3. Generacija #1, januar 2019
Klinci sa prostora Balkana, jedva punoletni, rešili su da urade svoj fanzin. Ništa ne bi bilo čudno da je 1999, ali za 2019. ovo je ravno naučnoj fantastici. Neke od njih sam upoznao a o ostalima ne znam ništa osim das u baš mladi. Prvi broj, ne treba mnogo očekivati. Svega 16 stranica, formata poput onog vodiča kroz dešavanja u Beogradu. Svega jedna kolumna, tj prevod teksta o Dischord labelu, intervju sa bendom iz Pule imena Sake, recenzija svirke, najave dešavanja u Rojcu i slike ekipe. Generalno mršavo ali, uzećemo u obzir to da su tek počeli i da plaćaju danak neiskustvu. Najavlju novi broj koji će verovatno biti dostupan dok budete čitali ovaj fanzin. Kontakt: lukasardoz@gmail.com
(Nemanja)
Chelsea’s Choice #5, januar 2019
Za ovaj magazin sam saznao pre dve godine i bio sam u fazonu da ga nabavim ali sam uvek iz nekog razloga odlagao. Brojevi su se nizali a ja sam i dalje oklevao. Verovatno ni ovaj broj ne bih nabavio da mi drugar nije doneo primerak na poklon. Dakle, radi se o magazinu, pretežno pank orijentacije, koji izlazi dva puta godišnje i radi ga jedan čovek. Stvarno, svaka čast na trudu, kontam da osim posla koji lik ima i ovog magazina on nema više vremena bilo šta drugo da radi. Čak 60 stranica, intervjua sa brdo ljudi/bendova, sve to ispresecano sa dosta reklama, kojima se ovaj časopis i pokriva. Ima logike s obzirom da je ovakva štampa baš skupa, a od prodaje kontam da se ne pokrije ni 30%. Intervjui imaju čudnu formu… Obično ide duži uvod koji sadrži dosta informacija o bendu, a onda se u samim pitanjima dotakne još 5-6 stvari i to je to. E sad, sadržaj nije u potpunosti ono što me zanima ali daleko od toga da nema stvari koje me i te kako zanimaju. Petica magazina donosi čak 25 članaka. Pola od toga su kraće forme intervjua, sa izuzetkom onog sa Red London koji je potpun. Tu je recimo i članak sa Agnostic Front koji je više prevod onog youtbute klipa u kojem Rogier Miret priča o tetovažama. Ima još jedan tekst o liku koji je tattoo majstor.
Vredni pomena su Dr Strange Records. Sjajni Grade 2, kao i Batallion Of Saints… Na kraju kako to obično biva idu recenzije, samo izdanja. Super su napisane i vrlo detaljne. Jedino je minus to što nema niti jedna recenzija knjige ili fanzina. Inače uz fanzin tj. magazine ide i singl sa austrijskim bendovima. Na ploči je 9 stvari od isto toliko izvođača. Dakle i ta akcija je izvedena, nešto što tek kod nas ne bi imalo nikakvu prođu. Takođe, sleduje vam i flexi Cock Sparrera koji je uradio “Pirate Press”. Ovaj kalifornijski label i fabrika ploča glavni je sponzor magazina. Zaboravio sam da kažem da je ceo magazin na nemačkom, što je OK ako želite da učite švapski. Uskoro sledi novi broj, koji ću definitivno nabaviti!
(Nemanja)
IOSC #19
Glavni urednik i autor ovog fanzina, Gajo, asocijalni je straighter koji šeće pse i svira u besperspektivnim bendovima, čangrizavi punker kojem stalno nešto smeta. Poznam taj tip. I sam sam takav. Ja doduše imam druge interese, ali razumijem poziciju i problematiku. Nisam jednom poželio napisati neki demant ili kritiku na ranije brojeve IOSC, ali mi se nekako ne bi dalo nakon prospavane noći. A sad kad mi je to zadatak, nemam što prigovoriti, ali ću iskoristiti priliku i podsjetiti ga da mi još nije vratio Tear It Up singlove s limited edition omotima. Gajo je s godinama pomalo proširio vokabular i teme, izoštrio stil i kvalitativno se istesao u (fanzinaški) punk autoritet, ali i dalje u svom starom i prepoznatljivom tonu. Uobičajen tijek misli, od uvodnog teksta, stanju s bendovima, muzici koja se trenutno sluša, pa do tekstova o seksizmu Punk romantike, fanzinaškim svađama s ekipom iz OOTD, hajpanim MRR-approved punk bendovima, nostalgičarskim gigovima, dosadnim novim bendovima, punku iznad 40, scenskim divama, scenskom drobljenju i kako su Descendents prestali biti luzeri i Gajin omiljeni bend. To je još i Left To Starve i Rules tour report, priča u nastavcima o Gajinom ponajboljem bendu Väseline Children, uz nekoliko recenzija muzike i fanzina. Ako vam sve to nije dosta, zbilja ne znam kog vas vraga uopće zanima punk. “A ovi fejs komentatori/ce neka lagano odjebu i nek si puste neki #modernihardcore bend da se malo smire” – kako bi to rekao urednik fanzina.
