Anti otpad Totalno sam ljut na ovaj svijet, LP (Monteparadiso Reloaded)
E ovo je baš totalno iznenađenje. Album koji nisam slušao sigurno 16-17 godina osim ponekada neku pesmu na youtube kada nostalgija naleti. Čim sam video da se izdanje konačno pojavilo na vinilu dokopao sam se istog i bogami uživao u ponovnom susretu sa ”Otpadima”. Inače ovo izdanje na OG kaseti (o da “OG”) u izdanju Reactive Form Tapes smo dobili (frendica i ja sa kojom sam radio zin) 1998. od Bojana gitariste Totalnog promašaja koji je u to vreme znao da svrati do Kruševca na neki od gigova ili čisto druženja radi. Kraljevčani su tada bili veoma prisutni na hrvatskoj sceni i sarađivali sa tim ljudima. Mogu se usuditi da kažem znatno više nego ostale “ekipe’” i donoslili su dosta stvari koje smo mi bukvalno gutali bez pitanja. S obzirom da se pesme pevaju i vrte čitavih 20 godina nakon zvaničnog izlaska mogu reći da je ovo jedan od bitnijih albuma tadašnje hrvatske ili EX YU diy scene.
Dve decenije nakon izlaska ove kasete i dugog stagniranja Monte Paradisa kao labela ekipa je ponovo rešila da krene od nule sa izdavaštvom. S tim što je sada fokus samo sa vinilnim izdanjima. Kao svoje 001 izdanje donose nam, ovaj album pod drugačijim imenom etikete. Sada se zove “Monte Paradiso Reloaded”. Izdanje je odlično odrađeno, omot kvalitetno štampan sa inner sleevom koji sadrži sve tekstove na hrvatskom + prevodi istih engleskom, fotografije članova i kompletnu priču o bendu i njegovim izdanjima kao i kraći tekst o Monte Paradiso festivalu i labelu. Znači potpun info je tu. Bendove 90ih je krasila velika angažovanost i želja da ljudima skrenu pažnju na dešavanja u okolini.
Tematika Anti otpada je socijala, anti police, anti nazi, ne droga, tako bliže i tako dalje… Što se tehnikalija same ploče tiče, vinil je bele boje, kvalitetno presovan što donosi zaista dobar zvuk. Inače album je remasterizovan 2018. i taj posao su odradili gitarista i basista benda. Sve je bez ikakvih preteranih i modernih budženja. Ko ne zna za ovaj bend i album neka se upozna na digitalnim platformama i svakako neka nabavi fizičko izdanje jer je sve maksimalno koretko urađeno i vredi svaku paru. Hitovi koji se izdvajaju i danas nakon toliko vremena su: “Godinama”, “Nema posla (za nas)”, “Ljubav/Plavo je boja za smeće”, “Droga za sve”, “Jeo govna”… Nabavljivo na distroima u okruženju! “Čitav moj život ja sam jeo govna, to je moj život i ja sam sretan. A onome kome ne odgovara doviđenja”
(Miša)
Apsurd Derealizacija, tape (Doomtown)
U početku sam bio malo rezervisan kad je u pitanju ovaj bend. Razlog je taj što ću Draganu uvek vezivati sa Concrete Worms, pa svako njeno pojavljivanje u drugim sastavima odmah izaziva blago neprihvatanje toga. No, nema veze ‘ajde da probam da probijem tu barijeru u glavi. Dve cure i Amer za bubnjevima sviraju nešto što se kod nas nije pojavilo od kad je takav zvuk najviše sviran. Dakle, sredina 80ih. što ne bi bilo čudno da ovaj bend ne zvuči kao plejada strašnih bendova sa ovih prostora za koje se stranci i dalje, 30tak godina nakon celog talasa, interesuju.Apsurd je uspeo sa ovih 6 stvari i 15 minuta muzike da se teleportuje u staru Jugoslaviju. I ne samo to, navikavši da Draganu slušam na engleskom ovde je usledilo još jedno iznenađenje. Pozivitno, naravno. Bend peva na maternjem jeziku. E sad, neko će reći pa to im zatvara mnoga vrata. Možda, a i realno koga van ex Yu boli ona stvar za bend iz Srbije u 21. veku. Od svih stvari meni je odmah uletela u uvo zadnja, jer je totalno drugačija melanholična, početak podseća na “Warhead” od UK Subs i traje čak 5 minuta ali je to ne čini ni malo dosadnom. Bend sam gledao uživo pre nego što sam nabavio ovo izdanje i mogu da kažem da se napokon pojavio novi bend iz prestonice koji mi je skroz legao. Doomtownu preporuka da ovo objavi na prikladnijem formatu, ipak je izdanje za klasu bolje od većine onoga što imaju u svom katalogu do sada a vi ispratite bend jer vredi. (Nemanja)
Bar Stool Preachers Grazie Governo, LP (Pirate Press)
Drugi album brajtonskog punk/ska benda Bar Stool Preachers nastavlja pravcem kojim bend ide od kako se pojavio na sceni pre nekih pet godina. Ovo je njihovo najkvalitetnije ostvarenje do sada i uprkos tome što ih predvodi sin Colina iz Cock Sparrera, Tom Mc Faull, bend svirački nema dodirnih tačaka sa muzikom Sparrera. Uticaj američke zapadne obale i više je nego uočljiv, tačno se vidi na kojem zvuku je odrastala britanska punk omladina 90ih godina. Najviše ima Rancida i Interruptersa (Aimee gostuje na pesmi “Choose My Friends”), potom Bouncing Soulsa, čak i ranijeg Blinka a na trenutke i King Bluesa. Ne sećam se da sam u rukama držao luksuznije opremljen LP. U paketu se dobijaju i tri flexi singla, potom ide unutrašnji omot na kojem je naziv albuma izrezan kao šablon za sprej, pa insert sa svim tekstovima i informacijama o albumu i na kraju tu je masivan, kvalitetan, kolorni (prskani) vinil. Jednom prilikom, uhvatio sam u Blackpoolu kraj njihovog nastupa koji je bio ubedljiviji od svega što sam do sada čuo studijski od njih. Preporučujem preslušavanje, ali pre svega live overavanje.
(Zgro)
Basement Beside Myself, LP (Fueled By Ramen)
Izdanja koja su mi se našla na prošlogodišnjoj AOTY listi su ona koja sam najduže i iščekivao, a akcenat bih ovom prilikom stavio na Hellions i Basement. Basement su bend sa kojim ste manje-više svi upoznati, bend koji po mom mišljenju do sada nije izbacio ni jedan loš album i koji iz izdanja u izdanje iznova pomera svoje granice: “Beside Myself” predstavlja ogromno osveženje i nešto što u meni budi izuzetno redak osećaj – ekvivalentan onom od pre desetak godina nakon što sam po prvi put čuo ikonični “Bleed American” od Jimmy Eat World. Da, dobro ste to pročitali – još početkom avgusta kvintet izbacuje prvi singl “Disconnect” gde u startu na kilomentar prepoznajem hit koji mi se i dan danas vrti na listi za trčanje. Par nedelja kasnije dobijamo i odličan video za nešto melanholičniju pesmu “Stigmata” gde primećujem jačinu jednostavnog ali iznenađujuće efektivnog liricizma pevača Andrew Fishera – ovo naglašavam iz razloga što sam kroz svoje slušanje muzike često nailazio na sličan / minimalističan pristup koji mi je u recimo 90% slučajeva bio odbojan upravo zbog toga što malo ko danas ume da ga zapravo iznese na pravi način. “U redu”, već sam se zapitao: “da li je moguće da su mi na konto samo dva singla izgradili toliko visoka očekivanja za novo izdanje?” Anticipacija je polako počela da me izjeda, oktobar nikako da stigne i, iskreno, ne znam šta se desilo u univerzumu te nedelje da usliši naše molitve ali iz vedra neba nam stiže treći i konačan singl “Be Here Now” kojim Basment na keca “prelazi igricu” i apsolutno nadmašuje sebe i sve što je do sad izbacio u svom poprilično obimnom katalogu. Tematski, pesma pokriva romantizovanje prošlosti / budućnosti gde se baš u tim trenucima kao individue susrećemo sa određenom dozom osećaja odsustva misli koji sa nama rezonuje nekada i više nego to bismo to zaista i želeli. Ceo album predstavlja jednu veliku “borbu sa samim sobom” koja nas pre svega podstiče da cenimo više sebe, da za promenu uživamo u trenutku i generalno tome što radimo bez tog iracionalnog i nepravednog pristupa koji smo iz straha sebi davno ulili. Što se tiče samog zvuka, album je pre svega konotiran ka šarenolikom gitarskom radu koji vuče uticaje mid 90s/early 00s emo bendova, ali isključivo na taj način da privuče pažnju ne samo poznavaocima žanra već svakom ko je tek prošle godine po prvi put čuo za njihovo ime s obzirom da se trenutno nalaze na većoj izdavačkoj kući Fueled By Ramen. Ono što bih za sam kraj pohvalio jeste produkciju Colin Brittaina i način na koji je kontrast između pesama (akustične “Changing Lanes” / nešto sporije “Right Here” naspram dinamičnih “Nothing Left” / “Reason For Breathing”) toliko vešto izbalansiran od početka do kraja da na kraju dana sve što ti preostaje kao opcija jeste da odvojiš jedan školski čas i preslušaš ovo prelepo izdanje koje ću s vremenom verovatno nazavati remek-delom.
