Artcore #41, A4, 36 strana
Artcore je ime koje 30 godina postoji i sa kraćim ili dužim pauzama čini samu okosnicu evropskog fanzinaštva. Ipak, krenuti sa nečim kao tinejdžer i održati to sve ove godine (kakav god da je kvalitet) je veliki podvig. Artcore pratim poslednjih 10-tak godina i imam isto toliko brojeva. Kako je nekad bilo, nemam pojma, ali ovo što danas izlazi pod tim imenom je uglavnom dobro. Svaki broj je nekakav miks starudije i novih stvari. Ono što to mi je dobro je što upravo preko ovog fanzine redovno saznam za neki novi bend. Jeste internet danas glavni igrač i non stop se pojavljuje nešto novo, ali kad mi neko detaljno opiše bend, predstavi ga kako treba i to sve pročitam sa papira onda je to ipak ono što mi ostane u glavi i bolje je od bilo kakve objave na socijalnim mrežama sa komentarom „odlično, novo, za fanove Poison Idea“!
U 41. broju ide red gerijatrije (Naked Raygun, Mau Maus, Wall of Voodoo., Condemned To Death, Attitude Adjustment) pa red omladine čije boje brane The Lungs, White Stains, Wrong War, Zero Again. Intervjui variraju, od onih koji su dobri do onih, poput The Lungs koji me podseća na one ex-Yu fanzine sa najklasičnijim mogućim pitanjima koja su išla prekao pisama i odgovorima od jedne rečenice. Potpuno bespotrebno. Intervjui sa ostalim bendovima su solidni, dok bi AA, Naked Raygun i Rikk Agnew iskreno voleo da smo mi objavili u OOTD. Odlična pitanja od strane ljudi koji prate same bendove i još bolji odgovori osoba koje su kreirale neke od najboljih albuma punk muzike. Tu su još recenzije, koje su OK, ali su mi nekako šture, od čega pati većina fanzina. Jedino je svako izdanje Pirates Pressa dobro obrađeno.
Sam kraj krasi intervju sa Jimom Martinom. Ne, nije to onaj sjajni gitarista iz Faith No More nego osoba koja je dizajnirala/crtala brdo hc/punk klasika. Pravilo ovog fanzina već godinama unazad je da obavezno uz štampano izdanje ide i neki singl izdanja koje je odavno nenabavljivo ili pesama koje se sada po prvi put pojavljuju na nosaču zvuka. Ovog puta u pitanju je bend Stukas Over Bedrock. Nikad čuo za bend ali moram priznati da je baš dobar. U pitanju je LA skupina sa početka 80-ih i sam zvuk me je odmah podsetio na Adolescents, Angry Samoans, DI. Pored originalnog singla ovde su ubačene još 3 stvari sa kompilacije koje takođe nikad nisam čuo. Kako to obično biva buklet singlice je odličan. Na 12 strana je priča autora fanzine ali i intervju sa jednim članom benda. Maksimalno korektno.
(Nemanja)
Essex Hardcore Zine #2, A5, 48 strana
Na jednom od brojnih štandova na Outbreak Festu naletim na ovaj fanzin. Učini mi se zanimljivim, pazarim ga, tutnem u neku pregradu u torbi i tek nakon mesec dana provalim da i dalje tu stoji i čeka da bude prelistan. Kada sam se konačno pozabavio njime na prvu sam provalio da je sadržaj u fanzinu meni 90% nepoznat i da je odštampan na luksuznom sjajnom kolornom kunsdruku. Nekako mi je više izgledao kao katalog nego kao fanzin jer u njemu dominiraju fotke i uopšte nisam mogao da provalim sam koncept. Uglavnom, ovaj solo uradak bavi se, baš baš, lokalnom scenom i bendovima za koje sam tek čuo. Kao kada bi recimo Rebuild Collective radio fanzin ali koji se bavi samo dešavanjima u Novom Sadu… ili možda pre kada bi BTS ekipa radila fanzin i njumu pisala o HC sceni u krugu od 50km.
U samom kratkom uvodu autor je naveo da se fanzin sastoji od četiri intervjua koje je uradio sa bendovima Special Move, Above All, Splitknuckle kao i sa Rachel ispred Three Swords Promotions koja se bavi organizacijom koncerata i drugih događaja. Svaki intervju je prepun fotografija, plakata, flajera, isečaka, recenzija svih izdanja i razvučen na dobrih 7-8 strana. Primera radi, istu količinu teksta u OOTD pratile bi maksimum dve fotke i ne bi zauzeo više od strane i po, eventualno dve. Osim toga tu je i zanimljiv tekst na dve strane o UK/HC bendu Outbreak koji je bio aktivan polovinom 90-ih te gomila fotki (koje je autor fanzina sam ufotkao) sa lokalnih koncerata i festivala uz tek po par osnovnih rečenica o samom događaju, ko, gde, šta i kad… Ubačeno je i nekoliko recenzija. Dizajnerski malo haotično i prešareno da sam tek iz petog puta skapirao sam koncept odnosno koja fotka čemu pripada. Vidim na netu da pod istim nazivom šljaka i podkast i da na par strana hvale ekipu koja se cima oko svega.