I feel your pain, bro. Punk as fuck. Branimir Gajčević (stan Čižmar), Siget 21A, 10000 Zagreb, Croatia gajoimasa@yahoo.com
(Florijan)
MDC, Double Life In Double Time, Al Schvitz, 192 strane (Manic D Press)
Ne znam da li su se dogovorili da obojica objave knjigu, ali pevač i bubnjar teksaškog benda MDC u razmaku ne dužem od godinu dana objavljuju, za istog izdavača pa i sličnog dizajna korica, knjige koje za temu imaju matični im bend. I ne samo to, nego je pri kompletiranju ove knjige AL Shvitzu pomagao niko drugi nego Dave. Iako su delimično slične građe, ali iz različitog ugla pisane, ovu izdvaja i to što je gotovo ceo materijal već napisan 90ih godina dok je Al Schvitz služio svoje u zatvoru zbog dilovanja narkotika. MDC je bend čiji je prvi album Dave Dictor objavio na svom labelu R Radical Records. Pored ovog klasika koji bi trebalo da je neizostavni deo svačije kolekcije pevač benda je izbacio još mnoge klasike, poput od DRI do BGK. Ovim albumom bend je Texas stavio na hardcore/punk mapu i sa još par predstavnika iz tog perioda čini neizostavno štivo koje dolazi iz ove kaubojštine. Schvitz kao i Dictor vrlo detaljno opisuje sam period benda ali i dešavanja u zatvoru. Inače Al je imao pedigre za sve što mu se izdešavalo. Iako bezbrižnog detinjstva rano je krenuo da kuburi sa opijatima. Imao je 17 kada je probao heroin a uveliko je već sa ortacima iz kraja krao. Jedan takav potez njegovog bliskog prijatelja koštao je života dok je osoba koja je tome prisustvovala rešila sebi da oduzme život ne mogavši da se nosi sa pritiskom tog dečijeg nestašluka.
Iako je Dictora upoznao na koledžu u New Yorku, ipak nešto kasnije je sudbina htela da se opet sretnu i na drugom kraju AmeriKKKe formiraju bend koji je ostavio neizbrisiv trag u hardcore/punk svetu. Nakon prvog albuma sele se, upoznaju i druže sa ekipom okupljenom oko Maximum R’n’R i Dead Kennedys i nakon prvog albuma kreću na maratonsku turneju od šest i po meseci. U svoj toj euforiji oko prvog debitantskog izdanja sviraju svuda sa Dicksima i Big Boysima a odlaze i na prvu turneju sa Dead Kennedys po Evropi. Sve je to lepo ispričano, s tim što je često ispresecano bizarnostima iz zatvora. Tako deluje da knjiga nema nekog reda, jer dosta je tu skakanja, i razbacanih trivijalnosti sa turneja kao i iz njihovog turbulentnog života što ipak čitaocu drži pažnju. Meni je pogotovu fascinantna popularnost benda u Evropi.
U Italiji su najviše voleli da sviraju a cifra publike pred kojom su nastupali je za nepoverovati, gotovo nikad ispod hiljadu a često i do tri hiljade ljudi. S druge strane kako ostati ravnodušan kad neko prepričava dešavanja poput prisustvovanja presecanju grla jednom od zatvorenika? Iako je bend imao vrtoglavu popularnost, dolaskom kući upadali su u kolotečinu preživljavanja, vrlo često su ostajali bez krova nad glavom koristeći svaku nastrešicu da prespavaju. Ono što možda najviše razlikuje ovu knjigu od Dictorove jeste i to da je bubnjar opisao turneje na koje je vodio svog sina. Tako je mali Brian sa 4 godine proputovao Ameriku od obale do obale, a sa 6 je već poznavao geografiju Evrope. Kao i Dictorova knjiga, ni ova ne pleni dužinom, što je šteta ali i ovoliki broj stranica će vam zasigurno par popodneva oduzeti.
