Beach Rats Wasted Time, 7” (Bridge 9)
Ide Ari iz Lifetime ulicom i sretne ekipu iz Bouncing Souls.
– Jesi čuo ko se doselio u naše selo pored okeana?
– Šta, ko?
– Brajan Bejker.
– Ajme!
– Aj ga cimnemo da napravimo bend.
I nije vic – tako nekako biva u Azburi Parku, mestašcu na plaži u Nju Džerziju. I očas posla portali pričaju o novoj supergrupi koja je za dan spržila i izbacila EP, što je malo dosadno i ne toliko pank, kao ovaj je svirao ovde, onaj onde, jedino bubnjar nije nigde, jadan. Al’ naravno da nećemo svi ostati imuni na supergrupa priču, odnosno novi bend nekog od tih tipova – ja sam npr. sucker za sve što ima veze sa Lifetime-om. Ari Kac, poznat po svom uplakana beba-hrapavom glasu, nakon brojnih elektro projekata, u skoro pedesetoj snima najpankerskije izdanje posle “Hello Bastards”. Nažalost, vokal mu nije tako hrapav više, a na ovom izdanju je po prvi put i malo tiši i utopljen u miks. EP ima pet pesama u nekih devet minuta, i sve zajedno ne zvuči loše. Neće oduvati one koji se nalože kad čuju ko je sve u bendu, ali ima svoj zvuk koji je kao malo pankerskiji i prljaviji Lifetime, sa kalifornijskim (Descendents i Circle Jerks, ne NoFx) i 80s hardkor prizvucima. “Lonely For The Night” je npr. lep melodični hardkor, sa sporijim delom koji zazvuči kao Bad Brains, pa i vokal ima lep eho efekat koji dodaje tom utisku. U “Stay All Night” Ari opet peva o slušanju ploča noću sa drugarima (o čemu je pevao i pre 12 godina na poslednjem Lifetime albumu), pesma liči na Lifetime, s tim što ima kul solo na kraju.”Sports stink”? Asocijacija na 7 Seconds je na mestu, s tim što ima kul sporiji deo na kraju, a tekst je takav da možeš da poveruješ kako stariji čovek ima potrebu da kaže kako ga sport smara, svo to grupisanje, fejk prodavanje priča o sportistima koji su ponikli iz blata itd. No team, no rules, no sides, no follow, no culture, it’s all jive, kaže. “Skins, Brains And Dubs” ima strava Dag Nasty deo na kraju, verovatno najboljih 20 sekundi na EP-u. Zato je Bejker majstor, doda malu foricu u jednostavan rif, i eto magije. Zato je i ova vrsta muzike super, jer je najteže napraviti dobru jednostavnu pesmu. Za kraj “Wasted Time”, pank rok stvar u kojoj se čuju gore pomenuti kalifornijski uticaji. Tekstovi su dovoljno zanimljivi da zaintrigiraju i uvuku čitaoca-slušaoca u svoj svet, ali ne toliko poetični kao Lifetime. Ovde se pominje slušanje ploča i pušenje gandže, ima više parola koje ne nose toliko značenja. Ari je prešao put od hermetične poezije do lajni koje više liče na Murphy’s Law (shit’s too hard, world’s so mean, you’ve got no choice, records + weed). Ko ima internet, klik na Jutjub, pa možete preslušati i sami, neće biti Wasted Time.
(Lopušina)
Candy Good to Feel, LP (Triple B Records)
E, do jaja. Nije prošlo ni godinu dana od njihovog prethodnog izdanja, a evo ga već novi Candy album na “Triple B Records” koji danas ima opasnu ekipu bendova na okupu. Agresivni trashy hardcore, koji ne prati moderan breakdown ili metalcore trend, već isporučuje devet novih autentičnih stvari (najbolja mi je „Lust For Destruction“) u 20 minuta koje prati jednako originalan artwork na oba izdanja. Primitivni pank kejos, ekstremni hardcore i doza Integrity je sve što ovaj album čini jednim od najboljih ove godine. Momci su izgleda u stvaralačkom naletu, tako da možemo još svašta dobrog očekivati od njih. Album se završava nekom indie stvari, totalno odsečenoj od ostatka, ali nema veze, ne smeta. Sve u svemu, sjajno izdanje. Jaka četvorka i topla preporuka svim ljubiteljima bendova poput Integrity, Turmoil, Power Trip.
(Šolja)
Converge Dusk In Us, LP (Deathwish/Epitaph)
Kada sam malo podrobnije istražio bend Converge skapirao sam da imaju brutalnih pesama koje odlikuje teška matematika koju retko kada mogu da podnesem, ali definitivno u njihovoj dugogodišnjoj karijeri dominiraju hitovi. Bend ništa nije novo izbacivao od “Jane Live” koji je izašao prošle godine, koji je u suštini live izvedba albuma “Jane Doe”. Pre toga izbacili su album 2012. Tako da je singl “Eve” koji je izašao početkom 2017. ukazao na povratak ovog benda novim izdanjem. Sa svojim stilom i dužinom nagovestio je da će pesme na novom albumu biti sabijačina i ne preterano petljanje sa matematikom. Potom su na netu izbacili još koju pesmu sa dolazećeg albuma koje su takođe trajale ispod 3 minuta i definitivno ubile svaku sumnju da album može biti loš.
Nedavno sam naleteo na neki intervju u kojem su otkrili da su oni ceo singl “Eve”, kao i EP, odnosno “Dusk In Us” snimali u cugu ali nisu uspeli da se dogovore šta će izbaciti na albumu pa su onda sve to rasparčali u tri dela i sva tri kidaju. Vinil “Dusk In Us” pazario sam tokom boravka u Berlinu, pa da počnem od prvog utiska a to je omot koji je radio njihov pevač i u klasičnom je Converge stilu – ljudska figura pod nekim platnom, u ruci drži klasje, uz mnoštvo detalja, crno-srebrne nijanse koje se presijavaju kao dobro uglancani metal. Pod rukom ozbiljna gramaža. Ploču otvaram tek kad sam stigao kući u Sombor. Ispada mi ozbiljna “knjiga”, dizajn isti kao i na prednjoj strani. Krećem da listam, na levoj strani je naziv pesme (ukupno ih je 14), na desnoj odgovarajući tekst, uz brdo detalja. Dizajn kida. Pesme su kratke i nabijene energijom, nema previše pametovanja i većina ih je jednostavna što ih je učinilo mnogo prijemčivijim za uši i definitivno imaju taj catchy vibe.
Izdvojio bih nekoliko najupečatljivijih, ličnih hitova poput: “Under Dures” i “I Can’t Tell You About The Pain” koje su brze i dinamične sa teškim deonicama kao i pesma po kojoj album nosi ime a koja je savršeni sporać za kraj A strane. Drugu stranu otvara fantastična “Wildlife” a za njom i “Murk & Marrow” koje kidaju. Zatim kreće bas deonica koja dominira kroz celu pesmu “Trigger”… Potom sledi mid tempo na pesmi “Broken By Light” kao i “Canibals” sa savršenim nabod delom na kraju… B strana nekako ima više udarnih pesama u odnosu na stranu A. Definitivno najveći hit na albumu je “Reptilian”, pesma koja ga zatvara, sa sablasnim istočnjačkim uvodom koji prelazi u apsolutni pakao. Srednjeg je tempa koji fino vozi od početka do kraja kada ga bukvalno zakuca i izaziva eksploziju energije za savršeni kraj.
