Alternate Action Violent Crime, LP (Rebellion Records)
Za ovaj bend nisam imao pojma dok je bio aktivan sredinom prošle decenije. Otkrio sam ih u isto vreme kad i Bishops Green, pre nekih 5 godina. Kako su ovi, valjda, na stand by modu, Gregg (inače pevač u oba benda) je ponovo okupio ovaj Alternate Action, snimio par pesama, objavio izdanje i zapucao u Evropu. Ne mogu da ne poredim ova dva benda. Bishops Green je svakim izdanjem vidno menjao fazon i ljudima bivao manje zanimljiv, meni je opet svaki put to bilo dobro. Ali Alternate Action dobija bolje ocene možda samo zbog ubediljivijih lajv nastupa. Ne znam zašto, ali mi se čini da je Greg u Alternate Action neuporedivo više sebe dao u celu priču. No nebitno, oni ovde isporučuju 5 stvari koje su stavljene na jednostrani 12” vinil. Sa druge strane ugravirana je slika benda, nije za služanje. Ima Alternate Action svoj fazon ali cela priča definitivno dosta podseća na Bishops Green. Jedina upečatljiva razlika je da ovde ima dosta više solažica i viših tonova. Pevanje je maltene isto. Nema greške. Dok se možda Bishops Green ne povampiri ovo je sasvim pristojna kompenzacija. Jedina mana kod ovog izdanja je to što nema nikakvog infa i podataka o snimanju, postavi benda, nema tekstova…
(Nemanja)
Bakterije Raspad sistema, CD (sef-released)
Ako sam dobro upamtio, odnosno prebrojao, ovo je treći album Bakterija, čakovečkog punk benda starog već 15 godina. Pa kako to da se u 15 godina nisu uspjeli malo bolje profilirati na domaćoj sceni? Iako Bakterije na prvi pogled izgledaju prije kao Unseen, muzički nisu baš posve taj novovjeki street punk, nego ima tu i melodičnih upliva ala Bad Religion (toliko sam nepotkovan u novije melodične punk bendove da i dalje koristim Bad Religion kao referencu, kriv sam!), ali je bend već toliko ušemljen u orto punk spiku domaće scene da ga se ni ne primjećuje izvan nje. Pomalo je to i njihova krivica, s obzirom na tip bendova s kojima su svirali. Na ovom albumu je veći dio pjesama angažiranog tona i sve dobro krene, ali onda uleću neke horor teme, pa pjesme o pivu, Novoj godini i nekako se sve na kraju razvodni. Kužim ja, širina tema i interesa je uvijek dobrodošla, ali za bend s tolikim stažom, to bi moralo biti malo kompaktnije, stilski dorađenije i efektnije da bi odskočilo od prosjeka i kalupa u kojeg su upali. Prvenstveno za fanove melodičnijih street punk bendova.
(Florijan)
Battle Ruins – IV.XIII.MMXIX, tape (s/r)
Evo ih nove tri stvari benda oko koga se ozbiljno diže prašina već godinama unazad. Kaseta, rekao bih po datumu, objavljena je povodom giga u Parizu. Šta imamo ovde? Na omotu apsolutno nema ničega. Ne znam kako je ranije bilo sa njihovim kasetama ali ova je odrađena veoma jeftino. Buklet sa jednom strofom nekog teksta (opet nekakve horde, neka ludila, božmesačuvaj) i bele kasete. Muzika je ista kao i na prethodnom izdanju, dakle drugačiji fazon od onoga kakav je bio pristuan u ranijoj fazi benda. Da mi se sviđa sviđa mi se, ali da je toliko dobro, pa baš i nije. I dalje je ovaj bend jedan od boljih koje sam gledao uživo i verovatno bih opet zapucao da ih gledam ako se ukaže prilika. Šteta što je muzika otišla u drugačijem smeru koji mi je OK, ali nije nešto zbog čega treba ludeti. Valjda će uskoro ovo izaći i kao zvanično izdanje.
(Nemanja)
BKD Balkan Oi! (s/r)
Još od vremena Stjepana Radića, a kasnije Gruntovčana, kajkavci u popularnoj kulturi i društvu u pravilu ispadaju “bedaki i selaki”, odnosno prznice, svadljivci i komedijaši. Po balkanskom poimanju svijeta i njegove hijerarhije, pravi muškarci rastu uz gusle, a ne uz tamburice, tako da se taj rijetko javno izrečen, ali ipak podcjenjivački odnos prema kajkavcima nastavio sve do danas. Što je najgore, čak sam i ja, moslavački kajkavac donjolonjskog poddijalekta bio pomalo rezerviran prema tvrdom varaždinsko-ludbreškom poddijalektu kojim pjeva BKD. A onda sam poslušao njihov prvi album “Leta su prešla, pameti ga ni” i čuo najbolji i najzabavniji sugar oi kojeg je domaća scena ikad izbacila, pa sam se u isti čas i posramio zbog svojih predrasuda i oduševio kako mi je dobro sjeo cijeli album. Njegov nastavak, EP “Balkan Oi” je nešto mekše producirano, ali i dalje zabavno i nepretenciozno izdanje najboljeg hrvatskog punk benda za kojeg još niste čuli.
