Sticajem nekih životnih okolnosti, ne uspevam da posetim prvi dan festivala, ali uz ozbiljnu organizaciju privatnih obaveza uspevam da dođem na drugo veče. Od 2007. pa do danas eto desilo mi se samo dva ili tri puta da se ne uputim na ovo, slobodno se može reći, punk hodočašće.
Na zbornom mestu sam nekih petnaest minuta pre 20.00 časova. Jako dobro to izgleda. Standardno u prvom delu Fabrike merč drugi koncertni deo već dosta dobro popunjen, računa se da je to veče bilo 500 ljudi (hvala Nemanji na infosu, ja sam uvek bio slab sa tim procenama broja ljudi). Uz kašnjnje od 15 minuta na stejdžu su momci iz benda Kalo – jedini predstavnici lokalne scene drugog festivalskog dana. Moja je greška da za nekih 14 godina postojanja još nisam gledao bend. Furiozni HC/punk sa jakim uticajem zvuka osamdesetih, pesme se vrlo često mere u sekundama. Ljudi su već ispred zaštitne ograde (što je inače karakteristika druge večeri i što je sjajno). Vidim da imaju odličnu prođu, ima i njihovih drugara, ma sjajan uvod i pravo zagrevanje za ono što nas očekuje. Oko 21.00 pojavljuju se berlinski Gulag Beach. Pratim bend ne baš redovno, imam čak i jednu ploču, radujem se što ću ih videti. Preiskusni, usvirani, na momente deluju kao ozbiljni zajebanti, isporučuju svoju verziju punka-rocka baziranog na uticajima prvog talasa, ostavljajući dosta dobar utisak kod prisutnih. Veče polako kreće ka tački kulminacije. Rekao bih nezaobilazna doza francuskog pogleda na Oi! oličena u sastavu Cran kreće. Pratim ih od početka i na prvu sam odlepio. Naročito što sam slab na bendove sa ženskim vokalom. Ed, pevačica, šarmantna i sa scenom familijarna, u istoj meri u kojoj ja nisam sa francuskim jezikom, hipnotiše publiku predvodeći izuzetno uigran bend. Kome ne smeta jezička barijera i ko u panku ne traži suludu brzinu nije mogao da ne uživa. Meni je line up bio po meri pa nisam mogao da dočekam zadarsku Mižeriju, možda i najveću novu stvar iz Hrvatske. Nakon sjajnog EP izdanja (recenzije OOTD) etablirali su se kao ozbiljna koncertna atrakcija. Opet ženski vokal, i duh melanholičnog jugo zvuka inteligento uklopljenog u 21. vek. Ispred stejdža već kreće ozbiljno zakuvavanje, što bend savršeno prati, aktivnost i na bini i ispred. Jbg ovo ne može da te ostavi indolentnim, atmosfera se još više zakuvava, pred po mom mišljenju nastup prvih zvezda festivala. The Chisel, koji svojim surovim i furioznim nastupom u pola čuke, opravdavaju status jednog od najatraktivnijih bendova u ovom trenutku. Publika je u ekstazi, bend melje. Slušao sam ih hiljadu puta na pločama, ali ovo je neuporedivo – kapa dole. Cenim da se baš mnogo ljudi koji su došli loži na njihov zvuk. Eklektičan pristup stvaranju muzike je dokaz da ograničeni u razmišljanju, žanrovski nepokolebljivi, ne mogu da se mere sa ljudima čija percepcija prevazilazi okvire poznate forme. Za kraj, stari poznanici, koji su konačno na To Be Punku – Kriva istina. Između benda i publike ljubav kakvu dugo nisam video. Ređaju se njihovi hitovi poput himni koji čine čitav prostor homogenom formom obojenom besom, optimizmom i snagom sindikalne solidarnosti. Horsko pevanje, opuštenost i razuzdanost u okvirima dobrog ukusa su poslednja slika nakon spuštanja zavese na ovogodišnje izdanje festivala.
Svaki To Be Punk je ono vreme godine kada sa radošću očekuješ susrete sa drugarima koje nemaš priliku da viđaš redovno, kada znaš da ćeš videti na delu bendove koji su u prethodnih par godina stekli ogroman respekt u pankeskim krugovima, i kada zahvaljujući žilavosti i entuzijazmu organizatora možeš da se na momenat osetiš delom sveta. Jedinstveni koncept, u jedinstvenim uslovima, tamo gde se na bilbordima nalaze zvezde koje su svoju slavu stekle kada se najveći broj ljudi borio da se prehrani, je podvig. Uzlazna linija festivala postaje konstanta, kritika u ovom tekstu neće biti, jer realno i nema razloga a i da ima ne bih napisao jer bi to bila maliciozna kritika mediokritetskog tipa.
Đorđe Ilić
The Chisel fotka by Lea Bodor
