Aborted Tortoise A Album, LP (Bachelor/Bargain Bin Records)
Još jedan genijalan australijski pank bend koji sam ove godine otkrio i koji opet potvrđuje moju teoriju da je Australija trenutno obećana zemlja. Uostalom to je zemlja gde će svi izgledati kao pankeri kada prođe Treći svetski rat. Mislim, bar je to tako bilo u originalnim Mad Max filmovima. Muzika Aborted Tortoise je zarazna. Par meseci nisam mogao da se odvojim od njihovog prvog “An Beach” LP-ja a onda je izašao ovaj drugi i sad mi je već i igla otupela na gramofonu od slušanja. Za razliku od trenutno najvećeg australijskog izvoznog pank proizvoda, odnosno paketa bendova sa istočne obale Amyl and the Sniffers, The Chats i Stiff Richards, ova petorka je sa zapadne obale, tačnije iz Perta. Muzički, podsećaju pomalo na njihove australijske pank kolege Ausmuteants sem što Aborted Tortoise nemaju sintisajzere pa to nadoknađuju masom fenomenalnih solaža. Naravno tu su i elementi Devo-a, Dead Kennedy’s-a i još nekih hardcore bendova u čijoj muzici ima elemenata surfa i garaže kao recimo Night Birds ili Lysol od bendova novijeg datuma. Na ovoj ploči ima više bržih pesama nego na prvoj ali su obe podjednako dobre i slede isti koncept sarkastičnih tekstova i neartikulisano ružnjikavih omota koje upravo zbog toga i ne možeš da zaboraviš. Drugo, koji je bend ikada svoju ploču nazvao imenom “A Album”?! Sam LP počinje malo bržom pesmom i to o globalnom zagrevanju koja se zove “The Sun” i koja u startu nagoveštava odličnu vožnju od nekih 22 minuta u okviru kojih je ukupno 11 pesama, uključujuci i jedan surf/garađni instrumental. OK, znam da je sve stvar ličnog ukusa, ali meni je ovaj bend kliknuo više nego išta što sam čuo ove godine i za razliku od nekih drugih australijskih bendova njihove ploče su makar nabavljive po nekim, da kažemo, normalnim cenama ovde u Evropi.
(Marko Korać)
Bishops Green Black Skies, EP (Pirate Press)
Ovo se dugo i sa nestrpljenjem čekalo. Jedan od najbitnijih pank bendova današnjice vraća se sa novim EP izdanjem koje realno može da se nazove albumom. Greg i Lancaster kao alfa i omega benda, sa novim gitaristom i basistom, pojavljuju se nikada mračniji, sa nepotrebno dugačkim pesama, sa teškom gitarom – ovo nije Bishops Green kakav poznajemo i na koji smo navikli. Tekstovi su i dalje premoćni, puni besa i direktni. Moj utisak da je sve oko pandemije i kovida uticalo na njih same, na tekstove, a moguće i na zvuk benda. Negde direktnije, negde u metaforama prisutno je nezadovoljstvo reakcijom države na situaciju i posledicama koje je to (ne)reagovanje imalo po građane, zelenaškim ponašanjem moćnika, tragedijom koja je zauvek promenila planetu i na taj način pojedinca kao centralnu figuru. Sam artwork takođe odiše tom mračnom atmosferom, kao da je uticaj rada Edgara Alana Poa bio inspiracija. Osećanja su mi podeljena. Volim bend, gajim duboko poštovanje prme anjima i nastaviću da ga pratim. Ovo jeste Oi!, ovo jeste delo ljudi sa stavom. Ipak neće se baš često vrteti na mom gramofonu, premda vidim da su recenzije nikada bolje. Ne znam, meni nije baš legao, možda je blasfemija ali meni tako to izgleda. Pretpostavljam da će ljudi koji su skloniji klasičnijem street punku više voleti starije radove.
(Đole)
Black Easter Ready To Rot, EP (No Plan Records)
Za Black Easter nikad u životu nisam čuo. Prelistao sam i knjige koje imam a bave se UK punkom, ni tamo ne nađoh da su pomenuti. Od našeg čoveka iz Berlina stiže singl sa omotom u kojem je fold out insert sa brdo fotki, tekstovima i detaljnom pričom o istorijatu benda. Na samoj ploči su, kao i na originalu iz 1982, četiri stvari. Pesme na A strani su fenomenalne, „What A Fuck“ su čak i Creem obradili na svom singlu pre desetak godina. Ni to nisam provalio iako sam ih dosta slušao. Stvari na drugoj strani su za nijansu slabije. „Action Speak (Louder Than Words)“ ima klasičan punk as fuck tekst dok me je poslednja stvar na singlu „Rokin Chair“ podsetila na The Cult sa kojima su Black Easter delili binu početkom 80ih. Suma sumarum, dosta dobar singl, reizdat posle 40 godina uz odličnu ackiju sa dopunom originalnog izdanja u vidu bogatog bukleta. Nabavi!
(Nemanja)
Blind Eye Decomposed, LP (Wrong Speed)
Pre desetak godina zakačio sam HC bend iz Notingema Endless Grinning Skulls u kojem su bili basista i bubnjar iz Geriatric Unit (ovaj drugi lupao je nekad bubnjeve i u Heresy) kao i gitarista iz Bloody Head. Nisam ispratio da su objavili i treći album 2017. pre nego što su se raspali. Dve godine kasnije bubnjaru Steveu Charlesworthu i gitaristi Andyu Morganu pridružuje se Stu Toolin član nekada legendarnog industrial benda Pitchshifter. Njih trojica napravili su nekoliko novih stvari i pozvali prijateljicu Anmarie Spaziano da ih otpeva. Objavili su demo kasetu pod imenom Blind Eye a pošto se Toolin odselio u Portland to je trebalo da bude to, kratkoročna, završena priča. Ipak, ubrzo se ostatku ekipe priključuje još jedan bivši član Pitchshiftera, Matt Grundy koji je sa Morganom takođe svirao u nekoliko bendova, i četvorka nastavlja sa radom. Tokom 2021. ušli su u studio i snimili album „Decomposed“, deset pesama u ispod pola sata HC/punka za koji bih pre žanrovski rekao da je iz Amerike, ali tamo negde iz sredine 80-ih, nego sa Ostrva. Energično je, besno, malo polupano, ima svega od Bad Brainsa preko Poison Idea do Jerry’s Kids i sve začinjeno dobrim ženskim vokalom. Nije album da padneš na dupe, ali meni prija, u tri najslušanija mi je ovog avgusta.