(Mika)
Become As One Vreme uništava sve, tape (Rebuild)
Nisam baš vičan u ovome. No hajde da probam da i ja napišem recenziju. I od svega mi upadne Become As One, bend u čijem začeću su se našli tada tinejdžeri koji se nisu uklapali u svakodnevnicu i obaveze koje su im postavljene koji su nakon nekog vremena pojačani ozbiljnim studentom Draganom Zavišom. Nakon rane faze, usledila je pauza, a potom su se vratili stariji, zreliji, podjednako neozbiljni, puni životnog elana i razočaranja i snimili EP koji iz nekog razloga nije doživeo recenziju. Možda zato što se neko potrudio da napiše opis uz tekst svake pesme na bandcamp-u, ko će ga znati? Izdanje “Vreme uništava sve” ugledalo je svetlost dana, tj. izleglo se iz Pejićevih salaša, krajem, sada već davne 2017, pet godina nakon prvenca “Foundation Crack”. Na njemu se nalaze četiri pesme, od kojih su prva i intro spojene. Spori, tužni intro koji prati posmrtni govor Daniela Blake-a iz filma “I, Daniel Blake” verujem da mora da te potrese i natera da pronađeš isti negde na internetu. I dok ženski glas kroz suze završava govor… bam. Brzina, glad, žeđ, bes i sve to još na jeziku poznatom samo ovim besnim, gladnim i žednim predelima. Cela pesma prožeta je anarho-individualizmom i željom za oslobađanjem od strane društva i trulih normi koje nam isto nameće. Ovu stvar prati nešto što mi je jako teško opisati rečima. Večni gubitak člana porodice ili prijatelja, koji ostavlja neizbrisiv trag u svakome od nas. Iz ličnog ugla gledano jedino što mogu da kažem je da u glavi imaš oluju pitanja i sećanja i da je u redu biti nem i gledati kroz sva ta zabrinuta lica, što iskrena, što ne. U tekstovima se može videti izuzetan uticaj Grega Benika, Alberta Kamija pa i napaćenog, a dragog nam Roba Salivana, dok je muzički to i dalje bezobrazno zategnut youth crew revival koji pod uticajem talasa ranih 2000. upliće i neke, mnogo mračnije melodije, pa čak i screamo. Što se mene lično tiče, u 2018. nisam čuo bolje domaće izdanje. I, možda će zvučati kao kliše, ali momci, kao i ovo izdanje, zaslužili su mnogo više pažnje. S toga ga, ukoliko niste, poslušajte i proučite, a ako pak jeste, neće biti na odmet da to uradite još jednom!
(Jović)
Blood Pressure Surrounded, LP (Beach Impediment)
Sećate se onog broja fanzina u kojem sam rekao da nakon recenzije Aggression Pact singla sve ostalo ne treba čitati. Isto je i ovde. I gledaj čuda, Blood Pressure i Agression Pact se preklapaju, jer je gitarista prvog benda bio u (zapravo u dva) bendu sa pevačem iz drugog. Putevi su im se razišli i obojica i dalje isporučuju nešto najbolje što se trenutno pojavljuje. Blood Pressure predvodi Eric, dobo poznat po sviranju u nekim od najbitnijih sastava u poslednjih 15tak godina: Direct Control, Government Warning, Wasted Time… Tu je još milijardu projekata ali ovo su definitivno bendovi koji su obeležili poslednje dve decenije. Pre par godina čovek se seli iz Richmonda za Pittsburg i sa ekipom pokreće ovaj bend. Objavljuju jedan dobar singl i onda se postava istumbala. Na mesto vokala dolazi lik koji isto to radi i u sjajnom sastavu No Time. Objavljuju prvi LP koji je razmrdao ljude, ali mene je radio do pola. Manje više iskulirao sam ga a da nemam pojma zašto. E onda, posle tri godine eto novog albuma koji izuva, ostavlja bez daha, istresa iz gaća. Svega 12 minuta koji su mogli lagano da stanu na singl. Fazon svirke je najjednostavniji mogući hardcore. Znajući da se ekipa veoma loži na Outcold ovo upravo i podseća na bostonske careve. Na ovaj mini album uglavljeno je 10 pesama, sličnog tempa i veoma nadrkanog pevanja. Tekstualno, kao i Outcold. Zajebana mizantropija, čak imaju i pesmu koja se tako zove. Gle’ čuda, i Bostonci imaju pesmu takvog naziva na “Will Attack If Provoke” izdanju. Upoređujući ih sa prethodnim izdanjem ovde sve zvuči za nijansu utegnutije, ali i dalje veoma napeto. Za razliku od prvog albuma ovde pomenuta pesma o mizantropiji ima i back vokale. Na jednoj pesmi provukla se i solaža. Dok je poslednja “6×8”, najduža, najsporija (što ne znači da je spora) i veoma me podseća na stvar kojom su, već treći put pomenuti, Bostonci zatvorili “Goodbye Cruel World” album. Definitivno ovo je album koji je završio na top listi najboljih izdanja mnogo ljudi u čiji ukus ne sumnjam. Jedino je šteta što su ubrzo nakon promocije odsvirali i oproštajni koncert. “Got out of bed wish I didn’t, another day makes no difference, punch the clock can’t get ahead, it’s all useless in the end”.
(Nemanja)
Booze & Glory Chapter IV, LP (Pirate Press)
Kad je Booze & Glory prvi put zasvirao u Sloveniji promovirajući ovaj album, okupila se omanja Oi ekipa, unajmila kombi i otišla pogledati popularni londonski bend. Iako smo se i nacrtali i napili, pa putem prepričavali stare anegdote s prijašnjih gostovanja, brzo bi razgovor prebacivali na svakidašnje teme oko kojih bi se nervirali, bilo o problemima parkinga, bilo o dilemi ide li prazni tetrapak u reciklažni kontejner za papir ili plastiku. Oživljavanje nekadašnjih avantura više nije bilo moguće, promijenile su se okolnosti i promijenili smo se mi. Booze & Glory kao da to ne kuže, pa i dalje pjevaju kako nastavljaju sa svojom spikom. Kao da je touriranje diljem svijeta neki strašno zajebani posao kad sviraš u pop Oi bendu s dobrim referencama. Muči li ih Brexit, kako se nose sa situacijom u Britaniji, što misle o imigrantskoj krizi, sve su pitanja koji bi bend takvog pedigrea mogao postavljati, ali ako je bendu draža polu-rockstar pozicija plastičnog Oi benda nebitnih tekstova za pijano singalonganje vikendom, zašto bi slušatelj trebao očekivati išta više od recikliranih refrena i prežvakanih fraza, ovaj put s još uglancanijom produkcijom. Čak je i meni, dugogodišnjem fanu dojadila ta poetika.
