Tokom 2018. godine u Novom Sadu je osnovan punk/hc bend Still Bleeding sastavljen od iskusnih njuški sa scene. Pevač Milomir je osoba zadužena za intervjue a pošto smo nešto slično, ali u kraćoj formi, uradili pre dve godine uoči njihovog nastupa na To Be Punku ideja mi je bila da razgovaram sa gitaristom Đembom. Vrlo brzo smo dogovorili detalje susreta i ja sam već narednog dana sedeo sa njim u prodavnici muzičke opreme u kojoj radi dugi niz godina, a pred vama je rezultat našeg razgovora.
Foto Lea Bodor
Radiš već dugo u prodavnici muzičkih instrumenata, koliko klinaca koji su iz underground priče dolazi i kupuje nešto?
Đemba: Ima dosta klinaca generalno, ali je ovo sranje napravilo baš veliki problem, ne samo kad je u pitanju prodaja instrumenata već generalno studijima, prostorijama za probe… Pričam baš s drugarima iz Brutal studija i Paklene pomorandže, koji redovno kupuju ovde opremu za svoja studija za probe, ovaj ima dve, ovaj drugi tri prostorije… to je oprema koja se haba, troši… dolaze bubnjari, daj palice, daj činelu… što više sviraš više se troši, logično. Dolazi dosta ljudi sa scene koji troše novac na propratne stvari i instrumente, ali sada, posebno u ovom drugom delu ove pandemije, baš se oseti da je sve splaslo. Dok je bio onaj lokdaun prošlog proleća svi su se napazarili svega da bi svirali kod kuće, da im vreme brže prođe, potom je usledio onaj „koronski raspust“ od dva meseca nakon čega je sve utihnulo. Mnogo ređe ljudi odlaze na probe, svirki nema, samim tim je i prodaja kod nas opala. Posebno mislim na bubnjare jer oni ne mogu kod kuće da vežbaju, ne računam elektronce jer nije isti filing kad si u studiju sa bendom i kad sviraš elektronce kod kuće… Ima dosta klinaca koji počinju da uče da sviraju neki instrument. Ne znam koliko ljudi prate, Novi Sad ima dosta kvalitetnih privatnih muzičkih škola gde ti ljudi guraju svoje polaznike već nakon šest meseci na neke javne časove. Od tog broja velika većina će okačiti gitaru o klin kad mu splasne entuzijazam, ali će neko sigurno upasti u scenu. Videćemo. I da nema korone mi smo debelo u deficitu sa prostorima za svirke. Ne mislim na koncerte za hiljadu ljudi već na mesta gde bi se klinci pokupili sa drugarima i napravili svirku za sto ljudi ali da je to adekvatan prostor a ne hala za 700 pa da bude prazna. Kad prođe ova budalaština biće problem, da se naprave bar dva neka stalna prostora poput CK13 ili Dom B612 koja će da se održe.
Ti si 20 i kusur godina na sceni, počeo si krajem 90ih, prvi bend u kojem si svirao beše Incident…
Đemba: Tako je, to mi je bio prvi ozbiljniji bend u kojem sam svirao, u periodu oko bombardovanja. Drago mi je što smo u februaru 2000. godine nastupili u Chamelotu sa Provokacijom i Pure Impactom. Ja sam jedan od retkih iz moje generacije koji je zakačio da svira u tom klubu. Naš basista Saka je odlazio u vojsku, on je svirao u to vreme i sa Pure Impact. Od tada sam bukvalno non stop aktivan u nekom bendu, nisam imao pauzu.
Sledeći je bio Lockdown?
Đemba: Tako je, Lockdown je zvanično nastao 2001. a dve godine kasnije snimljen je onaj prvi materijal „One Size Fits All“ kod Raduleta. Ljuba je pevao bekove, cela ekipa je bila prisutna, Dules, potom Milun koji je pekao roštilj. U tom nekom periodu sprdali smo se nekih godinu dana s Brutalikom – Saka, Ciban, Međa, ja… Lockdown je svirao celu tu deceniju, postava se menjala, Saka i ja smo bili jedini stalni članovi. On je bio mozak ekipe, oko svih tih tehnikalija, snimanja, proba… S početka je Savara svirao bubnjeve ali ga je vrlo brzo zamenio Gumeni koji je ostao do kraja. Najviše smo promenili pevača. Ja sam pevao na tom prvom materijalu kada je Vitke svirao gitaru, nakon toga on odlazi a ja ga menjam kao gitarista. Najduže se kao pevač zadržao Jova Toljaga, posle njega je došao Anđelić No Abuse koji je ostao u bendu do kraja.