(Zgro)
The Chats Get Fucked, LP (Bargain Bin Records)
Stvarno ne znam koliko je ovaj bend popularan na našim prostorima alu u zadnjih par godina svuda po svetu postali su masovna atrakcija. Izgleda da je Amyl and The Sniffers baš širom otvorio vrata za pank bendove iz Australije tako da se sada cela stvar već pretvara u australijsku invaziju. Plus priča u vezi njih je da je neko iz Foo Fighters-a pre par godina izjavio kako su mu oni omiljeni bend i od toga momenta su se svi živi festivalski klinci zalepili na The Chats kao muve na govna. Ove godine sam ih gledao drugi put i koncert za soma i po ljudi bio je rasprodat u par dana. To mi je totalni paradoks ako samo pomislim da masa bendova koji zvuče slično kao oni sviraju u DIY prostorima za ne više od 50 ljudi, al’ ‘ajde. Svi znamo da hajp i dobra reklama pokreću svet, plus nije loše da jedan band koji svira ovakvu muziku bude popularan jer možda zainteresuje nove klince da uđu dublje u celu pank priču. Kao što rekoh muzika je dobra i za razliku od njihovog prvog “High Risk Behaviour” LP-a koji je imao i dosta pub rock i garažnog pank uticaja ovaj album je brži i muzički podseća više na UK82 bendove a la Abrasive Wheels ili recimo Partisans ali sa težinom Cosmic Psychos-a i gruvom ranog The Celibate Rifles. The Chats su definitivno pokupili imidž od Amyl and Sniffers. Što znači repajle (tj. progresivne tarzanke) u fazonu australijskih Sharpies-a iz ’70-tih ali pošto su klinci ne izgledaju baš onako džiberski kao recimo Rose Tattoo ali verujem da će, kada porastu, biti kao tate. Mada od kada su ubacili novog gitaristu i imidž je počeo da im se menja i sad izgledaju više kao surferi, plus možda zato što su trio njihov nastup uživo podseća pomalo i na Toy Dolls. Baš kao i Amyl and the Sniffers i The Chats nisu baš politički orijentisani. Svakakve se tu dubokoumne teme vrte po njihovim tekstovima i variraju od žaljenja što su cigarete poskupele preko priče kako je pevača udarila munja iz trafo stuba pa do toga da su ga izbacili iz svih pabova u Brizbejnu.
Kao i prvi LP i ovaj je pun hitova. Inače, sem dva LP-ja The Chats imaju i masu singlova od kojih je većina nenabavljiva ili idu za ozbiljne pare na Discogs-u. Jedna iritantna stvar konkretno u vezi ove ploče, sem naravno cene od 35 eura za novi LP, je ona skrivena pesma na B strani koja počne tek posle 5 minuta tišine kad se ploča već završi. To je ono kao bonus na CD-u, samo što ovde nekada igla zapne pa ni ne stigne do te pesme, ali mladi su, naučiće valjda da te stvari idu na živce nama starijima.
(Marko Korać)
Crna žuč – s/t, kaseta (Doomtown Records)
Kada nekoga krasi talenat i pri tome je konstantno aktivan pružajući samo kvalitet nastaje još jedno fenomenalno izdanje. Pa kada postoji izdavač koji će, kao momci iz Zagreba, da se iscima i to objavi savršeni krug se zatvara. Dragana je veoma poznato lice i mislim da stvarno više nema potrebe praviti komparacije i povlačiti paralele, pričati o uticajima i sličnostima sa nekim bendovima/albumima. U ovih sedam maestralnih minijatura pravi lagani otklon od ogoljenog HC-a oblikujući pesme u besni post pank, sa jugoslovenskim prizvukom i anarho stavom. Bas kojem cedi dušu u pratnji razbijajućih bubnjeva, u nešto sporijem ritmu, prelazeći iz besne naracije u pevanje puno gorčine, držeći se svog narativa, predstavlja situaciju više nego realno sa ubeđenjem da uvek treba očekivati gore. Vidimo umetnicu koja dobro zna šta hoće i ima šta da kaže, u punoj snazi i zrelosti, i to radi sa lakoćom gde žanrovi odlaze u drugi plan. Sposobna da dočara sliku sveta koji se raspada, nekada anksiozna, nekada paranoična kao i svi mi, muzikom i glasom stvara asocijacije na sivu boju betonskih blokova koja samo odražava propast njihovih stanara koji su ispijeni, razoreni, jadni i nespremni za pokret, naviknuti na rovove i ratne pretnje ostavljajući svoje plate i penzije u korpama marketa i kasama kladionica, ostavljajući svoj ponos i dostojanstvo u nekoj srećnijoj prošlosti koje su na trenutak postali svesni kada su začuli zavijanje sirena, podilazeći onima koji su ih u bezizlaznu situaciju doveli. Za scenu čiji je Dragana deo malo je reći da je svako izdanje zlata vredno, poštenije bi bilo predočiti neophodnost postojanja ovakvih umetnika jer signali koje oni šalju su svakako upućeni nama koji smo teška manjina, ali manjina kojoj je ovako nešto potrebno. Obavezno čekirati.
