Aburadako (あぶらだこ) ADK, LP (P-Vine Records)
Za Aburadako sam čuo negde oko 2005-te ako se ne varam, u vreme kada je 7inchpunk sajt bio aktivan sa raznim izdanjima, gde sam skinuo njihov prvi 7” i odmah me je bend oduvao. Međutim, kao što to obično biva, već je tada Aburadako bio preskup i, naravno, nisam ga nabavio. Vest da će se reizdati stari materijal me je oduševila kao ljubitelja japanskog hardcore/punk-a. Da bi stvar bila bolja, ovo je kompilacijski LP koji obuhvata prvu fazu benda (posle su više išli ka dark-new wave zvuku u drugoj fazi, oko 1985). Ovde se nalazi prvi 7” iz 1983, pesme su sada već veoma poznate sa kompilacije „Great Punk Hits“ iz 1983 godine, plus tu je s/t 12” koji je izašao 1984. Naslovna za ovu kompilaciju je upravo uzeta sa tog albuma, što ljude može da zbuni pa da pomisle (kao ja) da se radi o reizdanju, a ne o sabranom materijalu sa 3 izdanja. Meni je lično ovo i najzanimljivija faza i mislim da je izdanje odlično osmišljeno. Tu je insert, obi, omot je veoma kvalitetan, poprilično debeo karton koji se ne viđa baš svaki dan, veoma je čvrst. Definitivno izdanje vredno pažnje i moje tople preporuke za svakog ko želi osetiti zvuk 80tih i kako je to bilo na japanskoj hardcore/punk sceni.
(Doca)
Anti-Machine Shut Up, 7“ (Toxic State Records)
E pa konačno nešto da valja i iz Njujorka. Prošlo je vala 30 i kusur godina od kad im je hardcore scena bila u zenitu i pre nego što im je grad prekrila senka Mordora. OK, ruku na srce, pojavi se tu i tamo po neki dobar bend, nije baš tragično kao u 90-tima, ali opet ni približno 80-tim. Ako ništa drugo, ovo je dobra ploča, i ne ovo nije neko pozersko mačo proseravanje ili neka „arti farti“ priča nego baš 100% hardcore pank. Mene ovo malo muzički podseca na Battalions of Saints, ali bez metal uticaja i eventualno na rani Poison Idea, dok ih je recimo neko u Maximum Rock’n’Roll-u upoređivao i sa The Accused. Omot je fino upakovano da izgleda jeftino i pankerski, uključujući crtež lika koji busilicom buši svoju glavu, od uveta do uveta okružen nekim malim đavolima ali sa podignutim palcem kao potvrdom da mu to eto prija. Valjda tako i mi treba da se osećamo dok ovo slušamo. Tu je i poster sa grupnom slikom benda ali bez tekstova što mi je totalno debilno, ali ’ajde provaljuje se da pevaju protiv države, rasizma, itd. Ekipa iz benda je inače svirala ili još svira u zilion drugih bendova, što iz Njujorka a što iz drugih delova Amerike. Lista bendova je kao oni stari žuti telefonski imenici koje nisi mogao da digneš jednom rukom zbog težine ali navešću par imena: Crazy Spirit, Neighborhood Brats, Neo Cons, Subversive Rite, Bloodkrow Butcher, Male Nurses, Savageheads, Stigmatism i The Despised. Generalno, sve su to kvalitetni bendovi tako da nije ni čudo da je i ovo dobro.
(Marko Korać)
Brigada Do Ódio s/t Discography, LP (F.O.A.D. Records, Insane Noise Distro)
Brazil, sredina osamdesetih, život u opasnim favelama gde narko karteli imaju neprkosnovenu moć, gde su pljačke i ubistva deo svakodnevnice. Uz sve to i konstantna egzistencijalna borba. Ne radi se o predrasudi i generalizaciji jednog društva već istinitoj priči, tj. uslovima života članova benda Brigada Do Ódio ali i mnogih drugih underground bendova toga vremena na pomenutom podneblju. Možda je upravo sve ovo uslovilo na stvaranje ovako ekstremne, prebrze, haotične muzike, ako se uopšte to može nazvati muzikom. Ova ploča sadrži celokupan opus benda, a svakako su najznačajniji radovi nastali u ko zna kakvim uslovima u periodu 1984-1985. Ne znam ni kako bih etiketirao zvuk Brigada Do Ódio, možda kao proto-grindcore/noisecore, ali verovatno ta žanrovska odrednica nije ni važna. Ovo je najiskreniji mogući izliv besa ili kanalisanje frustracije i svega već pomenutog u uvodnoj rečenici kroz totalnu soničnu agresiju i haos na granici ludila. Svo ovakvo i slično agresivno i energično izvođenje kroz raspoloživu studijsku opremu a nastalu u Južnoj Americi sa početka i sredine osamdesetih je za mene svojevrsni fenonem u mnogim aspektima a Brigada Do Ódio je svakako jedan od najistaknutijih i kasnije najuticajnijih bendova za ono što kasnije znamo kao grindcore i noisecore. Vizuelno, ploča izgleda odlično, moj primerak je u militantnoj, maslinasto zelenoj boji, tu je insert sa ekskluzivnim fotografijama, isečcima iz fanzina, skenovi flajera, koncertnih postera, priča o samom bendu itd.