(Zurke)
Don’t Sleep Bring The Light, 7” (Reaper Records)
Don’t Sleep je relativno novo čedo Dave Smalleya koje je nastalo u Pensilvaniji. Ostatak ove petorke mi je gotovo nepoznat iako se pominje par bendova s kojima se dovode u vezu od kojih se sećam samo imena The Commercials od pre dve decenije, ali nisam siguran da sam ih ikad slušao. Uglavnom, za bend sam saznao kada je “Dying Scene” izbacio prvu vest o njima zajedno sa pesmom “Bring The Light”. Ubrzo je usledilo izdanje na kojem se nalazilo sedam stvari. Početkom 2018. nabavio sam ovaj njihov novi singl ukupnog trajanja šest minuta. Prve dve pesme, među kojima je i ta naslovna, nalaze se i na tom debi izdanju. Smalley ima toliko prepoznatljiv glas da ga je jednostavno nemoguće ne provaliti iz prve. Fine melodije na “Bring The Light” i “Lazarus” nekako su mi najbliže Down By Law-u, dok ta treća koja je u stvari i jedina nova može da ide u paketu sa melodičnim punk/HC stilom koji smo čuli kod benda World Be Free. Nadam se da je ovo samo fina uvertira u dugosvirajući album koji bi po logici trebalo da je sledeći na redu.
(Zgro)
Fiddlehead Springtime And Blind, LP (Lockin’ Out, Run For Cover)
Dok sam gledao Pat Flyna iz Have Heart, kako nastupa live sa svojim novim bendom Fiddlehead, pomislio sam „ala je osedeo“. “Ih, bolje ćuti”, trgoh se posle, “Pa nisi ti kanda dugo video sebe na šta ličiš.” Kažu da je tu još neki braša iz Basement, da ne kopam sada po mreži, verovaćemo, a pogotovo će vam biti jasna ta činjenica čim pripušite dugme play. Tu je još i Shawn Costa, takođe iz Have Heart-a, tako da je ovo skup hardcore veterana, ali sada u indie rock izdanju. Iskreno posle dobrog EP-a “Out Of The Bloom” iz 2014. nisam ništa čuo o ovom bendu. Nikakve svirke, najave izdanja, bukvalno ništa do ovog albuma… a sada sve pršti na sve strane. Sa razlogom jer je ovo sjajno indie rock izdanje koje je kompletno posvećeno Flinovom gubitku oca i odnosima u porodici. Odlično otpevan, za razliku od drugih projekata u kojima je bio, jel? Omiljena pesma: „Lay low“, za ljubitelje zvuka Title Fight, Jawbreaker, Seaweed
(Šolja)
Fuerza Bruta Verdugo, LP (Rebellion Records)
Oko ovog benda dosta se podiglo prašine. Ne mali broj ljudi kojima verujem na preporukama nahvalili su ga pošteno. Preslušao sam ga prošle godine, nisam pao na dupe, ali kao OK je. E onda mi se ukazala prilika da ih vidim uživo, u Nemačkoj, kao predgrupu Battle Ruinsu i samo nepravdom bili su u senci izhajpovanim Bostoncima. Gledalo ih je duplo manje ljudi ali je atmosfera bila odlična. Tada sam se uverio da je Fuerza Bruta definitivno bend koji je uživo bar duplo bolji nego na izdanju. To me je i navelo da im ipak dam drugu šansu. Preslušao sam ih ponovo jednom, dvaput, tri puta i polako album mi je legao. Dosta dobra himnična priča koja vuče inspiraciju iz punk Oi zvuka s početka 80ih koji svi, bar se nadam, volimo… Pevanje na španskom, 8 pesama, 18 minuta i isto toliko sekundi. Tekstovi su takođe tu, iako pojma nemam o čemu pevaju, rekao bih da je u njima jaka antifa poruka. Izdanje je već doživelo nekoliko printanja i ovo je prvi put da se zvanično pojavljuje u Evropi. Nikakve ultra giga mega limited akcije, što je OK jer se o bendu dosta trubi a ovako su ipak ispali fer i prema fanovima, za razliku od benda kojem su u Berlinu otvorili koncert. Oni koji ističu da im je ovo jedno od najboljih izdanja iz prošle godine ne greše puno. Nabavi.
(Nemanja)
The Get Up Kids Kicker, EP (Polyvinyl Records)
The Get Up Kids su jedan od onih bendova koji apsolutno svi navode kao svoje uzore uključujući i mene. Nakon 7 godina od kada su se ponovo sastali i izbacili “There Are Rules” TGUK su periodično bili aktivni dok novi EP “Kicker” nije najavljen iz vedra neba; u pitanju su 4 odlična hita koja za kratko vreme bez po muke stvaraju nostalgičnu vrednost za kojom smo svi toliko žudili. Ono što je uvek posebno krasilo njihove pesme jesu osećaj za melodiju i prepoznatljivi sintovi klavijaturiste James Deweesa koji već na uvodnoj “Maybe” stvara prepoznatljiv STWHA vibe, onaj koji smo mislili da je potpuno ispario nakon izdanja “On A Wire”.
Produkcija je međutim na trenutke pobacana malo na sve strane, pesme sa parnim brojem naspram neparnih imaju potpuno drugačiju dinamiku što na neki način dodaje na sirovini bez koje nam “Four Minute Mile” ne bi bio ono što je danas. Još jedan ključni faktor ove ubitačne formule petorke jesu vokali Matt Pryora i njegova sposobnost da napiše ili dobar refren (“Better This Way”) ili da ostvari izuzetno lep i introspektivan pristup sa još boljom gradacijom prisutnoj na “My Own Reflection”. Ipak kao favorit ovog puta izdvajam pretposlednju i najdinamičniju stvar na celom EP-u a to je “I’m Sorry” gde vokali gitariste Jim Suptic odnose show, baš kao što je to uradio na “10 Minutes” ‘99.
Jedina mana ovog izdanja jeste to što je dosta kratko, pogotovo ako uzmemo period koji je prošao između. Iskreno, nadam se da će članovi benda bar malo izmeniti svoje dnevne rasporede i time pronaći vremena za probe, pa i koju svirku više (naravno tek nakon što klince odbace u školu). FFO: Saves The Day, The Promise Ring, Motion City Soundtrack etc
(Mika)
Harm’s Way Posthuman, LP (Metal Blade)
Fuh fuh fuh fuh fuh (karate moves). Gledao sam Harm‘s Way nedavno u Pešti na metalcore fešti (*Mika Antić) i razduvali su me. Bio sam najnadrogiraniji lik tamo. Sinusi su me toliko spustili da sam samo tražio mesto gde da legnem na pod, gde da nađem oči koje su mi ispale od bolova negde kod tonca levo. Tako da sam koncert pre poslušao nego pogledao, ali bio je sjajan. Sa sobom su poveli britanski Renounced i novi US metalcore bend Sanction, a povod Euro toura je, naravno, bilo novo izdanje „Posthuman“ za “Metal Blade”. Nije mala stvar. Valjda. Posle više od deceniju postojanja, ova Čikago petorka razvila je svoj zvuk od powerviolence hardcore uticaja, preko 90s metalcore distopije, do death metal i industrial upliva na novom “Posthuman” izdanju, na kom su i dalje agresivni breakdown elementi, još bolji glas, isto sjebani tekstovi. Bend je često izložen kritici u HC krugovima zbog svog kreativno evolutivnog procesa i upliva raznih muzičkih pravaca u svoju distopijsku viziju sveta, ali to su uglavnom oni koji se drže Slapshota, Agnostic Fronta ili H2O, a koji već deset godina nisu čuli novi bend odnosno slušaju samo nove stvari svojih starih heroja. Anyway, “Posthuman” je dosta dobro osmišljen album, bend prati i dalje rame uz rame Code Orange ekipu sa novim hardcore talasom i, i dalje straight edge. Odličan soundtrack za vežbanje. Nije za vožnju bicikla u urbanim uslovima. Provereno. Ni za pešačenje sa ovim u ušima. Video sam kako Zaviša izgleda neki dan dok šeta i sluša Vein. Nije mi se svidelo, a znam čoveka. Užasno. Omiljena pesma: „Become A Machine“. Za fanove Code Orange, Incendiary i sličnih bendova, a ocena bi bila 3.5/5.