(Đole)
The Flex Chewing Gum For The Ears, LP (Static Shock)
Jedan od retkih preživelih prvoboraca sa tzv „New Wave of British HC“ scene (o čemu govori pesma „Last Ones Left“), The Flex iz Lidsa izbacio je svoj drugi studijski album. U nešto jače od decenije koliko postoje ovo im je ko zna koje izdanje, s obzirom na brojne singlove, EP-jeve, live album… Izgradili su od samog starta prepoznatljiv imidž. Bukvalno svi omoti su im duotoni, crveno-crni, dok su svirački najbliži mešavini britanskog i bostonskog HC zvuka iz 80-ih sa momentima upliva njujorškog hardcore-a ali i, kako sami ističu, „Oi-a na steroidima“. Tog modela se i dalje drže i tu nema greške. Sirovo, divlje, konkretno, snažno! Deset novih pesama, na belom vinilu, traju nekih 16 minuta, produkcija je bombonica i ovaj album je definitivno lična karta benda. Da sumiram, The Flex definitivno treba držati kao malo vode na dlanu!
(Zgro)
Grit Shatterproof, LP (A.U. Vinyles)
Iskren da budem već sam bio digao ruke od ovog benda, jer od poslednje EP ploče je prošlo pet godina, jeste da je bilo i pauze zbog korone ali opet mnogo je to vremena. Kad’ odjednom informacija da objavljuju LP za neki nepoznati label A.U. Vinyles, tako de je ovo istovremeno i prvi LP Grit-a i izdanje pod rednim brojem jedan ove izdavačke kuće. Ispostaviće se da je to etiketa koja posluje kao pod-etiketa već legendarne Une Vie Pour Rien iz Nanta, i baviće se samo bendovima koji nisu sa frankofonog govornog područja. Moram priznati (a i pisao sam već o tome) da mi bend i zvuči nekako francuski, a zapravo su iz Dablina. Deluje mi da je ploča zrelija i mnogo bolja verzija prethodnih izdanja. Produkcijski, u strukturi pesama pa i tekstualno Grit deluje kao da nije gubio vreme, već da je sva ta zatvaranja i ograničenja proveo u prostoriji za probe. I dalje je to melodični i melanholični Oi! srednjeg tempa a Clodagh još bolje peva i još emotivnije zvuči. „Go Out“ – poseban momenat na albumu – jbg neke teme i problemi su univerzalni na nesreću. Sveprisutni bes usmeren na situaciju oko džentrifikacije, narastajućeg fašizma i naročito seksizma, policijske brutalnosti. 10 pesama od kojih se ježi koža. Volim ovaj bend, volim kako zvuči i kada pesma ne odiše agresijom čini se da je poruka još jača a upozorenje ozbiljnije. Izvrteo sam je milion puta. Ne znam šta me toliko privlači, ali to nije ni bitno – ovo je jedan od favorita definitivivno. Da ne pominjem sjajan poster koji ide uz fenomenalno spakovanu ploču, koji je uramljen i okačen i na njemu naravno preovlađuju nijanse zelene boje, mada bi se na osnovu pesama ovog benda mogao steći utisak da je ostrvo sada poprilično posivelo.
(Đole)
High Vis Blending, CD (Dais Records)
Pošto sam bio nestrpljiv da čujem novi (drugi) album ove londonske petorke naručio sam CD jer mu je na Amazonu isporuka bila za dva a LP-iju za mesec dana. Inače nemam problem sa diskovima, nisam od onih koji ne jebu ništa drugo osim vinila. Uglavnom, njihov prvi album „No Sense No Feeling“ mi je baš čučnuo a imao sam tu sreću i da ih vidim letos uživo na Outbreak Festu u genijalnom izdanju. Već sam pisao o tome… jedan od boljih koncerata ikada sa kojeg ima snimak na YT. Na tom koncertu bend je odsvirao par pesama sa ovog albuma a i već neko vreme se vrte dva spota, za psihodeličnu naslovnu stvar kao i za himničnu „Talk For Hours“ idealnu za horsko pevanje. Osim nje, omiljene su mi „0151“, „Out Cold“ i „Trauma Bonds“. Bend nastavlja tamo gde je stao sa prethodnim izdanjem, kako smo i mogli da naslutimo, pa je ovaj album laganiji, mirniji, ali pun lepih melodija i veoma pitak za slušanje. Izmešajte zvuk mančesterske i generalno Britpop scene sa prelaza iz 80-ih u 90-te sa post punkom ili još konkretnije, ubacite u blender malo Quicksanda i Fugazija, dodate pojačanu dozu Stone Rosesa i gitare Johnny Marra, date dežurnom majstoru Jonah Falcu da smiksa i eto ga High Vis. Na sve to, odlično leže eksplozivan Saylesov vokal. Tekstualno i dalje se obraćaju odbačenoj radničkoj klasi kroz teme kao što su siromaštvo, klasne razlike, politika i generalno izazovi svakodnevnog života. Jedini zajeb kad je CD izdanje u pitanju je što su tekstovi pesama na kartonskom omotu ispisani najsitnijim fontom koji sam ikada video u životu da su bukvalno nečitljivi pa sam ih morao kopati po netu.
(Zgro)
Ignite s/t, CD (Century Media)
Kod bilo kog benda najveća promena koja može da se desi je kad dođe u situaciju da menja pevača. Na Ignite sam se sekao kao lud od početka, a oni su još u toj ranoj fazi promenili dvojicu sjajnih likova sa mikrofonima. Posle samo dve godine rada i nakon kultnog „Scarred For Life“ stigao je treći pevač, Zoli Teglaš koji je svojim neverovatnim glasovnim mogućnostima udario pečat na Ignite. U melodičnom hardcore-u još uvek se nije pojavio bolji vokal, složićete se! Svako ostvarenje ovog benda bilo je prosto genijalno sa pregršt hitova. Punih deset godina, tamo negde do polovine prve decenije ovog veka Ignite je bio u centru pažnje kao jedan od najboljih aktivnih HC bendova.