(Žare)
Bronze Ticking Bomb, LP (Genger Records)
Prvi put slučajno, svaki sledeći put sam ciljano prisutvovao svirkama Bronze. Momci sa preteranim iskustvom, dugogodišnji borci za scenu, na ovom LP izdanju skupili su sve dosadašnje radove (kaseta, singlovi, EP). Jako lepo osmišljen i efektan artwork koji u potpunosti nagoveštava stav i opredeljenje benda – prizor sa Black Lives Matter protesta u Americi. Inteligentno aranžirano, produkcijski maestralno, muzički besprekorno bend nas vodi kroz sve moguće HC žanrove, razbijajući stereotipe i sa puno sluha za novo vreme zaokružuju ovo izdanje kao jedan moderan album, što u njihovom slučaju znači kvalitet više. Zadnja linija uigrana – bas i bubanj grme, gitarski rifovi sjajni i odlično raspoređeni i vokal koji kida energijom i snagom konstantno puni protivničku mrežu porukama solidarnosti, pravde i besa. Istakao bih dva veoma bitna momemta, koji mnogo govore o bendu. Pesme nastale u periodu 2018-2021. deluju kao da su snimljene u jednom cugu. Druga jako bitna stvar – momci su energiju živog nastupa, koji je uvek spektakularan, uspeli da prenesu na vinil, da uhvate te detalje koji ih čine jednim od najatraktivnijih bendova na našoj sceni u ovom trenutku. Bronze treba podržati uvek, Bronze treba poštovati. Odvrtati pojačalo dok ne popucaju zidovi, a komšija džiber od besa ne olupa harmoniku o zid na kojem je foto tapet sa motivima jesenjeg opalog lišća.
(Đole)
Charger Warhorse, LP (Pirates Press Records)
Ljubitelji lepog na oko će ovde imati ono što se kaže Field Day. Ploča izgleda prelepo. Gatefold otvaranje, majstorski epski mjetal crteži i krvavo crveni vinil. Muzički će ovo biti field day za ljubitelje Motorheada i Rancida (a ne Dag Nasty, kao što ste možda pomisili… ha! See what I did there?) jer je ovo tačno pravo pravcato kopile iz divlje ljubavi ova dva benda. Istina je da ovde iz Motorheada nema nikog ali je Rancid u krvi i mesu predstavljen Mattom Freemanom i to zvuči moćno. Tekstualno su to ložačke rock-mjetal teme ali sve ima fini camp šmek. Charger kao da i ima misiju da nastavi ono što je radio Motorhead a to je da miri metalce i pankere ali ne tako što će da sviraju klasični hardcore. Ovo je pitki a rdž-dž zvuk a la Clay records sa mnogo lepe moderne produkcije. Ja čak i nisam ljubitelj skoro ničega gore navedenog, osim Rancida čiji sam vernik od 1995, ali mi je ovo lepo leglo i odseko sam rukave na 3 pank majice!
(Daško)
The Chisel Retaliation, CD (La Vida Es Un Mus)
Za dve godine postojanja, ovaj londonski sastav objavio je tri EP-ija i debi album. Reč je o ekipi koja je aktivna već duže vreme na UK/HC sceni i koju znamo iz sastava Violent Reaction, Arms Race, Guidance. Konce igre vuku gitarista Chubby Charles (nekada član gore pomenutih bendova a sada pevač Chubby and the Gang), basista Tom Ellis (ex The Shitty Limits) koji vodi nezavisnu etiketu Static Shock Records i bubnjar Nicky (Skins) Sarnella, nekada pevač Arms Race koji svira u još jednom odličnom pank bendu Crown Court. Drugi gitarista Luke mi je nepoznat kao i pevač Cal, koji do sada nije imao veze sa pankom, zanimljivo, bio je u dva EBM i Synth-pop dueta. Ali ko bi rekao, jer majstor kida kako peva, pun je energije i zapaljiv, a i vizuelno (gledali smo spotove za „So Do I“ i „Retaliation“) može lagano da prođe kao član Blitza iz 1982.
Za sam zvuk, kao i na prethodna dva Ep-ija, pobrinuo se Jonah Falco iz Career Suicide (ajd dobro, i iz Fucked Up), kojem je svanulo (a svanulo je i sceni) od kako se nastanio na ostrvu jer bukvalno nema kome nije producirao materijal. Kako zvuči The Chisel? Ko ih nije do sada ukačio najkraća definicija bila bi – street punk, ali recimo prva stvar je neverovatno dobra old school hardkorčina kojih ima još nekoliko na albumu. Sve zajedno ima prizvuk Cockney Rejectsa. Tačnije, mogao bih bez problema u pola pesama da zamislim Stinkya kako peva. Osamdesete te na keca. Ovim sjajnim albumom, na kojem se nalazi 14 pesama u trajanju ispod pola sata, The Chisel je jasno pokazao kako jedan pank bend treba da zvuči. Drže se unutar žanra bez ikakvog koketiranja sa bilo čim modernim. LP je izašao krajem novembra, prvi tiraž je planuo u par dana, ja sam se dograbio diska a ploču ću ukačiti nekom prilikom jer se očekuje drugo izdanje svaki čas. Definitivno „Retaliation“ je izdanje koje je obeležilo 2021. godinu a The Chisel treba ukačiti uživo pod obavezno. E, da, Charles na fotkama na omotu fura majicu Neglect! Respekt!