(Šolja)
Heresy Face Up To It, 2×12” LP + CD (Boss Tuneage)
Heresy je bend koji su osnovali klinci, niko u bendu tada nije bio punoletan. Bubnjar Steve imao je svega 15 godina ali ga je krasilo svakodnevno vežbanje. Od početka bili su veliki prijatelji sa Napalm Death sa kojim su često deili binu kao i želju za sviranjem brzog hardcore/punka. Kruži priča da su se bubnjari pomenuta dva benda takmičili ko može brže da svira. U svega četiri godine rada Heresy je uspeo da izgradi ogromnu bazu fanova, svira po celoj Evropi i objavi par izdanja koja su neizostavni klasici hardcore/punk zvuka. Ovde imamo njihov jedini LP, album objavljen pre tačno 30 godina, za koji mnogi smatraju da ga je upropastila produkcija. Na reizdanju koje je “Boss Tuneage” priredio, tri decenije kasnije, bend je dobio produkciju kakvu je želeo, ali bolje ikad nego nikad. Navodno, ovde je sve remasterizovano i odrađen je novi miks. Kako sam ja duduk za te pojmove meni to ništa ne znači. Mogu samo reći da zvuči odlično. Specijalno (re)izdanje odrađeno je kao dupli LP. Tri strane sa muzikom i jedna prazna. Pored pesama koje su se našle na izdanju iz 1988, spakovan je i bonus od par stvari koje su se onomad pojavile samo u Japanu. Ukupno 25 stvari, među kojima je i par obrada, čak dve od DYS i po jedna od Youth Of Today i Siege. Omot je odrađen carski. Gatefold, dosta postera, svi tekstovi i liner notes svih članova. Iz njih saznajem da je pevač već duže vreme u Australiji tako da su priče o reunionu ravne nuli. No dobro, možda je tako i bolje. Iako je samo te 1988. izašlo sigurno tridesetak vrhunskih izdanja, “Face Up To It” je na samom vrhu. Idealno za klince da uz lektiru nauče lekciju a za starije da se podsete ovog remek dela.
(Nemanja)
Kurve s/t, LP (Dostava zvuka + Dirty Old Empire)
Prošlo je već šest godina od prvog izdanja Zagrebačkog benda Kurve, i neke 4 godine od kako sam prvi put čuo za bend. Mislim da je bilo malo pred izdanje drugog EP-a. Sećam se synth-pop “reklamnog spota” za “Sviraj pank”, koji je žestoko podsećao na nešto što bi (i što jeste) Dean Dirg uradio na svakom albumu, barem jednom. Sećam se da sam obrnuo taj prvi EP i bio u fazonu “jebote, kakav bend”. Muzika je bila sirova i brza, ritam je gazio sve pred sobom, a gitarske deonice su opet mirisale na miks trash-a i rokenrola. Podsećalo me na nešto što su RKL radili u svoje vreme. Ne toliko po samom zvuku, već po mešanju pravaca koje, ako se mešavina poklopi, karakteriše neke od meni najboljih bendova. U srži je surovi pank, tu nema sumnje. Ali momci znaju jako dobro da sviraju, i to vrlo dobro pokazuju. Posle 3 EP-a, pred nama je konačno prvi LP benda. Album sa sobom ne donosi ništa novo muzički, do kolekcije prethodna tri EP izdanja. Ali je prvi nosač zvuka za bend.
Omot LP-a je vrlo jednostavan. Crna i bela strana, obe sadrže po cirka 1.5 EP-a, sve ukupno 15 pesama. Nijedna nije stiskavac. Sam izgled LP-a jeste vrlo jednostavan (to su Kurve, crno-na-belo), što jeste prikladno, s obzirom da predstavlja kulminaciju prethodnih šest godina rada, i sve faze kroz koje je bend prošao. Album počinje pesmom “Svi u Napad” sa “…su bolje majke” EP-a. “Umreti časno je samo reklama.” Rečenicu sledi napad garažnih rifova, koji voze noge u prvu šutku. Sada, gledajući unazad, čuje se da je bend bio odlično usviran od samog početka, i imao čvrst temelj koji nikada nisu napuštali, već samo obogatili. Vito vrišti o tome kako uvek možemo umreti za njegove ideale. Kada već nemaš nikakvih drugih, uvek ti neko može prodati svoje. Samo ti ajde, on će za tobom. Pa i ako umreš, umrećeš časno, a to je najbolja reklama. U “Od Sutra” bas reže i trese te iz gaća od početka pesme. Tekstovi na beloj strani su znatno mračniji od crne strane, čemu doprinosi ova stvar. Svima poznat osećaj nemanja volje, i ubeđivanja sebe da će sve biti bolje sutra. Bitno je napomenuti da je Šabo zapravo glavni tekstopisac u bendu, i da čovek ima neverovatnu sposobnost da pogodi tvoj balkanski mentalitet, makar malo, u svakom svom tekstu. Ironično nazvani “Sretni dani”, govore o koristoljubivosti ljudi, i koliko su ljudi voljni da se “ližu” sve dok je sve super. U prevodu – super smo dok ti ne zatrebam za nešto.
Melanholija nastavlja i pogađa “Ravno u srce”. Bend usporava i pušta Vita da oslika tužnu sliku naivnog mladića, punog ideala. A zatim ubrzava, kada ga udari šamar realnosti kada shvati u kom svetu odrasta (Lijepo sam pitao, kamo to ide? Ravno u srce. Tako je reko. Mahni još jednom, da dobro te vide, jer ne idemo nikud, a to je daleko)
Let u sunovrat završava se sa “Mi budućnost”, ujedno i poslednjom stvari sa prvog EP-a, i verovatno mojom omiljenom pesmom sa ove strane ploče. Kurve poručuju – nema budućnosti, biće samo gore – smrt svima, i vrlo mračnom slikom završavaju svoj prvi EP (Treba snage za ne imat snage, nemam snage za ne imat snage).
Prvi EP je gotov, ali ploča još nije. Međutim prethodnih pet pesama po mom mišljenju, predstavljaju srž benda. Njihov osnovni zvuk i potpis, galopiranje u propast, i ono na čemu bend gradi u narednim pesmama. Promene se mogu čuti već na sledećoj stvari “Brodovi”, koja govori o poraženoj mladosti, koja brine samo o novcu, i savija kičmu kome stigne za lovu. Mene posebno pogađa ova stvar, jer svake godine mi se sve više drugara “otisne” u inostranstvo. Nije lako otići – još je teže ostati. Usran si kako god okreneš (Mladost snaga, mladost mrtva je. Mladost potapa, svoje brodove).
Bela strana ploče završava se pesmom “Olovo”. Ponovo bas gitara vodi kolo, i mnogo više dolazi do izražaja nego ranije. Ceo bend iz pesme u pesmu pokazuje da zapravo zna jako dobro da svira, a još bolje da svira zajedno. Stvar peva o strahu od samoće, i tome kako je nekad teško pružiti ruku (bivšem) prijatelju (ili nekome ko je bio nešto više od toga), nakon što taj isti pogreši i sjebe te (Ponekad tako je teško, pružiti ruke. Olovni balvani cijeli, i na kraju kuke).
Crna strana otvara sa “Duh u boci” – Nema potrebe objašnjavati o čemu peva stvar, očigledno je. Ali ne priča o tome u klasičnom strejterskom fazonu: “Droga je smrt, samo reci ne.”, već više pokušava da se saoseća sa protagonistom pesme, i da objasni stvari iz njegovog stanovišta. Sve ove pesme jako liče na lična iskustva. S jedne strane to čini tekstove sjajnim, s druge strane – jezivo realnim.