U poslednjih desetak godina dolazi do zasićenja, možda je i Zoli prerastao sam bend, ali da ne ulazim u detalje, prvo je usledila pauza dok je bio na trogodišnjem arbajtu u Pennywiseu pa je potom Ignite izbacio album „A War Against You“ (2016) koji je prvi da mi nije čučnuo… ne, nisu pesme na njemu loše, već mi je produkcijski bio neslušljiv… odoše previše u mejstrim, metal, rok, šta li već… Posle toga pet godina se nisam sreo sa Ignite ni u prolazu dok nije tokom kovida osvanula informacija kako su se rastali sa Zolijem i imaju novog pevača. Pročitah samo podnaslov, videh sliku nekog momka s dugom, ravnom, crnom kosom i ništa više. Tokom priprema za odlazak u Blekpul prelistam line up i među gomilom bendova zakačim da sviraju i oni, uleteli u poslednji čas. Pronađem dve nove stvari koje su izbacili na net, preslušam ih i kao okej je, nije loše… Na svirku sam otišao više iz znatiželje, ali evo sad kažem da bih se zajebao debelo da sam je propustio…
Auu, sunce ti poljubim kakvo kidanje! Ne svirka, nego svirketina! Eli Santana, kako se zove novi gari s mikrofonom, je bukvalno dao domaći u svakom smislu i pevački i ponašanjem na bini i uneo preko potrebnu svežu energiju. Dečko je u skladu s nazivom benda, izgoreo! Uopšte se ne konta da nije Zolijev vokal, toliko ga je skinuo, a pri tom, nikada pre Ignite-a nije pevao već je svirao gitaru u metalskom bendu Holy Grail. Posle svirke pazario sam novi CD na njihovom štandu na kojem se nalazi 11 novih pesama u 35 minuta… obrni, okreni, to je to. Ignite na keca. Možda je za nijansu mekši, pankerskiji ali prija samo tako. Bravo!
(Zgro)
Knock Off Side By Side, CD (Knock Off/Longshot)
Knock Off je, ko nije ispratio, londonski trio na okupu od 2013. godine, koji ima iza sebe zavidnu diskografiju, i jedno od aktivnijih imena sa UK punk scene u poslednjoj deceniji. Uoči nastupa na Rebellionu (gde oduvaše samo tako pred recimo dva soma ljudi u ranom terminu) izbacili su i peti album na vinilu i disku koji je svirački u istom maniru kao i do sada, snažno, himnično, pevljivo, melodično, sa moćnim vokalom. Nije mala stvar kada u vreme hiperprodukcije i snimanja po gajbama, uspeš da budeš konstantan i zadržiš kvalitet. Knock Off cepa klasičan street punk u duhu bendova s početka 80-ih (najpre The Business), gde misliš da je sve odsvirano, okej, možda i jeste jer Knock Off ne donosi ništa novo, revolucionarno u muzičkom smislu, ali u tome je i caka, kad bend u uslovima gde je konkurencija ogromna uspe da napravi dobar album, i to, ponavljam, peti, a koji ulazi u uvo na prvo slušanje. Tri Endija (sva tri člana benda se isto zovu) defnitivno znaju posao, imaju žicu da naprave hit i tu se sva priča završava. Na ovom albumu nalazi se 15 pesama u 40 minuta. Dobra produkcija, odlične stvari, sve zvuči kako treba, na „Working Class Boy“ im gostuje Roi Pearce, dok su meni najdraže „No One Ever Gets To Leave Alive“ i „Wolves“. Neću porediti ovo njihovo najnovije ostvarenje sa prethodnim izdanjima ali ću vam najiskrenije preporučiti da obratite pažnju na Knock Off u svakom smislu. Vrede i te kako!
(Zgro)
Kriva istina Mural kolapsa (I poglavlje), EP
Uzevši obzir da je korona trajala i trajala, te da svirki nije bilo, troipogodišnja pauza između dva izdanja Krive istine uopšte ne zvuči loše, svakako bolje nego skoro 9 godina, koliko je prošlo između prethodna dva albuma. Lako se zaključi da je Kriva istina već neko vreme konstantno aktivan bend, a prinudnu pauzu od koncertnih aktivnosti iskoristili su i za promene u postavi i uvežbavanje. Krivica je tako koncipiran bend da se neke nagle promene stila ne očekuju, a i kada bi ih bilo ne bi baš najbolje legle, te su stoga nastavili, ne tamo gde su stali sa „Manifestom pobune“, već onako kako su i počeli pre 20 godina. Tekstovi su direktni i oštri, kritike usmerene ka ljudima na vlasti, crkvi, ali pre svega na društvo koje je tim instuticijama i ljudima u njima dalo moć, te su oni sada „spremni da nam kroje živote dok od sebe prave idiote“.
Ovakve teme njihovih pesama nisu novina, već standard, ali moram napomenuti da prate aktuelnosti, pa tako u uho upada da se reč „rat“ može čuti u više pesama. Najveća razlika u odnosu na ranija izdanja se može čuti u aranžmanima, a ona je sasvim logična s obzirom da su, osim promene na bas gitari, odlučili da postavu pojačaju još jednom gitarom. Kada sam čuo za ovaj dodatak (pre objavljivanja EP-ja), nije mi bilo jasno čemu to s obzirom da je Tomas jako dobro pokrivao sve deonice sam, ali ovo pojačanje se oseti i ta promena se čuje i prija. EP-jem „Mural kolapsa (I poglavlje)“ Kriva istina je nastavila dobro utabanom stazom i unela malo svežine u svoj rad. Raduje ovo „I poglavlje“ u nazivu izdanja, te se nadamo da ekipa već radi na novom materijalu i da na njega nećemo dugo čekati, a realno je očekivati kada sva poglavlja budu objavljena da dobijemo celinu u fizičkom formatu.
