- Institucije zajedništva
Baš sam ovih dana ponovo prelistao Kropotkinov klasik “Uzajamna pomoć, faktor evolucije”. Novije srpsko izdanje, negde u podsvesti sam znao da je izašlo, ali opet sam se iznenadio kad sam knjigu ugledao na zadnjem Sajmu knjiga u Beogradu. Taj dan sam pazario još jedan klasik, “C programski jezik”, Kernigana i Ričija, ali o tome više možda malo kasnije. Kakogod, u knjizi, Kropotkin, svojim lepim stilom pisanja i jasnim iznošenjem misli, prati i naglašava važnost uzajamne pomoći među različitim životinjskim vrstama, uključujući i ljude, prateći razvoj društvenih institucija uzajamne pomoći kroz istoriju, stalno se vraćajući osnovnom zapažanju – one vrste koje praktikuju uzajamnu pomoć među sopstvenim jedinkama, imaju najveće šanse za opstanak i dalji evolutivni razvoj. Vrste među kojima su uzajamna pomoć i društvena osećanja oslabili, polako blede i idu ka izumiranju. Knjigu je pisao krajem XIX veka, kada je društvo tadašnjeg zapadnog sveta bilo još dosta drugačije u odnosu na današnji trenutak razvijenog kapitalizma – još su na širim prostorima Evrope postojali ostaci autentičnih narodnih institucija solidarnosti, saživota i zajedničkog vlasništva. Institucije solidarnosti Kropotkin je pratio kroz celu istoriju ljudske vrste, naravno u najopštijem vidu, koliko je to moguće u par desetina stranica, da bi pred kraj knjige ispratio stvaranje modernih nacionalnih država i njihov uspešan obračun sa samoorganizovanim seoskim i gradskim institucijama i zajednicama Evrope.
U odnosu na Kropotkinovo vreme, ne možemo da kažemo da se situacija menjala na bolje. Kapitalizam, privatno vlasništvo, državna moć, ušli su u sve pore zapadnog društva, državne i kapitalističke institucije su skoro potpuno preuzele oblast svakodnevnog života, u toj meri da je postalo teško zamisliti neku alternativu – tako da neke socijaldemokratske intervencije u postojeći sistem, poput traženja besplatnog školovanja, deluju kao dramatično radikalni predlozi. Ono što su, na primer, još mogli da sanjaju seljaci u Španiji, tridesetih godina XX veka, danas kao da je postalo nezamislivo – stvarno drugačije i pravednije društvo, koje se neće zasnivati na pandurskoj palici, masovnoj potrošnji i “čovek je čoveku vuk” filozofiji.
Gubitak zajedničkih institucija i kulture, na duže staze, mislim da je najveći poraz u ratovima modernih država protiv nekadašnjih samoorganizovanih i autonomnih naroda, plemena i zajednica. Tu stvarno počinje ropstvo, kada izgubiš tu vrstu kulture i organizovanja života zajednice u kojoj živiš, a zauzvrat dobiješ ideale i “religiju” neprijatelja, militantnih državnih i kapitalističkih struktura – nacionalizam i svet baziran na novcu. Tu gubiš “dušu” i sposobnost da zamisliš svet bez ropstva, ali ne samo to, gubiš znanja koja je drugačiji društveni život nekada sa sobom nosio, od rešavanja problema u zajednici, preko morala i pogleda na svet, do proizvodnje hrane i reprodukcije svakodnevnog života.
Ovih dana je bila godišnjica početka velikih nereda u Federaciji Bosne i Hercegovine iz 2014, kada je opšte nezadovoljstvo životom, siromaštvom i stalnom neprekidnom nepravdom, okinulo velike i nasilne antivladine proteste, tokom kojih su spaljene mnoge vladine institucije. Tada su širom Federacije nastali plenumi (na srpskom području se koristio i termin zbor, mada je njega fašista Ljotić zaprljao), kao ad hok grupe pobunjenih građana, koje razgovaraju i odlučuju o protestima – ovo je primer u bliskoj istoriji, na našem području, pokušaja stvaranja zajedničkih institucija, kojma bi se organizovao i artikulisao otpor. Ali bez dubljih korena, koji su odavno pokidani, bez mogućnosti i znanja kako da plenum iz oblasti jednog kratkog, uzbudljivog i očajničkog iskoraka iz svakodnevnog života, preuzme taj svakodnevni život i iz njega crpe svoju snagu, bili su osuđeni na polagano gašenje.
