Iako sam prvobitno htela da pišem o nečemu intrigantnom i malo izdignutom nad svakodnevicom, ta svakodnevna realnost me je uspešno prignječila i istisnula prvobitnu zamisao, koja se odjednom činila kao nebitna metntalna igra.
Vremenom je teže ograditi misaoni proces od upliva iz spoljašnjeg sveta. Slušam tzv. populiste, (u prevodu: fašistoidne patološke narcise) i vidim i pustošenje koje ostaje iza njihovih reči. I muka mi je, ne (samo) zbog njih samih, nego jer iza njih stoje milioni realnih glasača koji podržavaju i spaljivanje prašume i genocid nad indijancima i misle da su klimatske promene “hoax”.
Čujem našeg AVlijen Overlorda istog kova kako bahato brekće: “Šta, hoćete čist vazduh, a nećete mini hidroelektrane, pa kako to?”, i na fizičkom nivou osećam bol zbog bolesne, maligne, manipulativne izopačenosti tog konstrukta.
Gledam kako dok se “podiže svest” o štetnosti plastike, dečije igračke i majice najednom su prekrivene plastičnim šljokicama, idealne veličine da se rečne i morske ribe njima kljukaju do smrti, a pekarka poentira da “slobodno uzmem kesu, kod nje se ne plaćaju”.
Čitam kako u sred klimatske krize raste prodaja SUV-eva, koji sad čine 40% globalnog voznog parka. Jer kako da pokažeš da imaš pišu ako ne voziš nešto što liči na jebena borna kola. Brišem produkte njihovog sagorevanja sa svojih prozora i roletni, krpa se crni.
I preplavi me dobro poznato osećanje.
“I treba da odemo dođavola, pre nego što sve uništimo. I treba, što pre“.
To sam ja kao ekolog, kao Zemljanka.
Ali me neko pozove i vratim se u sopstvenu stvarnost. Moja deca. Zagolicam glatke obraščiće, smeh se raspe po sobi.
I pomislim “O, ne. Ne može da bude kraj.”
To sam isto ja, samo kao roditelj.
Teško je imati tu titulu u današnje vreme – iz sijaset razloga, od materijalnih do etičkih. Psihički još teže ako ste svesni šta se trenutno zbiva sa našom planetom i njenim sistemima. Šta joj radimo, a posledično i sebi.
Dok drugi roditelji tek prohodale dece već naglas razmišljaju o idealnoj osnovnoj školi, neodređeno se nasmešim prikrivajući knedlu u grlu. Jer prosto, ne verujem, niti činjenice govore u prilog tome da će svet ovakav kakav jeste potrajati dotle. A i ako pretekne, biće toliko drugih (doslovce) gorućih problema da će perspektivnost neke škole svakako biti nebitna.
Zbog toga što znam kritičnu masu činjenica, nemam luksuz da mogu hladnokrvno i sa pola mozga da otpišem ekološku i klimatsku krizu kao “prevaru” i da se pravim da se ništa ne dešava. Potpuno mi je jasno zašto su naučne činjenice postale toliko omražen entitet. Istina nikad nije lepa, a nama se baš osladilo da lepo živimo.
Mnogi ljudi su se upravo iz iste svesti ne žele decu. Iako je moj izbor drugačiji, smatram da su neki njihovi razlozi i argumenti sasvim validni. I oni i ja smo napravili izbor po sopstvenom rezonu i osećaju. Ponekad je teško, ali treba prihvatiti i da nikada sa stopostotnom sigurnošću nećemo znati da li je iko od nas a doneo pravu odluku, ako tako nešto uopšte postoji.
Sigurno nije tako sa svima, ali ono što znam je da su mene lično deca učinila mnogo boljom osobom, neuporedivo manje sebičnom i manje okrenutom hedonizmu svake vrste. Lošim potrošačem, a boljom u određivanju prioriteta. Odlučnijom u borbi za čuvanje, unapređivanje i ozelenjavanje našeg zajedničkog staništa. Sve to je dobro za planetu. Ima i elemenata koji nisu. Ali nadam se da će na kraju ukupni bilans ići protiv, a ne u korist opšteg istrebljenja.
Stari engleski sociolog Majer Hilman, poznat po raznim preciznim predviđanjima, 2018. godine izajvio je doslovce da nam je “odzvonilo”. Da će veći deo života na planeti nestati jer smo toliko zavisni od sagorevanja fosilnih goriva. “Nema načina da se preokrene topljenje polarnih kapa i izgleda da je jako malo ljudi spremno da to kaže”, smatra on.
Ipak, kao da i sam ostavlja prostor za preokret, kaže i sledeće:
“Moramo da prestanemo da sagorevamo fosilna goriva. Toliko aspekata života zavisi od njih… Osim muzike, i ljubavi i obrazovanja, i radosti. Te stvari, kojima gotovo uopšte ne trebaju fosilna goriva, jesu ono na šta treba da se fokusiramo”.
U mom životu sa decom, upravo je to ono što dominira. Ujedno, mislim da ovo i najbolji savet koji bilo koji današnji roditelj može da dobije. Dodala bih i fokus na prirodu koja lako može da bude izvor navedene radosti, kao i neprestani izvor iznenađenja i divljenja.
Iako deo mene nastavlja da neguje ideju da je bolje da se da se sve okonča i da se ljudi (samo)istrebe, gledajući upravo klince shvatam da je to lakomisleno, i da bi bilo šteta. Oni pokazuju da bismo mi ljudi mogli mnogo bolje od trenutnog. Kada nisu indoktrinirani da od malih nogu budu minijaturne kompetitivne sociopate, “konkurentne na tržištu”, onda postaju prozor u pravu ljudsku prirodu. Nesavršenu i preku, ali kreativnu, velikodušnu, društvenu, solidarnu. Koliko je tu smeha, iskrene saradnje, oduševljenja svetom, želje da se stvori nešto lepo, da se voli i bude voljen. Oni su prirodni Kropotkinovci, ne (pseudo-) Darvinisti i Spenserovci.
Sa fokusom na ljubav, solidarnost, prirodu, obrazovanje (ne samo školsko), muziku i smeh, nastavljamo dalje i brojniji se borimo. Radost naravno ne znači prezaštićivanje. Svi možemo da, nežno i prilagođeno, približimo deci planetarne izazove. Ne biste verovali koliko dobro dete može da razume probleme kao što su klimatske promene i nejednakost. Biće im lakše kasnije, i biće bolji ljudi.
Umeće da razdvoje bitno od nebitnog – za razliku od mnogih odraslih zaglavljenih u infantilnim (ne dečijim!) fantazijama o moći, bogatstvu i gušenju u mrtvim statusnim simbolima. Kada im roditelji i sistem ne ispiraju mozgiće, njima to dođe prirodno.
Realno, deca su mnogo veći pankeri nego što ćemo mi ikada biti.
Kolumna objavljena u Out of the darkness #8, 4/2020