(Florijan)
Bromure s/t, LP (Une Vie Pour Rien? Vinyles)
Francuski Oi! je u zadnje vreme privukao dosta pažnje ljubitelja ovog zvuka. Trenutno su aktuleni Syndrome 81, Rixe… Ovde imamo još jedan dobar bend i još jedan dobar album. U pitanju je pariski bend Bromure koji je zapravo projekat trojice članova benda Maraboots i ovo je njihov prvi LP. Pre ovog izdanja imaju objavljen jedan EP pod imenom “A La Roquette” (2017) kao i jedan split sa bendom Street Troopers (2018). Album je odlično produciran i sadrži 9 pesama u kojima će posebno uživati ljubitelji 80’s French Oi! i punk zvuka kao i ljubitelji Marabootsa. Sam bend donosi kvalitetan Oi! odnosno French Oi! sound. Kao i u matičnom bendu izdvaja ga upotreba saksofona koji je ovde skoro pa lead instrument. Pesme su himnične sa delovima melanholije. Neosporno je da su im jedni od najvećih uzora matori legendarni Camera Silens što i oni i rado ističu. Tekstovi su na francuskom jeziku što ne smeta da i ko ne zna taj jezik uživa u izdanju. Nisam provaljivao o čemu tačno govore ali znajući koja ekipa je u pitanju tu imamo brdo antirasističkih i antifascističkih momenata… Nema se šta puno pametovati, ukoliko volite Oi! sa malo grublljim vokalom (zar sam morao ovo napisati?) poslušajte album digitalno ili kupujte vinil koji je objavio neumoran i nezaustavljiv label UVPRV sa pregršt odličnih izdanja. Dakle, topla preporuka! (Miša Fat Youth)
Concrete Worms – They Gave You The Bait / No Mask No Disguise, tape (s/r)
Pisao sam već o ovom izdanju tj. o oba snimka. Posle par godina, kako nisu izgurali ove snimke na ploči odradili su kasete. Kapiram ih što su se opredelili na najjeftinii format. Bolje išta nego ništa. Šteta što kod nas diskografija ič ne funkcioniše. Concrete Worms su i dalje najbolji hardcorepunk bend u Srbiji! Tačka. (Nemanja)
Crim Pare Nostre Que Esteu a L’Infern, LP (Pirate Press)
Jedan od vodećih katalonskih Oi punk bendova objavio je svoj treći album za Pirate Press Records koji se maksimalno potrudio oko samog vizualnog identiteta ovog izdanja. Štampa je vrhunska, zastupljene su jarke boje, unutra je sivi vinil, a pošto momci pevaju na maternjem tu je i prevod svih stvari na engleski jezik. Produkcijski, ovaj album je baš moćan, moderan, za moj ukus čak i previše ispeglan, dok je svirački i više nego pevljiv (ako kapirate katalonski), prilično žestok i sa lepim gitarama. Na albumu se nalazi 12 stvari koje traju 40tak minuta. Crim je svakako ime koje bi vredelo videti uživo!
(Zgro)
Death Ridge Boys s/t, tape (Underground Disco)
Portlandski superbend Death Ridge Boys okupio je članove Criminal Damage-a, Tragedy-a i sastava His Hero Is Gone da na ekspresnom albumu prvencu ostave svoj komentar na raspadanje kapitalističke (citaj: robovlasničke) Amerike kroz sedam brzih ali delotvornih numera. Album je snimljen pod okriljem izdavačke kuće „Black Label Records“ sredinom 2017. u obliku LP ploče i do sada je ceo tiraž rasprodat, što nedvosmisleno govori o potencijalu ovog iskusnog sklopa muzičara. Ruku na srce, Paul iz benda Tragedy je napustio sastav posle snimanja albuma ali momci su se regrupisali i već planiraju novo izdanje. Posle LP-a izdaju i kasetu za indonežanski „WHMH“, ciji je tiraž od 500 primeraka takođe veoma brzo rasprodat. U Evropi je izdavač je „Underground Disco Beočin“, a vašu kopiju možete naručiti preko njihove oficijalne Facebook strane. Posle preslušavanja ovog albuma po drugi put počeo sam da shvatam poruke njegovog sadržaja, najviše zbog nerazgovetnog izgovora i mog preglasnim probama oštećenog sluha. Već u prvoj pesmi sa naslovom “Leaders Don’t Speak For Me” DRB ostavljaju jasnu poruku nezadovoljstva debilima koji ih kao političari predstavljaju, na čelu sa reality show zvezdom, Donaldom Trumpom. Pade mi na pamet „Šta bi pevali da imaju jednog Vučka na vlasti koji sa svojom svitom nepismenih kapućinera gazi svaki vid slobodnog razmišljanja?“, ali neću da me ne bi uhapsili. Numere „Get Out Of The City“ i „Don’t Talk To Me“ direktno se obraćaju rasistima kojih u okruženju imaju u izobilju, a naslovna „Right Side Of History“ govori o staroj dobroj poskočici -Istoriju pišu pobednici, i o tome kako će za 200 godina, ako Amerika uopšte bude postojala, klincima ove reality zvezde na času istorije verovatno spominjati kao „ekscentrične“ pre nego „prilično retardirane, ako mene pitaš, brale“.
I za sam kraj kao moj favorit ostavljam drugu po redu pesmu na albumu sa nazivom „Tamir Rice“. Ova pesma umesto generalizacije bezrazumlja i nepravde, fokusira svoju priču na hladnokrvno ubistvo dvanaestogodišnjeg Tamira od strane pripadnika klivlendske policije iz novembra 2014. Naime, dečak je ustreljen pod sumnjom da je potezao pištolj, za koji se na kraju istrage ispostavilo da je bio plastična igračka. Iako Death Ridge Boys žanrovski više podsećaju na Blitz ili Criminal Damage, ova pesma meni lično neodoljivo lici na gheto tematiku Living Colour-a iz devedesetih, i recimo pesmu „Open Letter To A Landlord“. Na problem regrutovanja dece u bande od ranog detinjstva i pandure lake na obaraču, kratkom i jasnom porukom (lakše da shvate), Tamir Rice Was Innocent.
(Ivan)
The Filaments Look To The Skies, LP (Pirate Press)
Nedavno sam na instagramu otkrio punkrockmemerchy, stranicu posvećenu punk memeovima. Ono što me više zabavlja od samih memeova na stranici je strast kojom voditelji stranice i dalje izbacuju fore o ska punk bendovima kao što su Op Ivy, Leftover Crack ili Reel Big Fish (kao i zadnju Hellcatovu akviziciju za rebeliozne reklame The Interrupters), kao da smo u 1999. godini. Pitam se kako bi ska/punk milenijalci reagirali na The Filaments, koji ni sami nisu daleko od tih vremena. Nastali na početku stoljeća, digli su prašinu svojim prvijencem “Skull & Trombones”, ali kako je zenit ska punka završio koju godinu prije, ni Filaments nisu ostavili značajniji trag nakon eksplozivnog početka kad ih se hvalilo kao britanske punk nade 21. stoljeća. Bend se prije nekoliko godina ponovo okupio, ali osim povremenih spominjanja na listama punk festivala nisam čuo puno o njima, pa nisam ni znao što točno očekivati. Muzički i dalje na razmeđi Rancida i Citizen Fisha, “Look To The Skies” počinje punkerski furiozno sa “Fuck The Alt Right”, što je meni, jednostavnom čovjeku, sasvim dovoljno da bend proglasim sjajnim i kontinuirano relevantnim. Ostale pjesme s albuma ipak malo više bacaju na ska/reggae, ali ima tu i zbornog singalonga, natruha Stiff Little Fingersa i Leatherfacea, a opet sve skupa povezano u smislenu i tečnu cjelinu, pa mi je ovaj album došao kao dobrodošlo muzičko iznenađenje. S druge strane, na ovakvoj sam muzici odrastao prije 20 godina, pa je moguće da je u pitanju više moj sentiment prema takvoj vrsti punka i nisam siguran da bi milenijalci podjednako dijelili moje simpatije za ovaj šarmantno zastarjeli album. Srećom, punk je danas ionako za starije od 30 godina, tako da će se publike za ovaj album sigurno naći.