(Nemanja)
Maximum R`n`R, #429, februar 2019.
Sigurno par godina unazad nisam držao Maximum u rukama. Biću iskren, bez obzira što se o kvalitetima ovog kultnog fanzina ne raspravlja, ne sećam se da sam ikada u bilo kom broju naišao na 50% onoga što me zanima. OK, nekada sam ga čitao bez preskakanja, od korice do korice, iako me nikad nije sve zanimalo, ali gde sam smeo reći da mi se nešto ne sviđa… Sećam se, tamo neke, 1990. kada sam dobio desetak starih brojeva od Galeta, nisam se odvajao od njih… I danas čuvam intervju sa Agnostic Front i NY/HC scene raport iz tog doba. U vreme novosadskog Maximuma pazario bih svaki broj koji bi se pojavio. Posle sam ih nabavljao sve ređe, ali nisam propuštao priliku da ga se dokopam kad god bih negde preko naleteo na njega. Od nedavno, beočinska ekipa je preuzela na sebe distribuciju za Srbiju i svaka im čast na tome. U međuvremenu, Maximum R`n`R je oglasio zvanično gašenje a ja sam se na svirci u CK13 počastio sa prva dva broja objavljena ove godine. Činjenica je da je štampanu reč odavno progutao internet ali sam ubeđen da je ovaj fanzin mogao da nastavi da živi… Ne bi bilo tragično da su izlaženje proredili na recimo 6 brojeva godišnje ili da nisu forsirali toliki broj strana.
U februarskom broju recimo, nakon par strana kolumni, narednih čak 70 zauzimaju top liste kao i najbolje live fotke od nekoliko fotografa. Sve to je, s obzirom koliko ima praznog prostora okolo, moglo stati na duplo manje srtana. Ali, OK, ljudi su se držali šablona pa dok ide… Potom sledi par intervjua i na kraju brdo recenzija. Ubedljivo najzanimljiviji deo je priča upravo o beočinskoj Underground Disco ekipi, kako je Nebojša upoznao Petra i kako je punk poremetio vekovnu svakodnevicu u malom sremskom mestu nedaleko od Novog Sada. Jedina greška napravljena je na stranici sa infosima “Beočin Bands” gde se nalaze: Shoplifters, Deep Steady, Casillas, Ground Zero, Vršnjačko nasilje, Tu ima zvuka, Niyazov… Hm, ne kapiram, to su valjda bendovi koji imaju jednog člana iz Beočina. Dizajn, prelom, broj strana, kvalitet papira i štampe, sve je isto kao nekad. Rekoh kvalitet štampe… odoh treći put da ribam crne ruke.
(Zgro)
My Riot: Agnostic Front, Grit, Guts & Glory, Roger Miret, 300 strana (Lesser Gods)
Roger Miret i Agnostic Front – voleli ga/ih ili ne, kako god, ali kad se pokrene priča o obaveznim lektirama hardcore muzike, “Victim In Pain” je klasik koji nikada neće zastareti. Bend je nakon toga izbacio još brdo LP-a, imao pauzu u radu pa se vratio i prošle godine obeležio 35 godina od prvog singla. Nakon John Josepha, Harley Flanagana, Dave Dictora, Keith Morrisa… evo ga i Miret. Trend pisanja knjiga polako se penje svima na glavu, ali uvek ima zaluđenika, poput mene, kojima će one biti interesantne. Ko je čitao JJ i HF može tu dozu napetosti, neizvesnosti, prolaska kroz sve i svašta i ovde sresti. Dakle, brdo bizarnih situacija koje te teraju da se zapitaš kako su ovi ljudi uopšte živi? Kao i u knjigama pomenutih likova radnja prati autora još s kraja 60ih i njegovog ranog detinjstva na Kubi. Intro je pripao Jameyu Jasti (Hatebreed) i Al Barru (Bruisers, Dropkick Murphys) nakon čega kreće rolerkoster.