(Zgro)
DMT – Sedamnaest, CD (SKC Novi Sad)
Na žurku DMT-a stigao sam kasno. Kada sam ih ja otkrio već su bili kultni bend novosadske scene, sa korenima u Sremskoj Kamenici, koji svira roknerol sa pank energijom i pesme sa njihovog prvenca su uveliko bile etablirani hitovi koje zna svaki aktivni i pasivni učesnik lokalne pank scene. Uprkos tome brzo su mi ušli u uši i uvek sam rado odlazio na njihove svirke, koje su se na domaćem terenu dešavale otprilike jednom godišnje. Nakon desetak godina mog, takvog, praćenja benda nastup na prošlogodišnjem Exit-u najavio je da se definitivno nešto dešava, iako se o novom albumu benda pričalo već godinama unazad. Dosta novih pesama tada se našlo na repertoaru, a mnoge su se i urezale u pamćenje, te su mi već sa prvim preslušavanjem albuma „Sedamnaest“ bile poznate.
„Sedamnaest“ je naslovna pesma, ali od poslednjeg studijskog izdanja benda prošlo je i više godina, no osim produkcije kao da se ništa nije promenilo. I dalje je to taj garažni rokenrol koji se svira brzo i energično i stiče se utisak da je rad na materijalu započet nedugo nakon objavljivanja prvog albuma i da se na njemu konstantno radilo, samo sporo, pa je tek sada, konačno, ugledao svetlost dana. Pesme su uglavnom pisane u prvom licu i bave se ili samim autorom ili ljubavnom tematikom, dok su naznake o godinama koje su prošle pak usput pomenute i neretko vešto sakrivene. Meni je ovaj album fino legao od prvog slušanja, pritom je CD prvenca skoro izlizan, pa je promena dobro došla. Da bi takav efekat bio postignut i kod većeg broja starih, ali i novih, ljubitelja benda cenim da pojačavanje koncertnih aktivnosti ne bi bilo na odmet.
(Feđa)
Dead Ideas Live at MKNŽ, Ilirska Bistrica, 12th January, 1996, cass.
Dead Ideas u 2021, ko bi rekao? Ali eto desilo se i to. Ne, nije novi snimak u pitanju, niti neki novi materijal nego stari koji je bend snimio prilikom posete Sloveniji. U januaru 1996. Dead Ideas je izašao iz Srbije i odsvirao nekoliko koncerata na zapadu nekadašnje države. Snimak iz MKNŽ je sada doživeo i svoje kasetno izdanje. Na njemu je 12 pesama, od čega je 10 autorskih (jedna neobjavljena) i dve obrade (zapravo jedna jer se “Nazi Punk Fuck Off” ponavlja). A zvuk? Odličan, za jedan live snimak iz tog vremena, jer svaki ton je tu, sve se razaznaje, sve je jasno i glasno. Nikakve zamerke nemam. Omot je odrađen korektno, unutra je slika, koju je fotkao tada mlađani Boogie, kao i sav potreban info o samom snimku. Nisam veliki fan live snimaka, ali ovo je dobro odrađeno i fin je omaž bendu koji je ostavio neizbrisiv trag, pre svega time što se održao, napravio par izleta iz zemlje u periodu kad je to bila misaona imenica, obišao Srbiju uzduž i porpeko i ostavio sasvim pristojnu diskografiju (dve ploče, jedan album na kaseti i ovaj live snimak na zvaničnom izdanju). Bend iz Srbije, snimak iz Slovenije za izdavača iz Hrvatske koji živi u Kanadi. Previše aduta je ovde, ali fali još i „Where To?“ album na ploči… Dok to ne stigne (ne, niko ga ne najavljuje, već samo priželjkujem) preslušajte ovo. Online verzija ima dve manje stvari nego fizičko izdanje.
(Nemanja)
Death Side Unreleased Tracks & Video Archives, 7”EP (Break The Records)
Mislim da ovo ljubiteljima japanskog hardcore/punka nije promaklo. Ako jeste, vidim da su rađena već 2 repress-a, tako da koga zanima imaće priliku da nabavi. Ovaj 7” na žalost je u samoj prodaji bio cene kao LP, što baš i nije nešto što sam viđao. Međutim, omot je gatefold, pored ploče tu je insert sa tekstovima, priča o izdanju, takođe download code i naravno DVD sa bonus video materijalom. Death Side zaista nije potrebno predstavljati, u pitanju je gromada od benda koja je na samom vrhu japanske hardcore/punk scene. Jedan od bendova koji je udario temelj i uticao na mnoge druge japanske bendove. A i članovi Death Side-a su svirali u mnogim drugim poznatim bendovima. Mogu reći da nisam razočaran, što se zna desiti sa starim bendovima kada se nešto „novo“ izbaci; ovde su sve pesme snimljene ranije.