(Zgro)
Corporate Rock Sucks 365 strana, B5 (Hachette Books)
Prethopdne dve knjige, a tiču se panka, koje je Jim napisao nisam ispratio ali ste recenziju one o Bad Religionu već čitali u nekom ranijem broju. Ova, najnovija knjiga autora iz Kalifornije za fokus ima SST Records. Label koji je nemoguće zaobići i obavezna lektira za svakog ko je iole zakačio punk, hardcore ili alternativni zvuk 80-ih godina prošlog veka. Na 365 stranica pročešljana su sva bitnija imena koja su ovog izdavača stavila na mapu odgovornih za kreiranje istorije ovakvog zvuka. Od male prostorije u kojoj je poslovao kao SST Electronic a za potrebe svog benda, u početku nazvan Panic a onda i Black Flag, on gradi label SST Records kako bi mogao sam da objavi prvi singl svog benda koji je zaslužan zašto je ova priča dobacila do najvećih zabiti američkog kontinenta svirajući u svakoj mogućoj rupi. Knjiga se bavi kako bendovima tako i samim akterima koji su deo cele SST priče. Od samog starta se vidi da je mozak cele operacije Greg, vukao sve konce, kako samog benda tako i labela. Bukvalno je svaki Black Flag član bio potrošna roba, čime se i objašnjava česta promena pevača ali i ostalih muzičara. S obzirom na to da je bend od starta navukao brdo problema na svirkama to je bio i signal policiji da i SST-iju non stop bude za petama.
Presretani su im paketi, a racija u samoj crkvi, u kojoj su vežbali i odakle je label funckionisao, primorala ih je da napuste mesto. Kasnije je promena lokacije bila uzrokovana potrebom za većim prostorom. Da idem u detalje šta se sve nalazi u knjizi neću, ali mi je dosta toga skrenulo pažnju. Naime, fascinantan mi je pre svega Black Flag koji je već nakon “Damaged” vodio neku svoju priču koju je i dosta punk sveta osuđivalo. To mi je i OK, jer je bend bio svoj, ali sa druge strane ni meni se ono što je Black Flag kasnije radio ne sviđa preterano (“My War“ mi je OK, „Splip It In“ je već bio diskutabilan, „Family Man“ je u kategoriji za zaobilazenje, dok me ono posle nikako ne zanima).
Ali povrh svega ovaj bend je imao i ima najupečatljiviju ikonografiju, zahvaljujući Rejmondu čiji rad je kasnije krasio i omote imena Sonic Youth, Minutemen ali i većih mejnstrim izvođača poput Foo Fighters i Red Hot Chilli Peppers. Hüsker Dü je neka od svojih najboljih izdanja imao upravo pod ovom etiketom, a ono što posebno izdvaja deo posvećen onoj skupini je to što je do detalja opisan koncept njihovog remek dela „Zen Arcade“. Meat Puppets su predstavljeni kao potpuni autsajderi i ne ide mi u glavu zašto su uopšte na labelu kad nisu želeli da dele flajere sa ostalim bendovima? S druge strane, Sonic Youth je oduvek želeo da bude deo SST-a. Pre svega Moore, veliki hc/punk fan, od početka je imao želju da bude na kod istog izdavača koji objavljuje i neke od njemu omiljenih bendova. Ceo menadžment je to u početku odbacivao, nazivajući ih „loft rock band“.
Nakon raspada Black Flaga menja se i fokus SST-a. Usledila je selidba na zapadnu obalu a Bad Brains snima svoje remek delo „I Against I“. Video za pesmu „Hired Gun“, koju su inače retko uživo izvodili, emitovan je 18 meseci na MTV-u što je rezultiralo da u celu SST priču ulazi još više ljudi. Negde u tom periodu, nakon što se priča stišala, a Greg i dalje bio u svom filmu i svirao šta mu dune (imao je 20 projekata koje je sve objavljivao) label je već počeo da gubi kompas i postao je isključivo oruđe za neke njegove hirove. Izdanja su se ređala a da ostale nije ni konsultovao, što je rezultiralo da se cela ekipa non stop menjala. To zanemarivanje komunikacije (što mu je kasnije postala praksa) dovelo je do toga da je i samom Sonic Youth-u nastavak saradnje sa SST postao upitan. Dosta imena je ostalo bez dogovorenog novca od prodaje.
