IntervjuiSrpski

Hitman

Trend reizdavanja muzike na ploči zaživeo je i kod nas. Brojni bendovi iz 80ih uveliko su objavljeni i na ovom nosaču zvuka i drago mi je da se ta priča polako prenosi i na izdanja iz 90ih. Iako su neki bendovi poslednje dekade prošlog veka izgurali ploče, Dead Ideas čak dve, Unison jednu, Totalni promašaj je sa hrvatskim bendomn Bad Justice nakon zajedničke turneje po Sloveniji objavio i split singl, svakako je još dosta toga zaslužilo da izađe na vinilu, ali kako vreme odmiče ne znam kolika je svrha svega toga za nove generacije pankera koje te bendove ne gledaju očima kojima smo ih mi gledali i kojima bilo kakav oblik fizičkog izdanja slabo znači. Hitman je došao na red. Za sada samo prvi album. Period oko “Stories We Tell” sam zakačio samo ali ga nisam ispratio skroz jer sam imao 15 godina i živeo daleko izvan dešavanja u prestonici. Sredinom 90ih glavni izvor informacija bile su muzičke emsije na TV-u a u punk sam tek zagazio kopajući informacije iz fanzina kojih je bilo u svakom selu. Dobro, sećam se najave izlaska kasete u emisiji Dodatno ubrzanje koja je nedeljeom popodne išla na trećem kanalu. Odmah sam, sa drugarima, naručio kasetu i to se slušalo i slušalo. Svaki ton gitare, promenu rifa, svaki refren i prelaz na bubnju, sve sam znao. Ni danas nije situacija ništa bolja. Zvučaću možda kao klasičan seronja ali tvrdim da je ovo najbolje izdanje benda. Možda i jedini njihov album koji mogu i danas da slušam od prve do poslednje pesme. Za potrebe ovog intervjua želeo sam da mi sagovornik bude Ilija jer je uvek bio zanimljiv lik. Tako je i bilo. Na moja pitanja, koja sam sklepao samo na osnovu informacija koje sam izbunario preko neta on je odgovorio vrlo iscrpno što me je katapultiralo u prošlost. U period od pre 20 i kusur godina, u vreme naručivanja kaseta, beskonačnog slušanja istih i učenja na pamet svega što ide uz njih, tekstova, thanx lista, gde je materijal snimljen, ko je na njemu svirao… 

  • by Nemanja

Najranija sećanja na bend – kako ste se uopšte okupili, ko je potegao ideju, kako je izgledala prva proba i da li je postava Ilija, Vige, Aca i Lala bila od početka ili je bilo tumbanja dok se postava nije ustalila?

Ilija: Pitanje je teška koska pošto pričamo o davnoj 1994. Ako se dobro sećam, Hitman je bio zamišljen kao sporedni projekat legendarnih beogradskih HC / crossover bendova Definite Choice i Dead Ideas. Bend je trebalo da sačinjavaju Aca (vokal) i Vige (bas) iz DC i Kojot (gitara) i Igor (bubanj) iz DI. Mislim da je u toj postavi bend imao samo jednu, dve probe. Kako mi izgleda iz ove perspektive takva postava nije ni mogla da opstane – Igor nije bio previše zagrejan za ideju da svira u još jednom HC bendu, a Kojot je već razrađivao u glavi viziju svog novog projekta Eyesburn. Tu na scenu stupamo Lala i ja. U to vreme smo zajedno svirali u Wipe Out-u, takođe HC / crossover bendu koji je brojao svoje poslednje dane. Prve probe smo imali u Studiju 5 – čuvenoj Petici u Zemunu. Pošto smo zbog ekstremne buke očigledno bili pretnja po javno zdravlje dali su nam termin u najgorem od 3 studija, negde pod zemljom, u podrumskoj prostoriji nalik na tunel. Ili grobnicu, kako ko više voli. Pamtim da je sve smrdelo na memlu, vlaga je bila nesnosna, sa plafona je stalno kapala kondenzovana voda i znojčina, iz mikrofona je cepala struja… Nije mi jasno kako tamo niko nije poginuo (osim vlasnika studija kog je par godina kasnije upucala žena iz puške). Verovatno smo tamo iz nužde i nesvesno razvili naš stil – odsviraj što brže i pali! Prva pesma koju smo napravili bila je „Until the End“, usledile su „For What We Stand“, „Face The Wall“, „I’m To Blame”, “Outnumbered”… Prilično brzo smo imali dovoljno pesama za prvi koncert – 08. oktobra 1994. u KST-u bili smo predgrupa Dead Ideas. Njihovi nastupi su uvek bili moćni, a publika ekstremno napaljena, tako da je bio ozbiljan izazov svirati pre njih a ne obrukati se. I nismo. Odličan koncert, odlične reakcije.

