Reunion koncerti hardkor bendova mogu se staviti pod posebnu podkategoriju ovog žanra, s obzirom na stečenu popularnost i na uticaj koji imaju u prethodnih 10 godina ponajviše. Shodno ličnim afinitetima, često se ulazi u raspravu koji od tih bendova zaista zaslužuje našu podršku u tako donetoj odluci iako se niko od nas tu zapravo ništa ne pita no, volimo sebi da dajemo na značaju. Jednostavno, jače je od nas. Moj izobličeno moralni kompas zahtevao je sledeće preduslove ne bi li ja, mirne savesti, otišao i pogledao jednu takvu vrstu događaja:
- Bend mora biti jedan od onih koji ima i dan danas šta da kaže svojoj publici na bini. Uvek sam izuzetno cenio bendove koji se nisu libili da, koliko god to nekome bilo zamorno, pričaju o trenutnim aktuelnostima u društveno-političkoj sferi koja vidno utiče na okolinu u kojoj se nalaze (a čiji intenzitet se nažalost svakim danom uvećava) i koji nisu dozvolili da njihov uticaj na publiku koja ih izuzetno poštuje, ne prođe nezapaženo. Lako je reći: “Političari su svi isti.” “Policajci su govna.” itd i niko ne spori takav stav ali verujem da svi imamo dovoljno godina da možemo istinski da se upustimo i suočimo sa problemima u zajednici oko nas i da pokažemo koliko nam je stalo, barem nekim pozivom na akciju. Bitno je uključiti sebe i druge, ne samo ispljuvati prežvakane fraze. Bend Trial je verovatno i najbolji primer toga.
- Bend ne sme biti u tome zbog novca. Da, razumem da previše tražim no svaka upletenost, prvenstveno ili isključivo, finansijske vrste u ovom žanru muzike mi bude odista ogavan. Bendovi koji duži niz godina sviraju i snimaju nov materijal bi trebali biti izuzeti pošto je i više nego OK da neko zaradi koji dinar kad je u nečemu dobar ali eksploatacija nekog projekta koji si započeo pre 20 godina i od njega odustao ne bi li sad uvideo da bi mogla koja para da ti legne na račun jer te nove generacije cene i poštuju smatram degutatnim potezom i kaljanjem i ubijanjem smisla u tome šta zapravo predstavlja ova muzika i subkultura. Prikupljanje finansijskih sredstava po meni je opravdano isključivo ukoliko se isti skupljaju u donatorske svrhe, kao što je primer benda Unbroken.
- Bend mora da kreira novi sadržaj. Ukoliko je već u pitanju nostalgija i ljubav za sviranjem glavni razlog povratka nekog benda na scenu, verujem da želja za stvaranjem mora da izađe na videlo. Gorilla Biscuits i Judge su vidno najgori primer za to, iako je GB izbacio neki EP koji je bio toliko katastrofalan da se njemu ali baš niko ne vraća. Odličan primer – bend Burn.
Ovo se sve odnosi na bendove koji su uspeli navući 500+ ljudi na svojim koncertima. Sve manje od toga, mislim da nije vredno pomena da bude okarakterisano gorenavedenim stavkama pošto čisto sumnjam da neki ozbiljniji novac igra ulogu u toj igri.