(Florijan)
Boston Manor – Welcome To The Neighbourhood, LP (Pure Noise Records)
“Be Nothing” predstavlja izdanje koje me je zaintrigiralo za Boston Manor ali ne i nužno zadržalo na njemu – ovako važi definicija rečenice iza koje sam snažno stajao sve dok nisam čuo “Drowned In Gold” i odlučio da bendu ipak dam još jednu šansu uzevši u obzir pravac u kom su se onda uputili. Godinu dana kasnije njihov prvi singl mi iskače u youtube subscription box pod nazivom “Halo” popraćen sa sad već stereotipičnim spotom kroz koji bend maltene od početka do kraja samo svira u prvom planu pod nekim iznenada ubačenim (estetski posle tematskim) crvenim neonskim svetlom – na prvu loptu bih verovatno otpisao stvar da nisam već u startu primetio koliko su momci zapravo napredovali i koliki su majstori refrena i ekperimentacije postali kroz svega par godina rada.
Vrlo ubrzo Boston Manor najavljuje “Welcome To The Neighbourhood”, svoj drugi album po redu i time izbacuje još jedan spot za “Bad Machine” što se po mom mišljenju pokazao kao pun pogodak baš iz razloga što su širem auditorijumu dokazali da su u stanju da napišu krajnje prepoznatljiv hit i u isto vreme takav slowburner koji jednostavno ne možeš da ne pustiš bar još par puta nakon prvog slušanja. Stiže septembar, pronalazim leak na netu (ups) i iskreno vam ovim putem moram priznati da mi se na telefonu vrteo minimalno 6 meseci; ispostavilo se da im je produkciju radio niko drugi nego Mike Sapone, po meni legendaran producent koji je prethodno radio sa bendovima poput Brand New, Taking Back Sunday, Sorority Noise gde se njegov uticaj pokazao i više nego učestalim.
Pored odličnih singova uključujući i “England’s Dreaming” vidno ostajem zatečen svakom narednom numerom bilo da je to heavy bass distorzija na “Flowers In Your Dustbin”, još nagruvanija instrumentacija na daljim “Digital Ghost” / ”Funeral Party” ili neizbežan catchiness na “Tunnel Vision” / “Stick Up” – prosto nisam mogao da verujem da bend sve više osciluje od etikete koju su nekada sebi nalepili na čelo i to ovog puta sa jakom željom da se žanrovski sve manje ograničavaju bilo da su kroz proces pisanja uključeni post-hardcore, emo ili alternative rock uticaji i njihovi elementi. Za kraj bih još samo spomenuo da su ovog leta izbacili još jedan odličnan singl “Liquid” sa pevačem Trophy Eyes i iskreno jedva čekam da čujem šta su nam to još u budućnosti spremili.
(Mika)
Chronic Abuse Civil Society, 7” EP (Amok Records, SFR)
Eto šta su nam donela moderna vremena, da bendovi svoj materiajl spremaju gotovo pa online bez da imaju probe. Takav je slučaj sa ovim bendom koji je vid saradnje dve osobe sa dva kontinenta. Adam koga znamo iz bendova poput: Blood Pressure, No Time, Concealed Blade a sada i Heavy Discipline ovde je vokal dok je sve instrumente odsvirao Tom, meni poznat po sviranju u Short Fuse iz Münstera. Iako je u pitanju samo singl, koji te nakon par okretanja smori jer traje svega 4 minuta po strani, ove četiri stvari su odlilčne. Zvuk je miks američkog kakav su svirali recimo Negative Approach i britanskih bendova poput Partisans i Blitz. Sama činjenica da je u priču upleten ovaj ludak iz Pittsburga meni je bila dovoljna da na bend obratim pažnju jer je trenutno taj grad u Pensilvaniji meka najboljeg HC/punka u USA. Ono što je pre desetak godina bio Richmond to je sada ovo mesto. Tekstualno ovde se gađaju panduri, savremen način života, kapitalizam. Definitivno ništa novo ali isto tako ovo je bend koji ima ono “nešto”. Iako su raštrkani na dva kontinenta ovaj bend je upravo završio turneju. Pored standardnog dvojca na bubanj im je uleteo lik iz Blood Pressure i No Time dok je na bas gitari bila neka cura iz Rusije. Imao sam priliku da ih gledam, to je bio njihov drugi cert i sudeći prema viđenom ovo je i uživo dosta dobro. Sad vidim info da su upravo izbacili nekakvu kasetu sa novim stvarima…
(Nemanja)
Dead Mob Parasite, EP (s/r)
Klinci iz Birmingema koji svi imaju ispod 20 godina cepaju sasvim korektan metalizirani hardcore. Kako sami navode, uzori su im bendovi od Discharge preko Slayer i Black Sabbath do Bury Tomorrow. Ritam gitarista, mali plavušan, koji je rastom najniži među njima, klasičan bejbi fejs, u prolazu u Blackpoolu, videvši da nosim majicu Insist poklonio mi je njihov promo CD na kojem se nalazi EP sa 4 pesme koje su snimljene krajem 2018. Samo je prokomentarisao: “Great t-shirt, you will like it”, i tutnuo mi disk u ruke. Uglavnom, prve dve stvari su baš taj Discharge HC sa malo više mast i 90s šmeka, dok su druge dve, za moj ukus, ipak previše moderan talme. Isti taj mali plavi izašao je na binu sa Pizzatramp kada im je gostovao na jednoj pesmi kao vokal… pokidao je, bukvalno je objasnio kako se vlada scenom, svaka čast. Sve u svemu, od ovog benda, i generalno ove ekipe, definitivno može biti nešto.
