THE HISTORY OF NEMESIS RECORDS… AND BIG FRANK HARRISON, Patrick Kitzel, 202 strane (Reaper Records)
“Nemesis Records” je kalifornijski label koji je postojao od 1988. do 1995. i za to vreme objavio preko 50 izdanja. Ono što je ovog izdavača izdvajalo je što se uopšte nije držao određenog stila tako da im je katalog veoma šaren: Insted, Bonesaw, Visual Discrimation, Reason To Believe, Vision, Walk Proud, Offspring… Glavna njuška labela je Big Frank koji je pre samog pokretanja ove etikete bio poznat kao radnik u jednoj prodavnici u kojoj je brdo naših heroja provodilo vreme, kao i po organizaciji gomile koncerata, te i kao basista benda Carry Nation. Sve u svemu, ozbiljan igrač. Na žalost Franku se poslednjih godina zdravstveno stanje zakomplikovalo, preživeo je srčani udar. Pre par meseci izašao je benefit LP a pre nekoliko godina brojni bendovi okupili su se i napravili gig na kom su skupljali novac kako bi mu pomogli.
Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom su sećanja i uspomene na label iz ugla brojnih aktera scene. Svojim tekstovima, koji su ispresecani i ukrašeni plakatima gigova koje je Frank organizovao, knjigu su obogatili Ron iz Final Conflict, Fred Hammer (prvi pevač Annihilation Time), Mike Hartsfield (New Age Records), Dave Franklin (Vision), Isak Golub (Chorus Of Disapproval), Dan O’Mahony… Jedina zamerka je što kad pričaju o samom Franku ponekad priča dobije takav ton da čovek pomisli na ono najgore.
Drugi deo knjige posvećen je samim izdanjima iz ugla izdavača, uz fotografiju svakog omota. Odlična priča je ona da je imao prava za Offspring singl bukvalno do pred sam bum koji se desio bendu i objavljivanje “Smash”-a, što je Brett Gurewitz i nanjušio pa ga je više puta cimao da otkupi ista. Zanimljivo je i objašnjenje zašto Chain Of Strength, iako planiran, nikad nije izašao za “Nemesis”. Frank uopšte nije štedeo da raspali po njima. Šteta, vrhunski su bend. Detalje neću iznositi. Nabavite knjigu.
(Nemanja)
MAXIMUM ROCKNROLL #421, jun 2018.
Maximum RnR i danas, 37 godina nakon prvog broja, u vremenu kad štampano štivo gotovo ništa ne znači, uspeva da održi kontinuitet i da izbaci fanzin na mesečnom nivou. Kapa dole. Ekipa se konstantno menja, ali priča opstaje. Novi broj kao i stotine prethodnih ima ustaljenu šemu. Za razliku od onih par koje sam čekirao početkom godine ovde je i kolumna Felix Von Havoca. Piše o Njujorku nekad i sada, pominjući Citizens Arrest, Born Against, Rorschach i njihovom značaju u periodu sunovrata ove muzike. Ima još par sasvim solidnih kolumni. Jedna je o nekakvim programima koji bi narkomanima obezbedili bar nekakvu brigu države. Druga je o traumama dece u školi u kojoj jedna učenica prepričava priču koja je identična onakvoj kroz koju je John Joseph prošao kao klinac. Koordinatorka fanzina piše kolumnu i izjavljuje da su The Clash precenjen bend. OK ukusi su različiti. Od intervjua tu su: Mr Wrong, Firestarter, Appraise, Cuntroaches… Standardno, dosta recenzija koje pišu meni totalni anonimusi. Jedino sam skontao da je Robert (ex What Happens Next?) i dalje tu. Jebi ga, mislim da se više ide na kvantitet nego na kvalitet samih recenzija. Krasi ih velika površnost a i dokazano je da mnogo puta i ne preslušaju samo izdanje što je veoma loša fora. Kako fanzina ima veoma malo tako ih je recenzirano svega desetak iz celog sveta. Kao i uvek, sa svakim Maksimumom bar su mi ruke prljave kao da sam se u blatu valjao, a i reklama za Let’s Grow singl i dalje je tu, 15 godina nakon izlaska.