Have Heart je ispunio, recimo nekih jedan i po od ovih mojih, i za mene, uslova da prelomim i kažem sebi – Ok, želiš i trebaš ovaj bend videti. Definitivno ne štede vreme između pesama da pričaju o tome šta ih zatiče svakog dana u rodnoj grudi; dobar deo novca od prodatog mercha i karata je namenjen u donatorske svrhe i ono što nedostaje jeste novi sadržaj koji doduše dobijamo od svih članova ovog sastava samo u drugim bendovima (Fiddlehead, Free, Wolf Whistle, Give, …)
17.07. Budimpešta FOTO 1
No, nakon predugog uvoda, da se dotaknemo i samog putešestvija. Prva lokacija na ovoj mini turneji bila je Budimpešta. Jović i ja smo se Zvezdmazdom uputili u buduću nam prestonicu. Obučeni kao dva đilkoša koji dolaze sa Turnstile/Turnover koncerta, našli smo se s Ninom u Pešti, overili Sprite sa ukusom krastavca i pohrlili ne bi li stigli na domaću podršku, bend Zyklonfilter, koji nam nekako nije uopšte legao pošto su delovali poprilično neinspirisano te to njihovo nenadahnuće se brzo proširilo i na publiku. No, taj deo je brzo okončan i na red dolaze britanci, Higher Power, među ekipom poznatiji i kao evropski iliti “Turnstile za sirotinju”. Šalu na stranu, njihov prvenac album “Soul Structure” je opasna zanimacija za uvo i topla preporuka svima koji voli taj Leeway uticaj na moderniji hardkor. Koliko god ne postoji sumnja oko njihovog finalnog produkta iz studija, toliko se ona nazire što se tiče njihovog živog nastupa. Naime, sve je to sjajno napeglano, gitare i bubanj su toliko ujednačeni i veoma precizno naglašavaju sve prelaze da im se sa te strane nema što zameriti no nešto štrči sa vokalom i pitanje je šta tačno, jer nismo uspeli da utvrdimo da li je gospodin za miksetom tu umešao prste ili Joker (vokalista ima neke sulude tetovaže po licu i zelenu kosu pa smo mu nadenuli i nadimak) nije uspeo da izvuče više od prikazanog. Bojim se da je ovo drugo pošto sam već čuo zamerki na taj deo i šteta je da bend koji odradi finu cifru koncerata godišnje i upravo izbacuje i novi album koji nudi ne toliko tipičan zvuk u hardkoru, na ovaj način ostaje upamćen nekome ko mu možda neće više posvetiti pažnju. No, u novembru opet dolaze u Peštu, u okviru oproštajne turneje Backtrack-a te ćemo videti da li se išta značajnije promenilo. Za kraj večeri, ipak pojačan šlag sa tri višnjičice preko. Angel Du$t čini miks članova Turnstile-a i Trapped Under Ice-a, koji svojim dosta laganijim i ležernijim pristupom muzici prave upravo onakvu da možeš da pustiš mozak na pašu, da ide u pozadini dok odigraš partiju badmintona na nekoj plaži ili dok izvodiš kera u šetnju u parku. Da odmah raskrstimo, momci se fino zezaju ali to rade veoma kvalitetno i dosledno. Set su podelili u tri dela: krenuli su sa novijim stvarima koji su malo bržeg ritma ne bi li malo zagrejali publiku do neke sredine seta, kad se pevač latio akustične gitare, kad kreće malo sporiji set no nikako ne i dosadan, ne bi li kraj završili sa nekih 5 furioznih stvari, gde se sve pretvara u haotiku i pevač postaje onaj dobri, stari Trapped Under Ice vokalista. Koliko bi se ovo sveukupno svidelo nekome ko nije nešto jači fan benda, ne znam ali svakako preporučujem da ih ugrabite ukoliko vam se prilika za to ukaže.
18.07. – Štutgart
Od Budimpešte do Štutgarta je dug put te naredni dan ustajemo rano i krećemo u pravcu Švabije. Nakon nešto više od 10 sati klackanja, stižemo do kluba i zatičemo Šovljanskog sa drugim delom ekipe koja je pohodila ovo putešestvije, I shvatamo da ni njih duga ruta nije poštedela. Ćaskamo sa dobrim nam Petrom Tucmanom iz Sentence-a, koji je dobio jednu izuzetnu čast da prodaje majice i ploče za Battery i provede tri nedelje sa herojima svoje mladosti na ekskurziji po Evropi. Prvi bend, Sharp/Shock, jeste trojac koji svira neki, bar meni, presvirani i jako dosadni pank i ništa nisam mogao pametnije da izvučem iz njihovog seta te sam se više pripremao za DC bandu. Jesam ih gledao pre dve godine ali sam se podjednako radovao i ovom njihovom nastupu kao i tad. Čitav set je bio pomalo čudan – oni apsolutno uživaju u svirci i može se zaista videti ono što je Brajan i u intervjuu rekao, da nije bitno da li je tu 5 ili 5000 ljudi, oni vole to da rade, i tako su se zaista i ponašali. No, da bi se to upotpunilo, potrebna je bila neka interakcija publike, koja je ovaj put, potpuno zaostala. Prve redove činile su starkilje između 40 i 50 godina, i nas par sakatih i precrklih od puta koji smo pokušali malo razdrmati masu kad su krenuli hitovi no ništa nije pomoglo. Takođe, još jedna boljka koja me propisno iziritira na njihovim nastupima jeste…obrade 7 Seconds-a! Ajde što nema potrebe za jednom, ali što nema tek potrebe za dve obrade u toku seta od pola sata!! I to od benda koji ima puna 3 albuma i plus neke EP-ove i sebi ne može da upotpuni nikako drugačije set već dozvoli da biva vođen nekom mladalačkom nostalgijom… Za kraj večeri – H20. Nebitno, idemo na naredni dan.