(Zgro)
Detainees demo, 7” EP (Double Man Records)
Milioniti bend ekipe okupljene oko Blood Pressure, Chronic Abuse, Concealed Blade. Klasika, pojavi se tako neka ekipa ljudi o kojima svi pričaju, ni jedan bend se ne održi duže od par godina izbaci isto toliko izdanja i nestane. Ovde je samo došlo do tumbanja sa instrumentima. Bubnjar iz gore navedenih bendova ovde svira gitaru, a i ostali su se rotirali. Muzički je ovo ipak malo drugačije u odnosu na gore nabrojane. Ceo vajb podsetio me je na danske bendove tipa Young Wasteners i onu plejadu imena okupljenih oko Kick’n’Punch Records sa početka i sredine prošle decenije. Singl sam kupio na blef. Čuo sam za njih, provalio ko su likovi. Došli Chronic Abuse koji su prodavali singl reših da im ubacim koji euro u kasu kupovinom ovog izdanja. Nisam se zajebao ali, sem “One Of The Good Ones” ovde nekog preteranog hita nema. Prosečno, sa jednom odličnom pesmom od ukupno pet. Ubi me okretanje ploča na gramofonu i ustajanje na svaka 3, 4 minuta. Dakle, ova ekipa ima mnogo boljih uradaka. Ovo jeste OK ali mi nešto govori da ako potraju mogu da urade dosta bolji materijal.
(Nemanja)
Ex-Cess Osiguranje životne večnosti, LP (Ill In The Head)
Kako sam to već jednom spomenuo, Ex-Cessov album “Osiguranje životne večnosti” iz 1994. godine bio je prvi album nekog srpskog izvođača izdan u Hrvatskoj nakon raspada (druge) Jugoslavije. Album je to kojeg nisam zavrtio barem desetak godina, ali se i dalje mogu prisjetiti većine pjesama koje sam tada slušao na redovitoj dnevnoj bazi. Svega 25 godina kasnije, “Osiguranje životne večnosti” konačno izlazi i u formi vinilnog izdanja. Klasik srpskog/ex-Yu punka, album kao da je i simbolično zatvorio jednu fazu beogradskog punka – onu sa kompilacije “Popstars play poptones” koju su zamijenili bendovi s “Tito nikada više!” – ali su ratne okolnosti ili bar tako pretpostavljam, dovele do toga da ostane nepoznat i neprepoznat na široj razini. Iako vjerojatno ni ovo reizdanje neće nužno promijeniti percepciju ovog albuma, “Osiguranje životne večnosti”, taj nabrijani klasik iz groznih vremena ranih devedesetih, zasigurno je reizdanje godine.