Geografski malo niže, u Grčkoj, anarhisti koriste sličan princip, koji nazivaju “skupština” – skupštine se održavaju u skvotovima, na okupiranim fakultetima, itd, otvorene su za sve i na njima se raspravlja o aktuelnim problemima i donose odluke o pravcima daljeg kretanja. One su dole zaživele i opstaju kao jedna od mugućnosti organizovanja društvene akcije, ali i dalje na margini društva, negde između kontrakulture i stvarnog političkog uticaja. Zapatističke zajednice u džunglama Čjapasa su još jedan primer postojanja drugačijih institucija, verovatno za sada najuspešniji na planetarnom nivou, u smislu da zvanično postoje već skoro 30 godina, da imaju potpunu autonomiju, izborenu oružjem protiv meksičke države, imaju ukorenjenost u prethodnim, starijim, društvenim strukturama seoskih majanskih zajednica, te svesnu progresivnu politiku (odnos prema ženama, vlasti, kapitalizmu), zasnovanu na komunističkim i anarhističkim idejama, te viziju modernog društva i njegove moguće transformacije. Sličan pokušaj nastao je i još traje na severu Sirije, u jeku građanskog rata, u oblasti Rožave, mada šanse za opstanak ovog društvenog eksperimenta u ratnom klinču između velikih svetskih sila, nikada nisu bile velike.
Sa druge strane, uprkos istorijskoj oseci i agresivnom razvoju modernih država i kapitalizma, društvena osećanja i samorganizovanje nisu nestali ni u našem vremenu, već se stalno javljaju kao društvene oaze na sve strane. “Uradi sam” DIY pank scena je jedan primer toga, mreža poznanika i prijatelja koje prelazi granice nacionalnih država i gradi zajedničku kulturu, praksu, pa i politiku, zasnovanu upravo na gore pomenutim vrednostima solidarnosti i zajedništva, na antifašizmu i antikonzumerstvu. Ali taj primer je onima koji čitaju ovaj fanzin verovatno dobro poznat. I druge omladinske moderne subkulture su počinjale u kreativnoj interakciji sa vršnjacima i željom da se iskorači iz svakodnevice, da bi kasnije postajale više ili manje, deo kapitalističke muzičke industrije. Njihova iscepkanost više govori o snazi moderne države i kapitalističke iluzije, nego o manjku ljudske želje za udruživanjem. Klasični radnički pokret iz XIX i dela XX veka bio je nosilac ove želje da se živi drugačiji život, ali tada su ulozi bili veći, njegova snaga je bila veća, a ovaj pokret je želeo sve, a ne delić kolača.
- Pokret za slobodni softver
Zadnjih godina sam naglavačke uleteo u IT sektor, učenje programiranja, prve poslove u ovoj oblasti i slično. Kad već pričam o zajednici, ono što sam zatekao tu bilo mi je pozitivno iznenađenje. Pokret za slobodni softver, začet početkom osamdesetih u glavi Ričarda Stalmana, brilijantnog i društveno-ne-baš-funkcionalnog “poslednjeg od hakera”, ne samo što je imao dosta jasno definisane principe koji su potpuni iskorak od modernog “biznis” doba, svojim naglašavanjem deljenja, slobode i maltene komunističkog/anarhističkog shvatanja posedovanja/vlasništva, nego su ove ideje iskorištene na praktičan način, stvaranjem kompjuterskog operativnog sistema GNU/Linux, koji je potpuno slobodan i 100% dostupan svojim korisnicima. GNU projekat je začet početkom osamdesetih, na početku masovne kompjuterske ere, njegov razvoj je grubo zaokružen nakon što je Linus Torvalds početkom devedesetih objavio kod za svoj kernel (Linux) pod slobodnom licencom (opet smišljenoj u kuhinji Ričarda Stalmana). Od tada do danas nastao je nebrojen broj GNU/Linux distribucija, koje su se širile u skladu sa interesovanjima i mogućnostima – neke su išle više ka serverskoj oblasti, neke ka običnim desktop korisnicima, neke su postajale hakerske alatke, a neke su dizajnirane da omogućavaju maksimalnu privatnost na internetu.