(Nemanja)
MY RIOT: AGNOSTIC FRONT, GRIT, GUTS & GLORY, Roger Miret, 300 strana (Lesser Gods)
Roger Miret i Agnostic Front – voleli ga/ih ili ne, kako god, ali kad se pokrene priča o obaveznim lektirama hardcore muzike, “Victim In Pain” je klasik koji nikada neće zastareti. Bend je nakon toga izbacio još brdo LP-a, imao pauzu u radu pa se vratio i ove godine obeležava 35 godina od prvog singla. Nakon Johna Josepha, Harley Flanagana, Dave Dictora, Keith Morrisa… evo ga i Miret. Trend pisanja knjiga polako se penje svima na glavu, ali uvek ima zaluđenika, poput mene, kojima će one uvek biti interesantne. Ko je čitao JJ i HF može tu dozu napetosti, neizvesnosti, prolaska kroz sve i svašta i ovde sresti. Dakle, brdo bizarnih situacija koje te teraju da se zapitaš kako su ovi ljudi uopšte živi? Kao i u knjigama pomenutih likova radnja prati dešavanja od prvih sećanja samog autora počev od kasnih 60ih i njegovog ranog detinjstva na Kubi, emigracije sa nepunih 5 godina života do odlaska u USA. Intro je pripao Jameyu Jasti (Hatebreed) i Al Barru (Bruisers, Dropkick Murphys) nakon čega kreće rolerkoster.
Bežeći od Kastrovog režima Miret se, sa kevom, sestrom i bratom, seli u Ameriku. Prvo dolazi na Floridu a potom u Njujork u kome se dešava 90% radnje ove knjige. Ono što me je oduševilo jesu surealne priče iz detinjstva. Kao klinci, da bi se prehranili hvatali su golubove i od njih pravili supu. Nakon što mu se roditelji razvode majka se ponovo udaje ali je očuh prema njima bio veoma surov. Psiho/fizičko maltretiranje nije prestalo ni nakon rođenja Freddyja (frontmen Mad Balla). Iako ih je majka uvek branila uglavnom se sve završavalo nasiljem. Jedna takva situacija je presudila kada Miret skuplja svoje stvari i kreće u avanturu po njujorškim ulicama. Krajem 70ih navlači se na pank da bi nastup The Clasha kao predgrupe bendu The Who u Njujorku 1982. bio koncert koji mu je totalno promenio svet.
Baš u vreme kad ga su ga krasile čirokana, nitne, iscepane “home made” majice a odlasci na koncerte bili redovni kao i većina aktera tog vremena i on se navlači na drogu. Bilo je tu svega… njih 5 delilo je istu iglu. U ekipi je bio i Raybeez (Warzone) koji mu je do zadnjeg dana bio kao brat. Nastup Angry Samoans obeležio je veliki pogo. Do tada povučeni Roger izlazi iz ilegale. Skida čirokanu, šiša se na keca i skače u prve redove. Tada kreću i prvi bendovi u kojima je svirao bas. Aprila 1983. ulazi u Agnostic Front, po prvi put hvata mikrofon u ruke i od tada je frontmen ovog legendarnog benda.
Knjiga prati dešavanja iz albuma u album te je ovo bila zgodna prilika da se svako poglavlje iskoristi za obnavljanje gradiva. “United Blood” je snimljen nakon samo par meseci od Rgerovog dolaska u bend, sa Raybeezom na bubnju… “Maximum Rock’n’Roll” ih je je ocrnio, i dalje ne znam zašto, odnosno ne vidim šta ima sporno na tom singlu? Ta priča je kasnije imala i svoj produžetak, jer je Maksimum vodio hajku protiv njih, ali im bend nije ostao dužan. Miret piše da je jednom prilikom Tim (glavni urednik i osnivač fanzina) došao na njihov koncert i u bek stejdžu razgovarao sa njim. Sve se završilo u najboljem redu da bi sledeći broj legendarnog fanzina opet krasio tekst u kojem je bend napljuvan.