Gde je bila prva svirka van Beograda i kako su ljudi reagovali?

Ilija: Naš prvi koncert van Beograda bio je u Smederevu, takođe sa Dead Ideas. Tamo je 90-tih postojala jedna velika i organizovana ekipa fanatika okupljena oko radio-emisije Breaking the Silence i tamošnje pank, HC i skejt subkulture. Teško je ovde ispričati celu priču o radu i značaju tih ljudi, trajalo bi danima. Ali to nije bio slučaj samo sa Smederevom. Tih godina je širom Srbije postojalo mnogo angažovanih ljudi iz pank/HC priče, na razne načine aktivnih u otporu sveopštem ništavilu i sunovratu. Paradoksalno, tada je bilo mnogo više ljudi na pank/HC koncertima, ali izgleda da u što smo većem paklu živeli veća je bila potreba da se okupimo na mestima gde smo mogli da svoj bes i frustracije izbacimo napolje i nekako spasimo svoje izdrkane duše. To je bio naš vid protesta i borbe protiv postojećeg stanja stvari. Smatrali smo da ideal mladog čoveka ne treba da bude mahanje pištoljem na splavu uz kokain i zvuke Teherana. Naravno, svi znamo kako se ta borba završila, da smo zapravo bili rasa koja izumire. Mnogi su se umorili i digli ruke, mnogi sagoreli ili otišli u pičku materinu odavde. Ostala je nas šaka jada da trunemo u ovoj rijaliti septičkoj jami. I da se nadamo da će neko mlad i razuman možda naučiti nešto čitajući ova sranja.

Negde u to vreme svirali ste na “Kad bi…” festivalu. Kako je uopšte do toga došlo i kako objasnjavaš to da je 90ih čak i u mestima sa nekoliko hiljada stanovnika bilo punk festivala sa posetom koju danas i u Beogradu možeš teško da zamisliš?

Ilija: Jedan od prvih festivala na kojima smo svirali bio je upravo „Kad bi…“ festival u Smederevskoj Palanci. Iskreno samog koncerta se slabije sećam, sećam se kolektivnog spavanja na strunjačama u fiskulturnoj sali i jednog minornog incidenta tj. neke besmislene prozivke od strane benda Hoću-Neću na temu domaćih bendova koji pevaju na engleskom. Ali dobro, to je stara boljka srpske pank scene – malo nas je ali nas to ne sprečava da se dodatno podelimo. Kao što je poznato, takvih imbecilnih i fabrikovanih podela je i na beogradskoj sceni bilo napretek.

 

 

 

 

Kako ste bili prihvaćeni u tim manjim mestima? Često ste sa sobom vodili i druge bendove poput Mob Law…

Ilija: Pošto je Hitman bio bend koji je zastupao univerzalne vrednosti i nikad nije bio deo neke elitističke, ekskluzivne BGHC priče, vrlo brzo smo bili prihvaćeni u mnogim gradovima ili manjim mestima u kojima smo svirali. Pre svega Smederevu, Mladenovcu, Kragujevcu, Lučanima, Staroj Pazovi… Osim toga, kad god je bilo moguće, pružali smo priliku mladim i manje poznatim bendovima da sviraju sa nama. Naveo si Mob Law, to je samo jedan primer, bilo bi možda neskromno s moje strane da pominjem ostale. A svakako jesmo bili dosta povezani s Mob Law  – i tada a i kasnije. U bendu je bas svirao Vlada (brat Jelene iz Dead Ideas), a gitaru Rajko koji je poslednjih par godina u Hitmanu svirao bas. Treba pomenuti još jednu važnu stvar. Aca je stvarno velikom broju HC i pank bendova iz unutrašnjosti (a i inostranstva) uspevao da organizuje koncerte u Beogradu. S druge strane, pošto je dosta ljudi poistovećivalo bend sa njim, često smo dobijali pozive od istih tih bendova da gostujemo u njihovim mestima.