Koji bi momenat izdvojio kao highlight Lockdowna?
Đemba: Ima ih nekoliko, ali moj omiljeni koncert je bio 2009. u Beogradu kada je prvi put bio Terror. Svirao je tada još Nothing Left, oni prvi, pa mi u sendviču. Tu je bio sjajan sound, besprekorna organizacija. Living Room u SKC-u bio je napakovan sa 150, možda i 200 ljudi, Aca verovatno zna tačnu brojku. To je bio jedan od ozbiljnijih gigova. Ljudi iz Terrora su bili oduševljeni celom svirkom kao i nama, našim zvukom… Osim te svirke istakao bih i dva nastupa na Exitu, ne znam tačno koje godine su u pitanju pošto smo svirali gore četiri, pet puta, ali nastup kada je bio Walls Of Jericho, mi smo svirali posle njih. Očekivao sam da će se masa razbežati, ali su za divno čudo svi ostali, bilo je baš previše ljudi. Takođe i prvi Exit koji smo svirali 2005. pred Ritam nereda imali smo baš ozbiljno brojnu publiku. To je bio period kada smo stvarno bili u žiži interesovanja, nismo samo popunjavali termin headlinerima. Svirali smo i u Beogradu pre Madball kao i na Exitu, ali u ranom terminu pred 20 ljudi pa nije bio tako dobar osećaj.
Posle Lockdown-a, došao je Through These Eyes. Ko je osnovao taj bend, ti ili Milomir?
Đemba: Tu sam se prvi put u bendu spojio s Milomirom iako smo se znali već neko vreme. Jedan od omiljenih novosadskih bendova mi je njegov Strive For More. Pamtim svirke iz Garude – Nospeedlimit, Caboose, Force Union, Inside Out i celu tu stariju ekipu. U tom periodu ja sam u Miletićevoj radio u prodavnici hi-fi opreme „Music Master“ a Milomir je bio praktično pored mene u „Blah Blah“ i mi smo se tada baš družili. On je imao trip u glavi na napravi Strive For More reunion i pozvao me je da sviram gitaru što mi je bila izuzetna čast. Međutim to se nešto oteglo, ljudi koji su bili u tom bendu onomad, nisu mogli, ili nisu hteli da sviraju ponovo, ne znam tačno… i kada smo nas dvojica seli, složili smo se da je bezveze da pokrećemo Strive For More u kojem bi samo on bio iz originalne postave. Da je bio bar još jedan član imalo bi smisla. I tako je krenula priča sa Through These Eyes. Mali Wizard je seo za bubnjeve, Janbo na bas i to je bilo to. Zanimljivo je da je u to vreme Janbo sa Šoljom imao bend Stand Your Ground u kojem sam ja pevao i onda sam bukvalno njega povukao odatle. Milomir je krstio bend po pesmi Chain Of Strength. Pokušavali smo s nekoliko bubnjara a 2009/10 kada sam otvorio studio snimili smo onaj prvi EP sa četiri pesme.
