Every journey starts with a single note…
U duhu uvodne stvari sa kultnog dugosvirajućeg prvenca Newtown Neuroticsa obavio sam wake up tog junskog jutra, još uvek pomalo konfuznog stanja u glavi. Sve zbog činjenice da i dalje nisam verovao da ću, koliko još te iste večeri, prisustvovati naživom izvođenju playliste soundtracka mog života.
Nekako uspeh da izdejstvujem raniji odlazak sa posla, i krenulo je gostovanje, to jest presedanje. Gradski prevoz, pa bg voz, pa Batajnica, gde me je čekao Šeki ispred lokalne Royal Drinkers udruge. Taman toliko vremena da se kupe karte i osveženje, pa opet klackanje. Doduše voz novi, ali video nadzor te stalno opominje i podseća da sve vidi i zna, i radi protiv duvanske industrije. Put naravno protiče u prijateljskom ćaskanju o mjuzi, certovima, strip izdavačima, gostovanjima i duploj kruni. Standardno višeminutno stajanje voza kod nekih nebuloznih bandera uzrokovalo je da u NS stižemo sa saznanjem da, nažalost, sigurno kasnimo na prvi bend – Tu ima zvuka, ali da bi trebalo na vreme da pokupimo slepe putnike. Tako i bi.
Već dok smo prilazili ulazu Fabrike mogli smo čuti kapetanove instrukcije toncu. S. U. S. kreću bez ustezanja od prve, puni energije i sigurnosti, navežbani maksimalno (što je posledica sve većeg broja i učestalosti nastupa), tek pristigli sa turneje. Red starih, red novih stvari, i tako u krug. Malo promenjenog stajlinga, ali ako, sve im boje dobro stoje. Vrhunac nastupa su svakako bili aktuelni singlovi ,,Ja putujem’’ i ,,Za tvoje dobro’’, uz evergreen ,,Kasniš’’. Još jedan od utisaka je i veoma raspevani Terza. Odsviraše mornari svoju festivalsku minutažu i naravno popališe činele, k’o pravi balkanski varvari. Valjali su i svoje ploče, prve urađene u Srbiji posle 20 godina, pa izvolite kupujte domaće, a ja ću se već snaći za svoj primerak.
Pauzu iskoristismo da overimo štandove sa berzom i uvalimo rančeve. Za to vreme Vuja i ekipa su se već nameštali na bini. Standardan set, malo naglaska na noviji materijal, i Toza u elementu sa omažima rodnoj grudi. Zvoncek znači ponovo aktivan, i to treba podržati, pogotovo oni koji prate ovaj bend. Masa ponegde nezainteresovana, pa je Rabasa u par navrata morao da ih zamoli kulturno da obrate pažnju. Malo je i ometao neki televizor na bini, pa je na kraju celokupan utisak mirisao na javni servis, naše pravo da znamo sve fore iz bajatih serija.
Overili smo vazduh nakon njihovog nastupa, i tu leži razlog zašto smo propustili Despite Everything. Napolju smo zatekli drugare iz dragih nam Ateista, Mitesersa, Red Uniona, Shopliftersa, Bombera, Bajoneta, Ringišpila… Valjalo se i popričati, jer ipak dosta je prošlo od zadnjeg mi pohoda u ovaj grad. Priča ide li ide, nestrpljenje raste, i konačno dođe i taj trenutak.
Prostor najzad ok popunjen, trojka već polako na stejdžu. Na finjaka se probijam do ispred bine, tačno na sredinu i zauzimam meto na šipki, a duž nje već probrana ekipa, 30+. Steve budži dve gitare, Simon sa dobroćudnim kezom na bubnjevima. Štimanje i štimanje, pa razlaganje na džitri do unedogled, na koje bi neko neupućen u njihov repertoar rekao: ,,dokle više?’’ Ustvari kreće ’’Wake up’’ i nastupahavarija. Horski od prvih reči: ’’it all begins in school…’’, pa do kraja pesme. Malo sporiji tempo, bend se još zvučno traži, ali ko mari. Izgrmesmo nju do kraja i probudismo se, da bismo odmah zatim upali u ,,The Mess’’ naglavačke, sa čuvenim: ’’come on, come on, don’t be so slow, be like the Ramones…’’. Skakanje, pevanje i naravno pesnice u vazduhu. Kako drugačije? Steve obrijao glavu, ne bi li nas i vizuelno vratio u period ’’Beggars’’ albuma, sa kog su (kako se i očekivalo) odsvirali najviše stvari. Ređaju se himne, tražimo ’’Agony’’, i dobijamo je. Mogao sam i da ne preteknem tog trenutka. Toliko muzike i toliko bendova u životu, ali takav tekst koji te ubode i ogoli i obeleži za ceo život, se samo jednom pojavljuje. Malo je punk autora koji su na tako jednostavan, a opet efektan način opisali svakodnevno suočavanje jedinke sa samom sobom, pa onda i sa okolinom, a Steve je jedan od njih. Ne lezi vraže, eto je ’’Newtown People’’. Punky-reggae masterpiece (jedan od nekoliko u opusu benda, tu su još i ’’Bored Policeman’’, ’’You Say No’’, ,,Never Thought’’…). Prvi put kad sam je čuo pre mnogo godina, sa čuđenjem sam se pitao da li je moguće da je autor ikad bio u Mirijevu, kad je toliko uverljivo preneo surovost i otuđenje predgrađa. Nema predaha: ’’Mindless Violence’’. Sva besmislenost fizičkog nasilja usled neposedovanja drugih argumenata, efektno opisana u dva i po minuta. Svi smo bar jednom osetili na svojoj koži šta znači rečeno u stihovima: ’’what a clever little gang can attack a single man’’.
’’Does Anyone Know Where the March Is’’, ’’No Respect’’, ’’When the Oil Runs Out’’… nastavlja se hit parada obespravljenih, usamljenih, skrajnutih. Cela Fabrika je domaćinski kikirala torijevce, u znak podrške izborima koji su trebali da se održe koji dan kasnije na ostrvu. Steve se na momente muči, dolazi teško do daha, ali ipak udarnički tera dalje. Uostalom to i priliči čoveku koji nas poziva na: ’’get up and fight’’. Tako stižemo do očekivanog vrhunca, ’’Living With the Unemployement’’ naravno. Bio je to bojni poklič očajnika, kao Džeronimo.
Onda klasika, kao kraj, pa cimanje oko bisa, jer nećeš ga matori. Nisam za džaba pola života preživljavao svaku reč iz tvog opusa, da mi sad tako zbrišeš. I bi bis na kome nam je saopšteno da sačuvamo veru u bolje sutra, par reči i akorda o hipokriziji, i za kraj malo ljubavne sirotinje. Utisaka puna glava, svi u elementu, Daško reče da smo te večeri pobedili. Overio se i neurotični mrč, pazarila se i maja i ploča, sa sve potpisima. Značaj ovog nastupa će se tek vremenom otkrivati, imajući u vidu koliko retko Neuroticsi nastupaju u ovom delu Evrope. Znači sad i ko zna kad.
DMT uveliko počeše da praše, ponovo radi garaža, plus Ćato kao nova makina. Prošetaše kroz svoj repertoar, samo proverene stvari, i pančevački inventar Rudy Čolo u ekstazi. Sve to za kraj ove sjajne večeri.
Vera i borbeni duh su sačuvani uz pomoć tri akorda istine. Uostalom, i sam čika Steve reče na profilu: ’’Every journey starts with a single note. ’’Wake up’’ began a fantastic gig in Novi Sad, Serbia’’.
Tekst: Saša Janković
Foto: Aleksandar Vulić
