion’s Law. Sve u svemu odličan presek stanja, od saksofona do režućih rifova – Francuzi se ne zajebavaju ni malo.
(Đole)
V/A Warsaw’s Burning Vol 2, 7” (Refuse)
Kao što se iz naslova da naslutiti, pred nama je kompilacija osam bendova iz glavnog grada Poljske. Glavna ideja iza kompilacije je zapravo neka vrsta obeležavanja prvih 150 izdanja na Refuse etiketi, a nekako se potrefilo i da je 10 godina kako od izdavanja prvog dela ove kompilacije, tako i od Robertovog preseljenja u Berlin odakle nastavlja da vodi operaciju (u lifletčiću sa engleskim prevodom koji ide uz buklet mogu se saznati detalji) kako sa Refuse, tako i sa Warsaw Pact Records koja se bavi (re)izdavanjem bendova iz bogate Poljske pank istorije 80ih. 150 izdanja nije malo, 25 godina rada na etiketi, koncertima, distru je mnogo truda i volje i na tome samo mogu da skinem kapu Robertu. Što se same kompilacije tiče, kako booklet kaže to je samo mali deo varšavske scene i bendova ima znatno više – malo je nezahvalno povlačiti paralelu sa beogradskom scenom jer ruku na srce odavno nisam njen deo i veoma je slabo pratim – ali eto iz moje pozicije slučajnog posmatrača, deluje da je razlika nebo i zemlja. Mi smo zemlja, naravno. Zašto je tako stvarno nije tema ove recenzije pa počnimo sa bendovima.
Singl otvaraju Heatseeker, po tekstu i grafičkom rešenju njihovog dela bukleta i radi lakšeg definisanja, negative straight edge bend. Slika benda u interakciji sa publikom, iksevi, nadrkan tekst o nekoj vrsti izdaje, najiskrenije – prilično sam se iznenadio. Nasilan hardcore koji tera na neki masovni bar brawl, rado bi ih poslušao uživo, deluje kao solidna zabava. Masivna a nikako ispolirana bass heavy produkcija, gotivan cookie cutter vokal… imam utisak da bi Cane Tucman mogao da bude štovatelj benda. Negative Vibes su sledeći. Tradicionalni hardcore sa contemporary produkcijom i nihilističkim tekstom, ali nekako ne mogu da se uhvatim ni za šta konkretno niti ta muzika ni vokali ne prenose mizeriju tekstualnog sadržaja. ‘nako. Jad je više na tragu starog poljskog panka, tekst na maternjem, tjah. Nisu Abaddon, to svakako. Prvu stranu zatvaraju Morus čija je pesma, piše, snimljena live u Blitz skvotu u Oslu a miksana studijski dve godine kasnije.
Pošto radim sa onim što imam, a sa modernijim hardcore bendovima nisam previše upoznat, muzički me nekako podsećaju na zategnutiji Rorschach. Ako je live snimak, bend je onda do jaja zategnut, aranžmanski i rifovski nikako run-of-the-mill, ok tekst na poljskom koji se bavi nacionalizmom i kontrolisanim masama, prilično solidan bend. Sa druge strane imamo Government Flu, jedini bend za koji sam čuo sa kompilacije. Moderan a tradicionalan hardcore, i Guča i Exit he-he. Nažalost, nešto mi fali i nekako su mi šta znam… nisu mi zadržali pažnju. Angažovan tekst ali nekako nefokusiran… Ima ko voli. Braineater je, zaključak donosim na osnovu jedne pesme, nasilni hardcore bend sa blast bitovima. Možda bih mogao da ih podvedem pod grind/hardcore da nema onih sporijih stomp delova, u svakom slučaju morao bih da čujem više da bih doneo konkretniji zaključak. Skoro haiku tekst, mozak mi kopni i ne mogu da nađem našu reč te ću iskoristiti englesku: bleak. Eto takva je tematika. Drugi otpozadi a pobednici kompilacije, Glamour. Tekst je na poljskom ali deluje kao da je, kao i sa svim bendovima, više na angažovanu stranu.
Nisam siguran kako da vam ih opišem ali probaću sa mid-tempo apgrejdovanom verzijom Negative Approach (možda zbog vokala) ali je moje jadno matoro srce najviše na njih zaigralo i definitivno bih voleo da čujem više/pogledam uživo. Hajlajt ovog singla svakako. Cast In Iron zatvaraju kompilaciju sa obradom lengendarnog poljskog benda Dezerter, i zvuči baš tako – kao 2K20s bend koji obrađuje 80s bend te stvarno ne znam šta više da kažem. Pristojno. Sve skupa, nezahvalno je davati bilo kakvu ocenu – omot je malo odrađen na brzaka rekao bih, bendovi su sami dizajnirali svoje parče bukleta, šta god mislili o bendovima, 150 izdanja i 25 godina aktivnog učešća na evropskoj pa i svetskoj pank sceni je nešto na čemu samo možemo da se duboko naklonimo Robertu, a čini se da ni Varšava ne mora da se brine za svoju scenu, što zbog bendova što zbog podrške koju ima u Refuse Records.
(Равкус)
Violent Instinct People With No Problems, 7″ (self-released)
Za petorku iz najpoznatijeg kvarta Hamburga čuo sam zahvaljujući smederevskoj ekipi koja radi BTS podkast (bend je bio Zokin izbor). Odmah sam ih kontaktirao i vinil je brzo stigao – ispostavilo se da su Violent Instict jako ljubazni i ekspeditivni. Omot je odlično dizajniran – tu su tekstovi, podaci o bendu, sve kako treba. Ovo im je drugo izdanje po redu, a prvo na engleskom jeziku. Moderan street punk koji je dovoljno čvrst ali i melodičan i himničan. Pevačica Aga je dokaz, po ko zna koji put, da ženski vokal može da bude veliki plus za bend. Zvuče zrelo, Aga na ubedljiv način interpretira ironijom protkane tekstove. Četiri pesme – četiri hita nalaze se na ovom jako dobrom izdanju. Zarazne melodije i refreni zahtevaju slušanje iznova, u krug. Vredi overiti…
(Đole)