Ta priča se održala do dana današnjeg. Uticaj njega kao lilčnosti i dan danas je ogroman, što je i sam Gurewitz (Epitaph, Bad Religion) izjavio. Bret je Epitaph osnovao po uzoru na SST, ne bi li gurao svoj bend, jer obojica su bili gitaristi i kreatori muzike u svojim bendovima čija su izdanja sami objavljivali. Osim toga i prvi flajeri Bad Religiona imali su font koji je koristio SST. Pravda taj potez sa „I wanted people to know we were punk and I thought that I was a punk font“ Jim je analizom stotine časopisa, intervjua ali i razgovorom sa bitnim akterima (ali ne i sa samim Gregom) na najbolji mogući način predstavio priču koja je u sebi sadržala neka od najbitnijih punk imena. S jedne strane detaljno prikazujući najsvetlije momente jedne zdrave priče, a sa druge i potpuni krah koji je rezultirao time da se mnogi klasici ne reizdaju ili doštampavaju na tom nivou da i same bendove bude sramota na šta to liči. Sve u svemu, preporučujem da nabavite i pročitate ovu knjigu!
(Nemanja)
Hardcore Mutation #2, B5, 64 strane
Za ovaj fanzin sam čuo bukvalno par dana pre nego sam uspeo da ga nabavim. Nisam ništa preterano očekivao ali sam se prijatno iznenadio. HC Mutation je fanzin iz Grcke. Autor Mike ima i distribuciju a koliko sam skontao organizuje i koncerte u Atini. Fanzin prati ono što je trenutno aktuelno i to je super. Pomislim često koliko bi takva priča prošla sa OOTD? Dakle, nema gerijatrije nigde, sem u tekstu o bendu Intensitiy, ali to su bukvalno samo dve strane u celom fanzinu. Intervjui su, svi do jednog, odrađeni odlično. Nema glupih pitanja (kad ste nastali, šta svirate i koji vam je plan) nego se vidi da lik svaki sastav prati i u svaki razgovor ulazi dosta dublje, a opet ne rasteže u nedogled na bezbroj stranica. Mene je svaki intervju naterao da bend koji ne znam preslušam.
Na 64 strana zastupljeni su: francuski bendovi Oi Boys i Bombardement (jedan od retkih D-beat bendova koji mi se sviđa), Terror 83 iz Malmea koji peva na portugalskom, Feral Kids iz Grčke koji sa Chain Cult dele gitaristu, No For The Weak Records iz USA (definitivno jedan od najjačih izdavača trenutno) i intervju sa Will Kinserom koga znam iz Born/Dead, Red Dons a trenutno živi u Kopenhagenu gde svira sa bendom Tyrant kojem ovog meseca, nakon par godina, izlazi novi singl. Stranice popunjavaju jos dva članka. U jednom je bubnjar Bombadementa nabrojao 10 izdanja koja su po njemu bubnjarski najbolje odsvirana. Drugi je o bendu Intensity (sećate se njihovog koncerta iz Doma omladine u Beogradu pre dve decenije). Pored par recenzija tu su i slike sa ovogodišnjeg K Town Festa dok sredinu fanzina krasi mini poster benda Golpe. I da postoji više fanzina mislim da bi ovaj uvek dobacivao dalje od proseka. Dobro štivo!
(Nemanja)
Razorblades And Aspirin #14, 80 strana, A4
Gotovo svaki put kažem sebi da ga više neću kupovati, ali eto, uvek ga pazarim iako je cena sa poštarinom jeziva. Novi, četrnaesti broj fanzina nam donosi standard, bez odstupanja, to je to. Par fotografa koji su intervjuisani pitani su ista pitanja, što je i najveća mana jer se priča ponavlja iz broja u broj, a onda uleti par intervjua koji tu falinku potpuno zasene. Naime, sa Miretom (AF) vođena je priča isključivo oko njegove fenomenalne kolekcije ploča. Neverovatno, šta ovaj čovek sve ima!
Naslovnu koricu krasi fotka benda o kojem trenutno svi bruje. U pitanju je The Chisel. Solidan je intervju urađen sa njima, ali ono što mi je neverovatno je da je bend već snimio demose novog albuma. Dok ovo čitate verovatno im je već izašao split EP plus je bend od smirivanjapriče oko virusa hiperaktivan. Svaka čast! Ostatak materijala čine intervju sa bendovima koji su trenutno aktivni i o kojima se dosta priča. Scowl je dosta neinformativan za bend za koji će se tek čuti. Haemers intervju je radio lik koji inače stoji iza My War fanzina, a koji sam recenzirao u nekom od prethodnih brojeva. Jade Dust su predstavljeni kao sastav koji kao da je nastao sredinom 80-ih u Washingtonu. Intervju za pohvalu je i onaj sa Jim Saah, autorom knjige „In My Eyes“ u kojoj je prezentovan njegov rad sa fotografijama od ranih 80-ih do sredine 90-ih. Pored reklama i fotki kojima fanzin obiluje, ovde su i recenzije koje redovno preskačem jer su poput onih u Maximum RnR-u, dosta šture i nepotpune. Osim toga, ovo je generalno dobar fanzin, svaka im čast na kontinuitetu. Nadam se da će autor naći način da fanzin u Evropi bude nekako pristupačniji.
(Nemanja)