Relativno brzo ste snimili par stvari koje su se pojavile na “Witness of the 1st Discussion”. Gde je to snimljeno i da li ima još pesama koje su snimljene a nisu se našle na kompilaciji?

Ilija: Prve snimke koje je Hitman uradio su upravo oni objavljeni na toj kompilaciji, u pitanju su pesme „Face the Wall“ i „For What We Stand“. Kako to često biva, snimao nas je čovek koji o toj muzici nije imao pojma pa otud i takav zvuk. Osim toga nije bilo ni vremena ni prostora da se uradi nešto bolje. Sam studio se nalazio u okviru nekog sportskog kompleksa.

“Break Down the Tren” festival 1995… Dosta svirki je bilo u Trenu. O kakvom se klubu radilo i šta je to što je to mesto i sviranje u njemu činilo toliko upečatljivim?

Ilija: Tren je stvarno bio fenomen tog vremena. Pošto su mnogi klubovi u Beogradu polako počeli da zamiru ili da zatvaraju vrata pank bendovima, Tren je bio reakcija na stezanje obruča. Nisam siguran ni da li je klub uopšte bio legalan –  u pitanju je bila neka kuća bez nameštaja, a prostorija u kojoj se sviralo je bila soba u kojoj nije bilo ničega sem prozora i jednog lustera. Mislim da nije postojala nikakva bina, nikakva zvučna izolacija. A pošto ekstremni uslovi podstiču ekstremno ponašanje koncerti su bili, najblaže rečeno,klanica. Znoj, meso, kosti, buka i bes… Ljudi su redovno padali preko opreme, na sve strane stagediving,  krv i modrice, otpadali su delovi plafona, neko bi svako malo potkačio luster koji se ljuljao i prekidao. Nikada pre nisam prisustvovao takvim koncertima, a tek mnogo godina kasnije sam to ponovo doživeo svirajući sa Concrete Worms po Sloveniji. Hitman je u Trenu odsvirao dva koncerta, klub nije dugo opstao što je velika šteta, mislim da je sve bilo gotovo već 1996. Inače, klub se nalazio daleko od centra, pored hipodroma na Banovom Brdu. Dešavalo se da posle koncerta nema noćnog prevoza pa se pešačilo i po dva sata do kuće. Ponekad su se tamo organizovali i matine koncerti. Lepe uspomene.

Fotka sa omota sa prvog albuma zapravo nije slika sa koncerta Hitmana ili grešimo. Šta je na slici?

Ilija: Fotografija na omotu prvog albuma jeste sa koncerta Hitmana, ali nije jasno da li je na njoj Aca ili Ron -pevač belgijskog Hard Resistance, kojima smo tada bili predgrupa.

Po uzoru na koga ste uradili pesmu “Ball Song” od tek 10 sekundi?

Ilija: Ta pesma je ironija na, u to vreme modernu, frazu „do jaja“ koja se, eto, odomaćila i omasovila. Neko će reći da je to „do jaja“ stvar, meni je zabavna ali istovremeno i imbecilna i stvarno smo je retko svirali na koncertima. Uzor za nju nismo imali, možda podsvesno Beavis i Butthead, haha.

Odakle ideja za one Vujine semplove u “Hard To The Core” i “I Was a Punk Before You”?

Ilija: „Hard To The Core“ je zapravo sempl Dekija iz Lučana. Za one koji ne znaju veoma bitan čovek za ceo srpski i beogradski HC koji je, između ostalog,uređivao istoimeni fanzin i objavljivao na svojoj etiketi „Energy Records“ rane radove Unison-a, neka izdanja Stonewall-a, mislim čak i neki Dead Ideas. „I Was a Punk Before You“ je sempl Vuje iz KBO, koji je u svom karakterističnom zajebantskom stilu prosuo malo otrova po onima kojima je takva izjava smisao života. Ali, ako ćemo iskreno i ako je to stvarno nekome bitno, Vuja može mnogima da kaže: I was a punk before you.

Nakon izlaska prvog albuma svirali ste u Makedoniji. Je l to bio prvi put da je bend svirao van Srbije?