“Trgaj stanice” (ponekad poznata i kao Drkaj stranice) je fan favorit, makar mislim da je bila na nastupu u Beogradu. Miriše na baladu. D-Beat sevdah. Kurve nam polako otvaraju dušu. Bend ima snimak sjajnog nastupa sa čovekom koji je uradio omot za prva 3 digitalna EP-a – Toni Plutonij. Dok bend svira u Vintage Industrial Bar-u, Toni (u jednodelnoj pidžami), ispred benda, kida stranice iz knjige Nives Celzijus – “Gola istina”, i baca u publiku. Ludilo. Od svih stvari, ovde Vito pokazuje koliko zna da peva. Čovek ima glas kao svila. Što bend više pesama namiče, to sve više svaki član dolazi do izražaja, i svi ti momenti samo vuku bend napred, sve više i više. “Sviraj pank” je himna. Ortak i ja je tražimo na svakom koncertu, svakog benda na koji idemo. Bez obzira da li je bend koji nastupa zna, ili ne (Sviraj mi tri ista akorda, jedan za kurac, druga dva dobra).
Izlazak poslednjih 5 pesama (tj trećeg EP-a) obeležile su razne poteškoće. Inicijalno je planiran još pre tri godine, pod imenom “Gay RnR”, sa drugačijim zvukom. Ipak, Gago (bubnjar) tada napušta bend na neko vreme, i do njegovog ponovnog priključenja rad na EP-u prestaje. Sada su momci opet skupa, nenormalno nabrijani posle mini-srbijanske turneje od pre par meseci, dorađuju pesme, i izbacuju izdanje pod drugim imenom sa najjebačkijim kaverom koji sam video u proteklih par godina. Kurve ponovo jašu.
Same po sebi, pesme zvuče drugačije od prethodnih. Tu je i dalje ubijački ritam koji ne odustaje, i rokenrol vožnja na gitari, a-la Dean Dirg, ali vrlo je jasno da je bend dosta napredovao, i da se ne plaše da se igraju sa zvukom. Ima dosta čudnih stajki i prelaza, koji su me na prvo slušanje totalno izbacili iz takta (verovatno jer ih jednostavno nisam očekivao), ali sa svakim ponovnim slušanjem, pesme su zvučale sve bolje.
Tekstovi su i dalje sjajni, i osim u par navrata se jako dobro uklapaju sa muzikom. Pogađaju sličnu tematiku kao i na prethodnim izdanjima. Kurve vole luke i brodove, rat je sranje, a ljudi su sjebani. Ali ih i dalje treba voleti. Vrlo je lako prepoznati se u svakoj pesmi, makar na trenutak. Već neko vreme ljudi opisuju bend kao “galopirajući d-beat”. Taj motiv provlači se kroz bend na ovaj ili onaj način (na primer: sa majicama koje prikazuju scenu iz filma “Kum”, sa odsečenom konjskom glavom, i tekstom “Izvoli, oprosti” ispod), bend ga je totalno usvojio sa novim omotom, i početnim tekstom prve pesme “Na Obali Sreće” (Imao sam ludost jahača, bez konja i apokalipse). Od prvih taktova pesme, i Vitovog krika, jasno je da će album biti nabadački. Konji su besni, i pucaju laserima iz očiju. Tekst pesme govori o čoveku koji je na raskrsnici života. Obećava da će se promeniti, i da to više nije on, da će doći svojoj dragoj “na obalu sreće”, i da će biti štagod ona poželi. Međutim, kada pogleda iznutra, nema šta da ponudi, osim “svog đubreta”, i svih onih ružnih stvari koje izađu na videlo kada zapravo spoznamo nekog.
Možda moja omiljena stvar sa albuma. Vitovo vrištanje na sekund podseća na zapomaganje, dok tekst govori o lažnim obećanjima, pre nego što izdeveta poslednju strofu (I sunce peče i sunce gori, a crno teče, kad se otvorim).
Uvod sledeće stvari toliko miriše na Dean Dirg, da nije moglo biti očiglednije. Kratki namig, očigledno uticajnom bendu. Mržnja je otrov, koja se jako lako krije u svima nama, poručuje pesma. Ali i te male sjebane ljude, koji ništa drugo ne rade do mrze, treba voleti. Svi smo u istim govnima, i pružiti ruku je možda jedini način da se izvučemo iz njih. “Ispovjed” je direktno vezana sa prethodnom. Ako te niko ne voli, makar će Kurve. Podeli sa njima sva sranja koja si pravio. Niko ti neće suditi, niti te ružno pogledati, niti šta dodati (Nema pravde, nema istine, nema karme, nema mistike).
“Praznina” mi je možda najneomiljenija stvar. Što ne znači da je loša, ali od svih ostalih, na nju se najmanje vraćam. Galopiranje poprilično usporava, i više zvuči na neki rokenrol. Čuo sam stvar uživo na koncertu u Beogradu, i ponovo, stvar ne zvuči loše. Samo mi toliko odskače od repertoara, kao kad bi Speedwolf odradio intermezzo za stiskavac. Možda se naviknem, ali baš mi odskače. I već poslednja stvar. Uvod u “Male pobjede” je lagano pevanje, koje liči na serenadu. Vrlo duhovito kada je jedna od linija: “A ljubavi mi birala usamljena kara.“ Divljanje se posle prve strofe nastavlja eksplozivno, jer se album mora završiti kako je i počeo – galopirajući s laserima iz očiju. Našem “heroju” u pesmi sve je pošlo nizbrdo, i sve odluke je napravio krivo, toliko da se o tome može napraviti pesma. Međutim, kada ništa drugo ne preostaje, treba znati slaviti sve te poraze. I možda, makar u tom apsurdu slavljenja svojih sranja i loših odluka, leže male pobede. Pošto Vito izrecituje svoju poslednju strofu, Kurve se pretvaraju u Annihilation Time tribute bend, na sekund, i jašu u zalazak sunca. Nadam se da ćemo ih videti uskoro, i da im neće opet trebati 4 godine.
(Dušan)
Line Of Sight Dissent, 7“ (Youngblood Records)
Evo konačno i jednog youthcrew benda sastavljenog od članova Mindset, Free, Pure Disgust i Protester. Ovo je odlično izdanje puno brzog, agresivnog hardcore/punka, specifičnog za youth crew žanr i definitivno najbolje što se od ovog žanra pojavilo ove godine, što i nije teško obzirom na prilično tanku konkurenciju. Jbg, izgleda da trenutno nije cool ovo, već samo nabadanje. OK, nema frke. Iskrena preporuka za ovu DC straight edge ekipu koja je na svom novom izdanju izbacila pet solidnih pesama od kojih mi je najdraža upravo naslovna.
(Šolja)
Makthaverskan III, LP (Run For Cover Records)
“Fuck you for fucking me when I was 17”. Ovakve reči, ovakvi tekstovi jasno vam daju do znanja da se radi o punk bendu jer ste se na prvu loptu već zapitali kakav je ovo pop sound. Da, u pitanju je siroviji, meni privlačniji pristup pop rock zvuku sa dosta punk attitude-a. Majin vokal je savršen na ovom, trećem, albumu i čak i ako se dosta drži tematike raspalih ljubavi uspeva da albumu da više osećaj nade, nego očajanja i totalno odvoji bend od mora dosadnih emo bendova u zadnjih par godina. Bend inače čini ekipa koja se poznaje još iz srednje škole u Geteborgu (Švedska) i ovaj album su izbacili za američku izdavačku kuću na kojoj su i Citizen, Title Fight, SDF, TJ, Basement i more drugih bendova novog grunge/emo/post hardcore talasa. Jeste da je album izašao krajem prošle godine, nepravedno smo ga propustili te ga toplo preporučujem svim ljubiteljima pop/indie rock zvuka & post punka. Omiljena pesma: „Comfort“. Ovaj album je idealan za one koji vole Bergman, dream pop, indie rock, post punk.