(Florijan)
Flinch Ask For Help, tape (s/r)
Po svemu sudeći, muzički trendovi su nešto što nije zaobišlo ni hardcore. Neki podžanrovi dolaze i odlaze u naletima te onaj melodični hardcore punk koji je donela (da ne upotrebim izraz, popularizovala) era bendova poput Have Heart-a, Bane, Ruiner-a, Modern Life Is War-a mi se doskora činila kao da je potpuno zamrla no, ekipa iz novopečenog novosadskog sastava Flinch je tu da me razuveri. Njihov prvi EP pod ovim imenom „Ask For Help“ može se pohvaliti time što je u nekoj meri „izprokosio“ činjenici da jedan vrlo značajan podžanr u underground kulturi ne ode u prošlost, ali i minutažom izdanja na koju bi izljubomorisali čak i neki grind/powerviolence sastavi s obzirom da su četiri numere spakovane u nešto više od pet i po minuta. Sve je u naletu, doslovno u trzaju gde se anksioznost i nemogućnost pomirenja, satkanim u poslaganim melodičnim deonicama i gnevnom vokalu, itekako osete jer mesta za predah nema. Najveći izazov je imao Jovan (vokal), podjednako u smislu tehnike pevanja kao i toga šta sve treba da otpeva, što na trenutke gura ka napred čitavu mašinu no ima i trenutaka kad se oseti malo taj izlet iz koloseka, gde je verujem trebalo iznijansirati tekst prikladnije. Gitare su fino ukomponovane i bubanj je, može se reći negde i više kanta, no sve zavisi od toga šta više preferirate. Ove sitnice ne predstavljaju neku posebnu prepreku ali me iskreno zanima u kom pravcu će bend nastaviti i da li će ta haotična umelodisana brzina, u maniru Carry On-a i True Love-a, krasiti i naredna izdanja.
(Zaviša)
Hak Attak Motorhitr, CD (self released)
Sad se već ne sećam kako je ovaj CD stigao do mene. Da li sam ga dobio ili kupio… U svakom slučaju to je tada bilo prvo i jedino izdanje ovog benda, koji sam imao priliku i uživo da vidim u istom periodu, kao i još par puta kasnije, kada se već pojavio i drugi snimak na bandcampu, za koji ne znam da li postoji u fizičkom formatu. “Motorhitr” je sapkovan u skromni kartonski omot, kako obično izgledaju promo diskovi, sa ubačenim mini posterom sa čije druge strane su tekstovi pesama, što je po meni idealno pakovanje za CD: ekonomično i funkcionalno. Većina tekstova je na engleskom i skoro svi se bave kritikom društva i političke situacije iz klasčne anarcho/punk perspektive (protiv rata, državnog aparata, medija, religije, desnice…), a pojedini su orjentisani i na scenu i sve lepo i ružno sa čime se susrećemo na istoj. Neko bi rekao ništa novo što se tiče tema, ali s obzirom šta se dešava svuda oko nas, mislim da su nam ovakve teme potrebnije nego ikad. A i šta je drugo HC punk nego borba neprestana? Muzički Hak Attak nije neko novo pretenciozno čudo koje privlači previše pažnje na prvu loptu, ali svojim iskrenim pristupom, i besnom i kvalitetnom svirkom, upisuje se na plejlistu najboljih savremenih HC punk bendova. Pesme su kraće, energične, bez smaranja. Bubanj zakiva, gitare režu, vokali besne… Ne bih mogao da kažem da liče na neki drugi bend iako se osećaju uticaji svega i svačega. Ponekad me podseća na Disaffect, Health Hazard, Kafka Prosess, Unhinged, znači uglavnom na neki evropski HC ali sa definitivnim uticajem američkog i nekog old school crossovera. Mislim da ekipa sluša dosta toga i da su fino izbalansirali i inkorporirali sve u jednu novu znimljivu celinu. Najvažnije je to što nema nekog pomodarskog trendovskog proseravanja kao ni veštačke retro nostalgije. Hak Attak je bend koji je savremen, a u isto vreme u sebi nosi sve ono što je vremenom ugrađeno u hardcore punk (muzički i politički), i drago mi je da se čvrsto drže tog kursa.
(M.R.)
The Hoax Program Comfort Cage, tape (Storm Inside)
Negde krajem prošlog veka u Ajdovščni je bio sjajan bend imena Low Punch koji je svirao old school hardcore/punk i sa ekipom iz Man In The Shadow, Entreat i Straight Forward deo su sjajne kompilacije “City Of” o kojoj se i kod nas pisalo/pričalo. Većina bendova je negde u isto vreme i prestala da svira. Low Punch su imali i comeback sredinom prošle decenije, ali vrlo brzo su se afiniteti članova benda promenili pa su rešili da promene ime. Novi zvuk benda bio je, na početku, pod jakim uticajem Annihilation Time. Odlično. Iskren da budem nisam ni znao da bend još svira dok skoro nisam naleteo da neki članak da im je izašao novi album. Obnovio sam kontakt sa Ivom i u razmeni dobio kasetu. Zvuk se promenio, pesme su vidno duže, kompleksnije, nema onog jednostavnog hard core/punka , čemu je doprinela i dodatna gitara. Oni sami to opisuju kao stoner hardcore/punk. Rekao bih da je to tako, mada stoner nisam slušao pomnije nikada. E sad znate mene, malo izađem iz svojih kalupa tu i tamo ali ne uvek i dosta ovakvih stvari dočekam na nož. Međutim, meni je Low Punch veoma drag bend i pratio sam početke ovog benda tako da su imali kredita. Pustio jednom, pustio drugi put, uzeo omot, čitao tekstove i doživeo pravi fleshback u eru kada je bendovima strašno bilo bitno da nešto kažu. Pored muzike koja je mid tempo sa čestim varijacijama i ne malim brojem solaža ovde je lirika veoma jaka, što je sve one gore nabrojane bendove i krasilo. Pohlepa, asocijalizacija čoveka, zavisnost od tehnologije, apatija i borba za bolji život. Sve su to teme koje nam ne govore ništa novo ali sa bukletom u rukama ovo je sjajan flashback 20 godina u nazad kad sam zagazio u pank i kad su me ovakve stvari i oblikovale.Devet pesama u preko 33 minuta svirke koje sam vrteo i vrteo. Još je rano praviti nekakve liste, ali govoreći o ex-YUprostoru, ovo će sigurno biti među najboljim izdanjima 2019. Voleo bih ovo da vidim uživo jer staž benda od preko dve decenije sviranja na bini mislim da se reflektuje najbolje.
(Nemanja)
The Fog 7” (Refuse Records)
Za ovaj bend iz Berlina nedavno sam čuo, pisalo je recimo nešto ovako: „beskompromisni hardcore u stilu Sheer Terror, SSD, SFA…“ zato sam se i obradovao kada je stigao u Refuse paketu. Hm, omot odnosno artwork je u stilu koji nikada ne bih doveo u vezu sa pomenutim bendovima sa kojima ih porede, već više priliči recimo nekom starijem Voivodu. I dalje ne kapiram grafiti font kojim je ispisan naziv benda, odnosno ne mogu da pročitam The Fog, nema šanse. Svirački, ipak je bliže tom izvornom HC/punk zvuku, ali, iskreno, daleko je to od Sheer Terror-a. Jeste sirovo, na momente čak i malo primitivno, ne tako ni loše koliko mi ne leži grub vokal.