Ilija: Makedonija je bila moj prvi izlazak iz zemlje sa Hitmanom iako je pre toga bend svirao u Budimpešti gde me je menjao Andrija iz Prime Step-a. Koncert je bio u Skoplju, u okviru nekog velikog regionalnog festivala, putovali smo autobusom.Tamo su svirali i bendovi iz Bugarske i Albanije tako da nam je drago što smo bili deo toga. Naravno, opravdao sam titulu Srba kao večitih štetočina tako što sam na tonskoj probi probušio kožu na bas bubnju. Faca tonca je bila neprocenjiva. Tamo smo upoznali stvarno sjajne ljude, sa mnogima smo i dalje u kontaktu (npr. bendom Smut). Kasnije smo još nekoliko puta svirali u Skoplju i uvek je bilo fantastično.

Hitman, @Skopje, 1999.

Zašto je Vige izašao iz benda?

Ilija: Vige je napustio bend iz ličnih razloga. On je jako dobar ali i veoma emotivan čovek i tada je prolazio kroz težak period u kom vremena i snage za bend više nije imao. Trenutak nije bio najsrećniji, u najavi je bio koncert u velikoj sali SKC-a sa između ostalih i Pro Painom, ali je Janko uspeo za kratko vreme da spremi set i da sve prođe OK. Imao sam priliku i čast da sviram sa Vigetom u još jednom pank bendu – Non Plus Ultra (nemojte mešati sa istoimenim pop-dance bendom) i to mi je jedan od lepših perioda u mojoj tzv. sviračkoj karijeri. Janko je moj drug iz gimnazije, svirali smo zajedno u mnogim bendovima uključujući i Wipe Out. Na kraju se, gledajući postavu,Hitman pretvorio u Wipe Out sa drugim pevačem. Doduše sa više tetovaža i godina, ali sa manje mišićne mase. Po broju decibela u grlusinama Aca i Bane Wipe Out su bili tu negde.

Je l tačno da je uvek pozajmljivao bas gitaru, odnosno da nije imao svoju?

Ilija: Ne, ne… Vige je koristio svoj bas koji je svirao još u Definite Choiceu tako da nije pozajmljivao ni od koga.

Koliko je njegov odlazak a Jankov dolazak uticao na zvuk benda?

Ilija: Vigetov odlazak jeste uticao na zvuk benda pre svega u smislu da je on svirao trzalicom a Janko ne, i da je mnogo više pratio Laline gitarske linije. Janko je s druge strane doneo u Hitman neke inovacije – solaže, akorde, kvinte i sl.  Ipak, kada pričamo o instrumentima, mislim da je Lalino sviranje gitare ono što definiše zvuk Hitmana.

Tekstove na drugom albumu pisao je i Gile iz Smedereva, otkud on tu i koliko je vama kao članovima benda bilo bitno o čemu tekstovi govore?

Ilija: Gile je bio deo pomenute Breaking The Silence ekipe, fan i prijatelj benda. Inače vrlo svestran i obrazovan čovek, istoričar, kustos muzeja u Smederevu. Na tom albumu se nalazi par njegovih tekstova, meni najdraži „Traces From the Past“. Tekstove za pesme Hitmana je pisao Aca, nisam siguran da li je Vige možda učestvovao u nekom. Ja nisam, nije ni Lala. Meni teme tekstova nisu toliko bitne, dovoljno je da znam da ih je napisao razuman i dobar čovek, onda je za očekivati da i tekstovi budu takvi.

Promocija drugog albuma, Beograd, 2000.

Uvod za pesmu “Our Bonds Will Never Break” ima i deo sa nekakvim monologom. Je l to iz nekog filma?

Ilija: Ne znam iz kog je filma taj monolog. Ideje za te semplove su uglavnom Acine, on stvarno gleda mnogo filmova i zna dosta o njima. Svi semplovi iz filmova koje smo ubacivali na albumima Hitmana su mi odlični, generalno volim da ih čujem i na tuđim albumima. Naravno, oko izbora istih je u  bendu vladao konsenzus. Ja nisam filmofil, čak naprotiv, težak sam drkadžija po tom pitanju jer su mi i mnogi tzv. kultni filmovi sranje. Imam neku uvrnutu teoriju da u nečemu u čemu učestvuje na stotine ljudi neko nešto obavezno mora da zasere. I to nešto krupno, a mene ume da smori i sitnica.