(Šolja)
Night Birds Roll Credits, CD (Fat Wreck)
Surferi iz pakla (tačnije, iz New Jersey-a) vratili su se sa novim albumom. Ovog puta samo 8 pesama, i ponovo na Fat Wreck-u. Lepo je ponovo čuti miks Adolescents-a i Dead Kennedys-a, mada ovog puta je to malo manje slučaj. Ovo je bend zbog kojeg sam zapičio u Budimpeštu 2014, i pratim njihovu karijeru od izlaska “The Other Side Of Darkness“, koji je verovatno njihov najbolji i moj omiljeni album. Par albuma kasnije, i par promena u postavi, i evo nas. Album otvara surf-punk instrumentalom i odmah uleće u “Onward To Obscurity”, koji je rađen sa Jerry A.-om iz Poison Idea, a odmah zatim “My Dad Is The BTK”. Slično kao na albumu “Born To Die In Suburbia”, surfovanje, pa nabadanje u glavu. Međutim onda bend usporava, transformiše se u neki stereotipični pop-pank Fat Wreck bend, sa pesmom “I Need A Torch”. Pesma totalno odudara od celog albuma, i od potpisnog Night Birds zvuka “surf gitaro, vozi me bezobzirno u pakao”. Ostatak albuma takođe. Više vuče na neki klasični pankić, nego na ono što sam navikao od ovog benda. To ne znači da je album loš. “White Noise Machine” je skroz u fazonu hardkora iz 80ih, “Radium Girls” je malo njanjava, ali i dalje interesantna (dodate klavijature me podsećaju na rane Misfitse). Album zatvara takođe sa instrumentalom “Roll Credits” i zapravo me od svih stvari najviše podseća na starije albume (pre Fat Wreck-a). Ali bend je oduvek imao brutalne instrumentale. Utisak o celom albumu – najslabiji od svih do sad. Ne loš, ima dobrih pesama, ali najslabiji. Možda sam samo očekivao više.
Bend trenutno svira kao petorka. Stari gitarista, koji je učestvovao na svim albumima do “Born To Die In Suburbia” se vratio, na neodređeno, tako da se nadam da ću ih uhvatiti uživo. Možda mi promene mišljenje o novom albumu. Ako imate priliku definitivno uhvatite bend uživo. Iako mi se ne sviđa ovaj album, verovatno mi je omiljeni “novi” bend i uživo uvek bude đuskanje i ludnica. Živi bili, pa videli.
(Dušan)
Nightbloomer Ruinous, EP (s/r)
Ovoga nema ni na soulseek, ni na bandcamp, ni na youtube. Okej, tamo negde je spot za pesmu “Invisible” ali to je to. Dvojac, Ulf & Mattias, ranije nosioci švedskog vegan straight edge benda Anchor, sada nastavljaju svoje prijateljstvo i kreativnost kroz bend Nightbloomer. Četiri super stvari, od kojih se tri bave sjebanim svetom kao i većina hardcore tekstova, dok je “Invisible” dosta personalnija stvar u kojoj Matijas priča o smrti svog oca. Bez obzira što su ova dvojica momaka bili pokretači i nosioci Anchora, nemojte očekivati ništa slično. Kao i sami što kažu, oni su odrastali uz švedske radio stanice, slušajući indie rock hitove i ovo bi bila najpribližnija odrednica ovog EP-a. Odlične melodične, pop deonice i sve začinjeno, snimljeno i producirano od čoveka koji je radio sa Franz Ferdinandom i The Cardigansima. Draža od ostale tri mi je stvar: „Hope Don‘t Live Here Anymore“. Ko voli Title Fight, Brand New, Citizen svideće mu se i ovo.
(Šolja)
Ponor Prah i pepeo, LP (My Favourite Records/DHPAK47/PDV)
Dugoočekivano izdanje od prekaljene Zg ekipe konačno je ugledalo svetlost dana. Prvi album izazvao je zaista bum na regionalnoj sceni i po meni, u vreme kada se pojavio, nesumnjivo bio album godine. Nakon nekog vremena stvaralačke pauze izbacili su novi album sa 8 novih pesama. Brutalni artwork radio im je Nadan i sam crtež govori o kakvoj muzici je reč. Ponor nastavlja u svom klasičnom d-beat crust maniru sa čestim uletima u metal. Još taj crni masni vinil na koji su sve to upakovali… jednostavno ovo izdanje sam morao da ubacim u svoju kolekciju. O političkom stavu benda govori sama uvodna rečenica iz filma Outsider: „Jeli, a šta ti znači ono A u O?“ što se i kroz sve pesme oseti, nije zakukuljeno ispod nekih skrivenih poruka pa da sada ti tu nešto treba da tumačiš i čitaš između redova već direktno -„kada dođe revolucija plesaćemo danima“. Odlična numera je druga na albumu „Naše sestre“ koja govori o temi o kojoj ne mogu da verujem da i dalje moramo da pričamo u 21. veku a to je ravnopravnost polova i prava žena. „Ili oni ili mi“ u kojoj jedan stih kaže „dok god oni jedu mi ćemo biti gladni“ šta reći – surova realnost u kojoj živimo. Odlična pesma sa sirovom bas deonicom koja joj daje glavni vajb. B strana kreće sa „Volio bih da…“, direktnom aktivističkom pesmom, sa tematikom koja udara pravo u čelo, o slobodi ljubavi („volio bih da on može voljeti njega, volio bih da ona može voljeti nju“) koja je na našim prostorima i dalje prohibitovana i stigmatizovana. Prilično agresivno i emotivno. „Naša noć“ je klasična stvar u Ponor maniru kako tekstualno tako i muzički, i kao da je nastavak pesme „Naš dan“ sa prvog albuma. Pretposlednja pesma „Iza maske“ donosi prvi „zakukuljeni“ tekst ali sa veoma jasnim opisom. Album zatvara pesma koja nosi naziv izdanja. Ona počinje sporim sablasnim introm a nastavlja klasičnom geteborškom školom blek metala, sporijim tempom i žuljanjem. Da zaključim, Ponor je izbacio jedno dobro izdanje, koje ipak nije ostavilo onako jak utisak na mene kao prvi album, ali je svakako vredno pažnje… i izdanje i bend.
(Zurke)
Regulate In The Promise Of Another Tomorrow, LP (Edgewood Records)
Jedan od specijaliteta odlaska na neke veće festivale jeste to što me primora uvek da preslušam sve bendove sa plakata kod kuće te na osnovu toga lakše se organizujem po pitanju odabira i finalnog rasporeda onih koje želim i uživo videti. Tako sam se, pripremajući za The Sound of Revolution u Ajndhovenu, prisetio jednog benda čiji sam EP nekad davno zakačio i usled naleta nekih drugih izdanja ga totalno potisnuo iz uma. No, Regulate me je svojim prvim albumom „In The Promise Of Another Tomorrow“ žicnuo i naterao da priznam grešku što im više vremena nisam posvetio ranije.