(Florijan)
Larma s/t , LP (Adult Crash)
Pre par meseci jedan je od nekadašnjih koordinatora Maximum Rock’n’Rolla na No Echo sajtu pisao je o bendovima na koje bi trebalo obratiti pažnju. Za ovaj bend napomenuo je da se radi bivšim članovima Skitkidsa i sjajnih Heratys. Preslušam link i kao OK, nije loše. Posle par dana od drugara dobijam poruku da će naručiti ploču. U meni proradi znatiželja da ipak i ja nabavim ovo izdanje. Sve je išlo dosta brzo. On je obavio narudžbu i posle par dana ploče su stigle. Pustim je jednom i kao “jebem mu, možda sam trebao da iskuliram celu priču. Nije mi nešto”. Odložim je sa strane ali se nešto zainteresujem sa Heratys i krenem danima da ih vrtim. Onda sam rešio da ovom izdanju ipak dam novu šansu. I to je to. Bend ne isporučuje ništa novo. D beat bendova smo se naslušali. Ali ovo dosta podseća na, po treć put pomenuti, Herätys i legendarni Totalitär, tako da se ipak izdvaja iz mase mediokriteta. Iako je ovde 11 pesama upakoovano u nešto preko 20 minuta, i ako je većina njih u sličnom fazonu, bend ipak ume da uspori i napravi hit sa trajanjem od preko 2 minuta. Sa poslednjom pesmom na albumu jedine su koje prebacuju tu magičnu crtu. Govorim o pesmi “Avståndets psykologi”. Po tempu se izdvaja i pretposlednja “Det du inte ska se” koju krasi i dobra solaža. Mislim da je to i jedina stvar koja ima solo na gitari. Uz ploču idu i textovi, svi na švedskom tako da se od refrena koji si udju u uvo mogu oprostiti. No, to ne umanjuje činjenicu da je ovo dosta dobar album.
(Nemanja)
Loose Nukes It’s… Loose Nukes, 7” EP (Cruel Noise Records)
Još se Blood Pressure nije ohladio a evo nam Loose Nukes u kojem su dvojica njihovih članova. Za razliku od Blood Pressure ovde je svirka drugačija, i dalje se pegla 80s HC/punk ali je ipak vidan uticaj recimo F.U.’s-a od matorih ili od novijih recimo Carreer Suicide iz ranije faze. Kao i kod gotovo svakog benda ove ekipe, ništa novo a opet odlično. Brzo, jednostavno, kratko i direkt u glavu. Ovde imamo demo snimak na singlici, šest pesama u 8 minuta perfekcije. Ne bi bilo loše da singl ima još par minuta više ali sam mišljenja da ovakvi bendovi ne bi ni trebalo da rade albume. Loose Nukes je već imao evropsku turneju, a i drugi singl im je izašao nedavno. Bez mnogo filozofije ovo mi je najbolje što sam čuo ove godine.
(Nemanja)
Loose Nukes Hardcore Rules, tape
Najprmitiviniji naziv izdanja ali i najprikladiniji jer bend upravo svira takav fazon. Na ovoj kaseti je ceo prethodno recenziran singl uz tri pesme koje su snimili kasnije a koje su stavljene na B stranu i deo su drugog singla. Te tri pesme ne donose ništa novo ali su zakon. Jesam li rekao da je ovo nešto najbolje što je izašlo ove godine? Jesam, a-ha, OK.
(Nemanja)
Frame Of Mind Irieshun, LP (Quality Control)
U martu sam bio na oproštajnom koncertu londonskog HC benda Blind Authority na kojem je sviralo još nekoliko grupa, između ostalih i Frame Of Mind kojem je taj dan izašao debi album. Prethodno sam zakačio njihov EP iz 2017. i znao sam otprilike šta mogu da očekujem i od same svirke i od albuma. Momci su svirku bukvalno pokidali a kada se sve završilo pokušao sam da sklopim kockice… obojica gitarista Frame Of Mind, posle su izašli na binu i sa Blind Authority. Jedan od njih je svirao i na raznim izdanjima bendova Guidance i Payday. Tamnoputi pevač Oli, koji sa okruglim naočarima pre podseća na nekog naučnika nego na frontmena HC benda, je momak koji je razvalio bubanj na xRepentancex “The Sickness Of Eden” a takođe je svirao i sa Amrs Race, Guidance, Mankind. Dakle, Frame Of Mind je bend sastavljen od ozbiljnih njuški, veoma aktivnih u poslednjoj deceniji. Deset pesama koje se nalaze na njihovom debi albumu definitivno daju najbolju sliku. Svirački, osetni su uticaji bendova poput Burn i Quicksand, čak i Turnstile. Ima malo i Judge-a, ali se iz aviona primeti da im je svima Bad Brains u krvi. Dakle, ima svega, nije predvidivo, nije šablonski niti jednoobrazno, na albumu je deset stvari koje traju 25 minuta… Meni u kompletu baš prija.