19.07. – Vurzburg
Koncert u Vurzburgu je bio najavljen da počinje od 18č te u nedostatku volje za čačkanjem mečke, nacincali smo se tamo tačno kad su vrata otvorena, kako bi izbegli gužvu i ugrabili šta se od propratnog sadržaja u vidu mercha da videti. Faim prvi izlazi na binu u tačno 19č i svi oni koji su njihov nastup gledali početkom jula u Novom Sadu znaju definitivno o kakvoj furiji se ovde radi. Politički egzaktno pozicionirani na granici radikalnog, tačno onako kako i treba da bude, ova petorka isporučuje surovu energiju u formatu 20-minutnog seta, u kojem pršti sve od besa i nemira u tematikama koje se bave ljudskim pravima, boljim položajem žena u društvu (da ne naglašavamo i na samoj hardkor sceni), pravima životinja itd. Pored autorskog dela, izvedbu čini i obrada “Absentee Debate” od Unbroken-a. Ako o bendu treba suditi na osnovu toga koju obradu sviraju, onda vam je sve jasno zašto Faim vredi ispratiti u budućnosti. Naredni bend koji se penje na binu jeste Tides Denied, youth crew revival iz Nemačke, čiji se set ove večeri, najiskrenije, više može sažeti u nekom izgaravanju u emocijama nego u nešto preterano pamtljivom koncertu. Dve ključne stvari su uticale na to: prva i glavna je ta što se videlo koliko ovim mlađanim dečacima je bila čast što su bili pozvani da sviraju sa HH-om, koji je za sve koncerte koje su uradili tražili da im predgrupe budu isključivo mladi i aktuelni bendovi koji sada sviraju, te se videlo da su već posle neke četvrte pesme se već dobrano umorili; drugo je velika bina na koju bend svakako nije bio naviknut te osim momenta sa zvukom gde im je evidentno falila još jedna gitara, videlo se da nisu znali kuda će pre i šta sa sobom… Rekao bih pomalo i šteta pošto su u septembru mesecu u Crnoj Kući baš onako pošteno isprašili i ovim putem preporuka za njihovo poslednje izdanje “The Steps You Take”. Sledeći su Mil-Spec, kanadska špecija iz Toronta, za koje nikad ranije čuo nisam ali mi je bilo drago zbog toga pošto nema ništa finije od nedeljne banatske supe i od toga kad se prijatno iznenadiš nastupom nekog benda za koji nisi znao ranije da postoji. Imao sam poteškoća da ih kategorizujem u svojoj glavi no onda sam se prisetio Mental-a iz Bostona i nekako bi ih tu smestio. Sirov vokal na umereno melodične deonice na gitarama i neprekidnom tučom na bubnjevima daju ovom bendu silinu koju, čestim promenama ritma (upravo na bubnju) uspevaju da izmame na površinu. Baš nabrijano, bez ikakvih zadrški. Oduvali. No, tu nije kraj odličnim bendovima ove večeri. Na binu se penju Abuse of Power, petorka iz Atlante, koja mi je možda bila i najveće iznenađenje večeri pošto su me podsetili na jedno predivno poglavlje u mom životu koje sam poklonio bendu Outspoken i imao sam osećaj kao da zapravo njihovom koncertu prisustvujem. Predivne melodije na gitari, bubanj ih tako fino prati, gruva i naglašava, pevač koji se razmahao po bini i imao sam osećaj kao da sviraju mnogo duže od tri godine koliko zapravo postoje. Ako volite Outspoken, Undertow ili Shield, Abuse of Power će vam zapariti uši. Za kraj večeri, highlight čitavog putešestvija. Pregolem je uticaj koji je ovaj bend imao i pečat koji je ostavio u hardkor svetu je nezanemarljiv te voleli ih ili ne, verujem da se neće nikad više pojaviti bend koji će ovoliku pažnju privući svojim reunion nastupom. Kreće paradidl i svi kreću da pevaju tekst pesme “The Machinist”. Ne ložim se na cifru koliko je ljudi bilo ali hala je odzvanjala kad je od 3 hiljade prisutnih, barem nas 2000 krenulo da arlauče početne stihove malopre pomenute pesme. Napred nastaje totalna ludnica, to je okean ljudi koji se sa