Negde je to ono što se očekuje. „Just Blind Out“ otvara A stranu, ređaju se u istom maniru „Can You See Me“, „Daily Fighting“… „Sunshine Bline“ zatvara 7” i po meni je ta stvar definitivno highlight ovog izdanja, pogotovo što je tu pored prepoznatljivog Ishiyinog vokala i ženski bek vokal. Po meni, ovo je veoma solidan 7” i u prilog tome govori to što sam se prethodnih godina trudio da izbegavam singlice, i više sam naginjao ka LP kao formatu, no ovo nisam mogao propustiti budući da sam veliki Death Side fan!
(Doca)
Decry s/t, 7” (No Plan Records)
No Plan Records nastavlja da bunari neka reatka matora izdanja koja do sada nisu reizdavana a čija je cena originala daleko od podnošljive. Decry je bend iz LA, ako je neko i znao za njih to je zbog albuma “Fallig” koj je objavljen iste godine kad i ovaj singl. Ovo izdanje originalno datira od pre 38 godina i mogu slobodno reći da je u rangu albuma koji je odličan. Zvuk je jednostavno onakav kakav se vezuje za plejadu bendova sa kojima u najviše svirali a dolaze takođe iz Kalifornije: Social Distortion, Adolescents, Circle Jerks. Ovaj izdavač je već uveo pravilo da, gde je to moguće, ubaci par korekcija originalnih izdanja i time ih učini još primamljivijim i potpunijim. Pored standardnog omota iz 1984. tu je i buklet na čak 12 stranica, prepun fotki od kojih su neke i od sjajne Alison Braun, te plakata na kojima se vidi da je Decry svirao sa najboljim bendovima iz tog perioda a koji su i dan danas neizostavni klasici ove muzike. Pored kratkog teksta koji je napisao pevač, i jedini origanalni član koji nastupa i dalje sa bendom, tu su i svi tekstovi pesama. Nemam pojma koliko pisanje recenzija uopšte ima efekta danas ali ako vam je ovo makar malo probudilo želju da čujete bend a ne znate odakle da krenete, onda vam preporučujem pesmu „Sorority Girl“ koja je nešto najbolje što možete čuti od njih.
(Nemanja)
Face To Face No Way Out But Through, CD (Fat Wreck)
Face To Face je bend koji mi je čučnuo na prvu loptu, još pre 30 godina kada sam čuo njihov debi album „Don’t Turn Away“ objavljen za „Dr. Strange Records“. U najezdi kalifornijske melodije, oni su imali nešto karakteristično što ih je izdvajalo, melanholični zvuk i prepoznatljiv vokal osnivača i, već duže vreme, jedinog originalnog člana Trevera Keitha. Osim njega u sastavu su još i basista Scott Shiflett, koji je tu više od 25 godina, kao i solo gitarista Dennis Hill član benda punu deceniju, odnosno od momenta kada je Face To Face potpisao za Fat Wreck. Jedino novo lice je bubnjar Danny Thompson kojem je ovaj album prvi koji je snimio sa njima.
Najavljena turneja kojom je Face To Face trebalo da obeleži četvrt veka od izlaska sjajnog „Big Choice“ albuma bila je otkazana zbog kovida, što je u mnogome poremetilo i same planove oko snimanja desetog studijskog albuma „No Way Out But Through“, jer je studio bio zakazan za period nakon povratka sa turneje. Usledila je trka s vremenom jer je snimatelj i producent Siegfried Meier Kanađanin kojem je bio cilj da se dokopa kuće pre nego što se zatvore aerodromi, a snimanje je bilo u toku, urađene su ritam sekcije kada su počela zaključavanja, karantini i otkazivanja letova. Na kraju, dobili smo jedan lep Face To Face album, koji je zapaljiv i energičan, ali u isto vreme emotivan i melanholičan sa sjajnim gitarama, prepoznatljivim bas deonicama i vokalima. U četrdesetak minuta muzike smešteno je 12 himničnih pesama od kojih izdavajam: „A Miss Is As Good As A Mile“, „Long Way Down“ i „Farewell Song“. Sam omot ne uklapa se u tradicionalne šarene Fetvrekove omote, vrlo je „simple“, u duotonalnoj crno-svetlo roze izvedbi. Unutra je i booklet s tekstovima pesama i minimum ostalih informacija.