Tekstove za “Victim In Pain” sam je napisao, a većina je za tematiku imala svež raskid veze sa Amy (pevačicom Neurosis) sa kojom je par godina kasnije dobio ćerku. Ovaj klasik snimljen je bez Raybeez na bubnju koji nije želeo da dolazi na probe a njima je trebao bolji bubnjar. Ray je odlazak iz benda veoma loše podneo da je čak hteo da izvrši i saomoubistvo. Veliku zaslugu za savršenstvo albuma ima, tada dvanaestogodišnji Todd Youth koji je mesec dana pred snimanje zbog pritiska roditelja izašao iz benda.
“Cause For Alarm” već donosi potpuni zaokret u muzici zbog čega je i sam Roger negodovao, ali kaže da je bio nadglasan kad se odlučivalo u kojem smeru će ići muzika. Nakon objavljivanja albuma dobijaju priliku da sviraju kao predgrupa Motorheadu. U tom periodu čak je i Vinnie Stigma izašao iz benda. Na prvom koncertu svirali su punih 10 minuta. Bukvalno su im ugasili struju zato što su, ispotaviće se, bili predobri i menadžment se uplašio da će predgrupa pojesti glavni bend. Agnostic Front odlaze a na njihovo mesto upada Cro Mags o čijoj turneji smo slušali do sada brdo puta. Dropkick Murphys su imali priliku pre 20tak godina da sa Lemmyijem i ekipom idu na tour. Kako je Roger dobar prijatelj sa njima upozorio ih je da se pripaze da im se isto ne desi… Prvi koncert i isti scenario. Bostonci su se razbesneli, otišli u backstage i ipak izdejstvovali da ne napuste turneju ali i da im se ista situacija više ne ponovi.
Neposredno pred izlazak albuma “Liberty & Justice For…” Roger dobija ćerku. Kirk Hammet iz Metallice dolazi na njihov nastup u CBGB i saznaje od benda naziv albuma. Sledeće godine Metallica objavljuje album “…And Justice For All”.
Kako Rogeru bend u tom periodu nije donosio nikakvu zaradu, snalazio se na razne načine ne bi li prehranio porodicu dok je i dalje živeo po skvotovima. U tom haosu uhapšen je dok diluje drogu. Dobar deo knjige zapravo je vodič kroz preživljavanje iza rešetaka. Umesto četiri godine u zatvoru je proveo nešto jače od godinu i po kada mu je oborena presuda. Usledio je povratak u civilizaciju i ponovo okupljanje benda.
“One Voice” snimaju sa novajlijom na gitari koji je posle bio glavna figura u Mad Ballu. Matt je i ovde zaslužan za veći deo muzike dok se lirika bavi iskustvima iz zatvora sa izuzetkom pesme koja album zatvara. “Bastard” je posveta očuhu sa kojim nikad nije imao dobar odnos. Bend odlazi na prvu evropsku turneju sa koje autor ove knjige biva vraćen prvim avionom kući jer nije imao vizu sa ulazak u Švajcarsku. Prvi put nakon toga svirali su i u severnoj Americi pred hiljadama fanova da bi ih kući opet čekao život najgorih smrtnika. U to vreme, umoran od svega, ne videvši nikakvu perspektivu, raspušta bend, izučava zanat, razvodi se od Amy i posvećuje se u potpunosti ćerci. Iako svi volimo Agnostike negde do ovog perioda manji deo knjige je o fazi benda nakon ponovnog re-uniona, koji je usledio krajem 1995.