(Zgro)
Have No Clue Retrospective | Recreative, CD (s/r)
Tačno se sećam te svirke u Fabrci, bio je mart 2017. ako se ne varam kada su nekadašnji Against The Odds & FAWGF delili binu sa pop punk/melodic hc bendom Have No Clue – “mađarski The Story So Far” koji nas je apsolutno sve oduvao svojom energijom i dinamičnim setom. Od te večeri momci su mi konstantno bili na radaru u nadi da ćemo uskoro dobiti i album prvenac obzirom da sam prethodna dva singla i EP “Same Stories, Different Faces” izvrteo do iznemoglosti. Dve godine kasnije moja želja se konačno ostvaruje kad na facebook-u nailazim na najavu u kojoj piše da će “Retrospective | Reactive” izaći za nešto manje od nedelju dana ili tačnije na internacionalni “Go Skateboarding” dan. U nešto manje od pola sata dobijamo ukupno 8 stvari, od čega 5 novih numera i jedan interude zajedno sa “Nosedive” i “Reprise” koje su se takođe našle na novom izdanju. Ono što u startu želim da pohvalim jeste produkcija i to koliko sve oštro, čisto i pre svega usvirano zvuči od početka do kraja kao i to da gitarske deonice i prelazi koji trebaju da se naglase u određenim momentima potpuno dolaze do izražaja.
Druga stvar koju bih akcentovao jeste to što svaka pesma ima određen atribut koji je čini prepoznatljivom već posle prvog slušanja bilo da su to zarazni refreni na “Floud”, hook: “I’ve got bent, but I’m not broken” provučen kroz “Yield”, prelepa gradacija usred “Focused” ili pak nešto tvrđi momenti na “Trenches” – svi ovi promišljeni i kvalitetno realizovani detalji dodatno ukazuju na to koliko HNC odskaču od šablonskog pisanja po kojem svaki treći bend ovog kalibra, nažalost, sve češće štancuje pesme. Primetan kontrast dva vokala koji se smenjuju u cik-cak čini album dodatno razigranim i zanimjivim za slušanje što i jeste vibe kojem sam se nadao, pogotovo kad se prisetim srednjoškolskih dana i koliko sam obožavao slične momente kod This Time Next Year, Set Your Goals, Four Year Strong i ostalih dvoglasnih easycore pionira. Za kraj, sve što želim da poručim jeste da je ovo savršen letnji album koji uspeva da zvuči i sveže i nostalgično u isto vreme – s vremenom se nadam da će Hopeless Records ili neka veća izdavačka kuća primetiti njihov marljiv rad, a do tada nam ostaje da bar, ako ništa drugo, proširimo vest i time ih podržimo jer što bi nam i sami poručili u “Haven”: “I never surrender, I can take the pressure // I will go the extra mile, whatever it takes // Have decided that rising skyward is the only way“.
(Mika)
Litovsk Dispossessed, LP (Symphony Of Destruction, Abfall, Et Mon Cul, C’est Du Tofu?)
Bome, Francuzi opasno vode kolo na starom kontinentu kada je u pitanju broj kvalitetnih izdanja i bendova. U poslednjih par godina zakačio sam sigurno 15tak imena i ne sećam se da sam naleteo na nešto loše, naprotiv, svaki bend sam označio zvezdicom i redovno pratim šta ko radi i kad nešto novo objavljuje. Ako je francuski Oi trenutno bez premca, šta onda reći za pravac koji furaju Litovsk i brojni slični bendovi čiji bi zvuk najpribližnije okarakterisali kao dark ili post punk u kojima dominira bas gitara i jednostavni, čisti a melodični gitarski rifovi uz prilično mračne, depresivne tekstove. Litovsk koji dolaze iz Bresta na svom drugom albumu izbacili su 11 novih stvari, pevljivih, himničnih, ali isto tako tugaljivih i melanholičnih. Na momente me pojedini delovi podsete na Red Dons kao i Estranged. Ono što je kod ovih majstora još zanimljivo, pevaju na tri jezika, francuskom, engleskom i holandskom, što su uostalom radili i na prethodnom albumu.
(Zgro)
The Obsessions demo tape (s/r)
Ove godine u Beču je par veoma bitnih bendova prestalo sa radom. Razlozi su ovi ili oni ali eto došlo je vreme da se baš zapitaš koga od lokalaca pozvati da svira sa gostujućim bendovima. U tom svom mrtvilu pojavi se bend o kojem sam slušao razne priče. Jesu mi ovo drugari ali kad god se vidimo pričamo o svemu a najmanje o bendu koji, eto radi. Stvar je u tome da su oformljeni pre nešto jače od godinu dana i da je baš potrajalo dok nisu zasvirali uživo. Kako se live nastup stalno odlagao i prolongirao u nedogled tako sam se ohladio od njih i kontao da nema ništa od toga. Ali eto, pre par meseci imali su prvu svirku, sa Nuclear Cult, a ubrzo i još jednu sa Rata Negrom koju sam propustio Onaj prvi nastup koji sam gledao bio je baš zategnut. Trema je odradila svoje, ali su oni zvučali skroz OK. Pre par nedelja napokon su izbacili demo na kaseti koja je kao format doživela veliki comeback. Crna kaseta, 5 stvari i jedna na “našem” jeziku. Da, pesma se zove “Ko je kriv?” a zasluga za to ide pevaču koji je sa ovih prostora. Na žalost nema tekstova tako da nemam pojma o čemu pevaju konkretno. Kad sam mozgao kako da opišem stil koji sviraju morao sam da se konsultujem i sa njima. Oni svoju muziku nazivaju jednostavno “catchy punk/rock”. Njihova deskripcija ipak ne asocira na punk rock 90ih. Kukatz iz Požege, stari fanzinaš (Fecal Forces) i član legendarnog benda Fight Back opisao ih je kao miks Frontalnog udara i ranog Fuck Of Bolan. Dakle, definitivno asociraju na nešto sa ovih prostora. Bend sledeće godine planira da objavi ploču, a već su obezbedili mesto na kompilaciji koja izlazi sa narednim brojem Chelsea’s Choice fanzina. U novembru sviraju ponovo. Izgleda da je priča zaživela. Samo napred.