U početku, a u velikoj meri i kasnije, ove distribucije su nastajale volonterskim radom, koji su, pored ljubavi ka programiranju i novoj računarskoj tehnologiji, pokretali drugačiji ideali – zajednica, deljenje, udruživanje, otvorenost. Nastao je operativni sistem koji nije imao bekdorove (skrivene “prolaze” koji omogućavaju pristup sadržaju računara), nije imao zabranjene delove koji ne smeju da se diraju, a na kraju, nije bio tu zbog zarade, nego zbog unapređivanja svakodnevnog života. I to nije bila neka teorijska razbibriga šačice zaluđenika, već nešto što je u velikoj meri uticalo na i oblikovalo današnji svet i razvoj tehnologije – veliki broj servera interneta koristi GNU/Linux derivate, po nekim istraživanjima nekih 20ak posto korisnika desktop računara sada koristi GNU/Linux distribucije (spram Majkrosoftovog Vindousa i Eplvog Mekos-a). U trenutku tako dramatičnog razvoja tehnologije i kompjutera, kada računari postaju produžeci naših ličnosti, napravljena je osnova na kojoj korištenje značajnog procenta tehnologije nije u rukama korporacije ili države, već u rukama samih korisnika te tehnologije, ili što bi se reklo – u narodnim rukama. To je ogromna stvar, iako naravno tu i dalje traje stalna borba, u kojoj korporacije ugrađuju u sam hardver mogućnosti kontrolisanja računara i njegovih podataka, mimo operativnog sistema koji je na tom hardveru.
Neke od najpopularnijih GNU/Linux distribucija koje se koriste i koje biste mogli da potražite na Mreži, umesto Vindousa (ili Mekosa) su Mint, Debian, Ubuntu (najpopularnija i pomalo kontroverzna distribucija), Elementari OS, i tako dalje, zaista ih mnogo ima. Samo nekoliko distribucija u potpunosti zadovoljava kriterijume Pokreta za slobodni softver, poput Trisquel distribucije – ostale su pravile kompromise da bi iz praktičnih razloga obezbedile pravilan rad računara sa neslobodnim korporativnim komponentama.
Ovo je opširna i zanimljiva priča, 101% uradi sam, o hakerskoj kulturi, razvoju slobodnog softvera i njegovim perspektivama, ali o tome može naširoko da se priča, može i cela knjiga da se ispiše. Sad za kraj ovog dela još jednom ću da podvučem – u modernom dobu, računari postaju deo naših ličnosti, pored najličnijih podataka koje čuvamo u njima, računarska tehnologija se sve više približava i našem biološkom tkivu, našoj telesnosti – ko će da kontroliše tu oblast, proširenja naših ličnosti, korporacije, države ili mi sami? Odgovor na to pitanje biće jedan od bitnih odgovora na našu budućnost kao ljudske vrste i daljeg evolutivnog pravca razvoja, ako ga uopšte bude.
https://en.wikipedia.org/wiki/Linux
https://en.wikipedia.org/wiki/Linux_distribution
- Zašto će Vučić da bude još dugo na vlasti
Krajem aprila u Srbiji će da se održe novi izbori, koji će još jednom da naglase nepostojanje perspektive u političkom i ekonomskom sistemu u kome živimo, a pogotovo u našoj lokalnoj, balkanskoj verziji istog. Evo par razloga zašto će Vučić još dugo da bude na vlasti.
- On je “kontrol frik”, koji ništa ne prepušta slučaju.
Dovoljno je inteligentan da shvata kako funkcionišu stvari u našem društvu, te sve drži u čvrstoj stezi – medije, sportske tribine, sve poluge vlasti. Tamo gde stega malo popusti, odmah reaguje i to najčešće ne sirovom silom, već kombinacijom medijske moći, indirektnih pritisaka i “pozitivnog” imidža sebe kao žrtve i velikog borca i radnika, bar u javnoj sferi. Sportske tribine i kriminalne sfere, naravno, kontroliše drugim sredstvima, ispod medijskog radara.
- Evropi je potreban.
U situaciji preplitanja uticaja i interesa stranih faktora na Balkanu i u Srbiji, Evropi je potreban neko sa kim može da računa, ko će da bude dovoljno moćan da može da donese odluku o Kosovu, a ko će generalno da prihvata uticaj Evrope kao najbitniji u regionu. Trenutno je Vučić ta osoba, postoji obostrani interes između njega i Evrope. Opozicija je delom antievropska, delom bez imalo realne moći. Zatim, Vučić je sproveo neoliberalne, antiradničke i antinarodne zakone bez da je trepnuo, nije bilo nikoga da se suprotstavi i zacementiran je položaj Srbije kao zemlje sa jeftinom radnom snagom i prirodnim resursima “naizvolte”. Tu se takođe Vučić pokazao pred Evropom i Zapadom kao dobar saveznik. Naravno, po ovom pitanju nema razlike u odnosu na prethodnu vlast, pošto je i ona bila neoliberalna i poslušnička, jedino što je Vučić uspeo da postigne potpunu kontrolu svih poluga vlasti, od Državne bezbednosti, do crkvenih glavešina, te je kao takav, faktor stabilnosti u onom tipu stabilnosti koju zapadne sile žele na ovom prostoru.
