Ono što je započeto pre par godina kada se Dag Nasty okupio u originalnoj postavi da bi odsvirao gig u Washingtonu za potrebe snimanja filma „Salad Days“, razvilo se u mnogo ozbiljniju priču. Bend je posle dugo vremena ušao u studio, snimio dve nove pesme i odlučio da krene na turneju. Prvi put Dag Nasty je tako stigao konačno u Evropu gde je zakazano sedam datuma. Jedinstvena prilika da se uživo vide jedni od najvećih heroja nije smela da se propusti. Najbliže opcije bile su Ljubljana i Beč, druga mnogo logičnija, obzirom da se od Novog Sada do Beča jevtinije i brže stiže nego do Ljubljane a i Arena sama po sebi garantuje dobar užitak.
Pun kombi kreće na put u prepodnevnim satima proučavajući set listu koja je svirana dve večeri ranije u Sloveniji. „Uh kad bi dodali još „Godfather“ i „Trouble Is“, promrmljao je neko ali smo se složili da je to gotovo nemoguće jer bi ih Shawn teško mogao izvesti obzirom da je on klasičan hardcore pevač za razliku od Smalleya i Cortnera koji bi mnogo lakše izvukli melodične pevačke deonice.
Raspravljali smo i koji nam je od tri vokala koji su pevali u Dag Nastyiju najbolji… Nemoguće je utvrditi, niti iko može reći da je ovaj bolji od onog ili da bi bilo bolje da je bend došao sa Smalleyem ili Cortnerom umesto Shawna. Poređenja radi, može li neko da kaže da je Black Flag bio dobar samo sa Keith Morrisom a ne i sa Henry Rollinsom ili obrnuto? Nema šanse! Takođe nismo uspeli da se setimo uticajnijeg a kratkotrajnijeg benda koji je aktivno postojao četiri godine i za to vreme promenio tri pevača.
Uglavnom, parkirali smo se pred Arenu malo jače od dve čuke pre koncerta i prvo na koga smo naleteli upravo su bili članovi benda. Izuzetno prijatni, srdačni, strpljivi, delovali su kao uzbuđeni tinejdžeri koji nisu skrivali oduševljenje što je neko prevalio 500 i kusur kilometara zbog njih.
Da ne dužim puno, ušli smo u salu oko 9, a bend koji ih prati na turneji The Pears, koji je nedavno izbacio album za „Fat Wreck“, nameštao se na bini. Nikada ih nisam slušao, nisam imao pojma o čemu je reč, čak me nije zaintrigiralo ni da ih istražim i bar na preskok, informativno preslušam kada je objavljeno da sviraju sa Dag Nasty. U prošlosti sam se X puta duboko razočarao predgrupama. Nakon odgledanih pola sata furioznog nastupa, The Pears su sigurno jedan od najboljih support bendova koje sam ikad gledao. Sećam se da me je poslednji put oduševio Invasives kada su pre devet godina svirali pre No Means No. Četiri kompletna ludaka na bini, dva presmešna, debela bradata lika (deluju kao burazeri), sa basom i gitarom i pevač koji je lud, ali jako. I svirački i scenski su pokidali. Ozbiljna peglačina, nešto između Wilhelm Scream i Propagandhi smućkano sa recimo The Stupids i Anti You.
Dag Nasty izlazi na binu pet minuta pre desetke. Trojka bez Shawna (Roger, Colin i Baker), kreće „Mango“ (poslednja sa „Four On The Floor“) ali bez pevanja. Izvrteše par krugova, mi nabijeni uz binu nestrpljivi cupkamo, kao dečica koja se raduju što će videti idole… Kompletiraše se redovi na sceni – „I heard this, I heard that, what do I believe…“ To je to! Malo je reći da padosmo u trans! „Under Your Influence“ je sledeća… Auuu, da je Ljuki sa nama… suze same idu! Ne uspevaš da dođeš sebi od hita a već ide sledeći… „Can I Say“ pa „Circles“ na kojoj Shawn silazi među nas. Pada ozbiljno đuskanje i horsko pevanje! Roger i Baker sjajno uleću sa melodičnim bekovima. U sali je recimo 250 ljudi, puno je ali ne krcato, s tim što je nas pedesetak konstanto uz bend, tu mislim na naš kombi, uz par Novosađana koji su se sami pojavili niotkuda, te određeni broj drugara „gastosa“ kao i lokalaca i sigurno desetak,
petnaest što starijih žena što devojaka. Sa „All Ages Show“ završen je prvi set nakon kojeg sam se pomerio u stranu do Bakera da malo dođem do daha. Gledao sam ga hipnotisano naredne dve stvari… pokušavam i dalje da se setim da li se na punk sceni ikada pojavio bolji gitarista od njega. Sve sam ubeđeniji da nije. Čovek je toliko omađijan muzikom koju svira da se stiče utisak kao da se sav pretvorio u instrument. Gledao sam ga više puta sa Bad Religion i uvek je izvodio bravure, ali ovo je nešto neopisivo, nekako uzvišeno, veličanstveno! Vizuelno, Brian Baker vidno je smršao, omatorio, čak malo poliva facom i na Iggy Popa.
Otpeglaše i obe nove pesme sa singla kojim najavljuju povratnički album s tim da su između njih otprašili vezane, kao i na albumu, „Trying“ i „Safe“. Pred kraj nastupa Dag Nasty je odsvirao i „Little Friend“ od Minor Threat a Shawn je još nekoliko puta silazio među nas (zbog kilaže nije mu bilo baš lako da se vrati na binu) kako bi zajedno otpevali neki od hitova. Iznenađujuća je bila „Ghost“ od Swiz ali je zato očekivano bilo da se gig završi sa „Values Here“. Manje od minut potrajala je pauza do bisa koji počinje sa „Staring At The Rude Boys“. Pošto sam skakajući zašao i u pozadinske redove tek tad sam skapirao da je cela sala bila maksimalno uključena u gig obzirom da su bukvalno svi pevali. Album „Can I Say“ kompletiran je poslednjom pesmom koju je Dag Nasty izveo – „Never Go Back“. Tačno dvadeset stvari i punih sat vremena vrhunske svirke prepune emocija, da ne kažem magije.
Kad su ovakvi koncerti u pitanju uvek postoji velika šansa da bend odsvira sve kako treba ali da se stekne utisak da je otaljao, da zbog godina deluje umorno, sporo. Dag Nasty je bukvalno razvalio. Nagledao sam se tokom godina svega i svačega, bilo je ozbiljnih seča vena ali i promašaja. Ovaj gig, bez dvoumljenja, ulazi u top pet!
Text: Zgro
Fotke: Kurt www.kurtprinz.at