(Nemanja)
Out Cold Living Is Killing, LP (Amok, Kibou, Sick World)
Ko me malo poznaje zna da mi je ovo jedan od najboljih bendova ikad, bend iz predgrađa Bostona koji je bio neverovatno zanemaren na svom kontinentu do par godina pre nego što su prestali sa radom. Osnovani su davne 1989. i punih 15 godina izbacivali su samo klasike. Svirali su sporadično, ljudi u Americi nisu marili za njih dok je u Evropi slučaj bio potpuno drugačiji, zahvaljujući ekipi iz Amsterdama. U to vreme i u Srbiji je bila opšta pomama za njima, tako da se onaj koncert Out Cold-a, na Akademiji u januaru 2003. dugo prepričavao. Bend je godinama nakon toga u intervjuima svuda pričao da je beogradski gig bio nešto najbolje. Napolju je bilo -12, ledla se krv u venama, a unutra 550 ljudi. Da, da pet stotina pedeset ljudi. Out Cold je izašao na binu u pola 4 ujutru i dočekao ih je prepun klub koji je eksplodirao. Bend se par puta gasio i vraćao ali je dvojac: John na bubnju i Mark kao vokal, uvek činio okosnicu. Album iz 2005. je fenomanalna ploča na kojoj se kao gitaristi pojavljuju momci iz fenomenalnog Last In Line. Nakon toga ista ekipa snima strašan singl nakon kojeg se bend je primirio na neko vreme. Međutim Mark i John su u jednom momentu uleteli u studio i snimili preko 20 pesama koje su planirali u nekom trenutku da doteraju i objave. To se par godina prolongiralo i onda se desio taj kobni 1. oktobar 2010. kad je stigla vest da je Mark preminuo. Nakon par godina John je skupio snage i sa prvim pevačem benda, Kevinom, rešio da ipak celu priču istera do kraja. Objavljen je jedan solidan LP ali je odsustvo Mark-a i te kako evidentno. Posle pet godina ostatak stvari je objavljen na onome što će definitivno biti poslednji album ovih legendi. Odličan crno-beli omot, kao i na svim prethodnim izdanjima i 14 pesama kao i na svakom albumu. Sve skupa traje nešto preko 20 minuta. Iako mi je Out Cold neizmerno drag bend moram reći da je ovaj album bolji od prethodnog ali da je daleko od svega ostalog što je bend radio. Jednostavno, ostalo mi je nekako nedorečeno. Imajući u obziru kako je cela priča iznešena, to je to. Zbogom legende, 15 godina ste držali predavanja kako se svira jednostavni sirovi hardcore/punk, ne koketirajući ni sa čim, držali ste se svoje priče i dobacili do vrha odakle će vas teško neko skinuti.
(Nemanja)
Pizza Tramp Grand Relapse, CD (TNS)
Trio iz neke vukojebine u Velsu krupnim koracima grabi napred, non stop svira i izbacuje nešto novo. Pizza Tramp postoji pet godina a ovo im je već treći, ili čak četvrti album, kako se uzme, jer imaju i neku kompilaciju sa singlovima ako se ne varam. Zakačio sam ih 2017. u Blekpulu kada su svirali na bini za debitante u napakovanom prostoru. Uglavnom, sećam se da sam bio zapanjen količinom majica sa njihovim motivima koje sam video tada u publici. Imao sam osećaj kao da svaka treća osoba fura njihovu maju. Ove godine svirali su na opasno velikom stejdžu u ranom terminu, ali su ga oni pošteno napunili i odsvirali koncert bez greške. Bio je to jedan od boljih momenata festivala. Od pre godinu dana imaju novog bubnjara kojem je ovo prvi studijski rad sa njima i koji bukvalno izuva. Na albumu naziva koji je igra reči sa Grand Collapse, drugarskim bendom iz Velsa (čak je i font identičan), nalazi se 15 pesama (11 je kraće od 2 minuta) trajanja ispod 25 minuta. Odlikuju ga kao i do sada, brze, žestoke pesme, u klasičnom skate thrash punk/hc stilu iz 80ih. Gomila internih i lokalnih zajebancija u tekstovima ali i iskazivanja ličnih stavova. Za odličnu produkciju zaslužan je Jeff Edwards koji je nekada bio u Dub Waru i Skindredu i kojeg u thanx listi oslovljavaju sa The Legend. Iskreno preporučujem ovaj bend generalno sa sve i jednim izdanjem! Dodaću još i ovo da je od nedavno njihov izdavač TNS iz Mančestera uveo foru “plati ploču koliko misliš da vredi”. Odličan potez.
