Ima više od pola godine kada mi je drugar i saborac Nemanja javio kako će sa dvojicom prijatelja sa tamošnje bečke scene pokrenuti DIY pank/HC festival, jer Beč je od pamtiveka jedan od bitnih centara na evropskoj mapi u koji svraćaju bukvalno svi bendovi a nema festival tog tipa. Odmah sam u kalendar crvenim označio 20. i 21. jun. Napravili su listu želja sa gomilom sjajnih, mahom aktuelnih imena i ubrzo se obratili Areni, kao prostoru u kojem bi želeli da se taj festival desi. Dogovor je bio lagan. Nije bilo nikakvih prepreka i užurbano se krenulo sa kontaktiranjem i bukiranjem imena. I sve je teklo kako treba dok se nije došlo do izbora lokalnih bendova. Kettenhund je više puta ranijih godina svirao i u Novom Sadu, stekli su i prijatelje i fanove ovde, ali je od početka izraelske opsade Palestine njihov pevač u par navrata objavljivao postove gde se javno deklarisao za Izrael, što je naišlo na opravdanu osudu ne malog broja ljudi sa scene. Uzaud im je Nemanja objašnjavao da će eventualno bukiranje Kettenhunda izazvati brojne negativne reakcije, i da im jednostavno ne treba takva halabuka oko festivala koji se još uvek zvanično nije ni dogodio. Tvrdoglavost, ili nešto drugo, presudilo je da se Kettenhund ipak nađe na plakatu kao jedan od par bendova koji će svirati na warm up-u dan pred zvaničan početak festivala, što je uslovilo da se ovaj potpuno povuče iz priče. Ubrzo je počelo da se dešava upravo ono na šta ih je i upozoravao. Brojni već bukirani i objavljeni bendovi jasno su stavili do znanja dvojici preostalih organizatora da ne žele da se nađu na plakatu niti da dele binu sa nekim ko podržava agresora. Na kraju, Kettenhund je ispao iz priče, ali je svakako ostao nepotrebno gorak ukus.
E onda se dešava da se na isplanirani vikend u Beču pridoda još koji dan, jer Turnstile je objavio datume evropske turneje na kojoj promoviše novi album Never Enough, a to je stvarno šteta propustiti dok je bend u najvećem mogućem zamahu. Da se razumemo, pljujte me koliko hoćete, mislim da je Turnstile jedan od najboljih aktuelnih živih bendova, a volim da ih pustim i kod kuće. Gledao sam ih i pre korone, dok su bili klupsko ime, u napakovanom malom Durer Kertu, a potom i kada su porasli, kao hedlajnere na Outbreak-u pre tri godine. Ništa se tu bitno nije promenilo ni danas kada su mega zvezde. Bend izađe na binu, prolije hektolitre znoja i pomete sve pred sobom. Jednostavno legli su mi još kad su se pojavili pre petnaestak godina sa singlom Pressure to Succeed. Sve posle toga bila je samo nadogradnja. U međuvremenu, izgradili su poptuno svoj stil i kompletan imidž. Ovo što danas sviraju nije klasičan hardkor ali najpre zbog ispeglane produkcije i upliva raznih drugih žanrova. Itekako ima krlje i opasnih rifova. Voleo bih da mogu da se vratim 40 godina unazad pa da čujem reakcije tadašnje punk/HC ekipe kada je Bad Brains objavio remek delo I Against I, koji definitivno nije hardkor album, ali je, potpisujem, jedan od najboljih albuma na sceni ikada. Uglavnom Turnstile ne počinjete da slušate sada ako ste iz HC priče, zakasnili ste debelo. Od meni poznatog sveta, čije mišljenje po pitanju muzike cenim, više je onih kojima se ne sviđaju, ali i to je okej, ukusi su u pitanju. Gasometar je u sredu 18. juna bio pun, iako mislim da nije bio sold out. Da je bilo više ljudi podavili bi se, siguran sam. Njih petoro na bini, iza koje je bilo spušteno platno u bojama kao sa spota za pesmu Birds, opeglalo je majstorski set od 75 minuta. Masa ih je ispratila kako dolikuje, horskim pevanjem, skakanjem, dajvovima, crowd surfovanjem i brojnim circle pitovima. Sve je bilo bez ijedne greške i reklamacije. Prvi put gledam Turnstile od kako im se umesto Brejdija pre par godina sa drugom gitarom priključila Engleskinja Megan Mils, koju sam prethodno gledao dok je svirala sa Big Cheese i Chubby and the Gang. Uklopila se i ovde, samo tako. Kada se koncert završio još dobrih pola sata družili smo se sa dragim licima iz Makedonije (Dime je tur menadžer benda od početka, to znate), Hrvatske, Mimom iz Rajvosa i brojnim našim svetom koji živi u Beču i redovno posećuje koncertna dešavanja. Prvi dan naše bečke mini turneje tako je štrikliran.