bine pretače u masu iznova i iznova. Set je bio kvalitetan mešanac – oba albuma sa prvim EP-om su fino izmešani, mislim da možda nisu stigli odsvirati 3 ili 4 pesme u setu od 45 minuta, što dosta govori i o prisutnom tempu i ritmu u kojem se čitav nastup odvijao. Negde malo više od polovine seta, kreće deo koji je kao jednim pucketanjem prstiju odlepršao bilo koju naznaku sumnje u to da li sam trebao biti priustan na tom koncertu i da li je ovaj reunion trebao da se desi. Flin kreće u svom karakterističnom maniru, pedagoški pristup no hirurški preciznim izborom reči da priča o tome koje su to socijalne teme na koje oni pokušavaju da utiču, kojima bismo svi trebali da se bavimo, rafalno pucajući u sve one koji su odabrali put apolitičnosti i potpune isključenosti u tokove, da ne kažem ponore, u koje se naše društvo trenutno survava. Naravno, kako čitavo veče ne bi prošlo savršeno odlično, pobrinulo se nekoliko krompiraša na bini, kojima se nije dalo objasniti (iako je Flin izuzetno strpljiv gospodin) da moraju sići sa bine no teško je urazumiti neke intoksirane balvane, koji ni svesni nisu koliko je ovaj bend zapravo više od muzike koju stvara. Bez bisa, bez patetičnih gluposti, veoma dostojanstveno završavaju set i ostaju posle koncerta da pričaju sa svima prisutnima. Ugrabili smo priliku da pozdravimo i hate5six glavu, s kojim ćemo verovatno u nekoj skorijoj budućnosti odraditi i jedan intervju.
20.07. – Keln
Ćutke, no doduše i promukli, pokušavajući da saberemo utiske o tome čemu smo upravo prisustvovali, uputili smo se za Keln. Iako smo bili svesni da je naredni koncert benda upravo u
tom gradu odavno rasprodat, rešili smo da barem, ako ništa, pokušamo nekako da dođemo do karata jer smo bili apsolutno sigurni da jedno veče nije bilo dovoljno i želeli smo popravni za Jovića, da još više natopi majicu znojem koju je cedio dobra dva minuta nakon završetka koncerta u Vurzburgu. Vrzmali smo se oko kluba, kao lešinari nadgledali facebook event u nadi da će se neko javiti da prodaje baš tri karte i dva sata pred početak samog koncerta, javio se neki lik da prodaje karte i uspeli smo da ih se dograbimo. OK, u šoku smo i pokušavamo da se pomirimo s tim tako što odlazimo na prvi bend, Spark! I serija odličnih novih bendova od prethodne večeri se nastavlja. Hardkor pankčina sa onim youthcrew uticajem ala Floorpuncha je bio odličan izbor organizatora za bend koji otvara veče. Nisu previše gnjavili već su ceo set sabili u 20 minuta, uključujući i “Fed Up” od Judge-a. Nakon njih, nastupili su Mil-Spec i Abuse of Power, o kojima ne bih previše ponovo pisao jer su ponovili odličan set od prethodne večeri, s tim da su time još dodatno se učvrstili na listu bendova koje već neko vreme preslušavam otkako sam se vratio doma. Sledeći je Spirit Crusher, blago metalizirani no sa dosta krišna uticaja bend iz Nemačke koji već dobar period pošteno hara Evropom. Ima tu i Inside Out-a i Cro Mags-a i 108-ice i vidi se da su na domaćem terenu pošto ih je publika maksimalno ispoštovala i ludnica je već krenula pre samog headliner-a. Za kraj, Have Heart runda 2, nakon koje samo fino kontemplirao zbog čega neki bend treba pogledati dvaput zaredom, ukoliko se za to ukaže prilika. Prvi put je naboj emocija uradio svoje i pola seta se zapravo i ne sećam koliko sam se drao i izfantazirao šta se zapravo preda mnom događa no ovaj drugi put je bio još i bolji jer sam znao šta me čeka i mogao samo u miru, donekle i promišljeno, da proživim svaku pesmu uživo, kako sam ih imao na umu dok sam ih preslušavao prethodnih 10 godina. Zaista se svaki sekund truda isplatio i dugo će se pamtiti, to je sigurno.