Album je najfiniji produkt njujorškog „pravo ti u facu“ hardkora koji ovog puta nije otišao u neke teže metal rifove, kako smo navikli u poslednjih par godina, već uspešno koketira sa jednostavnošću i direktnosti stare škole i upliva nekih melodija i ritmova za zaigrati koje nam je doneo Turnstile. Tekstovi se u nekim delovima provlače kao Suicidal Tendencies ispričavanje priče ali u nekom Biohazard maniru, pisani od strane adolescenta koji, ponajviše uz pomoć pojedinih izliva nezrelosti, mogu vas nagnuti ka tome da se u toj ritmično-plesnoj muzičkoj podlozi zanesete te doslovno uhvatite samog sebe kako se kurobecate posred šora! Ukoliko po strani ostavimo taj životinjski nagon, moram reći da me je ovaj album kupio sa dve pesme koje se nalaze na samoj sredini. Nakon čukačine i borbe sa cajkanima na ulicama Njujorka i obrazovnim sistemom države, sve naprosto staje i iznebuha utonjavate u melanholični vapaj gitare, na kojem bi mnogi emo bendovi pozavideli, te plutate negde između jave i sna, u tom čistilištu ništavila. Kome god je nedostajao njujorški hardkor, evo ga, vratio se na velika vrata.
(Zaviša)
Remission Enemy Of Silence, LP (React Records)
“The more you oppress me, the louder I will speak, for I’m the enemy of silence.” OK, posle 10 i kusur godina postojanja ovog čileanskog straight edge benda, par odličnih split izdanja, nekoliko EP-a i albuma “Accept” iz 2009. konačno dočekasmo drugi album “Enemy Of Silence”. Mislim, “konačno dočekasmo”, mhm, nas par, koje na prste možeš nabrojati jer bend nikada nije uplivao ni u jedan trenutni hardcore trend na sceni i od početka je gajio dosta smaknuti i zaboravljeni zvuk DC škole. Osete se uticaji, najviše Dag Nasty, a potom i Verbal Assault, 411, Farside i mid 80s emo upliva, naravno uz određeni youth crew background, koji je više specifičan za prvi album i ranije radove. Takođe, bez obzira na svoj post hc melodičan, melanholičniji sound, bend ipak dolazi iz Santjaga I, i dalje ima dosta političkih tekstova, pored emocionalnih cepanja, kao što su “Voices” ili “Enemy Of Silence”. Album je producirao Brian McTernan (Battery, Ashes, Biology) u svom studiju “Salad Days” u DC-u. Eto, ako tražite moderan up to date hardcore bend i izdanje, ovde ga nećete pronaći, ali pošto već čitate ovaj zine, ne verujem da ste iz te priče tako da toplo preporučujem ovu DC, pardon čileansku bandu.
(Šolja)
SNB Brzopletost, CD (SKCNS)
Jedan od aktivnijih novosadskih bendova prošle godine snimio je svoj drugi album koji je SKCNS objavio na disku tokom leta. Za one koji ne poznaju rad Skupljenih na brzinu da kažem da je bend originalno iz Kneževca i da je funkcionisao u drugoj polovini 90ih. Taj prvi period rada obeležen je debi albumom “Provincijalna urbanizacija”. Članovi benda su se potom razišli i raselili, a Ivek je u Novom Sadu 2012. pokrenuo novi SNB. Bend je svirački ostao na dobro ukomponovanom punk/rock-u, sa uplivima ska ritmova, novog talasa i psihodelije, u kojem se oseti snažan uticaj domaće scene i sastava kao što su KUD idijoti, Atheist Rap, Goblini, Džukele, Novembar, Šarlo akrobata… Na novom albumu nalazi se deset studijskih pesama, snimljenih u Socijala studiju, kao i jedna stara stvar u live izvedbi. Svi tekstovi su na srpskom jeziku a produkcija je veoma dobra.
(Sale)
Self Defense Family Have You Considered Punk Music, LP (Run For Cover)
“Hard to sing songs/that people love/about people in love”. Sećate se benda End Of A Year? Možda i ne jbg, ali to je bio naziv ove bande tamo sredinom dvehiljaditih, a zvuk im je bio mnogo bliže agresivnijem modernom hardcore-u tog vremena. Neke 2011-2012. cela ekipa menja ime u SDF i evoluira zvukom. Verovatno ne znate za njihov, nepravedno smaknuti dragulj od albuma, “Heaven Is Earth” iz 2015. Ovo novo izdanje savršenog naslova od 40 minuta čiste hipnotišuće post punk/alter rock vožnje snimljeno je u sedam dana. Do sada je ubedljivo najzrelije što smo čuli od ovog benda u koji sam se zaljubio u nekoj prodavnici ploča u starom delu Milana gde je album “Heaven..:” išao na razglasu. Prodavac je ličio na nekog nesretnog, zbunjenog new age rokera i rekao mi šta je u pitanju, da bih posle određenog vremena naišao na spot za pesmu “Have You Considered Punk Music?”, koji je sjajan, kao i njihov video za full album stream na tjubi.
Ali da ne otkrivam, pogledajte, poslušajte. Ako ste ikada imali dodira sa „Run For Cover Records“ izdanjima znate u kom smeru ovde plove lađe ili bar mislite da znate. Ovo je potpuno originalna ploča, od teksta i muzike do ideje. Gospodine Kinley, svaka čast. Bend peva o svakodnevnoj borbi, emocijama, smislu svega, bez distorzije i agresije. Neće SDF nikada biti veliki bend, to nam je svima jasno, jer da neko prepozna ovu veličinu moralo bi da se poklopi par zvezdica ali verujte mi na reč, ovo je jedan od tih bendova. Sve ovo previše liči na onaj Božićni paketić za koji si učio pesmicu i korinđao, a u kome su oraji i po koja pomorandža. Nigdi čokolade, a kamoli igračke. A opet, nikad slađa uspomena na vremena koja se sigurno ponoviti neće. Osim na ovakvim albumima. Za one koji vole bendove poput Title Fight, GlassJaw, Ceremony, ocena čista petica.
(Šolja)
Sheer Terror Pall In The Family, 7” (Reaper Records)
Uf… e ovo je jako dobro! Sheer Terror sam ispratio od samog početka. Njihov prvi album iz 1989. obavezna je HC lektira. Potom su imali i ovakvih i onakvih izdanja. Prošle godine posrećilo mi se da ih prvi put vidim uživo. Tada su fino odrali. Kada se pojavio ovaj novi singl, na neviđeno sam ga pazario i ostao zatečen već na prvo slušanje… Gitare ubijaju, aranžmani su fantastični, produkcija odlična a Paulov vokal reži kao i prvog dana. Gitarsita Garry Bennet (inače iz Kill Your Idols) definitivno je majstor koji zna svoj posao. Na ovom vinilnom izdanju, koje je prskano narandžaste boje, spakovane su četiri odlične pesme ukupnog trajanja oko 12 minuta, od kojih mi je “Get Me Off This Rock” za nijansu ispred ostalih. Ko pazari CD dobiće kao bonus još četiri stvari (prethodni singl kao i pesmu sa split singla sa Old Firm Casuals). Uglavnom, “Pall In The Family” je definitivno jedno od boljih izdanja ove godine koje me je navuklo da detaljno ponovo preslušam kompletnu diskografiju ovog legendarnog benda sa Staten Islanda iščekujući s nestrpljenjem novi album.
(Zgro)
Slapshot Make America Hate Again, LP (Bridge 9)
Gos`n Choke i ekipa, pred polazak na letnju evropsku turneju, objavili su novi album sa 11 pesama koje traju nešto malo preko 23 minuta. Na prvo slušanje ova ploča mi je čučnula mnogo više nego izdanja koja su objavljivali u poslednje dve decenije. Nekako bi mi sasvim logično bilo da je ovaj album izašao recimo nakon „Sudden Death Overtime“ pošto se na njemu nalaze stvari koje bi bez problema mogle da idu na njihova prva dva ostvarenja „Step On It“ i „Back On The Map“, ali i par pesama tempom sporijih i svirački složenijih u stilu upravo pomenutog „Sudden Death-a“.