Četvrtak 19. jun, posle celodnevnog cimanja po gradu i susreta sa prijateljima, pravac Arena na warm up za festival Destroy Vienna, gig na kojem je umesto spornog Kettenhunda nastupio Autor, bend koji postoji pet godina i nedavno je objavio album Commen und Gehen (Coming and Going). Simpatična post pank svirka sa ženskim vokalom. Ništa za seču vena, ali sasvim pitko i prijatno za poslušati. Oni su bili drugi to veče, dok je gig otvorio bend Extrem, sastavljen od lokalnih veterana za koji sam čuo zahvaljujući fanzinu Bolji život, još 1989. godine, ali ih nikada nisam slušao. Kako mi kažu upućeni, okupe se sporadično za prilike poput ove, što je legitimno, ali da budem iskren poprilično udaviše. Posle pete pesme izađosmo na vazduh, a oni su svirali još triput toliko, dobrih pedesetak minuta. Poslednji bend večeri bio je mađarski The Norms koji ima izdanja i za LVEUM. Tri momka i dve devojke (basistkinja i gitaristkinja) ubiše boga. Ju, ju, ju kakva svirketina. Pola sata čiste esencije opasnog krljačkog hardkor panka. Bubnjar lud za trojicu, devojka plete po bas gitari, mirna, staložena, nikada ne bih pomislio da ima veze sa ovom muzikom da je sretnem na ulici. The Norms su pobednici večeri definitivno i bend koji vredi čuti i videti uživo. Da dodam pre odjave četvrtka i to da je svirka održana u krcatoj kafani Biesl koja se nalazi desno kao solo obejakt kada se uđe na teritoriju Arene. Unutra može da se nagura stotinak ljudi, bend je maltene u masi. Odličan potez napravio je Statico koji je odlučio da svira baš tu narednog dana after party, ali doći ćemo i do toga. Upad se nije naplaćivao već se ulazilo unutra uz donaciju. Inače, cena ulaznica za dvodnevni festival nije bila ni malo jevtina. Za prvo veče koštala je 40, a za drugo 5 evra više.
Petak 20. jun, festival počinje prilično rano, i zbog nekog promašenog voza stižemo taman kada je brazilski Lasso svirao poslednju stvar pre nego što je sišao sa bine. Jebi ga, oni su kratki i brzi, odviraše svojih petnaestak pesama za nešto manje minuta. Koridor je bio sledeći i uz Patrol koji će nastupiti u nešto kasnijem terminu, odneo je ubedljivu pobedu te večeri. Nema kod njih promašaja. To je jedna uvežbana, i kao praćka zategnuta, mašinerija. Nakon što je Aki pozdravio prisutne sa „Free Palestina!“ nastup su počeli novom pesmom koju do sada nisam imao prilike da čujem i narednih pola sata suvereno su vladali binom. Publika je tokom njihovog polusatnog seta bila fino raspoložena a prostor velike sale dobro ispunjen. Recimo da je bilo četristotinak ljudi. Još jedan novi momenat kod Koridora je da im je od nedavno umesto Nikše, gitarista Bobo kojeg smo nekada gledali u Black Gust a potom i gomili drugih zagrebačkih HC pank bendova. Tri devojke iz belgijskog sastava Coeur A L’Index bile su po rasporedu sledeće. Sviraju simpatičan melodični pop pank, fin za đuskanje, ali ništa spektakularno. Svakako su i one pobrale simpatije za svoj tridesetominutni gig. Sastav Vole, iz Praga, svirački je okej ali mi vokal nikako nije legao. Sirovo je i žestoko. Mešavina prljavog hardkora i Oi-a, dobar bubanj, ali neartikulisano mumlanje na češkom celoj slici daje neku odbojnu crtu. Kako god, i njihovih lapo sata publika je ispratila sasvim fino. Poslednja dva benda na glavnoj bini dolaze iz Španije, pardon iz Barcelone. Patrol je počeo da melje dvadesetak minuta posle 22 sata i nije prestao 30 minuta. Dvojica gitarista bili su nedavno sa Les Lullies u Fabrici kada su takođe pokazali da su ozbiljni majstori. I u Patrolu ima tog nekog rokenrol šmeka, metalskih forica, čak možda i Black Sabbatha, ali uživo je izuvanje iz patika. Glavni vokal je odličan i za njega je zadužen basista Heitor kojem je bas okačen lancem umesto kaišem, kao nekada pokojnom Siri. Prve snimke Patrol je snimio kod gospodina Smađe, bubnjara benda Rixe i vlasnika studija iz kojeg je izašlo nebrojeno sjajnih snimaka aktuelnih bendova, što kompletnoj slici dodaje uzvičnik na kraju. Kako rekoh iznad, njihov nastup je, uz Koridor, bio najbolji te večeri na glavnoj bini. Poslednji su se publici predstavili Prison Affair, oko kojih se podigao ozbiljan hajp u poslednje vreme. Meni taj bend nije legao na studijskim snimcima nikako. Deluje mi kao zajebancija. Uživo sa bubnjem je mnogo ubedljivije, svirački je dobro, štekće kao blesavo, ali džaba sve kad mi je vokal odbojan. Majstor varira sa glasom dok peva, ide od nekog dubokog do „dikijevskog“ kreštavog. Šta znam, sve mi je to malo precenjeno ili mi jednostavno ne prija. Završiše malo pre ponoći kada se dobar deo mase preselio u onu kafanu na after party. Gomila nije ni mogla da uđe unutra od gužve. Krcat prostor ispratio je najbolji nastup Statica koji sam gledao do sada. Razvališe. Ne pamtim ni da su ikad svirali duži set, jer ovaj je trajao 37 minuta (uvek pogledam na sat kada počne i završi neka svirka). Bili su solo pa nisu morali da žure, a i pubika ih je držala maksimalno naoštrenim na bini. Bilo je tu poznatih stvari kako sa singla tako i sa ranijih nastupa ali i nekih novih koje će se naći na njihovom debi albumu koji konačno izlazi ovog leta. Kako je gig odmicao tako je i masa bivala sve luđa. Kraj večeri za poželeti.