(Zgro)
Fuck It I Quit In The Shadow Of Extinction, 7“ (Refuse Records)
Debi izdanje novog benda nekadašnjeg frontmena sastava Ensign pojavilo se krajem 2017, ali mi je tek sada došlo na red. Kada sam pre pola godine video na netu kako izgleda omot ovog singla, na prvu loptu, pomislio sam da je reč o nekom Crass bootlegu, tek kasnije sam skapirao da je reč o novom sastavu ekipe iz New Jerseya. Na ovom izdanju nalazi se osam kratkih pesama koje odlikuju divlji vokal, sirov zvuk te brza, nervozna svirka na prelazu između britanskog anarho panka i japanskog HC-a. Tekstovi su maksimalno angažovani, o ljudskim i pravima životinja, štetnosti imperijalizma i nacionalizma kao i o LGBT populaciji. Produkcija – poprilično prljava. Pesma „New American Normal“ mi, svirački, najviše leži.
(Zgro)
Lazy Class Intersting Times, CD (TNT Tunes)
Iako u samom nazivu imaju reč Lazy ovi Poljaci su sve samo nisu lenji. Varšavski punk bend Lazy Class postoji od 2013. godine i nakon brojnih singlova, EP-ijeva, pojavljivanja na kompilacijama i split LP-a sa Max Cady, pred sam kraj 2018, izbacio je svoj debi album. Na ovom izdanju nalazi se 14 pesama koje lako ulaze u uvo već na prvo, drugo slušanje. Reč je melodičnom, energičnom street punku, moderno isproduciranom, koji ni po čemu ne zaostaje za sličnom muzikom sa ostrva ili drugih delova Evrope. Odlični vokali, sasvim dobar engleski i tri četvrtine albuma su za veoma visoku ocenu. Par rokerskih stvari mi nisu baš najbolje čučnule, ali sve ostalo štima. Sam početak je dobar, kreće fin intro na koji se nadovezuje pesma “Fuck You” koja je bržeg tempa, kao i naredna “Lost In Your Lies”. Moj lični favorit je četvrta stvar, “The Place I Come From”, koja je sporijeg tempa, malo depresivnija, ali sa lepom gitarom i sjajnim refrenom. LP verziju objavili su udruženim snagama nemački Contra Records i poljski izdavač Oldschool Records.
(Zgro)
Line Of Sight s/t, LP (Refuse Records)
Pretpostavljam da su se svi koji vole klasično kidanje upoznali sa ovim DC bendom čiji članovi dolaze iz Mindset, Protester, Free… Ovo je školski primer kako treba da zvuči pravi sXe. Sve je tu na svom mestu, i energija i bes i dobar vokal i produkcija. Line Of Sight nisu otkrili toplu vodu, ali definitivno nije seljana, nije providno, već dobar primer kako nešto što je odsvirano po ko zna koliko puta do sada i dalje može da zvuči friško i dobro. Na ovom izdanju nalaze se dva snimka, na A strani su oni objavljeni na singlu za “Young Blood Records” dok se na B strani nalazi prvi demo. Sve đuture ovih devet pesama traju ispod 15 minuta i meni baš prijaju!
(Zgro)
Maraboots Dans La Nuit, LP (Une Vie Pour Rien?)
Mislim da je celu Maraboots priču raširio Kuzman koji je non stop vrteo njihov singl. I klasika, neko ga zakači jednom, dva, tri puta i ti se zainteresuješ bar da ga preslušaš. Kako mi duvački instrumenti u punku odlično leže tako mi je i njihov singl bio ljubav na prvi zvuk. Sjajne tri pesme, ne znaš koja je bolja i saksofon koji je skoro pa glavni instrument. Odnosno, mislim da jeste. Bend je nakon super debitantskog singla imao i 10” izdanje kao i split sa Stomper 98. Koliko vidim to i nije teško nabaviti, ali su oni ipak rešili da sve to kompletiraju na jednom LP-iju. Tako da su ovde sva tri izdanja objedinjena sa ukupno 11 stvari, od kojih su meni lično 9 hitovi i dve slabije koje su upravo sa splita sa Stomperom. Mada nisu ni one toliko loše koliko mi je taj drugi deo sa splita gadan. Ako vam se sviđa Lion’s Law onda će vam se ovaj bend svideti još više, siguran sam. Upoređujem ova dva benda jer se članovi prepliću.
(Nemanja)
Moskwa 1984 demo, LP (Warsaw Pact Records)
O poljskom panku znam koliko i o argentinskom tangu, apsolutuno ništa, ali zahvaljujući Robertu Refuse do mene je došla ploča benda koji se smatra kultnim u toj zemlji. Nastali na početku 80ih ovaj bend je postojao do kraja te decenije da bi se u nekoliko navrata opet okupili. Mene cela ova akcija podseća na bendove iz stare Jugoslavije. Tekstovi protiv represije a muzika koja najviše vuče na skandinavsko/britanski d beat. Ceo materijal originalno je objavljen početkom ovog milenijuma nd CD-u. “Warsaw Pact Records” je materijal nakon 30 i kusur godina izbacio na vinilu. Tu je 15 pesma od kojih je jedna obrada od GBH ali sa novim tekstom. Kao i većina izdanja ovog labela i ovde je dat potpun info o samom bendu, biografija i osnovni podaci, a osim originalnih tekstova na poljskom tu su i prevodi istih. Solidno izdanje i dobar uvid u ono što se nekada sviralo iza gvozdene zavese.
(Nemanja)
Nürnberg Skryvaj, tape (Undergrodund Disco)
Nürnberg je relativno mlad bend, iako njegovi članovi sviraju zajedno već osam godina. Pod ovim imenom prvi put se pojavljuju u avgustu 2016. godine, tematski orijentisani ka socijalnim i egzistencijalnim motivima postsovjetske Belorusije, da bi nakon godinu i po dana izdali EP pod nazivom „U nikudy“. Kao uticaj na njihovo stvaranje navode ruske bendove kao što su Kino, Akvarijum i Igri, a sa druge strane gvozdene zavese britanski The Cure i nemački Stille Hoffming. U junu iste godine izbacuju singl pod nazivom „Žorstka“ kao najavu za svoj album prvenac „Skryvaj“ koji za balkansko tržište na traci izdaje Underground Disco Beočin. Na samom coveru albuma nalazi se fotografija nečega što bi moglo da bude scena iz nekog starog partizanskog filma, dva ratna druga koji se probijaju kroz snegom zavejanu, neprohodnu ali prelepu, recimo Romaniju. Fotografija je zapravo nastala krajem Drugog svetskog rata u francuskim Pirinejima, a ratni drugari su članovi pokreta otpora pod nazivom „Forces Francaisses de l’Intérieur“. Listen carefully, I shall say this only once.Muzika već na prvu loptu akcenat stavlja na samu poruku teksta, uz minimalističke 80’s ritmove propraćene jos jednostavnijim gitarskim rifovima sa velikom količinom efekata, i po mom skromnom mišljenju skoro surferskim aranžmanima. Hoću da kažem, muzika koju surferi slušaju kad je napolju loše vreme. Prve tri pesme su me slično vozile, dok je četrvrta numera pod nazivom „Starraca“ veliki iskorak ka progresivi, ali naravno u granicama post punk normi sa sovjetskim predznakom. Moj lični favorit je pesma koju su momci iz Nürnberga prvu pustili u etar kao singl, gorepomenuta „Žorstka“. Pesma budi sklop tuge i sreće u nekom 60/40 odnosu, savršenom za ovaj melanholični žanr. Album „Skryvaj“ je jedno tematsko, osmišljeno i lepo snimljeno izdanje sa dubokom socijalističkom porukom, muzika je jednostavna, mračna, taman dovoljno da pomisliš da bi ovako Joy Division zvučao da su bili pod komunizmom pedeset godina. Poseban užitak je zvuk kasete koji ispaljuje direktan hitac sačinjen od melanholije i topline na slušaoca. Iako ne vidim komercijalnu karijeru u bliskoj budućnosti za ova dva drugara iz Minska, mislim da ni ona dva drugara sa Pirineja nisu mogla da zamisle da će sedamdeset godina kasnije njihova fotka završiti na omotu nečijeg albuma.