Tu pre svega mislim na odličnu „Alone“, potom na prvi singl „Trainwreck“, kao i na „It`s All About You“ u kojoj bas gitara sjajno vozi puna tri i po minuta. Produkcijski – album je odličan, Choke-ov vokal i dalje onako ponosno reži kako smo i navikli, a Slapshot još jednom, nakon više od tri decenije postojanja, dokazaje da je jedno od malobrojnih iskrenih starih hardcore imena sa kojim odmah znaš na čemu si. Nema filozofiranja, kompromisa, koketiranja sa drugim pravcima, niti eksperimentisanja – jednostavno, to je to, hardcore/punk u svom najboljem svetlu.
(Zgro)
Strive For More Second Chance, 7” (Stand Strong/Rebuild/SKCNS)
Jedan od bisera novosadske HC scene iz druge polovine 90ih, drugi demo sa četiri pesme sastava Strive For More, konačno je objavljen na vinilu, u malom tiražu, ali kako sam čuo pre neki dan od Milomira (First Flame), pevača ovog benda, zainteresovani mu se i dalje svakodnevno javljaju tako da je u planu doštampavanje. Ko ne zna o čemu je reč, Strive For More je bio straight edge hardcore bend aktivan u periodu 1995-1998. kada je snimio dva demo snimka. Beograđani su ga smatrali gotovo svojim bendom. Ako je prvi demo bio u klasičnom tupa-tupa seXhc fazonu, onda je na ovom snimku, koji je urađen u februaru 1997. u legendarnom Matrixu, Strive For More pokazao svoju punu zrelost. Tempo je za nijansu sporiji a same pesme himničnije. Unutrašnjost omota krasi mnoštvo fotografija sa nezaboravnih svirki, uz par plakata i tekstove pesama. Ovaj singl trebalo bi da bude obavezan primerak svakog kolekcionara.
(Zgro)
Terror Total Retaliation, LP (Nuclear Blast Records)
Ovako, Terror je na sceni oko 15 godina, ovo im je već sedmi album, na turnejama su skoro cele godine i definitivno su jedan od najaktivnijih HC bendova… Prošli EP im je bio zakon. Nadao sam se da je to samo uvod u ovaj album, ali sam se prevario. Nema šta, nije Terror ni ovde omašio, isporučio je solidnih pola sata svog prepoznatljivog fazona, tako da, ako ste se nadali nekoj evoluciji zvuka u pogrešnoj se crkvi molite. Ipak od ovih 13 stvari (lični favorit: „Mental Demolition“), koje nisu duže od 2-3 minuta bar pola mi je do jaja kao soundtrack za trčanje, dok ostalo mogu da prebolim jer brzo prođu. Dakle, dobili smo još jedan nabadački Terror, solidan, više za fanove benda i žanra, nego za širu publiku. Osim toga uradili su i spot za najgore izvedenu pesmu. Magarci. Produkcija je na nivou audiofila koji žele da slušaju sve preko zlatnih žica, a i kako ne bila kad izlazi na „Nuclear Blast Records“. Poruka iz zadnjih redova: „Da stejdždajvamo svi u slozi, Skote Vogele ti pomozi“. Poy poy.
(Šolja)
Through These Eyes One Heart To Give, 7” (Stand Strong/Rebuild/SKCNS)
Zahvaljujući Milomirovoj upornosti „ozvaničen“ je i rad još jednog sjajnog novosadskog HC benda Through These Eyes koji je postojao od 2011. pa do septembra 2014, zaključno sa svirkom sa Negative Approach u Fabrici. Prava je šteta što je, bez ozbiljnijeg razloga, gitarista Đemba odlučio tada da podvuče crtu. Bend je u te tri godine odsvirao sve i jedan koncert za pamćenje, a Milomir je četiri godine po prestanku rada objavio singl sa pet pesama u tiražu od 40 unapred poručenih primeraka. Omot je urađen u istom maniru kao i Strive For More sa tekstovima i kolažom fotografija i plakata. Ukoliko ima još zainteresovanih, pišite mu, pa kad se ponovo skupi neka dvocifrena porudžbina biće doštancavanja.
(Zgro)
Tragedy Fury, LP (Tragedy Records)
Kada sam bukirao karte za Berlin i rezervisao ulaznice za koncert Tragedy-a nisam imao pojma da objavljuju novo izdanje, tek sam posle nekog vremena od Boškovića čuo za to. Ta vest me je zaista uveselila, jer nisu ništa novo izbacili od 2012. kada je izašao “Darker Days Ahead”, koji je stilski bio drugačiji od onog njihovog standardnog D-beat/Crusta – sporiji i mračniji. Od ovog izdanja očekivao sam nešto slično. Međutim, kada sam čuo da se album zove “Fury”, kao da mi je zazvonilo negde u malom mozgu da neku pesmu tome sličnu znam… Kad ono, njihova stara pesma iz perioda pre “Darker Days” koja nikad nije snimljena u tom klasičnom Tragedy mid tempo Crust/D-beat stilu… Ostalo su izbacili na bandcampu tik pre nego što će sleteti u Evropu. Preslušao sam ga na brzaka ali nisam hteo detaljnije da ga ocenjujem dok ne poslušam fizičko izdanje. Uglavnom, na prvu loptu mi se dopao. Na koncertu sam za 15 evra pazario vinil, 6 pesama, 12” izdanje. Crno-beli omot sa fotkom nekog opustošenog krajolika i avionima u letu. Malim crvenim slovima u dnu napisano je “Fury”. Na poleđini – spisak pesama i silueta nekog vojnika. Unutra crni vinil sa crvenim nalepnicama i booklet, sa jedne strane fotka nekog improvizovanog ratnog groblja i vojnikom uz natpis: “corpse upon corpse as far as the eye can see” a sa druge tekstovi pesama, silueta njihove čuvene vrane i podaci o samom snimku. Ono što me je pre svega dojmilo je što su oni sami izdavači (Tragedy Records). Konačno, spuštam iglu na prvu pesmu.
“Leviathan” – Nakon kratkog i sablasnog intra kreće buka i tempo “kill kill over!” kao da su nastavili sa albumom “Vengeance” a ne “Darker Days…”! Ja oduševljen! Red ritam gitare red melodije, D-beat. Billy i Todd se smenjuju na vokalima, odlično ukomponovani. Tekst je u klasičnom crnom Tragedy stilu. Sledeća numera zove se “Enter The Void”, sporijeg tempa koji manje više vozi kroz celu pesmu i ima taj neki rokerski momenat, i na gitari i na bubnju. Ovde takođe pevaju naizmenično Billy i Todd, a tekst crnji nego prethodni. Poznavajući njihovu političku opredeljenost moglo bi se reći da pevaju o random čoveku kome se život svodi na ritam “kuća-posao” i teško egzistencionalno stanje… takav život oni nazivaju “void”. Treća pesma nosi naziv “Kick & Scream” na kojoj se vraćamo na brži tempo. Sjajan momenat pred kraj numere kada kreće melodija, dopro upakovana, malo Yannick malo Todd, uklapaju se u savršenu harmoniju a sve se završava visokim tonalitetom koji naglo prelazi u niski. Po meni ovo je verovatno najbolja pesma na ovom izdanju. B stranu otvara sada već stara numera po kojoj je album nazvan. Tekst upravo ima za temu gnev, i na njoj se vokalno smenjuju Billy i Todd.