Dobar gig bio je onaj sa H2O u Beogradu…
Đemba: Auuu, to je bio opasan koncert. Ja sam u tom momentu bio izuzetno posvećen celoj toj priči, ušao sam u kredit, pokupovao kompletnu binsku opremu. Mislim da smo mi bili
jedini bend sa kratkim stažom koji je imao tako dobru opremu. Obezbedio sam nam prostoriju za probe, na moje poznanstvo Alen Momirović je pristao da nam uradi snimak za džabe. Ljudi su počeli baš da nas vole, gde god bi svirali masa je znala stvari, pevala je tekstove, pravila sjajnu atmosferu. Milomir je bukvalno izgoreo od euforije. Dogod sviram voleo bih da imam takvog čoveka u bendu sa takvom energijom. Imaš progres kad radiš s njim, odlični su mu tekstovi, samo da se malo spusti lopta, da se ne srlja. Ali, ne bi Through These Eyes stao da nije postojao problem s bubnjarem. Zvali smo Ćatu, Stoju iz ROIR-a i Dedu. Ćata je već svirao u par bendova i imao neku frku oko završavanja više škole, ako se ne varam. Deda je takođe bio u gužvi oko firme, plus žena koja je trebalo da se porodi i aktivnosti u dva benda, Bau Vao i Conviction. Jednostavno ni jedan ni drugi nisu mogli sebi da priušte još jedan bend u tom trenutku. Na kraju je Stoja prihvatio da odradi svirku sa Negative Approach. Mi smo posle toga imali još poziva za nastupe van grada, on jednostavno nije mogao da se uklopi zbog posla i to je bio momenat kada smo odlučili da stanemo. Tada sam otišao, da kažem, na jedan godišnji odmor što se tiče punka i hardcorea. Gunsale se još uvek u to vreme batrgao, uveliko sam radio i Aligatore sa Mlađom i Borisom, tu sam punio baterije, ali mi je definitivno falila ta žešća svirka. Odlazio sam na koncerte po gradu ali nije to bilo to, sve dok nismo pokrenuli Still Bleeding, tačnije dok nisam iscimao Milomira i Ćatu koji je svirao na onom prvom materijalu. I posle kada su u bend ušli Neša Popović i Marko Vučić stvari su legle. I sada je to to, stvarno smo kao klinci, jer sviramo za sebe. Što kaže Milomir, ovo nam je verovatno poslednje što radimo u životu, jer smo svi 40 plus, ali smo baš zadovoljni, uživamo u svirci, imamo nekih 14, 15 stvari… Meni ide muzika, a Milomir je ludak koji na jednu temu može da napiše pet tekstova. Takođe i Marko je neverovatan, jedan od takozvanih uličnih bubnjara koji je seo za bubanj i toliko ovladao materijom da je to strašno. Ćata i on su mi slični po tome. Ćata je pre njega svirački sazreo ali ga je Marko stigao, nema greške.
Kako si se setio da pozoveš Nešu (DMT) u bend?
Đemba: Mikara je bio par koncerata u priči, ali jednostavno nije postizao vremenski, sećaš se i na To Be Punku koliko je škripalo, tada još uvek ni Marku nisu bile sazrele pesme. Onda smo Mikara i ja drugarski i kumovski sve rešili, rekao sam mu da mu ovaj bend ne treba jer mu je samo nabijao teret i dodatnu obavezu kojih je već natovario preko glave. Pao mu je kamen sa srca. Nije to bilo svađanje ni izbacivanje iz benda. Ne želim više nikada da dođem u situaciju da u ovim godinama neko nekoga izbacuje iz benda. Neša je ušao u priču nakon Spasketa. Aktivan je dugo vremena, svira u DMT-u, sad su snimili album, on ima tu opasnu desnicu, basista koji ore i koji zna. Ja sam svirao u DMT-u godinu i po dana, nisam imao pojma da je Neša odrastao na bendovima poput SOD, MOD, Shelter… Kad mi je odsvirao neku stvar od Sheltera na basu, smrzao sam se. Rekoh, ajde ti gari ovamo malo u HC, ostaćeš ti garaža jer i ovde ima garaže ali daj da malo opeglamo. Posle dve probe shvatili smo da nam baš leži, i njemu se svidelo, to je taj bas, taj zvuk koji nam je trebao. Marko Vučić i on zvuče ubitačno. Tad smo i odlučili da nastavimo s jednom gitarom, em stajemo u jedan auto lagano, tu je i Milomir koji ne cuga da može da nas vozi (ha-ha). Sad je sve lakše, lakši su aranžmani, ljudi se tripuju da su neophodne dve gitare da podebljaju zvuk, ne naprotiv, s dve gitare možeš samo da usereš zvuk ako nisu dobro sinhronizovane, odnosno ako drljaju isto frekvencijski, saseći će jedna drugu i zvučaće muljavo. Ako imaš dve gitare one moraju da budu mnogo šire i različite, a za to moraš dosta da radiš. Mikara i ja smo u Gunsale ili Through These Eyes konstantno sedeli i radili na aranžmanima, tvoj zvuk, moj zvuk, tvoja solaža, moja solaža… Jedna dobra gitara rešava posao i Neša je tu seo kao kec na deset, mislim da je ovo dobitna kombinacija.