(Ivan)
Odd Man Out s/t, LP (Refuse Records)
Više puta sam naletao na reklamu za ovo izdanje na raznim sajtovima za prodaju ploča i po raznim blogovima. Iako postoje od 2008. nisam se sretao sa bendom ranije i sve vreme sam iz nekog razloga (verovatno ime) imao utisak da je ovo SxE bend u stilu Have Heart i sličnih što lično nikako ne volim. Kada sam dobio izdanje na recenziranje bio sam veoma iznenađen jer sam definitivno bio u zabludi. Dolaze is Sijetla i u bendu su članovi sastava poput Angel Dust, Gag, Lowest Species i šta ti ja znam još kojih. 2018. su bili na Euro turneji sa AD, Turnstile, Fury… Sound je veoma sirov sa sirovom, teškom produkcijom i donosi nam svirku koja, bar mene, dosta podseća na YOT iz ere “Break Down The Walls” plus neki teži mosh momenti kakvi su krasili 90te, ali to zvuči skroz drugačije zbog veoma prljavog i agresivnog stila i drugačije produkcije. Čak i kada odsviraju neki macho HC (bullshit) riff kakvih ima u par navrata to mi zvuči OK zbog sirovog sounda. Na ploči konkretno se nalaze prva dva 7” + demo snimak i 4 nove pesme. Ukupno ih je 19 od kojih su tri obrade. Dve od benda Sidetracked i jedna od Youth Brigade ali sve traje veoma kratko i dosta pesama je kraće od minut. Zaključujem da sam se iznenadio ovim bendom i albumom i to prijatno, a ko voli glasnu sirovu produkciju sa dubljim vokalom i kratkim pesmama neka pazari vinil od Roberta “Refuse Records” ili neka sluša na bandcampu.
(Miša)
The Ratchets First Light, LP (Pirate Press)
The Ratchets sam prvi put čuo na kompilaciji koja je dolazila s “Loud Fast Rules” magazinom. Bio je to ulickani časopis posvećen popularnijim street punk bendovima poput Rancid, Dropkick Murphys, The Casualties i njihovim kopijama, pa su i Ratchets završili tamo sa svojom Clash/Rancid influenced pjesmom s prvog EP-ija. 14 godina poslije, nekadašnji punk bend iz New Jerseya ugledao se na svoje poznatije sugrađane The Gaslight Anthem, pa pokušao izdati nešto nalik njihovom pop rock/punk zvuku. Rezultat je puno gori od očekivanog. I dok je rani zvuk benda, iako neoriginalan, barem pratio tadašnje trendove, “First light” zvuči kao mainstream faza Goo Goo Dollsa s ponekim daškom kasnih Replacementsa, ali bez šarma i popičnosti navedenih bendova. Izglancani pop rock s nešto glasnijim gitarama, slično jugoslavenskim novovalnim bendovima u svojim rock fazama, zvuči kao nešto što bi se svidjelo vašoj nećakinji osnovnoškolki koja voli Green Day i indie s radija. Volio bih reći kako je obrada “2-4-6-8 Motorway” Tom Robinson Banda malo popravila cjelokupni dojam, ali bih bezočno lagao. Pretpostavljam da postoje dva razloga zašto je ovaj album uopće izašao. Prvi je taj da su The Ratchets bili prvi bend kojima je Pirates Press izdao ploču, pa postoje ti nostalgični BFF razlozi, a drugi je taj da se možda kalkuliralo kako bi se ovakav rubni punk album mogao svidjeti široj publici od one koja prati ovu izdavačku kuću. Nisam siguran je li ijedan od tih razloga opravdan u slučaju ovog albuma. Ploča ima krasnu boju i cover je lijep, da ne ispadne da je sve negativno.
(Florijan)
Restraining Order s/t, 7” (New Age Records)
Još jedan odličan hardcore bend dolazi nam iz iz moćnog Masačusetsa. Ljudi moji ovo je bend koji me je potpuno osvežio starim zvukom odnosno miksom starih uticaja (kontaš, osvežio sa starim? Oh, silly me). Bend koji postoji jedva godinu i nešto iza sebe ima demo i EP na kaseti a sada i 7” na New Age Records (label koji je izbacio neka baš dobra izdanja i koji vodi niko drugi do y Mike Hartsfield iz legendarnih Freewill, Outspoken, Stone Telling, Strife, Done Dying). Članovi benda su celu deceniju proveli svirajući zajedno sa raznim ekipama i zato zvuče odlično što i recenzije koncerata potvrđuju. A kako to odlično sranje zapravo zvući? Kao kada bi u mikser ubacio mrvicu Jerry’s Kids i SSD, malo Black Flag-a i Minor Threat-a sa dozom Urban Waste-a i ostalom 80’s hardcore bandom. Zapravo, momci kažu da su hteli da ožive matori HC/punk zvuk. Što se mene tiče uspeli su u potpunosti. Ovaj 7” je predobar. Malo brzo, malo mid tempo, besno i ljutito i jebeno potpuno. Produkcija je ubola suštinu zvuka i jednostavno je full odlično! Jedino što mi ne odgovara je što ovaj singl sadrži samo 6 pesama i uvek ga moram vrteti bar dva puta u cugu. Sa nestrpljenjem čekam full album ili pak neki novi EP! Obavezno probati, nema nuspojava! (Miša)
Savage Beat / Concrete Elite split, 7” (s/r)
Ova dva benda su svirala zajednički koncert u Amsterdamu i ovaj singl je bio samo tada, na toj svirci, nabavljiv. Savage Beat nam, odličnom obradom The Boys-a, pesme “Living In The City” i pesmom “Down The Drain” nagoveštava zvuk koji će ih krasiti na novom albumu. Obe pesme zvuče odlično a bend je baš dosta napredovao. Druga strana je pripala kaubojima. Teksaški Concrete Elite je ovde izbacio jednu pesmu koja se pojavljuje i na singlu objavljenom prošle godina. Na žalost, ovo mi se baš ne sviđa. Nekakav HC/Oi, ali usiljen i veoma prazan. Holanđani su ipak favorite!
(Nemanja)
Savage Beat Wired, LP (Rebellion Records)
Ne znam zašto ali čim je ovaj bend izbacio prvi LP imao sam osećaj da će ih baš Rebellion uzeti pod svoje. Tako je i bilo. Prvo su im izbacili prvi album na disku, pa kompilacija (o njoj na kraju recenzija) i sada evo novi album. Ko je ispratio Savage Beat, zna da sam ih već hvalio. Jeste prvi album dobar, nisam pao na dupe, ali je bio dobar. Ipak ovo što imamo ovde je mnoooooogo bolje od debija. Mnogo ubedljivija, ispeglanija svirka koja vrlo brzo ulazi u uvo. Dok su stvari sa “Trench Warfare” snimljene nakon održane svega tri probe ovde je vidno da je materijal dosta uvežbavan. Gitare zvuče odlično, non stop se prepliću, svaki momenat svirke dobro je iskorišćen. I na vokalima je znatno više rađeno. Bekovi su takođe lepo legli. Ovi Holanđani (plus Srbenda) su za samo dve godine uspeli da izbace čak tri izdanja i da se pojave na kompilaciji sa dve stvari kojih nema na solo izdanjima. OK sad će neko reći kako nisam objektivan jer su u pitanju dobri drugari. Donekle i jeste tako. Ali “Wired” je i pored toga veoma dobra ploča za koju bih se odmah zalepio. Svoj zvuk opisuju kao miks pub rocka, proto panka i Oi! zvuka. Deluje kao neka papazjanija, zar ne? Ali ne ovo je baš nasuprot tome, veoma klalitetna ploča isporučena od likova koji se vrzmaju na holandskoj undergorund sceni već decenijama. Bend je krenuo na promociju albuma i kod nas su 1. juna. Da se birao novi bend koji bi mogao da svira sa Cock Sparrerima, teško da bi našli bolji. (Nemanja)
Shitty Life Switch Off Your Head, tape (Underground Disco)
Simpatični mladi italijanski pankeri Shitty Life sa ponosom su predstavili svoj novi LP pod nazivom „Switch Off Your Head“ pod okriljem izdavačke kuće „Spastic Fantastic Records“. Album je snimljen krajem februara prošle godine po DIY principu, na probi u njihovom kućnom studiju u Parmi, dok su za miks i master snimka bili zaduženi studio Frizzer, odnosno North London Bomb Factory. Fizičko izdanje albuma za teritoriju Srbije izdaje DIY kuća „Underground Disco Beočin“, u vidu audio kasete.