Period objavljivanja narednih 6, 7 albuma zauzeo je jedan deo knjige, što mi je OK jer, da budem iskren, bend nakon “Somethings Gotta Give” izdanja iz 1998. ne pratim uopšte. Knjiga ima još brdo pikanterija, kako sa ulica i života po skvotovima “velike jabuke” tako i one priče o animozitetu sa Bostoncima iako mu je SSD omiljeni hardcore/punk bend a Springa najbolji vokal ikada. Nije zapostavljen ni projekat Alligators sa Insted ekipom iz Kalifornije. Snimili su par izdanja bez i jednog jedinog live nastupa. Jedino mi nedostaje priča o periodu dok je bio u Mad Ballu sa kojima je snimio dva singla. Da ne širim priču dalje… Preneo sam manji deo. Utisci su baš dobri. Knjigu najiskrenije preporučujem.
(Nemanja)
STRAIGHT EDGE – A CLEAR HEADED HARDCORE PUNK HISTORY, Tony Rettman, 400 strana (Bazilion Points)
Ovu knjigu dobio sam u isto vreme kad i xXx Fanzine, ali mi je sama korice jarko žute boja, ipak odvukla pažnju i usmerila ka savršenstvu Gittera.Druga knjiga Tonyija Rettmana na skoro 400 stranica posvećena je jednom veoma bitnom delu hardcore/punka. Otvara je uvod koji je napisao Civ čija fotka u ekstazi krasi koricu. Knjiga je podeljana na 36 poglavlja u kojima se razglaba o svemu relevatnom za ovaj deo scene. Neki od aktera čije se priče non stop provlače su oni koji su tu od samog nastanka sXe pa do onih koji su sada tu, ili su bili aktivni do pre par godina i ponosno nosili zastavu ovog “pokreta”.
Početak je rezervisan za vašingtonsku družinu okupljenu oko Minor Threat koji su, sa ispisanim X na ruci (koji je inače iscrtavan kako bi se zabranilo točenje alkohola maloletnim licima) započeli celu priču koja je munjevitom brzinom animirala brdo ljudi, kako u matičnom DC-u tako i u Bostonu. Odmah na početku, kralj provokacije i ironije, Choke ispaljuje neke baš urnebesne priče ne štedeći nikoga. Bostonci, čiji je bitan član bio i sam Jack Kelly, celu priču dižu na novi, militantniji nivo. U jednoj od svojih sjajnih izjava pevač Negative FX, Last Rights, Slapshot otkriva da su on i Al Barile (X Claim, SSD) imali foru da na koncertima ljude sa alkoholom u rukama drže na nišanu laserima, što su ovi kasnije preuveličavali. Čak se pričalo da su ih napadali otimajući im flaše iz ruku. Na pitanje da li je to tačno, odgovora sa: “Naravno da nije, ali nikad nisam želeo da osporim jer danas te legendarne anegdote ne bi bilo”. Na samom startu akteri otkrivaju i da Negative FX nikad u kompletu nije bio sXe bend. Neki izjavljuju da je to isto važilo i za SSD, što takođe ni sam Barile ne osporava. Veliki akcenat stavljen je na tu prvu generaciju strejtera dok je meni lično zanimljvija ona ekipa okupljena oko Pat Dubara i Uniform Choice na zapadu odnosno Raya i Porcella na istoku američkog kontinenta koji su priču nastavili i nadogradili je specifičnim outfitom koji su maznuli sa omota albuma “Brotherhood”, benda DYS, objavljenog 1983.
Pat Dubar je bio ikona. U periodu kada je na koncertima u Kaliforniji dominiralo nasilje, on je svima služio kao uzor, spreman da brani svoje stavove, a pri tom fizički ogromnih gabarita uvek je stajao iza ortaka koji su sledeći njegovu priču umeli da upadnu u probleme. S druge strane Ray i Procell nakon raspada Violent Children i objavljivanja prvog singla ne ostaju nezapaženi. Sa Kevinom Secondsom na bubnju skreću pažnju i svi trube o mladom bendu iz Konektikata koji nastavlja sa tradicionalnim hardcore/punkom u periodu kada je brdo bendova skrenulo ka crossoveru ili metal zvuku.