Still Bleeding je snimio prvi EP „Outsider“ koji je izašao na 7“, trenutno ste u studiju i ponovo snimate kraću formu, novi EP. Ti si pobornik da je bolje raditi češće izdanja, obimom manja, nego album?
Đemba: Ima više razloga za to, prvi je taj što sve finansiramo sami. Lakše je nas četvorici da skupimo novce pa da svaki časti sa po jednom pesmom u studiju. Šalu na stranu, ali defintivno treba odvojiti ozbiljnije novce da bi se snimio album od 14-15 pesama. Druga stvar je to što ne pamtim kada sam imao toliko vremena da sednem i preslušavam album po album od 35 ili 40 minuta. Svaka čast onome kome vreme dozvoljava. Obično u poslednje vreme čujem pesmu, jednu, drugu, pa pustim petu, pa šestu i na kraju ispadne da sam od nekog albuma izdvojio četiri, pet koje su mi baš dobre, a to mu onda dođe taman to, materijal za singl. Retko ko napravi album sa 15 dobrih stvari, uvek je tu pet u glavu hitova, pa onda onih malo slabijih i nekoliko onih koje samo popunjavaju prostor. Ovako lepo, izabereš pet, šest tebi najboljih stvari, snimiš ih i eto ga 7“ vinil ili materijal za neko split izdanje.
Naravno, bitno je imati izdanje, da ne ostane sve na digitalnoj opciji…
Đemba: Ma da, ovako lepo jednog dana na polici će biti četiri, pet singlova. Bitno je da smo na nekoj pozitivnoj nuli, da ne puknemo jako, da se recimo od majica koje napravimo vrati bar uloženo pa da mogu nove da se isprintaju.
Kad sam vas prvi put čuo, na momente sam osetio zvuk Night Birdsa, tog surfa… Still Bleeding je žanrovski jedinstven na ovim prostorima, čudan, nema sličnog benda…
Đemba: Tako je, kada sam prvi put pričao s Milomirom i Spasketom, prvim basistom, znao sam da obojica vole taj fazon, Spaske pogotovo, voli Oičinu i taj street mjuz, koliko god bio u anarho, crust i screamo priči. Moj zalet u hardcore od početka je bio u youth crew pravcu, od Youth Of Today preko Reagan Youth i Crippled Youth i svih drugih youthova do Minor Threat, Gorille, Bolda preko Ten Yard Fighta i Uniform Choice… uporedo sam bio fan Keith Morrisa i Circle Jerksa koji je uvek imao taj neki garažni punk trip čak i malo surfa. I jako sam voleo Agent Orange čije je ploče imao burazer kad sam bio klinac. E kad se Night Birds pojavio, ja sam se oduševio…. horor tematika, stripovi, filmovi i pank na skejtu… ne može bolje. Daleko od toga da smo mi skidali Night Birds ali je činjenica da smo ubacili neke surf delove, introe. I sada na novom će biti surf momenata, ali smo se malo i utrešerisali, biće i tog nekog Slayer/Power Trip fazona i Municipal Wastea i Motorheada. Takođe, ima i nekih RKL forica, tih ispadanja i sinkopa… Ja bih to najpre okarakterisao kao trash hardcore surf punk fazon, plus Milomirov straight edge vokal. Na par pesama možda bi bolje seo moj hrapavi, Motorhead glas, kao što je bio u Gunsaleu, ali kad Milomir udari one njegove visoke tonove, svemu daje tu neku posebnu, ludačku notu. Nije nam bitno koliko će Still Bleeding da odjekne, već