Preslušavajući ovo osamnaestominutno mini remek-delo mladog sastava iz Parme, shvatio sam zašto je ovaj način snimanja možda i najefektivniji da se atmosfera jednog ovakvog benda što realnije sačuva na traci. Ovi momci, da nemaju svoj studio, mogli bi da u jedan standardni dvosatni termin za probu uguraju šest puta svoj čitav album i da im ostane još vremena da popiju neki espreso ili šta već italijanski pankeri srču. Ovaj album namenjen je da atmosferu prvom pesmom podigne na nivo apsolutne euforije i da te ne pušta do samog kraja. Kao što je Lollo rekao u svom intervjuu za Maximum RNR, ovaj bend je uz puno sreće oformljen u pravo vreme na pravom mestu, i svaki kompromis radi popularizacije njegove poruke bi bio klasično samoubistvo iz zasede. Nema ovde mesta ni za kakve komplikacije, solaže niti radijske hitove, svaka pesma ima svojih minut i po i nedvosmislenu poruku koju sa prvim taktovima jasno stavlja do znanja. Master je odrađen odlično, po mom skromnom mišljenju, braća iz NLBF su to jako lepo izbalansirala ne oduzimajući previše originalne energije i fluidnosti same svirke. Vokal je malo generičan, ali se reči prilično jasno čuju, uz zavidan izgovor engleskog jezika, osim u pesmama „Weirdos“ i „C.C.T.V.“ koje su pretpostavljam namerno otpevane nerazgovetnije, što apsolutno ima smisla i uklapaju se savršeno u čitav koncept albuma kao celine. Možda sam malo ogrešio dušu kad sam rekao da ovo ne bi moglo da prođe na radiju, moj favorit na ovom albumu je bez premca pesma „Retard“, ali svi smo svesni da na radiju ide Riblja čorba, a nama ostaje da maštamo o svetu kad ćemo možda čuti i nešto novo, nešto divlje. Možda sledeći sprinterski album benda Shitty Life.
(Ivan)
Sick Of It All Wake The Sleeping Dragon, CD (Century Media)
Bome, ne sećam se da me je neki album ovih majstora tako pomerio još od „Scratch The Surface“ koji mi je bio poslednji cakum pakum, tačnije, dobar u kompletu, a to bome beše pre četvrt veka. Njihov naredni, „Built To Last“, već je bio nešto tanji a potom sam sa sledećih šest (valjda sam dobro prebrojao) uvek imao određeni broj pesama koje sam preskakao. „The Last Act Of Defiance“ koji je objavljen 2014. nije mi baš čučnuo zbog prebudžene produkcije. Ali to su sve nijanse jer kod Sick Of It All nema zajebavanja. Jedan su od retkih hardcore bendova koji nikada nije eksperimentisao iako postoje već 33 godine, ne menjaju postavu od 1992. (u kojoj su tri originalna člana), non stop su na turneji, svaki njihov koncert koji sam gledao bio je paklen i na kraju krajeva redovno snimaju i izbacuju nova izdanja. Da budem iskren, kada sam video najavu da spremaju novi album, očekivao sam da će malo spustiti loptu, možda i usporiti, jer sam računao da je njihov zenit prošao, ali… Sad već više ne mogu da provalim u čemu je fazon pa da ljudi i posle toliko godina i nebrojeno HC hitova mogu da prevaziđu sebe i izbace novih 17 himni (u 32 minuta). Ovo je u svakom smislu povratak benda zvuku 90ih, klasičan njihov NYHC sa prepoznatljivim Louvim režećim vokalom, pravo „buđenje usnulog zmaja“. Nema potrebe da idem u dublju analizu pesama jer jednostavno, pustim disk da ide i vrtim ga dok ne izađem iz gajbe.
(Zgro)
Slapshot 16 Valve Hate, LP (Backbite)
Sredina zadnje decenije prošlog veka jedna recenzija kaže sledeće: “…Produkcija je super, majstor otpevao brutalnije nego ikad. Mogu misliti šta će The Smiths reći kada čuju kako ih je odsvirao Slapshot. Ne znam šta da kažem, nisam baš otkinuo. Album je po rangu iza Step On It i Sudded Death Overcome… Zgro u fanzinu “3 drugara”. OK vodeći se time i ne bi se preterano iscimao da ih nabavljam. Međutim ovo je prvi album koji mi je upravo on snimio par godina kasnije i zato mi je posebno drag. Slušao se do besvesti i zna se napamet. Jeste, nema višeglasnih refrena po kojima je bend bio poznat, više je ovo jednostavna ploča ali ali ali. Ovo je zakon! I tekstualno je ludilo, majstor radi ono što najbolje zna. Provocira. Samo treba pročitati tekst pesme “108” i sve ti bude jasno. Obrada Smithsa je odlična i to je pesma koju uvek sa nestrpljenjem očekujem na nastupima ali koju sam do sada samo jednom live čuo.Evo posle 20 godina, nakon što ga je “Lost & Found” objavio kao pict disc nemački “Backbite” je materijal reizdao na regularnom vinilu. Fotke benda, tekstovi, sve je tu. Pored originalnog albuma tu je i bonus od par pesama snimljenih u istom periodu. Svaka čast i njima i izdavaču na ovoj akciji. Veoma drag album!
(Nemanja)
Still Bleeding Outsider, 7” EP (Stand Strong, Rebuild, SKCNS)
Still Bleeding je relativno novo ime na srpskoj hardcore punk sceni, ali su muzičari koje čine ovaj bend već dobro poznati na lokalnoj sceni po prethodnom radu u poznatim bendovima poput Strive For More, Through These Eyes, First Flame, Lockdown, Ground Zero, Red Union i mnogim drugim. “Outsider” EP
je njihova debitantska singl ploča koja je pored pojavljivanja benda na kompilaciji Hardcore Novi Sad 2019. trenutno jedini objavljeni studijski snimak. Ploču otvara odličan intro u surf rock maniru koji momentalno vraća slušaoce u eru 50-ih godina kada je ovaj specifični podžanr rokenrola bio i te kako popularan. Moram napomenuti da gitara verodostojno prenosi vajb 50-ih uz pomoć delay i reverb gitarskih efekata dok ritam vozi svoju priču baš onako kako su to nekada činili surf rock bendovi. Primetno je da je i ostatak benda i te kako upoznat sa ovim žanrom, pa je samim tim čitav dojam celokupan. Nakon odlične uvertire sledi “Back To The School”, znatno žešča kompozicija koju krase hardcore punk rifovi uz odlične rock’n’roll deonice koje su sve prisutnije kako pesma odmiče, a Milomirov vokal i bekapovi ostatka ekipe daju poseban šmek čitavoj pesmi. Ova stvar donekle definiše sam zvuk benda uz par varijacija u muzičkim žanrovima koje predstoje na sledećim numerama, čineći Still Bleeding unikatnim bendom za ove prostore.