(Zgro)
The Pledge Affirmation, tape (s/r)
Pledge je novi bend iz Ontaria, Kanada. Verovatno se nikad ne bih ni osvrnuo na demo snimak nekog benda iz tamo neke oblasti u Kanadi da iza ovih ne stoji čovek sa naših prostora. Ko je pratio dešavanja iz na balkanu s kraja 90ih, možda se i seća ekipe iz Borova Naselja. Momci su svirali u bendu Devoted, radili fanzin Core Net i pokušali da mrdnu stvari u učmaloj sredini. Deo ekipe se seli a dvojica završavaju na američkom kontinentu. Dadvid je na momente i kolumnista fanzina koji držite u rukama, a drugi je eto imao par izleta sa bendovima. Peđa je pre desetak godina svirao u bendu About To Snap, a sada je u The Pledge. Čini mi se da su i onda, bar na početku, bila samo njih dvojica. Peđa odsvira sve a vokal otpeva. Isti recept i ovde je primenjen. Ovaj bend još uvek nije nastupao uživo ali eto ima demo kasetu sa četiri stvari u ukupnom trajanju od 5 minuta. Nikakvo epohalno otkriće, brzi, jednostavni hardcore/punk. Na momente me je podsetilo na sjajni Haymaker, možda baš jer su iz Kanade. Ako vam se ne da da jurite kasetu, poslušajte na bandcampu. Očekujem da priča zaživi kako treba. Napred Peđa!
(Nemanja)
Savage Beat / Death Ridge Boys Savage Death, split 7″ (LSM Records)
Oba benda dobro su poznata svima. Holanđani, iako postoje relativno kratko, ušli su u celu priču dosta ozbiljno. Snimaju i sviraju non stop. S druge strane, Death Ridge Boys su sastavljeni od članova nekih veoma bitnih portlandskih bendova s kraja prošlog veka i početka novog milenijuma. Ranije, tokom godine izbacio je vrhunski LP koji su i Beočinci objavili na svom labelu u kasetnom formatu. Ova dva benda su se udružila i kombijem se zapljunuli na dobrom delu zapadne obale severno američkog kontinenta. Kruna saradnje je i ovaj zajednički singl. Savage Beat se predstavlja sa dve stvari. Ovo im je prvi snimljeni materijal sa novim gitaristom što se po samom zvuku ne da primetiti. I dalje je to r’n’r punk kakav su i do sada svirali. Od te dve, jedna je njihova nova stvar dok je druga obrada benda The Nerves, dinosaurusa iz LA koji tvoraca pesme “Hanging On The Telephone” koja je postala planetarni hit zahvaljujući obradi Blondie. Na B strani single nalazi samo jedna pesma Dead Ridge Boys kojem je ovo takođe prvi snimak sa novajlijom na gitari. Napustio ih je gitarsita Paul (bubnjar Tragedy, ex His Heros Is Gone i Criminal Damage) koji je potpisan kao autor pesme. Uz ploču ide i poster sa turneje. Dobar split, samo me jebe ona priča sa okretanjem stranica na singlu jer moram da dežuram uz gramofon.
(Nemanja)
Shoplifters Secret Free World, LP (Brassneck, Waterslide, Bartolini, Pop Kid, White Russian)
Nova ploča Shopliftersa koja je najavljena spotom “Everybody’s Nobody’s Fool”, stigla je prilično brzo, nije bilo onih, za naše bendove, uobičajenih praznih meseci čekanja da se snimak picne, dosnime gitare, završi post produkcija, da vinil stigne odakle već stiže… Nisam pojma imao ni da su je snimili. U međuvremenu, Mlađa (Korozija, Ragman) je stigao na upražnjeno mesto basiste, a Neša preuzeo sve glavne pevačke deonice. Bravo i za jedno i za drugo. Lifteri sad konačno zvuče onako kako treba, bukvalno to je to. Ništa više nek ne diraju. Predivno pevanje, odlični bekovi, sjajne gitarske melodije, bas i bubanj štekću… Ako smo ih ranije poredili sa Huskerima, Descendentsima čak i Snuffom, tokom godina izgradili su svoj prepoznatljiv stil, odnosno zvuk, te je bilo kakvo poređenje sa nekim stranim bendom apsolutno nepotrebno. Potpisujem, Shoplifters je bez priče najbolji domaći punk rock bend a novi album na kojem je 11 pesama njihovo je najzrelije ostvarenje do sad. Lični favoriti A6 i B1, odnosno “Saved By The Bell” i “Between Us”. Vinil je providan, neke žućkaste boje, uklapa se fino u graorast dizajn omota sa artworkom koji dobrano podseća na “Slip” od Quicksanda.