da nama prija. Through These Eyes je bio druga priča, uleteo je u pravom momentu u vreme straight edge revivala da razbije one silne moshove, drop štimove, black core, death core i druge loše new school bendove i fazone poput Hatebreed od kojeg mi se od starta kosa dizala na glavi. Nikad to nisam mogao da svarim. Čak i kad je Lockdown postojao ja sam gurao na tu old school stranu dok su Saka i Gumeni udarali po duploj pedali (ha-ha). Uvek sam voleo da se oseti prizvuk early 80s old school hardcore, E štim. Still Bleeding definitivno nije bend na prvo slušanje, čudan je, ima svega. Svi smo preslušani muzike i dobija se stvarno neki poseban miks. Uvek sam bio samokritičan. Ovo je definitivno kvalitetno odsvirano. Nekom će se svideti, naravno, biće i onih kojima neće prijati. Neko mi je nedavno rekao kada je čuo nove stvari da mu se čini da smo ubacili malo i onog džampa kojeg ima kod ovih novih klinaca – Turnstile, oko kojeg je masa jako podeljena. Meni su oni zakon, konačno se pojavio novi bend koji je dobar. Čudni su mi moji drugari što odavde što iz Beograda koji su ih najstrašnije popljuvali a s druge strane slušaju gomilu tih modernih death core šablonskih sranja… I onda se pojave klinci koji kidaju kako sviraju i scenski su bukvalno „turnstile“, drugačiji od gomile aktuelnih bulja bendova. Da zaključim, dva benda na koje sam najviše otkinuo u poslednje vreme, koji sviraju nešto što je već odsvirano, naravno, ali je novo i odlično zvuči, su Night Birds i Turnstile koji me nije kupio na prvo slušanje, ali bend bukvalno jebe kevu svirački i onda još kad uleti onaj ludački vokal… strašno!
Apsolutno se slažem, nego reci mi jesi li ti u Still Bleedingu zaslužan za pravljenje muzike, kako to ide?
Đemba: Ja uglavnom uradim kosture pesama, gitarske rifove i aranžmane, na jednom malom kućnom gitarskom pojačalu. Telefonom snimim rif i u delovima gde mislim da bi trebalo da uleti vokal ja nešto izblebećem, pošaljem to tako Milomiru, on napeva vokale pa to onda šaljemo Neši koji je sad na novim stvarima uleteo sa nekim neverovatnim solo bas deonicama. Marko takođe kad čuje rif uleće sa svojim forama na bubnjevima, sugeriše oko brejkova… Bukvalno me bend nadogradi a ne da me gledaju belo, znaš ono kad bubnjar češe nos palicom i ne može da odsvira. Jebeš onda posao. Ne bežimo od različitih pesama, nema šablona, već peglamo od garažnog rokenrol rifa preko surfa do tog Milomirovog ludačkog vokala i Slayer/Power Trip trasha, kad uletiš na minut pa ga vratiš. Milomir piše sve tekstove i tu ništa ne ispravljamo jer čovek piše ozbiljne stvari. Kad pročitam njegov tekst ima mi smisla, nije „Tarzan English“, pokazao sam ih baš snaji koja je profesorica engleskog, oduševila se koliko je smisleno i lepo napisano. On je uvek u PMA fazonu. Dakle, on piše tekstove, ja mjuz i onda ova dvojica koji su stub benda uleću a kad bubanj i bas zvuče kao tepih, kako treba, lako je meni da se zajebavam s gitarom.