(Zgro)
Game Legerdemain, 12” (Quality Control HQ)
Game sam počeo pratiti nakon svirke na Venice Hardcore Festu. Preporučio nam ih je Chris iz Coke Bust, kaže da ih moramo gledati. I imao je pravo. Bilo je stvarno osvježavajuće vidjeti ih uživo nakon gomile generičnih hardcore bandova na festivalu. Ako vam kažem da su članovi svirali/sviraju u Arms Race, Fucked Up, neću vam baš uspjeti dočarati njihov zvuk, što je dobro u ovom slučaju. Odlična kombinacija japanskog metaliziranog panka sa ženskim vokalima na engleskom i poljskom. Kako su u devedesetima u HR bili popularni poljski bendovi, poljski jezik mi i dan danas super legne. Ako vam se svidio „No One Wins“ album, nećete se razočarati ni s ovim. Ni ovdje ne mijenjaju dobitnu formulu: malo thrasha, GISM (najviše se osjeti na Shards), srednje brzi ritmovi. Omot je otisnut sito tiskom sa ogromnim inlayom na novinskom papiru. Samo se nadam da će se odgođena turneja sa Foreseen-om jednom i održati.
(Kranjac)
Generacion Suicida Regeneracion, LP (Doomtown records)
Do sada sam, priznajem, Generacion Suicida slušao samo sporadično, odnosno tek po neku stvar na raznim homemade V/A kompilacijama, a ovaj album, ukupno peti po redu benda iz Južno Centralnog LA, objavljen krajem 2021, prvo je njihovo zvanicno izdanje koje mi je dopalo šaka (tnx Dominiku i Nodžu!).
U dvadest minuta jednog od prošlogodišnjih najprijatnijih i veoma značajnih vinil iznenađenja, spakovano je 10 odličnih punk rock pesama na španskom jeziku koje vešto prepliću post punk (mene podseća na The Adverts), uticaj kalifornijskih HC i, veoma često, čak i surf melodija. Album je kompletno napisan tokom kovid lockdowna, a teme kojima se bavi ova diy četvorka su svakodnevni problemi, kako sami kažu „u komšiluku i za komšiluk“ – od državnog maltretiranja, preko policijskog nasilja i sistemskog rasizma. Interesantno je da mi je B strana LP „Regeneracion“ nekako bolja, verovatno jer su tu i moji favoriti „Dime Donde Esta (Reci mi gde je)“ i „Dia Tras Dia (Iz dana u dan)“ sa čistim, nesvakidašnjim, ali veoma zaraznim zvukom gitare. Ceo album bez dileme odiše lepom atmosferom koja me je nakon prvog slušanja naterala da gramofonsku iglu odmah vratim na početak. Zamerka opet ide na nedostatak malo više informacija na omotu ili unutrašnjem listu sa tekstovima, ali na sve to zaboravite čim krene „Fuego (Vatra)“.
(Ćiro)
Hosenfefer Hit Me Hard, CD (Basement Blues Records)
Feferi su se vratili. Osvežavajuća vest posle perioda njihove blage hibernacije. Besni i žedni probudili su i sebe i sve nas albumom pod nazivom „Hit Me Hard“. Album, koji u sebi nosi sedam nabrijanih visokooktanskih pesama (dve obrade, legendarnih the Pagans (Boy, Can I Dance Good) i grčkih Green Goblins (Frankenstain of Love)), juri prašnjavim putevima, istom snagom kojom su to radili i njegovi prethodnici. I dalje su tu i Antiseen i Dead Moon (I Don’t Wanna Die) i Nashville Pussy i Ramones i… Feferi nisu odstupili od svog hate fueled alcohol driven down’n’dirty rock’n’rolla ni nakon 25 godina. U svakom trenutku albuma oseća se njihova spremnost da vas ubace u svoju mašinu i provozaju kroz sve mračne, smrdljive i prljave zabiti, dok držite omiljeno piće u rukama i vrištite za još malo tog zadovoljstva. Jer glad za ovakvim stvarima nikad ne jenjava. Potražite ih na netu i obezbedite sebi parče ove plastike. Potrebno vam je to više nego ikada u ovom trenutku.
(Trashomi)
Imploders s/t, 7“ (Neon Taste Records)
Čim se malo zaboravi na Kanađane oni te išamaraju sa ovakvim nekim bendom i podsete te da postoje. Isti slučaj smo imali i sa Chain Whip a i sa Bootlicker u poslednje dve godine. Muzički, ovo je klasična formula koju ako odradiš kako treba ne možeš da usereš. Nešto slično kao kad praviš proju, samo što u ovom slučaju umesto kukuruznog brašna ubaciš malo ranog Red Cross-a a umesto pšeničnog Wasted Youth i onda to sve pomešaš u blenderu sa Minor Threat i eto ti Imploders-a. Dosta dobar EP sa 5 catchy pesama. B strana mi je nekako bolja što je u principu dobro jer na njoj tri pesme, a na A strani dve.
Bend je valjda iz Toronta, mada sam negde pročitao i da su iz Vankuvera, i fazon im je da kriju svoj indentitet, mada se već saznalo da tu ima članova iz raznih garažnih pank i power pop bendova kao što su Plasticheads, Average Times i First Base. Na pitanje da li je ovo samo još jedan od projekata koji je iz dosade nastao za vreme korone ili regularan bend stvarno ne bih znao tačan odgovor, ali znam da su relativno skoro izdali i jednu kasetu sa nekih 10 pesama, tako da moguće da će ovo da sazri u nešto ozbiljnije. Inače ovi kao i njihovi sugrađani Career Suicide kriju tekstove, tako da samo nagađam o čemu pevaju, sem naravno poslednje „Vertagogo“, pošto je iz naslova jasno o čemu se radi. Šalim se, tu reč mi je čak i Google translate blokirao.