(Feđa)
Liquids Life Is Pain Idiot, LP + Flexi 7“ (Drunken Sailor Records)
Još jedan od bendova koje sam relativno skoro otkrio i uopšte mi nije jasno kako sam ove likove uspeo da ispromašujem sve do sada. Liquids je inače bend iz Indijane i ovo je njihov najnoviji, treći po redu LP, a imaju još i tuce singlova koje sam verovatno očešao 100 puta do sada ali mi nije palo da ih isčekiram. Naravno, sve te ploče su štampane u malim tiražma i većina njih su u međuvremnu postali rariteti tako da ću morati prekovremeno da radim ne bi li skupio kintu da ih kupujem od tapkaroša na Discogs-u. Sama muzika dosta varira, neke pesme su melodični pank sa elementima Buzzcocks-a, Undertones-a i recimo Ramones-a (pogotvu što se tiče bubnjeva jer se Tommy Ramone fazon čukanja svuda provlači) dok neke imaju više garažni lo-fi pank šmek, a ima i dosta onih koje su čistokrvni hardcore, kao i par ne baš tipičnih, nazovi, balada.
Sve je to odlično uklopljno na ovoj ploči i i bez obzira na stil pesme, svaka odzvanja odličnim melodijama koje ti se automatski zakucajuju u uši i mozak pa ih posle nedeljama recituješ celom komšiluku dok ih ne dovedeš do ludila. Neke od meni omiljenih pesama su „Life of Oi!“, jeste to je ta jedna nabadačka Oi! pesma na ovoj ploči, onda „More Than a Friend“, koja je muzički više u fazonu melodičnih hardcore punk bendova kao što su Peligro Social i Insomnio ali sa engleskim tekstovima a ne španskim i „Shitty Fuckin DNA“ koja je odlična hardcore pank tuča od 48 sekundi. Fascinantno mi je da neko izbaci album od 27 pesama koji nije ni trenutak dosadan ili nezanimljiv. Inače, sem svojih pesama Liquids su ‘ladno obradili i „Bat Outta Hell“ od Meat Loaf ali zato pesma zvuči jedno 50 puta bolje od originala i umesto 10 minuta koliko traje originalna vezija oni su to fino sabili u neka tri minuta i pretvorili je u pank pesmu. Slično su napravili i sa „Strutter“ od Kiss-a. Ta pesma nikad bolje nije zvučala. Jedine stvari koje mi idu na živce kod ove ploče su ružan, da ne može biti ružniji, omot (bar prednja strana) i taj ekstra fleksi disk koji me živcira samo zato što ne volim fleksije mada su pesme na njemu dobre.
(Marko Korać)
Mižerija s/t, 7″ (Doomtown Records)
Svideli su mi se na prvu. Najpre objavljen na kaseti, demo je dobio i svoje vinilno izdanje sa jednom novom pesmom (Gradski cvjetovi). Zadarski pankeri, na momente razigranom, da ne kažem plesnom, na momente bučnom i ubrzanom mjuzom stvaraju neku super dopadljivu kombinaciju anarho-panka i popa, sa osećajem za novije tendencija u sintu i dark vejvu, sa prizvukom bivše nam zemlje – anarhizam i aktivizam, pop kultura u svoj sirovosti generacije koja nema ništa, u službi osvešćivanja nečega što je odavno bez svesti. Na ironičan način se poigravajući temama ekologije, hipokrizije i propasti tranzcionih društava, ovaj EP sam shvatio kao istraživanje granica slobode i ljudske gluposti. Dopadljive melodije su samo zamka kako bi se izrekle poruke koje su sve samo ne zabavne – kroz eho, kroz recitovanje, kroz urlik gledajući propasti u oči ne bežeći već suočavajući se, prihvatajući ulogu pobunjenika. Možda nećemo dočekati da lanci patrijarhata prestanu da stežu i unazađuju, i verovatno se neće zaustaviti automobili da bi videli gradske cvetove koji možda i jesu utopija, i biće uvek izolacija, ali se nadam da ovo nije kraj kada se o stvaralaštvu ovog benda radi. Na ineru ovog izdanja ima jedna ilustracija sa natpisom „Ni sluge ni gospodari“, ne oni to nisu, ali oni su samouvereni vladari muzičkog i vrednosnog prostora koji su stvorili za sebe i ljude kojima je to važno, oni tu suvereno vladaju ne ugrožavajući i ne uništavajući, već prosvećujući.
(Đole)
Porvenir Oscuro Asquerosa Humanidad, LP (La Vida Es Un Mus)
Još jedan dragulj objavljen na ovoj već dobro poznatoj etiketi. Nisam se ranije susretao sa bendom i rekao bih da je ovo ljubav na prvi pogled. Nakon nekih demosa i EP izdanja, ovo im je prvi pravi album. Ne znače mi mnogo imena bendova u kojima su članovi ranije svirali, ali to i nije pretpostavljam neophodno jer prosto ne mogu da verujem da su zvučali bolje od ovoga. Smešteni u NY, ali zbog harizmatične Kolumbijke Sare koja svojim glasom, pored toga što su tekstovi na španskom, daje poseban šmek, mogu se smatrati latino pank bendom, ali to je najmanje važno, ovo je prosto odlična ploča. Na njoj je 13 pesama sirovog latino panka sa primesama UK82 zvuka koje pozivaju na neprestani pogo. Vokal koji se ne smiruje već samo bljuje vatru pa se stiče utisak da je svaka pesma kratka kako bi Sara mogla da iznese dovoljnu količinu besa. Brzo i na neki agresivan način melodično, mene je lično oduvalo. Mračna budućnost na albumu „Odvratno čovečanstvo“ u pesmama kao što su „Nasilje“, „Umoran“, „Vlasnici sveta“, „Policijski terorizam“ objašnjava nam da nema veru u čovečanstvo, da je nepoštovanje autoriteta stvar elementarne kulture. Ima tu malo i neke iščašene empatije. Uz fenomenalan omot (tekstovi odštampani i na engleskom) sa nekim motivima koji bi svakog litijaša i molebanistu doveli do ludila, uz A2 dvostrani poster ostaje samo da se uživa i da se prihvati kao neumitna činjenica – sa ovom energičnom ženom ne bi se bilo pametno kačiti. Topla preporuka.