Bežeći od Kastrovog režima Miret se, sa kevom, sestrom i bratom, seli u Ameriku. Prvo na Floridu a potom u Njujork u kome se dešava 90% radnje ove knjige. Ono što me je oduševilo jesu surealne priče iz detinjstva. Kao klinci, da bi se prehranili hvatali su golubove i od njih pravili supu. Nakon što mu se roditelji razvode majka se ponovo udaje ali je očuh prema njima bio veoma surov. Psiho/fizičko maltretiranje nije prestalo ni nakon rođenja Freddyja (frontmen Mad Balla). Iako ih je majka uvek branila uglavnom se sve završavalo nasiljem. Jedna takva situacija je presudila kada Miret skuplja svoje stvari i kreće u avanturu po njujorškim ulicama. Krajem 70ih navlači se na pank da bi nastup The Clasha kao predgrupe bendu The Who u Njujorku 1982. bio koncert koji mu je totalno promenio svet.
Baš u vreme kad ga su ga krasile čirokana, nitne, iscepane “home made” majice a odlasci na koncerte bili redovni kao i većina aktera tog vremena i on se navlači na drogu. Bilo je tu svega… njih 5 delilo je istu iglu. U ekipi je bio i Raybeez (Warzone) koji mu je do zadnjeg dana života bio kao brat. Nastup Angry Samoans obeležio je veliki pogo. Do tada povučeni Roger izlazi iz ilegale. Skida čirokanu, šiša se na keca i skače u prve redove. Tada kreću i prvi bendovi u kojima je svirao bas. Aprila 1983. ulazi u Agnostic Front, po prvi put hvata mikrofon u ruke i od tada je frontmen ovog legendarnog benda.
Knjiga prati dešavanja iz albuma u album te je ovo bila zgodna prilika da se svako poglavlje iskoristi za obnavljanje gradiva. “United Blood” je snimljen nakon samo par meseci od Rgerovog dolaska u bend, sa Raybeezom na bubnju… “Maximum Rock’n’Roll” ih je je ocrnio, i dalje ne znam zašto, odnosno ne vidim šta ima sporno na tom singlu? Ta priča je kasnije imala i svoj produžetak, jer je Maksimum vodio hajku protiv njih, ali im ni bend nije ostao dužan. Miret piše da je jednom prilikom Tim (glavni urednik i osnivač fanzina) došao na njihov koncert i u bek stejdžu razgovarao sa njim. Sve se završilo u najboljem redu da bi sledeći broj legendarnog fanzina opet krasio tekst u kojem je bend napljuvan.
Tekstove za “Victim In Pain” sam je napisao, a većina je za tematiku imala svež raskid veze sa Amy (pevačicom Neurosis) sa kojom je par godina kasnije dobio ćerku. Ovaj klasik snimljen je bez Raybeeza na bubnju koji nije želeo da dolazi na probe a njima je trebao bolji bubnjar. Ray je odlazak iz benda veoma loše podneo da je čak hteo da izvrši i saomoubistvo. Veliku zaslugu za savršenstvo albuma ima, tada dvanaestogodišnji Todd Youth koji je mesec dana pred snimanje zbog pritiska roditelja izašao iz benda.
“Cause For Alarm” već donosi potpuni zaokret u muzici zbog čega je i sam Roger negodovao, ali kaže da je bio nadglasan kad se odlučivalo u kojem smeru će ići muzika. Nakon objavljivanja albuma dobijaju priliku da sviraju kao predgrupa Motorheadu. U tom periodu čak je i Vinnie Stigma izašao iz benda. Na prvom koncertu svirali su 10 minuta. Bukvalno su im ugasili struju zato što su, ispotaviće se, bili predobri i menadžment se uplašio da će predgrupa pojesti glavni bend. Agnostic Front odlaze a na njihovo mesto upada Cro Mags o čijoj turneji smo slušali do sada brdo priča. Dropkick Murphys su imali priliku pre 20tak godina da sa Lemmyijem i ekipom idu na tour. Kako je Roger dobar prijatelj sa njima upozorio ih je da se pripaze da im se isto ne desi… Prvi koncert i isti scenario. Bostonci su se razbesneli, otišli u backstage i ipak izdejstvovali da ne napuste turneju ali i da im se ista situacija više ne ponovi.
Neposredno pred izlazak albuma “Liberty & Justice For…” Roger dobija ćerku. Kirk Hammet iz Metallice dolazi na njihov nastup u CBGB i saznaje od benda naziv albuma. Sledeće godine Metallica objavljuje album “…And Justice For All”.