(Marko Korać)
Indirekt Nieuws Voor Doven En Slechthorenden, 7“ (No Plan Records)
Novo izdanje „No Plan Recordsa“ je reizdanje prvog singla holandskog Indirekta. Iskren da budem za bend sam samo čuo, prvi put se sreo na kompilaciji koja je izašla pre godinu dve u Nemačkoj „Lärmattacke – blast from the past“ a ovo je prvi put da ih slušam kako treba. Izdanje je objavljeno 1984, a sada je prvi put reizdato i to u svom originalnom pakovanju. Zvuk je, pre svega, punk rock ali na momente zalutaju i hardcore deonice. Recimo da bi mogli negde da ih poredimo sa Vice Squad jer je i ovde u putanju dominantan ženski vokal. Ove godine izašlo je i reizdanje albuma benda na kojem svira drugačija postava i sa drugaom osobom na vokalu.
(Nemanja)
Kpax! – s/t, cass (Ljubav i bes)
Kasete sam dugo izbegavao kao nosač zvuka, iako i sam imam par kasetnih izdanja. Nekako su mi uvek bile nepraktične, osetljive a nemam ni kasetaš. Kako sam sticajem okolnosti ostao bez kola za dnevne potrebe putovanja na relaciji So/NS/Bg bio sam primoran da uzmem ćaletov auto, a pošto je radio content sranje (osim ponekad 202 i Rock radija kad uspem da ih uhvatim) prešao sam na CD izdanja. Posle par vožnji skapiram da je tu i kasetofon. Prvo sam ubacio izdanja mog soc. benda i preslušao ih, ali kao i svima, kapiram, treš mi je da slušam samog sebe. Kao budali šamar namestilo se kasetno izdanje Kpax!-a koje je objavio Cef. Ekipa oko benda uvek su mi bili ortaci, ispratio sam njihov rad i gledao ih uživo na Ulicama protiv fašizma pre koju godinu kada je Manda polomio zube.
Od tada su mi vešto bežali sa radara. Ipak, potrefilo se da smo svirali skoro zajedno kada sam i uzeo kasetu, a na žalost zbog ličnih problema, anksioznih napada u gužvi, nisam mogao da uđem u prekrcat Dom B-612 već sam, dok su svirali, bio u dvorištu. Konačno, Kpax! prvi put ljudski puštam narednog dana u kolima. Na prvi rif su mi baš legli. Dobar post punk po uzoru na Chain Cult, Rixe, Bromure, Litovsk… Dovoljna doza Oi! panka i melanholične post pank melodije sa tekstkovima koji savršeno idu uz taj melos. Dugo nisam pustio neki snimak i rekao: „e to je to, ovo sam ja“. Pogadili su me svakim tekstom, da li o depresiji, ili nesanici ili pak anksioznosti. Lep crno-beli omot sa booklet sadržajem. Bela kaseta, 14 pesama. Mogu da kažem da su trenutno, po mom mišljenju, najbolji bend na domaćoj sceni koji zaslužuje puno više pažnje. Sve preporuke!
(Zurke)
Kriva istina Manifest pobune, LP (Nema nikoga)
Već sam izgubio svaku nadu da ću ikada čuti pucketanje vinila pre uvodnih rifova “Vječne borbe”. Ali eto, na moju veliku radost, album koji sam nebrojano puta preslušao, nakon tri godine od objavljivanja ima svoju vnilnu verziju, prvo ovakvo izdanje nakon dve decenije od osnivanja benda. I to nije bilo kakvo izdanje.Radi se o sjajno osmišljenom bundleu – ploča sa svim tekstovima i potebnim informacijama na našem i engleskom jeziku, gomila stikera i knjiga/fanzin “Manifest pobune”, takođe dvojezični. Ekipa svojim melodičnim i himničnim punkom, na momente klasičnim HC zvukom, sa osobenom poetikom, bar kada se radi o ovom prostoru, secira sve zablude i laži, nepravdu i promašaje, svo zlo koje gutamo i gledamo svakodnevno. Te jezive stvari koje nas određuju i usmeravaju.
Otrgnuti od društvenog mejnstrima, duboko uvereni da je levo jedino ispravno, direktno iz srca stvorili su ovu fenomenalnu kolekciju pesama koje su, čini se, aktuelnije nego u momentu nastajanja, a album i dalje zvuči sveže i poletno kao 2018. godine. Sugerišući da promena neće doći preko klika, zapravo ukazuju da promena nije stanje već proces koji se odigrava na nivou svesti svakog pojedinca nezadovoljnog situacijom u kojoj se našao konstantnim rovarenjem nacionalistički nastrojenim političarima. Moje mišljenje je da je ovo jedan od najbitnijih jugoslovenskih punk albuma u ovom veku. Bila bi neprocenjiva šteta da se nije pojavio u fizičkom obliku, kao dokument a pre svega kao dokaz da dominantni narativ u zemljama u kojima živimo nije pobedio, da partizanske grupe još uvek zadaju udarce i odnose za sada male pobede. “Manifest pobune” je nada da će prvomajsko sunce ponovo grejati slobodne ljude.