(Đole)
Savage Beat Three Chords Disciple, 7“ (TKO Records)
Savage Beat / Hard Wax split 7“ (Rebellion Records)
Savage Beat / Electric Frankenstein split 7“ (Crossbar Records)
Svaka čast, ovaj bend je savršen primer kako se uspešno vodi jedna priča. Postoje možda 5 godina a imaju izdanja koliko 90% bendova objavi za 15. Plus su imali i evropsku turneju, ali i američku pre korone, te non stop sviraju u Holandiji i okolini. Objediniću tri izdanja koja su objavili u razmaku od samo par meseci. Prvo je zapravo dupli singl i prvi ovakav format benda a da nije split. Na svakoj strani, pored autorske, pojavljuje se i pesma koju su obradili/prepevali sa različitim gostom. Jerry A. je sjajno snimio vokale za obradu pesme „That’s My Music“ koju je pre 50 godina snimla Bonnie St. Claire. Na drugoj strani, na pesmi „City Kids“ imaju gosta iz benda Antiseen. Takođe originalnu pesmu u izvedbi Pink Fairies nisam nikad čuo. Drugo izdanje je split sa Hard Wax, meni nepoznatim Britancima. I ovde je ista priča, jedna autorska pesma i jedna obrada, s tim što su ovde obradili fenomenalne Slaughter and the Dogs i pesmu „Victims of the Vampire“. Odličan izbor! Najfriškije izdanje je split sa Electric Frankenstein. Bend za koji sam čuo 90ih ali ih nikad nisam slušao. Savage Beat, na A strani isporučuje možda jednu od svojih najboljih pesama „Monster Baby“, dok je druga pesma obrada od Tuff Darts „Fun City“, koja je takođe je odlična. Solo singl ima odličan gatefolod omot i objavljen je za dobro poznati TKO Records iz San Franciska. Split sa Hard Wax je objavio holandski Rebellion Records dok je split sa NJ legendama objavio Crossbar Records iz Washingtona i ovo izdanje takođe krasi odličan crtež na omotu. Kapa dole za trud, objaviti tri izdanja u vrlo kratkom vremenskom razmaku za neke od trentno najjačih izdavača velika je stvar. Hvala bendu što sa akcijom snimanja obrada uvek iznenadi, jer za dosta ovih pesama ni u originalu nikad nisam čuo. Nadam se da će neko od budućih izdanja krasiti i ona obrada Pop mašine koju su svirali u Novom Sadu na To Be Punk festivalu pre par godina.
(Nemanja)
Skeezicks Discography 1985-1987, DoLP (Refuse)
E ovo se zove kolekcionarski primerak! Bravo za Refuse! Dupli žuti vinil, bogat booklet na 16 strana sa gomilom fotki, flajera, plakata, pričom o bendu i nekoliko pratećih tekstova plus reči svih pesama… Crtež na naslovnoj strani je još od onda (sa singla „…Charlie Brown…“), ali smo ga znali isključivo u crno-beloj tehnici, a ofarban je specijalno za ovo izdanje. Kada mi je stigla ploča obradovao sam se kao pre 30 i kusur godina kada sam od ekipe oko fanzina „Bolji život“ pazario jednu od svojih prvih majica, upravo Skeezicks ali sa Suicidal logom odnosno motivom sa jedinog albuma „Selling Out“. Naziv njihove pesme „Slam Brigade“ našao se na prvoj hcXns majici koju smo napravili 1989. Kada sam saznao da su iz nemačkog mestašca Nagold, danima sam ga tražio na mapi u školskom atlasu.
Našao sam ga na jugu Nemačke, ispod Štutgrata, ali tek kada se pojavio internet. Eto, ukratko, toliko nam je Skeezicks bio drag bend krajem 80-ih godina 20. veka. Stvari koje se nalaze na prvom vinilu znam na pamet jer su sa pomenutih jedinih zvaničnih izdanja, albuma i singla, koje smo vrteli do iznemoglosti. Na drugom vinilu su pikanterije, pesme sa kompilacija, prvog dema, te sa svirke iz Tibingena 1985. Sećam se da je početkom 90-ih „Lost&Found“ objavio neku njihovu best of kompilaciju, a sličan poduhvat uradio je i „X-Mist“ (njihov legitimni izdavač) iza kojeg stoji Armin Hofman, basista benda. Da ne pominjemo kakva je sve kultna ostvarenja objavio ovaj, po mnogima najvažniji nezavisni nemački, izdavač. Ko se nije sreo sa Skeezicksima samo da napomenem da su cepali ozbiljan hardcore pod snažnim uticajem američkih bendova poput Minor Threat, Negative Approach, Faith (čije su i obrade svirali)… Sve u svemu, dupli celofan i bele rukavice, ovo je bombonica!
(Zgro)
Staticø Il Nostro Cimitero, 7″ (Refuse Records)
Kada se skupi iskusna ekipa koja zna šta hoće, i to ume i da pokaže, a dovljno svesni i inteligentni da vide u kakvom se haosu sve nalazi – nastaje „Naše groblje“, izdanje koje je sve samo ne nešto što će da te umrtvi. Refuse Recrods je to i prepoznao. Ovo je jedan zdrav i moćan hardcore, bez eksperimentisanja. Brzina, snaga i direktni tekstovi – pet stvari koje traju desetak minuta. Bes kao pokretač. Premoćni na stejdžu kao i na snimku. Nije bitno da li više voliš NY, DC ili nešto treće – ova ploča je prosto za tebe. Istovremeno idealan način da te uvuče u žanr ako počinješ da slušaš muziku. I kada se bave introspekcijom, i kada upiru prstom u sistem u kojem fašisti dominiraju a prava životinja i ljudi svedena na isti nivo, što znači ne postoje ni za jedne ni za druge, oni to rade sa puno energije i bez kompromisa. The Game, Mind Castration, Mistakes, Silent, No Hope će se još dugo vrteti na mom gramofonu u iščekivanju novih izdanja ovih majstora koji su tako 21. vek u okruženju koje tako rado beži u 19. vek.