Saznaćete i šta je bilo sa Slapshotom i Youth Of Today, odnosno šta je inspirisalo Bostonce da im posvete pesme, kao i to kakav je sukob YOT imao sa Half Off. Ray i Porcell su bili veoma ekscentrični što je dovelo do toga da se čak i sa spomenutim Dubarom pokače iako im je on na svom labelu, “Wishingwell Records”, objavio album “Break Down The Walls”. Ta priča, plus ona u kojoj su Uniform Choice sa dugačkim kosama i muzikom sa “Staring Into The Sun” LP, okrenuli su sve protiv nekada glavne perjanice sXe na zapadnoj obali. No For An Answer je čak napisao i pesmu kojom je Dan direktno isprozivao svoje velike prijatelje. Svi se sada sa tim stvarima sprdaju, ali Dubar još uvek ima rezervisan stav prema mnogima, neke bukvalno i dalje izbegava. Naravno tu su i Insted kao i Chain Of Strength za koje upravo momci iz Insteda izjavljuju kako je to samo bend pozera i ništa više.
Krajem 80ih YOT malo zaoštravaju priču. Ubacuju pojam vegetarijanstvo, spot “No More”, regrutuju brdo bendova, animiraju puno klinaca. Ray je bio bukvalno kao guru, ali sve to navlači i brdo likova koji dodatno radikalizuju priču, nameću straight edge ljudima na nos, stvaraju geto što kod mnogih izaziva antagonizam. Citirtaću Raya koji je već tada video da su stvari izmakle kontroli: “Straight Edge created a bubble, a scene within a scene, that wasn’t really interested in anything that wasn’t straight edge. That made me sad. I loved Buzzcocks, PIL and other things. They would buy any records that was straight edge by these bands like Wide Awake and Aware”.
Pre par meseci Porcella sam pitao seća li se turneje i svirke u Zagrebu 1989. Odgovorio mi je da se seća samo da je bilo pakleno teško pronaći bilo šta da jedu a da je vegetarijansko. Glavni obrok im je bio hleb i sir. Istu priču ovde Ray prepričava i turneju naziva “Bread & Cheese Tour”. O tome kako ih je straight edge priča odbila govori i Richie iz Underdog. “I Loved straight edge, but been turned off by the attitude”. Mnogi bendovi se u to vreme povlače i ustupaju mesto mlađima koji su i ovde pokriveni sasvim solidno, od Mouthpiece, malo kasnije i Strife, Unbroken, Undertow… Dosta je dobar chapter u knjizi posvećen hardline pokretu. Jeste da i mene jeza hvata od te priče ali ovo što izjavljuje Sean Muttagi (Vegan Reich) ima i te kako dobru podlogu i nije za zajebanciju. Između ostalog ističe da ga je sXe smorio jer je on inspiraciju tražio u bendovima čija je priča bila mnogo logičnija. Pominje Conflict i Flux Of Pink Indians. Rat Statement kaže: “Cela ta plejada anarho bendova imala je veliki uticaj na razvoj pokreta”. S tim što obojica nemaju simpatije ka ljudskom rodu. Rat smatra da je čovek i kao vegan ništa drugo do samo štetočina i da je najbolje za planetu da nestane, na čemu i onako radi.
Jedan deo posvećen je vegan ratnicima Earth Crisis, te njihovim pro life stavovima i kako su završili na “Victory Records”. Tony je prvu demo kasetu benda bacio kroz prozor automobila ne želeći da je presluša da bi nakon samo par meseci jurio bend da im objavi izdanje. Greg (Trial) čak smatra da su ExC više uradili za straight edge od YOT. Hm, nisam siguran… OK, veoma si zanimljiv i inteligentan, ali daj ne preteruj. Veteranima se taj militantni stav nikako nije svideo. Za Ian Mckaya to je period totalnog ludila i besmisla. Tu je i priča o ubistvu u Salt Lake Cityju u koje je slučajno bio upleten jedan strejter pa su celu priču nakalemili njima. Sve poprima veoma negativnu konotaciju a intervjuisana je i sama osoba koja je bila indirektni učesnik u događaju.