Od cele plejade bendova sa kojim je Hitman svirao 90ih godina za koji bend si mislio da može da uradi nešto više, da izbaci album, svira možda preko granice?

Ilija: U tih 18 godina svirali smo stvarno sa milion bendova. Za neke se odmah videlo da imaju svetski nivo, da mogu mnogo. Eyesburn je jedan od najboljih primera. Dead Ideas bez sumnje. Na pamet mi padaju i Tibia, Hang, Unison, ROIR, Thimble, Lockdown, Through These Eyes, Gymnastics…, bilo je tu još mnogo opasnih bendova. Šta im se desilo na tom putu ne znam, ali jedno je tačno – da su imali privilegiju da žive i rade negde u zapadnoj Evropi sigurno bi neki od njih postigli mnogo veći, možda i planetarni uspeh. Takav utisak imam i kad je Hitman u pitanju.

Kad slušaš ta dva albuma šta bi iz današnje perspektive promenio? Da li i šta ti na njima smeta i koju pesmu si najmanje voleo da sviraš i zašto? Zanimljivo je da prvi album otvara jako brza “True Friends” a tu je i pesma “On the Edge” na kojoj bi pozavideli i mlodočni bendovi…

Ilija: Pošto sam po prirodi vrlo samokritičan i analitičan, dakle drkadžija, promenio bih mnogo stvari na tim albumima. Od svojih deonica, redosleda pesama, bek vokala i omota pa do odnosa instrumenata i produkcije. To naravno ne znači da mislim da je ovo što sam pobrojao loše, naprotiv, samo sa ove distance zaključujem šta je moglo bolje. Ipak treba biti i realan – s obzirom na budžet, vreme i okolnosti u kojima su albumi rađeni rezultat je odličan. Mislim da mi je sa prvog albuma najdosadnija pesma za sviranje bila „We Don’t Wanna Fight“, mnogo je repetitivna i iz nekog razloga me podseća na narodno kolo. Verovatno sad zvučim kao teški ludak ali kad imam takve asocijacije vezane za pesmu onda je s njom gotovo. Sa drugog albuma to je verovatno „Sometimes Too Much…“ ali ta pesma je bila dosadna i drugima u bendu pa smo je izuzetno retko svirali. „True Friends“ je odlična stvar mada takođe retko svirana, bilo je prosto previše drugih, boljih pesama sličnog tempa i senzibiliteta. Kakva prefinjena terminologija, a? Prostijer ečeno, bilo je brdo boljih krljačina. Za „On the Edge“ su bili potrebni dobri uslovi na bini kako bi Aca mogao da čuje sebe i bek-vokale i dobro otpeva melodije, u suprotnom pesma gubi smisao.

Promocija drugog albuma u Nišu, 2000.

Pesmu “May” sam, mislim, samo jednom čuo, na promociji albuma i više nikad, zašto?

Ilija: May je pesma posvećena Vigetovoj tadašnjoj devojci Maji, najverovatnije je on napisao i tekst. Bilo bi perverzno da je drugačije, haha. Uprkos tome što je u pitanju odlična pesma, posle Vigetovog odlaska bilo je besmisleno svirati je, pa smo se dogovorili da je uklonimo iz repertoara.

Na šta je ličio studio Češnjak 90ih i zašto ste iz Beograda išli u Kragujevac da snimate?

Ilija: Češnjak mi je ostao u lepom sećanju. Odlazak kod Vuje je kao odlazak kod rodbine. U kući je tiho, a sve miriše onako domaćinski, na neko dobro kuvanje i kafu i veš na sušenju. Odmah se osetiš opušteno i spokojno, kao da si tu došao da središ svoju sjebanu psihu. Sećam se da sam posle snimanja bubnja uživao da u njegovoj sobi slušam diskove iz njegove kolekcije i čitam tekstove pesama – najviše Stiff Little Fingers i Husker Du. Osim toga, Vuja je beskrajno zabavan domaćin, svaki razgovor sa njim je kao Alan Ford uživo. Vodio nas je i na radio emisije, imali smo koncert u jednom klubu u Kragujevcu, dolazili su nam ortaci na snimanje, družili smo se sa ekipom iz Thimble-a i drugih kragujevačkih bendova. Na stranu sve ove privilegije koje smo  kod Vuje imali, nama je bilo bitno i da nas snima čovek koji poznaje muziku koju sviramo, koji je otvoren za razgovor i razume i uvažava šta hoćemo, a pritom je i iskusan u tom poslu. Dakle, Vuja je bio sasvim prirodan izbor.