(Đole)
Syndrome 81 Prisons Imaginaires, LP (Destructure Records, Sabotage Records)
Momci iz Bresta se konačnо pojavljuju sa prvim pravim albumom. Sa bendovima koji se izražavaju na francuskom jeziku uvek mi je cimanje zbog prevođenja jer gotovo nikada nema tekstova prevedenih na engleski, ali za ove majstore se vredi iscimati. Produkcijski moćni, sa vizuelno prepoznatljivim izdanjima, u svojoj Oi!/punk melanholiji, sa zaraznim refrenima i post pank minijaturama prenose tužnu sliku francuske provincije zarobljene u beznađu i gubitku iluzija o nekom boljem životu. Anksiozni i depresivni, nikako izgubljeni. Lučki grad koji svojim stanovnicima nanosi više bola nego što ga oni doživljavaju kao „mirnu luku“ ipak uspeva da izazove kreativni otpor kod grupe pankera nad čijom muzikom i stavom uvek lebdi zaostavština Blitza i neprežaljenih Camera Sillens. Zapišani kvartovi i beda koja guši i zaudara teraju ove momke da pokušaju, i u tome već dugo uspevaju, da budu tim koji se pita za nešto kada se o podeli trofeja radi. Oni će bez problema uzeti tri boda na gostovanju i pobrati lovorike dok se svetla na njihovom terenu polako gase a nada pakuje kofere u želji da se izbavi sa mesta gde je već odavno izgubljena i uništena. Syndrome 81 je pokušaj francuske provincije da uzvrati udarac (na svu sreću nisu jedini), i to uspešno rade izbacujući izdanje koje će u 2022. godini sigurno zauzimati vodeća mesta na mnogim playlistama. Prisons Imaginaries je kao gol u nadoknadi vremena – premotava se i ponovo doživljava kao prvi put.
(Đole)
Talleen s/t, 7” + The Black Sea, cass (Goodwill Records)
Goodwill je u ovih par godina, uprkos epidemiji, izbacio dosta izdanja. Iako ista osoba stoji iza ovog i „No Plan Records“, ovde je priča drugačija, ne robuje se 80-im godinama prošlog veka nego se objavljuju danas aktuelni bendovi. Talleen dolazi iz Kanade, postoji od 2015. i ovo je zapravo njihovo prvo izdanje. Svoj zvuk opisiju kao fuziju post punka i elektronike pod jakim uticajem imena kao što su Killing Joke, Pil te onoga što se sviralo u Mančesteru 80-ih godina. Bend je promociju ovog izdanja imao na turneji po Francuskoj. Dakle, ne nešto što ja privatno slušam ali mi je ovo izdanje svakako skrenulo pažnju. I to ne na prvu loptu, jer kada sam ga nabavio, preslušao sam pa odložio na stranu pa mu se vratio nakon nekog vremena. Neke melodije, pogotovo sa prve dve pesme, ostale su mi u glavi, ali moram da priznam da se nisam previše oduševio. Kontam, da će priča ipak bolje leći nekome ko je više zagazio u ovakav zvuk.
„Goodwill“ je povodom pomenute turneje objavio i nešto stariji snimak benda na kaseti koja je jako lepo dizajnirana. Omot je na preklapanje tako da nema plastike nego je ujedno to i kutija. Tu su svi tekstovi koji su, hm, malo intelektualniji od klasičnih punk lupeža. Za razliku od ploče na kojoj se nalaze 4 stvari, ovde je skoro tri puta više muzike, preciznije 10 pesama u istom maniru. Ako volite ovakav zvuk poslušajte ih.
(Nemanja)
Ultra Sect Echoes From The Past, mini LP (Longshot)
Najfriškije izdanje koje su izbacili hitmejkeri iz Kalifornije okupljenih pod nazivom Ultra Sect donosi šest novih, snažnih Oi himni. Početkom ove godine standardnoj trojci priključio se i drugi gitarista Mike (Subway Thugs, Sydney Ducks, Suede Razors), koji nije učestvovao u snimanju ovog materijala ali uživo, sa dve gitare, bend zvuči baš ubedljivo. Mešavina najprefinjenijeg francuskog i sirovog engleskog zvuka zaprženog na američki način. Jebi ga, kod Amera nema promašaja, oni to sve zbrčkaju i dovedu do perfekcije. Melodične gitare, divne solaže, bas koji štekće, školski bubanj, režeći vokal, višeglasje u refrenima… ma, sve štima. Ultra Sect je i ovim izdanjem potvrdio da je bez sumnje jedno od vodećih Oi imena sa zapadne obale.
(Zgro)
Unit X Ontario Songs, cass (s/r)
Još niste čekirali Unit X? Vratite se u 11. broj fanzina. Hvala lepo! Peđa (ex – Devoted, About To Snap…) i Tim Drew (ex-Oxbaker) izbacili su drugu kasetu sa četiri nove pesme koje traju ispod sedam minuta. Tri iksa ponovo se nalaze na onom poleđinskom jezičku omota čime vam jasno stavljaju do znanja o čemu je reč i pre nego što pritisnete “play”. Svirački nema tu previše mudrovanja, kec, dva, tri i udri… klasičan straight edge hardcore. Prva stvar komotno je mogla da se nađe na bilo kom izdanju Youth of Today. Da ju je otpevao Ray ne bi nikad skontali da je nisu odsvirali Walter, Sammy i Porcel. Produkcijski na ovom izdanju vidan je napredak u odnosu na debitantski uradak… Jedino što ostaje i dalje žal i nada da će ovaj duo u skorije vreme kompletirati postavu i iz studijskog projekta prerasti u pravi bend koji bi mogao nastupati uživo. Takođe, materijala sada ima dovoljno za vinil pa se iskreno nadam i nekom takvom poduhvatu.