Kako Rogeru bend u tom periodu nije donosio nikakvu zaradu, snalazio se na razne načine ne bi li prehranio porodicu dok je i dalje živeo po skvotovima. U tom haosu uhapšen je dok diluje drogu. Dobar deo knjige zapravo je vodič kroz preživljavanje iza rešetaka. Umesto četiri godine u zatvoru je proveo nešto jače od godinu i po kada mu je oborena presuda. Usledio je povratak u civilizaciju i ponovo okupljanje benda.
“One Voice” snimaju sa novajlijom na gitari koji je posle bio glavna figura u Mad Ballu. Matt je i ovde zaslužan za veći deo muzike dok se lirika bavi iskustvima iz zatvora sa izuzetkom pesme koja album zatvara. “Bastard” je posveta očuhu sa kojim nikad nije imao dobar odnos. Bend odlazi na prvu evropsku turneju sa koje autor ove knjige biva vraćen prvim avionom kući jer nije imao vizu sa ulazak u Švajcarsku. Prvi put nakon toga svirali su i u severnoj Americi pred hiljadama fanova da bi ih kod kuće opet čekao život najgorih smrtnika. U to vreme, umoran od svega, ne videvši nikakvu perspektivu, raspušta bend, izučava zanat, razvodi se od Amy i posvećuje se u potpunosti ćerci. Iako svi volimo Agnostike negde do ovog perioda manji deo knjige govori o fazi benda nakon ponovnog re-uniona, koji je usledio krajem 1995.
Period objavljivanja narednih 6, 7 albuma zauzeo je jedan deo knjige, što mi je OK jer, da budem iskren, bend nakon “Somethings Gotta Give” izdanja iz 1998. ne pratim uopšte. Knjiga ima još brdo pikanterija, kako sa ulica i života po skvotovima “velike jabuke” tako i one priče o animozitetu sa Bostoncima iako mu je SSD omiljeni hardcore/punk bend a Springa najbolji vokal ikada. Nije zapostavljen ni projekat Alligators sa Insted ekipom iz Kalifornije. Snimili su par izdanja bez i jednog jedinog live nastupa. Jedino mi nedostaje priča o periodu dok je bio u Mad Ballu sa kojima je snimio dva singla. Da ne širim priču dalje… Preneo sam manji deo. Utisci su baš dobri. Knjigu najiskrenije preporučujem.
(Nemanja)
Winterview #3, zima 2017.
Ovaj fanzin dobio sam od nekog lika iz Chain Cult kad su svirali ovde, valjda ta osoba i radi fanzin… Pojma nemam. Ne znam ni da li još uvek fanzin postoji ali mi se svidelo pa sam zbog toga odlučio da napišem par reči. Ekipa je izgurala tri štampana broja na engleskom. Grci su mršavi sa fanzinima kao i mi ali očigledno je da kad nešto rade, rade kako treba. Nakon sjajnog Mountza fanzina evo mu naslednika. Winterview je i krenuo negde kad je onaj stao. Ovde nema stotine strana kao pomenuti Mountza, niti je tog formata. Po obimu i veličini podseća na OOTD. Sadržaj je dosta dobar. Mali broj intervjua ali oko svih je uložen maksimalan trud. Svaki je odrađen sa šarenolikim pitanjima koja su sagovorniku ostavila prostora da se raspriča/raspiše. Od intervjua tu su Σκοτοδίνη koji su tada bili još uvek mlad bend.
Drugi je bend iz Minneapolisa imena Zero. Nikad čuo, ali svaka čast. Imali su maratonsku turneju u Evropi. Nature Boys su valjda i vama poznati. U intervjuu pominju koncert u Beogradu i za malo gig u NS-u koji im je otkazan u poslednjem času. Pored bendova tu je i razgovor sa bubnjarem benda Belgrado koji priča o svojim crtežima. Čovek živi od crtanja i dizajniranja svega i svačega pa i omota brojnim bendovima. U fanzinu je još napisan tour diary sa Lifewreck / Dirty Wombs zajedničke evropske turneje. Ali ne klasika kako smo navikli da se piše priča iz dana u dan, nego u vidu celina. U jednoj se opisuju tri najbolja momenta, pa tri najgora, pa najbolja mesta za sviranje… dali su mi ideju za neki od sledećih brojeva. I na kraju, klasika, recenzije. Svaka im čast što su se iscimali da sve ovo izguraju na engleskom.
(Nemanja)