(Zgro)
Smrt razuma tape EP (Underground Disco)
Još jedan novi bend koji čini prekaljena ekipa. Gledao sam ih par puta uživo i moram reći da su lepo osveženje na sceni Balkana sa primetnim ozbiljnim uticajem HC-a 90ih. Kasetu su uradili u saradnji sa “Underground Disco” ekipom iz Beočina u nekom skromnom tiražu (ako se ne varam 50-60 komada) pred prolećnu turneju. Na njoj se nalazi četiri pesme, koje su okačili i na bandcamp. Svaka pesma je okovana brzim i agresivnim treš rifovima i odgovarajućim propratnim ritmom na bubnju te agresivnim prljavim vokalom. Tekstovi su na “našem” jeziku a tematika im je socijalno angažovana, govore o problemima običnog čoveka u svakodnevnim životnim situacijama u eri post tranzicionog i tranzicionog kapitalizma. U svakom slučaju puno pametovanja i filozofije u njihovoj muzici nema, sve je jasno, direktno i prljavo. Idealno za ljubitelje thrash crossover HC spike.
(Zurke)
Spermbirds Go To Hell, Then Turn Left, LP (Rookie / Boss Tuneage)
Jedan od najbitnijih bendova za formiranje muzičkog ukusa brojnih novosadskih tinejdžera krajem 80ih bez po reči je Spermbirds. Ako su “Nothing Is Easy” i “Something To Prove” snimljeni na C-60 kaseti bili obavezan primerak u džepu svake karirane košulje, album “Common Thread” iz 1990. pomerio je iz mesta i one najprobirljivije. Jednostavno, Nemci predvođeni Amerom Lee Hollisom na vokalu postaviše tom pločom neke nove standarde i dadoše ozbiljan domaći zadatak. Dve godine kasnije, izlazi “Eating Glass”, jednako uvrnut i polupan ali ne toliko hitičan odnosno ne za široke narodne mase. Potom je usledila faza bez Leeja na vokalu, dva albuma koja svirački nisu bila tako loša koliko jednostavno to nije bilo to. Usledio je njegov povratak, ali je malo ko obraćao više pažnju na njih. Prethodni uradak “A Columbus Feeling” sasvim je korektan album. Od tada prođe punih devet godina. Spermbirds su u tom periodu dva puta posetili Srbiju a letos na Exitu odsvirali su čak pet pesama sa svog devetog studijskog ostvarenja “Go To Hell, Then Turn Left” koji je izašao na vinilu i disku krajem septembra. Naslovna stvar uveliko se vrtela kao spot na youtubeu a kada sam konačno dograbio svoju kopiju svakim novim slušanjem skapirao sam da mi sve više prija. Ima tu svega, tačnije Spermbirdsa iz svih faza, ali i zanimljivih pevačkih delova koji podsećaju na Dead Kennedys. Na albumu se nalazi ukupno 13 pesama. Siguran sam da će se svideti svima onima koji su bend voleli onda. S druge strane, isto tako sam siguran i da nije album koji bi privukao neku novu publiku.
(Zgro)
Ultra Sect Final Conquest, 7” (LSM / Contra Records)
Ciljano sam u Blekpulu otišao na svirku benda Suede Razors pošto su gitarista i bubnjar ujedno članovi i Ultra Sect koji mi svirački neuporedivo više leži. Ono je klasičan rokenrol a ovo odlična “ojčina”. Njihov drugi singl donosi četiri nove pesme koje se ni stilski ni po zvuku ne razlikuju od debi izdanja “War On Roses” iz prošle godine o kojem smo pisali u četvrtom broju fanzina. Od kako sam ga nabavio i downloadovao (u svakoj ploči ima kod) kad god ga slušam preko kompa redovno puštam u paketu prvi pa drugi singl, odnosno izvrtim svih osam pesama koje bi bez problema mogle da idu na LP kao A i B strana. Bilo bi lepo da ova ekipa iz San Franciska izbaci dugosvirajući materijal i da se krene ka Evropi pa da čujemo i uživo kako to zvuči. Za nijansu bolja, od ostale tri, mi je pesma “Stolen Lands” koja je sporijeg tempa i ujedno najduža, sa odličnim himničnim refrenom.
(Zgro)