(Zgro)
Upside s/t, LP (No Plan Records)
No Plan Records nastavlja da bunari razne snimke iz 80-ih s kojima prijatno iznenađuje. Priznaću, ni za ovaj bend nikad nisam čuo. No, kako uvek gajim simptaije ka italijanima tako sam i ovom prišao bez ikakvog antagonizma. Upside je nastao krajem 70-ih u Modeni. Sa dužim i kraćim prekidima, te promenama u postavi, postojao je do sredine 90-ih. Na ovoj ploči nalazi se demo benda, originalno objavljen na kaseti davne 1981. godine koja je štampana u 300 + 200 primeraka. U bukletu sa flajerima, fotkama i tekstovima pesama, može se videti da su svirali u legendarnom skvotu Virus u Milanu, delivši binu sa imenima poput: Rhythm Pigs i Subterranean Kids, a nastupali su i sa DOA, Nabatom, Impact Crash Box… U pitanju je klasičan pank (najčešće su ih poredili sa Nabatom i Rappresagliom) uz par izleta koji me podsećaju na UK82 fazon. Sam zvuk na izdanju i nije toliko dobar, ali to se kompenzuje himničnim i dobrim pesmama kojih je ukupno 10 i koje lako ulaze u uho. Na B strani, koju sam prvo pustio, najbolje su mi „Sotto Shock“ (jako popaljiva) i „Marionettei Millioni di Morti“. Mogu samo da kažem, krivo mi je što nikada nisam učio italijanski jezik. U istom maniru je i uvodna „Spacciatori“, te poslednje dve na A strani „Italia Brava Gente“ koja je sa jakom dozom ’82 zvuka i „Anarchia Unica Via“ sa još bržim rifovima. Uz ploču ide i foldout insert sa infom i pričom o bendu od strane bubnjara. Velika pohvala za odlično uklopljene boje na samoj naslovnici izdanja. Kao i mnogo puta do sada, još jedan iskop „No Plan Records“-a vredan nabavke.
(Nemanja)
V/A Novi Sad Hardcore Punk in the 80’s, LP (5A Pro, Pogon kulture)
Atheist Rap sviraju preko tri decenije i sada su jedan od najpoznatijih i najvoljenijih regionalnih pank sastava… ali da li bi taj bend potrajao više od par probi ili svirki da je lokalna scena u vreme njihovih početaka bila drugačija? Nikada nećemo znati, ali ako postavimo sebi to pitanje zanimljivo je čuti i videti kakva je to bila novosadska pank scena krajem osamdesetih godina prošlog veka. Verujem da je ideja za objavljivanjem ovakvog izdanja proistekla iz toga što je master traka prvog demo snimka Ateista, izgubljena početkom devedesetih, iznenada našla svoj put do benda, te je bilo zgodno objaviti taj snimak i na fizičkom izdanju.
Novosadski panksi nešto starije generacije se sećaju i bendova Fluorel Tačkaš, Fear of Dog i Kapetan Leshi, mi koji smo rođeni u godinama nakon što su nastali ovi snimci smo o njima slušali i čitali, a verujem da su ljudima iz drugih gradova ta imena nepoznanica. Ako se uzme u obzir da su se ova četiri benda držala i družila zajedno, o čemu svedoči podatak da su u zbiru imali 16 članova, ali da je sve skupa bilo 11 ljudi u priči, logično je bilo da se kao kompilacija njihovih snimaka na jedno izdanje prenese duh tog vremena. Ljubitelji panka će uživati u ranim radovima Ateista i pesmama Fluorel Tačkaša, koji je njihova preteča, iako su u jednom periodu radili uporedo, fanovima malo tvrđeg zvuka i agresivnijeg vokala će više leći Fear of Dog, dok je Kapetan Leshi negde na prelazu između ta dva stila. Ovo izdanje pre svega ima kolekcionarski značaj i bitno je kao pečat vremena na jednoj lokalnoj sceni, a, ako sam dobro razumeo, samo je prvo u nizu. Novosadska scena je izbacila gomilu odličnih bednova, od kojih su mnogi kratko trajali i zaboravljeni su, te ne bi bilo loše ljude podsetiti i na njihove radove.
(Feđa)
White Stains Blood on the Beach, 7″ (Neon Taste Records)
Drugo izdanje ovih likova iz Pitsburga i još jedan u nizu bendova u kojima svira Eric Montanez iz sada već legendarnih Government Warning i Direct Control. Da, da isti taj Eric se pojavljuje čak i u Lose Nukes, Sickoids, Blood Pressure i mogu do sutra da nabrajam. Ne bi me čudilo ako u sledećem broju fanzina budem pisao recenziju opet nekog njegovog novog benda. Sem Erica u ovaj bend se ugurao i drugi krem Pitsburske scene i tu se odmah našao i “La Vida Es Un Mus” da odradi evropski pres njihovog prošlogodisnjeg LP-ja. Sve je to je kul mada nije baš da su ljudi nešto odlepili na tu ploču. Po meni je ovaj singl mnogo bolji nego taj LP mada ni ovo nije baš da padneš na dupe. Jeste to je taj old school 80’s West Coast punk sa po kojom hardcore pesmom i sve je to korektno, ali iskreno pesme nisu baš nesto previše autentične i produkcija malo zvuči kao da je snimano pod vodom.
Opet, možda ja previše očekujem od ovakvog benda jer daleko da je ovo loše. Da kažemo da je solidno izdanje, ali definitivno nije top notch. Pesma koja se zove “2021” je moja omiljena stvar na ovoj ploči a omot, pogotovu crteži na omotu i papiru sa tekstovima su odlični, što važi za obe ploče. Inače pročitah intervju sa njima u poslednjem broju Artcore fanzina i ispade da je i ovaj bend nastao za vreme korone kao solo projekat (u ovom slučaju bubnjara) i onda ga je ostatak ekipe iz sadašnje postave naložio da zajedno pokrenu bend jer su se oduševili demom koji je snimio. Živo me zanima da li je taj demo bio bolji od ovoga što sada rade.
(Marko Korać)