U subotu se vagalo, da li ići ponovo u Arenu na drugo veče festivala ili na klupski gig Good Riddance uz Dunav. Opcija dva ispostaviće se kao odličan izbor. Taj bend sam stvarno voleo 90-ih. Njih, Pennywise i Face To Face, najviše od cele te „bedrilidžnovske“ ekipe. Žao mi je što sam u Areni, od bendova koje nisam nikada slušao uživo, propustio Deletar i Golpe, za koji Statico ekipa kaže da su bili najbolji, ali eto ih za mesec dana u ovim krajevima. Sviraju Beograd, Županju i Novi Sad, tako da će biti prilike vrlo brzo da se vide. Kako smo stigli pred Flex Cafe, u kojem sam prvi put, a koji se nalazi u sklopu čuvenog Flex kluba, odmah smo ušli unutra jer je svirka oppening benda uveliko trajala pa bar da uhvatimo sam kraj. U pitanju je lokalni trio 2nd Class Substitutes, aktivan od 2012, koji je žanrovski lepo čučnuo uz zvezde večeri. Cepaju poznati pank rok sa zapadne obale. Ono što me je posebno iznenadilo je sam prostor koji je u stvari klub za đuskanje sa dugačkim šankom, niskim plafonom i gomilom svetlosnih šipki koje su tipične za diskoteke. Bina od 20cm visine je mala i spakovana u ćošku dok se u prednjem delu kafea nalaze fliperi i sto za stoni fudbal. Kapacitet prostora je recimo 400 a bilo je otprilike tristotinak prisutnih. Taman. Uglavnom, nakon kratke pauze, Good Riddance, u postavi sa drugog albuma, namestio se i krenuo svirku hitom Think of Me. Atmosfera se istog momenta zagrejala. Stejdždajv je bilo gotovo nemoguće izvesti jer momci koji su plivali po glavama mase bili bi zalepljeni za plafon. Set lista odlična. Ja koji ne slušam Good Riddance više od dve decenije znao sam 80 posto stvari koje su svirali. Pesme Weight of the World, A Credit to His Gender, Slowley, Last Believer (sa uvek aktuelnim stihom: „America is burning, look around it’s in the air…“) koja je bila pred sam kraj redovnog dela, baš volim da čujem. Kao i prvu na bisu Yesterday’s Headlines. Sve one uživo izazivaju prijatnu jezu. Na poslednjem setu od šest, sedam stvari, među kojima su izveli i jednu novu, kako sami rekoše sa predstojećeg albuma, približio sam se bini i stao bočno od gitariste Luka. Kompletan stejdž bio je mokar od prolivenog znoja. Jako mi je drago da sam ovaj bend, koji je publika nosila sve vreme svirke, video u ovako malom, napakovanom prostoru i tako prisnoj atmosferi. Nastup je završen nakon sedamdesetak minuta horski otpevanom laganom himnom Jeannie. Lepota!
Nakon popijenog pića i rastanka od prijatelja usledio je odlazak na spavanje sa pauzom kako bi se pojeo ukusan egipatski Koshary. Da nisam imao zakazano za ponedeljak predavanje pasoša za UK vizu ladnjaka bih produžio ostanak za još koji dan jer su od ponedeljka do srede jedan za drugim u Beču svirali Amyl and the Sniffers, Beton Arme i Poison Ruin. Poprilično gust raspored koji izaziva slatke muke.
Zgro hcXns