(Đole)
Louisxarmstrong MMXXXV, LP (Mad Schnauzer)
Prvenac žestoke hardkoraške katalonske trojke louisXarmstrong iz Barselone, LP „MMXXXV“ („2035“), objavljen početkom 2020. godine zajedničkim snagama ukupno sedam diy labela (a ko će to da nabraja), među kojima i ovdašnjeg, regionalnog „Mad Schnauzera“, moj je prvi susret sa njima i utisak na prvo slušanje je – ima tu dobrih momenata, pa može da prođe! Da ne filozofiram previše o raznim podžanrovima, pravcima i uticajima, ovo je dobri, stari hardcore na utabanom tragu druge polovine 90tih i s početka novog milenijuma. Žestok, agresivan, beskompromisan. Na albumu je 26 silovitih pesama, sve na katalonskom (bar pretpostavljam), spakovanih u nekih pola sata, koje su, kako sam bend navodi – „putovanje u nasilje budućnosti“, pa otuda valjda i naslov „2035“ po istoimenoj pesmi. Uz pomenutu, meni su najviše prijale još „Garrins“ (Piglets) i „La nau es crema“ (The ship is on fire), a efektna je i „Tot era un somni“ (Everithing was a dream) koja zatvara album. Omot je oskudan i sadrži samo naslove pesama, a ni prateća knjižica ne nudi nešto više informacija o samom bendu. Tu su svi tekstovi, sa prevodom na engleski (eto pohvale!) i mail adrese labela. Dakle, sigurno je moglo više truda oko toga. Kako god, album se može preslušati na bandcampu, što svakako preporučujem pre eventualne nabavke ovog izdanja.
(Ćiro)
Lysol Soup For My Family, LP (Feel It Records)
Sa obzirom na to da je ovo prva recenzija koju pišem za ovaj broj fanzina pustio sam da me moj primarni pank instikt vodi i tako sam se latio omiljene ploče iz 2021. Lyson je inače relativno novi američki bend sa ljudima iz Sjetla i Olimpije i u neku ruku su bratski bend sa Electric Chair, čiji je zadnji singl „Social Capital“ 7“, uz ovu ploču zauzeo top 3 moje prošlogodišnje play liste. I dok je ovu ploču nekakvom kosmičkom nepravdom većina ljudi sa scene ignorisala, meni je legla na prvu loptu a evo zašto. Prvo, muzika je originalnija od većine novih bendova i taj njihov mix „Raw Power“ perioda The Stooges-a sa garažnim pankom i hardcore pankom jednostvano radi. Drugo, pesme su catchy do zla boga. Ovo je jedna od onih ploča koju možeš da slušaš po 20 puta na dan, bilo da blejiš u dnevnoj sobi, voziš kola ili bicikl, ili se koncentrišeš na WC šolji, i da ti nikada ne dosadi.
Treće, ovo je u neku ruku konceptualna ploča koja počinje sa pomalo ambijentalnim instrumentalnim introm i završava se sa sličnim takvim outrom. Kroz sve pesme provlači se nekakav „build up“ koji nagoveštava sledeću pesmi, ali opet svaka individulno stoji sama za sebe i odlično zvuči, bez obzira da li se sluša u celini sa ostatkom ploče ili ne. Na šta je njihova muzika mene najviše asocirala je Annihilation Time, pogotvu njihov drugi i treći LP, sem što ovde za razliku od pomenutog benda ima više elemenata garažnog panka i više brzih hardcore pesama a manje 70’s rock uticaja. OK, znam da je taj blend Stooges proto panka i pogotovu garaže sa hardcore punkom već postalo nešto standardno u recimo Australiji sa bendovima kao sto su Civic pa čak i Stiff Richards, a da ne spominjem da su čak i Amyl and the Sniffers ubacili po koju hardcore pesmu na zadnjem albumu. Ipak ovo zvuči nekako svežije i drugačije od navedenih bendova. Za kraj bih dodao da crtež na gatefold omotu kao i pomalo apstraktni tekstovi, kojima bih ošamario epitet umetničkog simplicizama, daju samo još ekstra šarma. Ma, super je ploča i u skali od 1 do 10, dajem joj dobrih 9 poena… jebiga, nije baš Minor Threat pa da joj dam desetku, al je odlično osveženje za ovaj karantinski period.