21.07. – Gelzenkirhen
Narednog dana, odlazimo u Gelzenkirhen da gledamo Graf Orlock na njihovoj poslednjoj evropskoj turneji. Stižemo do kluba gde nas dočekuje prijateljica Marta, koja je organizovala koncert i borila bitku sa komunalcima zbog buke koju su prijavile komšije. Kako je to sređeno, koncert se nastavio i na kratko smo uhvatili bend Ojne iz Italije, mračni screamo vrlo poznat u tim underground vodama koji nas ovog puta nije preterano zanimao. Došli smo radi cinemagrind bogova koji se nakon jako finog diskografskog i sviralačkog opusa povlače i ostavljaju scenu, pa nikome, pošto to što oni sviraju, niko drugi ne svira. Pevač je apsolutno najluđi frontmen kojeg sam ikada posmatrao, čovek koji ne zna za reč “pauza” i kad se uzme u obzir kakve sve vratolomije izvodi tokom nastupa (od kolutova preko superman stagediving-a), prosto se zapitate kako uspe da dođe do daha da ciče i vrišti u onoj ludnici od seta prepunog filmskih isečaka i grajnd nabadačine koja je u nekom trenutku stala pošto je mahina pomoću koje puštaju te filmske odlomke crkla posle 10 i kusur godina korišćenja, što ih nije sprečilo da sami preuzmu i tu ulogu najave svake pesme. Bilo nas je možda 20ak u publici ali su GF ispoštovali kao da se nas 300 nakrcalo u tom malom prostoru. Na kraju sam se dočepao i njihovog “Doombox-a” no o tome šta je to zapravo, više informacija možete dobiti ako izguglate.
24.07. – Beč
Posle spavanja u Nirnbergu, uputismo se do Beča gde sam ostao kod svog bosanskog burazera Slajka, sa kojim sam u šetnji gradom slučajno naišao na Mišu Ljuboja koji organizuje koncerte u tom gradu te me je pozvao da dođem na Pre-Fluff show koji i sam organizuje. Kad je bal, nek je maskenbal te se uputih do Venstera, gde sam ugledao još jednog prijatelja iz Hrvatske, Tomija Pandu, te se fino ispričasmo do početka koncerta. Prvi nastupa Better Run, mladi bend iz Beča, vidno prepaljen na straight edge i youthcrew, što pršti i iz njihovih pesama, koliko i iz obrada koje su svirali. Sve su pokrete i pravila igre ispoštovali, za prvi nastup, i više nego dobro. Nakon njih, penju se brazilci Time And Distance. Ni ne morate da znate odakle su no kad čujete kakve melodije peglaju i kako su posvećeni svom nastupu, jasno vam ko dan da su iz Južne Amerike i da su bendovi poput GoodxIntentions uticali umnogome na to kako danas ova scena izgleda i zvuči. Utopljeni u znoju, pokušali su da animiraju masu kojoj nije bilo toliko do toga da dele znoj osim mlađanih boraca iz prvog benda koji su ih zdušno podržali. Sledeći su Protein, poljski straight edge bend koji me iskreno nije ni taknuo svojim EP-ijem i pored kog sam ostao ravnodušan no uživo nastup je bila već malo drugačija slika i delovalo je to mnogo ozbiljnije i raznolikije no što samo izdanje odaje utisak. Nadam se da će to uspeti da izguraju i na svom narednom muzičkom uratku te da ću moći podjednako da đipam gajbi koliko sam i na samom certu. Za sam kraj, četiri curke iz benda Eat My Fear su zatvorile veče u doslovno podeljenom nastupu. Prvi deo nastupa zvučao je više kao neka pankerica i falilo je tu neke živosti i živahnosti koja je nastupila kada su na pola seta pevačica i gitaristkinja zamenile uloge i tu kreće već poštena svirka. Gitara se svira kao da je Sepultura na nekim drogama uzela da svira powerviolence dok pevačica sa takvom lakoćom dere Boga da je zaista bilo mnogo ugodnije ispratiti ih u ovoj kombinaciji no onoj sa početka seta.
Text objavljen u “Out Of The Darkness” #7, 09/2019