Sledeća je “Outsider”, pesma znatno sporijeg tempa i koja svojom strukturom ima karakterističan hardcore punk šmek, a himnični singalongovi koji su prisutni u većem delu posebno će se dopasti fanovima ovog muzičkog žanra. “Outsider” takođe poseduje i gitarski solo koji je pametno osmišljen i implementiran baš na pravom mestu, pa samim tim ne remeti strukturu čitave kompozicije. Sledeća pesma na ploči je “Unity”, stvar koja odiše klasičnom punk rock melodijom koja je karakteristična za kalifornijske bendove koji su prašili 90ih, ali pritom sadrži i momente koji dosta podsećaju na ono što su nekada radili RKL. “Unity” takođe poseduje i par bubnjarskih deonica karakterističnih za rockabilly muziku, pa samim tim bend ne ostaje dužan ni tom delu publike. Sasvim je očigledno da su refreni uža specijalnost benda jer svaka pesma poseduje odlične pevljive refrene.
“Stand Strong” je sledeća stvar koja znatno sporijim tempom lagano najavljuje završetak odličnog izdanja veterana novosadske HC punk scene. Ova pesma takođe poseduje fenomenalan kratak gitarski solo koji je kao i kod gorepomenute “Outsider” ubačena na idealnom mestu. Potom ide “Devil In Me”, još jedna kratka brza stvar kojom Still Bleeding završava fenomenalan EP, ostavljajući utisak kako bend poseduje verbalne i muzičke sposobnosti da se izrazi kroz više muzičkih pravaca, a da pritom ne izgubi suštinu hardcore punk zvuka. Omot izdanja čine fotografija skejtera koji drži skejtbord na trotoaru, a unutrašnji deo sadrži sve potrebne informacije o samom bendu,
fotografije članova i tekstove pesama. Ploča je objavljena zahvaljujući saradnji Stand Strong Records, Rebuild Collective i SKCNS, ali je material takođe dostupan i na bandcamp stranici samog benda.
(Đorđe Miladinović)
Syndrome 81 Beton Nostalgie, LP (Destructure, Sabotage)
Syndrome 81 je francuski bend koji se šeta u svom zvuku od Oi!-a do street punk-a pa čak i HC sounda dodirujući i momente koji podsećaju na pozne radove voljenog nam Blitz-a sa sve sintisajzerima. Mnogi znaju sve o ovom bendu, vole ga, prate i znaju uveliko sve i o materijalu sa ove ploče. Ovde imamo gatefold vinyl kolekciju ranijih EP izdanja, pesama sa kompilacija, demo snimaka i split izdanja. Ukupno se nalazi 18 pesama na odlično presovanom vinilu uokvirenim lepim crno-belim crtanim omotom. Svim ljubiteljima francuske škole punk Oi! zvuka preporučio bih da obavezno nabave ovo izdanje. Bend vredno radi na novom albumu i dok ovo pišem (20.2.2019.) uveliko se nalazi na američkoj turneji.
(Miša Fat Youth)
This Means War! Heart Strings, LP (Pirate Press)
Ovaj belgijsko/holandski punk rock sastav relativno je friško ime na sceni (iako je sklopljen od iskusnih muzičara koji su svirali u Discipline, Backfire, Convict), nastao je pre svega dve godine, ali je za kratko vreme uradio mnogo. Debi EP smiksali su u Bostonu kod Jasona iz Defeatera, nastupili su na brojnim festivalima – Sound Of Revolution, Punk & Disorderly, amsterdamski Rebellion, svirali kao support Sparrerima na njihovoj klupskoj nemačkoj turneji i pred sam kraj 2018. izbacili prvi album na kojem se nalazi deset njihovih pesama i obrada “Off With Their Heads” (OFC). Himnično, pevljivo, melodično, sve u svemu, sasvim pitko štivo za koje bih, prema zvuku, pre rekao da dolazi iz Kalifornije nego iz Evrope. Imaju dodirnih tačaka sa Street Dogs, samim tim i sa starim Dropkickom ali i bendovima sa zapadne obale.
(Zgro)
V/A Hardcore Novi Sad 2019, CD (SKCNS)
Novi Sad ima scenu. Ima tradiciju. Matorce koji se godinama ne predaju te i dalje svom silom guraju priču dalje, ali i klince koji su za sad dostojni nasljednici te priče. Dok se gomila grupa širom Ex-Yu pogasila nakon kratkog buma od prije par godina na hardcore punk sceni (ili mi se čini jer sam tad bio aktivniji u tome) ovaj CD je čvrst materijalni dokaz da u ovom gradu ljudi ne posustaju. Na kompilaciji se nalazi 14 bendova, sa 23 pjesme, i ukoliko se ne varam mislim da je uglavnom riječ o do sad neobjavljivanom materijalu. Što se tiče zvuka, ima svega, od street punka, klasičnog hardcore panka, preko najtežih metala do akustičnog emo pojanja. Što je meni uvijek bilo do jaja, iako je to jedinstvo na sceni u praksi teško izvodljivo jer su pankeri puni (by the book dozvoljenih) predrasuda. Ovo je još jedno u nizu od izdanja SKCNS-a. Ne bi bilo fer da izdvajam bendove jer zbog već spomenute šarenolikosti meni lično neki leže više od ostalih, ali u svakom slučaju CD se u kolima vrti bez preskakanja. PS dizajn covera je bruuutalan (he-he)!
(xBrokenx)
Wallbreaker s/t, 7” (Refuse Records)
Evo nam novog benda sa likovima koji nisu baš toliko mladi. Jedan od njih je svirao na prvom Coke Bust albumu što se i da primetiti. Vrlo brzo se cela priča odvijala. Demo kasetu su sami objavili, svirali po istočnoj obali američkog kontinenta, uzeo ih Refuse pod svoje i objavio im singl + album, organizovao turneju i sa njima po Evropi promovisao celu priču. Ono što imamo ovde je 5 stvari sa pomenutog demo snimka. Zvuk se može okarakterisati kao mix Tear It Up-a (sa kojim su momci veliki prijatelji) i ranog Coke Bust-a, dakle do perioda kad nisu poludeli sa brzinom. 7 i po minuta hardcore/punka kakav bi se skroz uklopio u ono što se dešavalo i bilo aktuelno početkom ovog veka. I tekstovi su OK, provlače teme konzumerizma, odrastanja u panku i svakodnevnoj borbi čoveka u modernom svetu. Sasvim solidan singl.
(Nemanja)
Wallbreaker Democracy Dies, LP (Refuse Records)
Wallbreaker, novi SxE(ne i youth crew) bend iz New Jerseya ali se ekipom koja je dugo aktivna i koja je sarađivala sa bendovima kao što su Coke Bust, Sick Fix, Wormeaters etc… i čiji pevač uveliko radi na knjzi o HC Punk Thrash bendovima iz kasnih 90ih i 2000ih. Ovo je prvi LP snimljen odmah nakon EP-a iz 2017. Vinil u izdanju “Refuse Records” sadrži 12 brzih pesama koje nose dozu thrashy hardcora, old school HC-a koji podseća na rane radove Agnostic Front-a iz “Victim In Pain” ere (što se primeti na početku albuma) sa ponekim breakdown delićima bez preterivanja. Ova ”raznovrsnost” čini ovo izdanje dovoljno dobrim da iskoči iz proseka, što bi značilo da je “Democracy Dies” interesantan i nimalo loš ali ne baš i album koji je nezaboravan. Ne znam da li izdanje ne poseduje inner sleeve ili nam je poslat tako pa nije bilo moguće proučiti tekstove ali zaključuje se da dominira kritika trenutne američke politike. Inače, lično sam primetio (zato što mi je zabolo pijuk u uvo) malo slabije sviračko umeće bubnjara koji je na nekoliko mesta ispadao iz tempa ali na kraju me to nije omelo da uživam u ovom izdanju. Ko voli brzi pissed off (što bi stranci rekli) hardcore/punk i remek delo zvano “Victim In Pain” a neki kažu i SSD neka posluša “Democracy Dies”. Sigurno će mu se svideti, meni jeste. p.s. Neka recenzija kaže da se može slušati i kad se ganjaju nacoši.
(Miša)