- Opozicija je senka Vučića.
Jedni su se već toliko obrukali da im niko ne veruje, pogotovo sada kada nemaju više moć i uticaj u svojim rukama, a drugi, mada je teško to skalirati, moguće da su i gori od Vučića. Obradović, Đilas, Jeremić, ekipa za sumrak razuma. Stvar je i u tome što tu više nema neke razlike između političkih ideja vlasti i opozicije – sve što govori opozicija, govori i Vučić, samo to što govori radi uspešnije. Može da se predstavlja kao veći desničar i nacionalista od Obradovića i Dveri, ako proceni da je za to došao trenutak, a može i da bude veći liberal od Jovanovićevog LDP-a, zato što on stvarno sprovodi zakone, koje bi LDP sprovodio kad bi mogao.
- Celo društvo je trulo.
Pisao sam gore o zajednici. Srbija, čini mi se teži sve više ka onom “čovek je čoveku vuk”, “vremena su nesigurna, hajde da se zbijemo uz najjačeg i da tako prebrodimo ovaj period”. Političke partije kada se dokopaju vlasti generišu uvek iste obrasce ponašanja – za “svoje” će se završavati poslovi, biće nekih privilegija, standardna korupcija, a na lokalu hadžije sve drže u svojim rukama. Sindikati su odavno ukras na polici sistema, državne institucije imaju činovnike koji uglavnom ne talasaju, progresivni društveni pokret ne postoji, NVO sektor zavisi od doniranih para i tome je posvećen, na stranu što je najčešće predstavnik “meke” moći stranih sila. A siromaštvo i pokornost ne pogoduju razvoju i napretku ljudi i zajednice.
Plus na to sve može da se doda specifična iracionalnost ljudi sa ovog prostora, koju nisam siguran kako da objasnim – možda su u pitanju nekakve kolektivne ratne traume iz prošlosti, velika stradanja iz Prvog i Drugog svetskog rata, u kojima je izginuo veliki procenat stanovništva, pa je to ostavilo generacijske mentalne ožiljke. Možda autoritarna društva podstiču neku vrstu specifičnog odnosa prema realnosti, pa kada stalno imaš nekog ko te gazi, koga ne možeš da se rešiš, a ne smeš protiv njega, ti u strahu maštaš o rešenjima koja nisu realna. Možda je razlog i to što je obrazovanje nefunkcionalno i sve lošije. Svakako sve nacionalne države smišljaju mitove da opravdaju svoje postojanje, pa tako i ovde, posto raširena nacionalna mitološka građa. Ali ono, Srbima pričaš o klasnoj borbi, složiće se oni načelno. Pričaš im o prirodi imperijalizma, ok, čuju oni. Ali ako kreneš po liniji, “nas svi mrze”, krenu da se pale okice. “Hoće da nas istrebe i da dovedu imigrante ovde”, tu već imaš svu pažnju i mozak im radi punom snagom – tu su neki “oni”, neprijatelji, nevidljivi, ali sveprisutni, koji postoje samo da “nas” upropaste. “Mi smo nebeski i najstariji narod i zato svi idu protiv nas”! Opa, kraj nivoa, kraj igrice, prosvetljenje, to je to, kupljeno, to mi reci i daj još.
Valjda kad svakodnevni život stalno živiš pritisnut stvarima koje osećaš da ne možeš da promeniš, lako počneš da zamišljaš politiku i društvo kao odraz te nemoći, a ako na to dodaš još “inat” i veličanje junaštva (u pesmama, pošto u stvarnosti svi žive bez kičme i hrabrosti, pogotovo oni koji se zaklinju u iste), onda realnost mora da trpi, a onaj ko može da se nametne kao vođa, kao neko ko može da najbolje upravlja i manipuliše ovim strahovima i osećanjima, postane onaj ko se sluša i kome se pokorava, dok god postoji procena da je baš “taj” najjači. U tom pogledu Vučić, sa svojim marketinškim timom, radi odličan posao komunikacije sa iracionalnim delovima “kolektivne svesti”, postajući neka vrsta razapetog Hrista – svemoćnog božanstva od koga sve zavisi, koje se istovremeno stalno žrtvuje za bližnje, božanstvo kome je najteže, božanstvo koje pati.
Uglavnom, taj se neće uskoro skinuti sa grbače naroda.
Kolumna objavljena u Out of the darkness #8, 4/2020