Imaš li neku evidenciju mozda koliko je bend imao koncerata? Imam osećaj da u periodu izmedju drugog i trećeg albuma nije bilo većeg mesta u kojem niste svirali?

 Ilija: Evidenciju o ukupnom broju koncerata nemam jer mi je nažalost razbacana po raznim fajlovima i papirima. Bilo je perioda kada smo godišnje svirali preko 20 koncerata što je u ono jezivo vreme za bend koji nije imao organizovane turneje veliki podvig. Naravno, bilo je i perioda kad po 2-3 meseca ne bismo odsvirali nijedan koncert, ali generalno smo u tom periodu svirali mnogo. Po Srbiji pre svega ali i u okolnim zemljama – Bugarskoj, Makedoniji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji… Mislim da od većih gradova u Srbiji nismo svirali samo u Leskovcu, Vranju, Zaječaru i Novom Pazaru. U Bugarskoj i Makedoniji su koncerti Hitman-a uvek bili odlično posećeni, svaki put bi bio pokolj.

Znaš li tiraže kaseta i diskova koje ste štampali?

 Ilija: Ne znam. Postoje podaci koje prosto ne mogu da memorišem ma koliko puta ih čuo. Tiraži su jedan od njih, kvadratura stana u kom živim takođe. Verovatno mi nedostaje neki deo mozga.

Omot reizdanja, 2020.

Konkretno pitanje o temi koja je i bila povod da se uradi ovaj razgovor. Odakle ideja za reizdanje prvog albuma na ploči i da li to znači da će i drugi album izaći na vinilu?

Ilija: Ideja o reizdanju je potekla od samog izdavača, Mikija iz benda Prilično prazni. Kako smo mu mi pali na pamet ostaje misterija. Ali hvala mu od srca svakako, nadam se da neće da bankrotira. Drugi album? Možda, ko zna, mada sam ja pre za neki Best of / remix koliko god to kretenski zvučalo. Samo pre toga moram da smislim šta da radim sa svojim primerkom ploče. Gramofon nemam, dakle nemam gde da je slušam. Možda posluži kao podmetač za vanglu s kokicama. Ili ću u omotu da držim pare, tako ću biti siguran da niko od ukućana neće da ih pipa.

Kako bi nekom ko vas nikad čuo nije opisao Hitman?

Ilija: Ne mogu da opišem Hitman. Svi smo slušali različite muzičke pravce, imamo različite omiljene bendove a opet se to u našoj muzici ne čuje – sve zvuči prirodno i kompaktno, barem meni. Ko bi slušajući Hitman zaključio da je Janku omiljeni bend Primus, a da je meni leva hemisfera mozga Bad Religion, a desna Ramones. Slušajući hardcore godinama nisam uspevao da pronađem nijedan bend koji nam je sličan. U tome je donekle uspeo naš drug, moj kum Đole (bubnjar BGHC bendova Stonewall, Austerity između ostalih). Inače, to je čovek koji je verovatno prisustvovao najvećem broju koncerata i proba Hitmana (ozbiljna dijagnoza,zar ne?). On tvrdi da najviše podsećamo na Where Fear And Weapons Meet (relativno opskuran HC bend sa Floride, iako imaju izdanje i za Revelation). Teško je reći, poslušajte pa prosudite sami. Znam samo da smo svirajući sa mnogim stranim HC bendovima, uključujući i najveća imena tog pravca, dobijali komplimente za specifičan stil i zvuk (pritom ne mislim na Lalinu gitaru koja je često umela da zvuči kao mikser).

Kako vaspitavaš decu, da slušaju pank ili da ga se klone? Šta misliš da mogu mlađani dobro iz panka da nauče a šta je u celoj priči pogubno?