Deo knjige posvećen je Umei. OK ajd i to da progutam, ali opet, samo se priča o Refused. Bez preterane polemike samo ću citirati Christoffer Jonnsona iz DS13 i vlasnika “Busted Head Records” kojem je cela ta priča bila veoma smešna jer se osećao kao otpadnik među ekipom koja se ložila na američke krišna drž-ne-daj bendove a nisu recimo zarezivali Heresy ili Discharge. “Umea je uvek bila okrenuta onome što je trenutno moderno, a te trendove diktirali su Refused. Njihov način oblačenja svi su pratili. Ceo đir je vrlo brzo prešao sa youth crew odevanja na taj fazon sa džak pantlonama. Par meseci kasnije sviraju Locust u gradu što uzrokuje da se svi okrenu u tom smeru. Prave se frizure nalik Mr Spocku iz Star Tracka i nose preuske farmerice. Shelter dolazi u Umeu. Koncert pred 600 ljudi, svi mantraju sa bendom. Meni i kao trinaestogodišnjaku to je bilo veoma bizarno.”
Najmršaviji deo knjige, što je dobrim delom srozalo celinu, je deo od kraja prošlog milenijuma na ovamo. Imam osećaj da autor ima jednu podebelu apstinenciju odlaska na koncerte i uopšte praćenja svih zbivanja. Periodu poslednjih 20+ godina posvetio je jedva 50 stranica. OK, možda više i ne treba ali, malo mi je iznenađujuće da nema ni slova o bendovima sa “Third Party Records”, nije pomenut ni evropski “Commitment Records”, kao ni “Cruicial Response” čija je politika bila da objavljuju samo sXe bendove. Mnogi bendovi sa ovih etiketa imali su i u Americi dosta dobru pokrivenost u fanzinima i bili popularni. O sjajnom What Happens Next? ni slovo, kao ni o Bladecrusher, Black SS ili Life’s Halt. Rambo iz Filadelfije su provodili mesece na turnejama, bili bend o kojem se dosta trubilo do sredine prošle decenije, a u knjizi ni reči. Mainstrike je samo pomenut u listi bitnijih sXe izdanja, kao i Coke Bust.
Ten Yard Fight i Floorpunch su baš nahvaljeni, a o Vitamin X-u ni reči. Ovi prvi nisu izgurali ni pet godina postojanja a Holanđani za dve decenije imaju odsviranih 1000 koncerata. Pa čak ni Boston Strangler koji su već osam godina bend o kojem se bruji svuda ovde nije dobio ni slovo. Face koje su defitnitivno zaslužile da se nađu u knjizi ovakve tematike jesu: Felix Havoc (koji je na YOT gigovima valjao sve i svašta pre nego li je postao sXe početkom 90ih) – legenda i savršen primer kako se DIY label održava preko 25 godina i Martin iz Crudosa i Limp Wrista koji je u početku bio sXe bend. Mada donekle kapiram i autora knjige. Svi ovi bendovi nisu deo straight edge scene koja se vrtela oko “Revelation”-a. A razlog zašto nisu? To čitajte u knjizi koja izlazi sledeće godine o thrash revival talasu i bendovima koji su prašili van priče koja ovde dominira.
Još jedan minus je nedostatak devojaka u intervjuima. Osim Vique Martin koja je danas zaposlena u “Revelation Records” nema više ni jedne ženske osobe. O sXe fanzinima takođe ništa, a čak ih je i na Balkanu bilo. Dakle, dosta propusta što prepisujem samo činjenici da autor već dugo nije akter dešavanja na hardcore/punk sceni. To mu se ne može zameriti, ali je ipak mogao da napiše to u uvodu ili bar naslov knjige da drugačije formuliše. Pisati sveopštu istoriju zahteva mnogo dublji pristup. No nemojte da vas ovo sputa da nabavite knjigu. Ako ništa drugo, bar zbog gomile sjajnih priča do sredine 90ih.
(Nemanja)