Pomenuo si u odgovoru na prvo pitanje da ti dolaze klinci u radnju a činjenica je da baš nedostaje mladih naraštaja na sceni, novih mladih bendova…
Đemba: Ma fali klinaca na sceni, ali eto metal neće umreti nikada. Kad se pojavi recimo thrash metal bend, to je metal koji je za mene prihvatljiv – Anthrax, Annhilator, Testament, Tankard... Slayer sam oduvek voleo, to je pankčina samo malo ubrzana i zamšćena. Ne mogu onaj heavy, ni kad sam bio klinac nisam voleo ono zavijanje Iron Maidena, peva kao da ga je neko za jaja uhvatio. Jedina muzika koja je ostala ista, samo je produkcijski napredovala je thrash metal, a pogledaj hardcore od početka 80ih do danas, koliko je tu varijacija i zajebancija i šta sve spada u hardcore, a thrash metal je thrash metal, isti sve ove godine, tu nema šta da napreduje jer je od starta komplikovano i kvalitetano i nema mnogo filozofije. Kad vidim thrash klince to mi je super jer su oni svesni i Misfitsa i Ramonesa i Motorheada, Pistolsa, Clasha i Oi punka… A kad mi se pojavi novi bend pa svira neki screamo, kurac, palac… mislim, dobro je da ima i toga, ali definitivno fali punk bendova. Možda je iz današnje perspektive perido early 80s jako daleko, pa dok ti novi klinci ne prokopaju i ne dođu do matorih bendova, odnosno korena svega, prođe voz, ode im tinejdž momenat. Ako si na sceni pet, šest godina i sviraš neki moderniji HC i onda tek shvatiš šta je suština, jbg, nisi više klinac, kasno je da se vraćaš na početak. Fali mi da vidim nekog s krestom na bini, da ima oko vrata lanac i katanac. Ne pamtim ni kad sam video klinca skinheda na ulici, a da nije fašista retard, već ono – zeleni kombat, bordo martine… da postoji bend koji će biti u fazonu, na primer, tog nekog Booze & Glory. Taj bend mi je simpatičan koliko god ih ljudi prozivaju da su pozeri oni imaju desetak ozbiljnih himni, dobro to zvuči, nema zezanja. Voleo bih da vidim klince koji sviraju neke Bayonete, Red Union, taj melodični street punk. Meni je Vršnjačko nasilje bilo baš dobro, ali sam pomislio kako bi to bilo super da sviraju klinci od 15, 16 godina, tačno bi se zaleteo u prve redove da skačem i divljam. Da ne pričamo o situaciji ovde, ne vredi gubiti ni reči ni energiju, ovde se odvija klasično pozorište, jedna velika svetska drama. Dodaću još samo ovo, veoma bitnu ulogu u celoj priči igraju roditelji i starija braća, sestre… Ja nisam mogao krenuti u drugom pravcu kada su mi u kući svirali Clash i Pistolsi.
Still Bleeding dakle završava snimanje i uskoro možemo očekivati taj materijal na 7“ vinilu…
Đemba: Tako je, snimamo u Uptown studiju u Kamenici kod malog Đusa. Nas dvojica smo zajedno to pokrenuli, na kraju je on sazidao kod sebe ozbiljan studio od nekih 70 kvadrata. Tu smo snimali bubanj za onaj prvi materijal, a ostalo kod Nemanje Velimirovića iz E Playa. On je Toljagin drugar iz Mitrovice, super momak, u punk/HC fazonu, potpuno naš čovek. Ponudio se tada da uradi i miks. Nismo hteli sada da ga cimamo pa smo sve uradili u Kamenici. Prošli put je bilo šest stvari, sada ih je pet, materijal potom šaljemo tim Milomirovim Česima da urade ploče. Planiramo da se zaukamo sa svirkama čim se ukaže prilika, baš smo željni, svira nam se. Dobro je što je mnogo ljudi iskoristilo ovo vreme da snimi nov materijal – Bronze, Man E Faces, DMT… Biće materijala, zajedničkih nastupa, samo da prođe ovo više.
Za kraj, vi ste jedan od retkih bendova koji je od početka pandemije imao nekoliko svirki ako se ne varam?
Đemba: Da, da, bio je antifa festival u Subotici, ekipa „Krov nad glavom“ i to je prošlo super, kao neka gerila. U šumi, na uzvišenju je napravljen stejdž, super binska oprema, bilo je sigurno oko 200 ljudi kada smo mi svirali. Prošlo je baš dobro, sviralo je četiri, pet bendova, mi smo bili u sredini. Svima su merili temperaturu, ali je to bila svirka na otvorenom i sve je prošlo okej s te neke bezbednosne strane. Osim te svirke nastupili smo i u CK13 i to beše najverovatnije poslednji koncert koji se desio u tom klubu. Trebalo je tada da svira par bendova ali se taman ponovo zaukalo ovo sranje pa su otpali zbog korone i na kraju smo mi nastupili sami. Bilo je baš posećeno, došlo je dosta mase, mi smo ponavljali pesme, sve je izgledalo kao da smo imali probu pred 200 ljudi, tako da smo maksimalno iskoristili taj „koronski raspust“ i ja sam još sa Aligatorima imao dve svirke i to je to.
https://stillbleedingns.bandcamp.com/
Intervju objavljen u Out of the darkness #10, 03/2021