Hitman by Jelena Komnenić (Dead Ideas)

Ilija: Decu vaspitavam uz pomoć kaiša, štangle i kabla, zato su tako dobri, haha. Šalim se naravno. Vaspitanje dece i pank je još jedna tema za esej, ali pokušaću…Svakako bih voleo, ali ne smatram nužnim, da moja deca slušaju pank ili bilo koju drugu muziku koju volim. Niti im to namećem. U krajnjoj liniji možda nije ni prirodno da se pronađu u nečemu što je nastalo pre 40-45 godina. U muzici treba pre svega da uživaju svim svojim bićem, ali je jako važno i da razumeju njenu suštinu. Mislim da je u vaspitanju najvažnije služiti se ličnim primerom i razgovorom. Stariji sin Miloš i ja često pričamo o stvarima koje volimo i o razlozima za to, ponajviše o muzici pa samim tim i o panku. Ključna stvar koju treba objasniti je da su ljudi površni, mrzi ih da razmišljaju i često se povode stereotipima. A predstave o panku su pune stereotipa. Ljudi često previđaju da je u pitanju jedan od retkih, možda i jedini, pokret u istoriji muzike koji je ukinuo toliko mnogo razlika među ljudima tj. učesnicima pokreta – klasnih, rasnih, polnih, starosnih i statusnih, razlika između izvođača i publike, školovanih i neukih muzičara, profesionalaca, entuzijasta i amatera… To je muzika koja pruža šansu svima, u kojoj heroji mogu biti fizički i psihički frikovi poput Joey Ramonea ili Poly Styrene, ljudi koji potiču sa dna društvene lestvice poput Steve Jonesa ili vanserijski intelektualci poput Grega Graffina. Po mom mišljenju to je muzika koja može da pruži sve što je mladom čoveku potrebno – energiju, emociju, stav, kritički pogled na svet, slobodu izraza, identitet, ohrabrenje i inicijativu, DIY pristup… Naravno, pank je toliko širok pravac i pojam da privlači i mnoge ljude sa pogrešnim pobudama. Stoga su neke negativne pojave neminovne – mačoizam, pozerstvo, praćenje trendova, potreba za slavom i publicitetom… Još pogubnije su one pojave koje su zapravo suprotne suštini panka – nasilje, rasizam i fašizam. Takođe i ta imbecilna rock’n’roll mitomanija vezana za droge. S druge strane, nekad je teško objasniti da smo mi rasli u epohi u kojoj je muzika bila jako bitna, kada je mogla da oblikuje tvoj pogled na svet, a za uzvrat pružala mogućnost da izraziš svoju kreativnost i iskažeš stav–tj. bunt pošto pričamo o panku. I to u u realnom svetu, u realnom vremenu. Danas se život mladih odvija u digitalnoj sferi – mobilni telefoni, video-igrice, Internet, Instagram, Facebook, stotine TV kanala, filmovi, serije, rijaliti programi… Značaj muzike se izgubio, danas je ona dekor, jedan od milijardu sadržaja kojima su mladi izloženi svakog trenutka. Pritom je udaljena dva klika od njih, ne zahteva nikakvo istraživanje, posvećenost i trud. U toj lavini nadražaja i informacija, svaka zdrava poruka teže dopire do njihove svesti. Osim toga, u poređenju sa našim vremenom, mnogo manje je mladih ljudi koji sviraju neki instrument, mnogo je teže napraviti bend. Zato su mnogi tinejdžeri koji bi želeli da stvaraju muziku osuđeni na to da je prave u svojoj sobi, na kompjuteru. Nove generacije su okrenute digitalnim sadržajima, društvenim mrežama i plasiranju lažne slike o sebi gde je mera značaja i uspeha broj lajkova ili pregleda na netu. S obzirom u kakvom vremenu i sredini odrastaju ne treba da čudi zašto im je i muzika takva kakva je – površna, bez poruke i suštine, neangažovana, opterećena uspehom, novcem, slavom, razmetljiva, seksistička, često dehumanizovana i auto-destruktivna. Sa druge strane, veliku većinu mladih muzika zapravo i ne interesuje. To je za žaljenje. Smatram velikim hendikepom to što verovatno nikada neće dobiti priliku da osete njenu neverovatnu moć, moć da te natera da skačeš, urlaš, plačeš, da se ježiš, da te podigne u nebo i razbije o beton. Da osetiš da si živ. Zbog svega toga za mene je pank veličanstvena stvar, što mi je omogućio da sve to osetim. Na koncertu, u prostoriji za vežbanje ili svojoj sobi, svejedno. A siguran sam da to nije moguće doživeti igrajući video-igricu, gledajući neku seriju ili rijaliti ili lajkujući nečiju fotošopovanu fotografiju na Instagramu. Ili urlajući na stadionu identifikujući se sa nekim preduzećem čija je delatnost šutiranje lopte. Sve u svemu, mislim da je u ovo okrutno i opako vreme velika stvar imati politički i u svakom drugom smislu osvešćeno dete koje je u straight egde-u i anarhizmu, kojem su Gorilla Biscuits i Bad Religion jedni od nadražih bendova i koji prežvrljava navijačima Rada kukaste krstove po kraju. Zbog toga, a i zbog milion drugih stvari, ponosan sam na Miloša. Mihajlo je još mali, ima tek 5 godina i za sada je dovoljno što ima frizuru kao Johnny Ramone, haha.