Sledeća numera je brza, zove se “Swallow The Pill” i govori o nekim svakodnevnim stvarima koje su nam servirane i nešto sa čim smo indoktrinirani od ranog detinjstva odnosno kako se nosimo sa tim. Još jedna brza pesma, koja zatvara album, zove se “A Life Entombed” sa tekstom o tome kako moćnici konstantno dolivaju ulje na vatru, sranja se gomilaju, i pitanje je vremena kada će običan čovek uzvratiti udarac. Nakon kratkog brejka, sporijeg, tišeg dela, pesma nastavlja u istom tempu te dodatno daje na snazi tu poruku revolta koji se budi. Sam album zatvara kratak epilog na klaviru koji zvuči kao prateća numera nekog crno-belog filma. Odlično izdanje i pre svega prijatno iznenadjenje. Novi Tragedy tempo, mid temo, melodija, prljavština, depra… Totalno suprotno sporaću kakav je “Darker Days” (koji smatram odličnim albumom), s tim što je ovo ispalo mnogo bolje nego što sam očekivao. Tragedy, you son of a bitch, čekamo vas na Balkanu ponovo, ali spustite se malo niže, što pre sa novim albumom!
(Zurke)
Trash Boat Crown Shyness, LP (Hopeless Records)
Ono što najviše zameram pop punk bendovima i generalno žanru koji sviraju jesu predvidivost, repetitivnost i strah za bilo kakvim većim eksperimentisanjem i napretkom (dovoljno vam je da na netu ukucate poslednja izdanja na kojima je John Feldmann radio produkciju i sve će vam biti jasno). Međutim, za razliku od prošle godine pomak je ovog puta i više nego primetan a Boston Manor, Hellions i The Wonder Years su samo neka od imena koja pravdaju status. Na listi učesnika za ovogodišnji album godine letos se našao i “Crown Shyness” benda Trash Boat. Prvi atribut koji pridodajem Tobiju i ekipi jesu iskrenost i iskusno izbegavanje brzopletosti u procesu pisanja i sastavljanju ovog dela; 2 godine su prošle od kad je “Nothing I Write You” izbačen i promovisan na svakojekakvim turnejama koje su pokazale ogromnu učestalost u treniranju benda, što se definitivno i oseti već u startu sa rapidnim naglašavanjem od doboša na uvodnoj “Inside Out” i prvom singlu “Shade”.
Za razliku od prethodnog izdanja gitarski rad je dosta pregledniji i oštriji bez ikakvog štrčanja i preklapanja, ritam sekcija po običaju održava svoj kontinuitet i stabilnost uz sveže melodic hardcore elemente, iako mi je highlight ipak frontmenova kontrola glasa i to koliko zajedno sa njim sve pitkije i temeljnije zvuči. Lirički, bend bez premišljanja odskače 16 stepenica od koša u koji su po meni bespotrebno svrstani, bilo da uzmeš da razmatraš kontrast između “Controlled Burn” i “Crown Shyness” po tematici ili samu simboliku koja čini album nešto više konceptualnim. Tematika naslovne trake je pisana iz prespektive “usamljenog” drveta u sredini guste šume razmatrajući prostor i udaljenost koja postoji između krošnja u odnosu na ostatak sredine gde baš to ujedno i stvara pregledniju sliku na samom omotu.
U prenesenom značenju, za Tobija taj prikaz/pejzaž predstavlja poteškoću u direktnom iskazivanju emocija, otuđenost i na trenutke nemogućnost razvitka empatije sa drugima ma koliko mu se svi činili bliskim. Mnogi će smatrati ovaj album mračnim zbog težine koja dolazi sa liricizmom koji je izuzetno ličan ali time i katartičan; za primer ovde izdvajam “Old Soul” ili priču o njegovom dedi – njegovoj generaciji i na koje ga je sve načine motivisao i inspirisao da bude bolja osoba. Takođe album ima i neverovatan završetak sa “Love Hate React Relate” koja govori o psu kojeg je nekada imao sa izvučenim paragrafom iz romana Margaret Atwood “Surfacing” koja pokušava da kvantifikuje svoje emocije dok prolazi kroz nešto traumatično. U tom periodu Tobi pronalazi povezanost sa njenim načinom razmišljanja gde direktno citira poslednjih 8 reči iz paragrafa a to su: “Joy, peace, guilt, release. Love, hate, react, relate.” Šta još dodati a da nisam već rekao – topla jesenja preporuka za sve ljubitelje pop punk/melodic hardcore zvuka, a ostali neka sledeći put stave prst na čelo kada odluče da štancaju nešto što je nekome sve.
(Mika)
Trail Of Lies W.A.R, LP (Edgewood Records)
Wooooop woooop. Izvinjavam se, ali ja volim Earth Crisis, pa volim i ovu polu teškašku braću iz Sirakjuze. Volim i novog Predatora jer je zabavan, kao i ovih 8 pesama. Možda ovo liči na Hatebreed, Zemljinu krizu, Merauder tamo negde, ali tekstovi su sjajni, u late 80s youth crew fazonu, samo otpevani na drugi način i umesto nihilizma, ovde imamo likove koji ti pljuju u lice isto kao i ovi prvi, samo uz slogane da ćeš pregurati svoja svakodnevna sranja – kredit u banci, drugara narkomana, šefa seronju, teške jesenje kiše u Vojvodini, sušu na bostanu leti, strica koji se obesio međ šunke, holesterol u krvi oko Svetog Jovana… Ono što ovo izdanje razdvaja od, recimo, Vamachare, koje isto pominjem kao osveženje na sceni, jeste snimanje i produkcija koju je radila njuška Alan Douches (Converge, Mastadon). Favorit mi je „Master Of My Destiny“
(Šolja)
Twitching Tongues Gaining Purpose Through Passionate Hatred, LP (Metal Blade)
Evo benda, kojeg je zadovoljstvo mrzeti. Ma šta oni misle u svojoj glavi. Nazivaju se hardcore, a mi to ne čujemo, već čujemo više metala nego ikada i uticaje „Roadrunner Records“ bendova. Prepoznaju se Life Of Agony obrisi, ali gde su tu brejkčine, ili tupa tupa? Gomila metal balada koje povremeno liče na solo projekat Danziga ili na rifove Alice In Chains. Dobro, jesu promenili ceo bend sem originalne “Tongues” braće, ali dokle više sa ovim bezosećajnim eksperimentisanjem, alternativom i simbiozom hardcore i metala? E sad… S druge strane, ovaj album je pod jedan hrabar a potom i fenomenalan poduhvat Twitching Tongues i meni lično, uz Turnstile – „Time & Space“, najveće iznenađenje, da ne kažem osveženje godine. Okej, znam, znam, Vein novi album je isto ludnica, ali to je već mnogo bliže hardcore roots i besu od ovog new wave HC zvuka. Omiljena pesma: „Kill For You“, „Harakiri“. Ako vam je nekada čučnuo Type O Negative, Marauder ili Life of Agony, volećete i ovo. Ocena 4/5.
(Šolja)
Vamachara Despondent, LP (s/r)
Okej, prošao je još jedan „This Is Hardcore Fest“, a par imena isplivalo je iz gomile novih. Jedan od tih bendova je i kalifornijska ekipa Vamachara (put leve ruke), heavy shit ala Xibalba koji nisu nikog ostavili ravnodušnim svojim nastupom, a ni svojim novim izdanjem „Despondent“. Znamo da je 90s hardcore doživeo svoj revival i neki od bendova poput Arkangel, Disembodied, Martyr AD mogu se osetiti u zvuku i ovog benda koje je pravo metalcore, beatdown osveženje, za sezonu utovara uglja ili ako planirate da se bijete. Tekst je naravno čista mržnja prema svakodnevnim sranjima poput ljudi i ljudi, a ponekad mrze i ljude koji su na igli. Oh well… straight edge isn‘t cool anymore… so what. Lični favorit mi je pesma „Reign Of Hate“.
(Šolja)