I dalje si aktivan akter scene. Koliko su se stvari promenile, kako ti izgleda punk danas?

Ilija: Ne postoji jednostavan način da se opiše kako izgleda pank danas. Toliko je mnogo bendova, podžanrova, pristupa celoj stvari (od DIY gerilskog do krajnje komercijalnog) da je teško dati neki presek stanja. Bitno je da je, iako prilično marginalizovan, pank na mnogo načina i dalje vitalan. Svedoci smo revivala street panka, britanski HC je bio u zamahu proteklih godina, kao i italijanski i francuski Oi!, kalifornijski pank je u opadanju, anarho i crust čini mi se takođe. Meni je interesantno da na netu pronalazim (uglavnom američke) bendove na tragu prvog pank talasa, dobar primer su High Tension Wires, Bad Sports, Black And Whites…  Stalno se pojavljuju novi bendovi, izdavačke kuće, ima i dosta festivala, mnogi pank veterani su i dalje koncertno aktivni. Da li je neko mogao očekivati da će npr. Discharge 2020. uopšte postojati, objavljivati albume i (gle užasa!) imati Facebook stranicu sa preko 130 hiljada lajkova!?  Vremena su se promenila, način funkcionisanja bendova i pravila muzičke industrije takođe i mnogi su se prilagodili tome. Ne znam kakva je situacija sa fanzinima, pretpostavljam da su se mnogi prebacili na digitalni format ili ugasili. Što se tiče panka u Srbiji situacija nije sjajna, u Beogradu pogotovo. A da li je ikada i bila? Novi Sad je posebno tragičan primer jer su mnogi dobri bendovi (odavno) prestali sa radom – Red Union, The Bayonets, Korozija, Gun Sale, Lockdown, Through These Eyes… Novih bendova ima i to je dobro, ali ne mogu da kažem da sam oduševljen kvalitetom. Osim toga, tu su i oni stari, večiti probemi infrastrukture – nedostaju klubovi, zakupi postojećih klubova su skupi, rentiranje opreme isto… Publike (pogotovo mlađe) je takođe sve manje i manje, svakako u pitanju je nezainteresovanost, ali verovatno i nedostatak kvalitetnih bendova i prevelika ponuda dešavanja. Ipak, scenu ne čine samo bendovi i publika već i autori fanzina, grafički i video-umetnici, novinari, fotografi… Njih je takođe sve manje. Sve u svemu, perspektive su mračne ali to ne znači da treba odustati, jer kako kažu – sloboda ne postoji, postoji samo borba za nju.

Za kraj, Koliko je realno da se bend nekad okupi i odsvira reunion?

 Ilija: Nije realno da bend pravi klasičan renunion, prvi ja nisam u tom tripu. Mislim da je za svojih 18 godina postojanja Hitman jasno rekao šta je imao. Osim toga, trenutno sviramo u drugim bendovima – Aca je u Nagonu, Rajko radi sa Bronze i Few Reasons Why, Janko svira u Crvenom vetru, ja u Concrete Worms. Vige i Lala ne sviraju nigde već duže vreme što je velika šteta.  Ali ko zna, možda nekad odsviramo nešto inkognito, pojavimo se negde bez najave i stučemo par stvari. Za sada planova za tako nešto nema, ali verovatno bi povod morao da bude poseban. I prikladan. Neki parastos, na primer, haha!

 

In loving memory of Milorad Vignjević Vige    11/19/1974 – 19/3/2020 

 

 

Intervju štampan u Out Of The Darkness #8, 4/20

 

Lp nabavljiv na:  hitmanstories98@gmail.com

Comments

comments

Tags

Slični članci

Close