(Marko Korać)
Personal Damage Demo, 7“ flexi (Test Subject Records)
Genijani material, kao i njihov novi demo čiju sam kasetu naručio čim se pojavila i kad se, bože zdravlja i to pojavi na ploči, uzeću i ploču, eto toliko je dobro. Pošto je ovaj prvi demo takođe originalno izašao na kaseti, neko se istripovao da bi odlična ideja bila da se ovo izda u limitiranom tiražu na jednostranom flexi disku, upakovano sa tekstovima i raznim crtežima u bogato odrađenom bukletu. Sve to zvuči do jaja, al brate gde baš flexi disk?! Pa to je ubedljivo najretadiraniji nosač zvuka, prvo zvuk ne može ni da prismrdi pravoj ploči a da ne govorim o njegovoj krhkosti i to da ako se malčice iskrivi, igla na grafonu odmah počne da luduje kao konj sa buvama u gaćama dok preskače prepone. Ali dosta o mojim emocijama vezanim za flexi disk, to je što je, ako ništa drugo, ovo muzički raznosi sve pred sobom.
Odlična produkcija, koja nekim vudu-čudom čak i na fleksiju dobro zvuči. Skoro svaka pesma je potencionalni hit a i tekstovi su toliko nafilovani frustracijama da je i golubovima i vrapcima jasno o čemu ovi pevaju. Primetio sam da ih u nekim recenzijama upoređuju sa Circle Jerks što u principu nema veze sa životom, ali zato vidim da je neko spomenuo The Fix i to već ima više smisla. Mene lično sem na njih ovo muzički najviše podseća na prve albume kanadskog Death Sentence-a i čikagaškog Out Of Order-a, ali isto i na njujorški Norman Bates & The Showerheads i kaliforniski Bad Posture. Iskreno, da ja vidim da se ovakva imena spominju u nekoj recenziji zaleto bih se na tu ploču kao gladno tele na vime. Isisao bih sve do poslednje note. Provalio sam da su mastermajndovi iza ovog benda ustvari dva lika iz Santa Ane, Kalifornije, ali na najnovom materialu se provlači još jedno ime i sve mi nesto šapuće na uvo da je i ovaj bend nastao za vreme korone kao projekat i da sad tek prerasta u pravi bend. Odlična muzika, odlično pakovanje, al’ poserem vam se na flexi disk
(Marko Korać)
Psychopharmaka Spastic Hardcore Noise, CD (Rottenpyosis Records)
Ideja o stvaranju i snimanju pod imenom Psychopharmaka godinama je sazrevala kod Angelosa, Grka koji je stvorio reputaciju na grindcore/goregrind sceni sa svojim sada već kultnim bendom Autophagia. Kao i Autophagia, Psychopharmaka je one-man bend. Sve je snimljeno u studiju, nisu se koristili kompjuteri niti ritam mašina, svaki instrument je posebno odsviran. Ovaj CD je kratak po minutaži ali efektan i to je sve što se očekuje od jednog grindcore izdanja. Iako su ovde uočljivi i elementni tradicionalnog powerviolence i hardcore zvuka, sve je odlično izbalansirano tako da ne postoji opasnost da nešto previše dominira, sve je po, manje-više, zacrtanim šablonima. Iz produkcijskog aspekta, po merilima ovakvih žanrova, zaista je sve kako treba. Jedno poliranje više bi poremetilo ravnotežu i ovo izdanje bi možda izgubilo na kvalitetu. Omot sa ovom gomilom leševa je zaista užasan i verovatno bi bio adekvatniji goregrind izdanju.
(Žare)
Quarantine Agony, LP (La Vida Es Un Mus Records)
Ako se pitate kako zvuči ispaljeni torpedo iz ruske nuklearne podmornice u ritmu onih nemačkih šmajsera iz Povratka otpisanih odgovor bi bio kao ovaj LP. Čim se igla stavi na ploču sve počne da tuče, puca i grmi. Doduše, ulete tu i dve kratke elekto new wave pesme, po jedna na svakoj strani, čisto da malo predahnemo a onda šmajseri ponovo krenu da biju. Sećate li se benda Chain Rank iz Bostona, koji su izdali onaj jebitačan LP pre nekih 6-7 godina i onda isparili, e pa jedan od tih likova je u ovom bendu, plus bubjar Chris Ulsh iz Power Trip-a, Vaaske i The Impalers i još dvojica sa isto povećim kurikuluom u hardcore pank svetu. Na par mesta sam pročitao da ih muzički upoređuju sa United Mutation sa čim se slažem, ali ima tu i elementa Out Cold-a, kao i ranog Crumbsuckers-a ako bi izbacili metal delove i naravno Chain Rank-a koji sam već gore spominjao. Plus, na momente uleti i po neki Greg Ginn gitarski solo fazon iz recimo „Damage“ i „Slip It In“ ere Black Flag-a.
Da sumiram, ovo je kvalitetan, brz i agresivan hardcore pank sa članovima iz Filadelfije i Bostona, nafilovan sa „in-your-face“ solicajno političkim tekstovima i nabudženom produkcijom za koju se potrudio, ni manje ni više, nego Jonah Falco (Career Suicide i Fucked Up). Svih tih 14 pesama jedva da traju 20 minuta, a za pesmu “Weird Interlude” napisali su u lyric sheet-u da je inspirisana sa „I am Lost“ od Jerry’s Kids, što je totalno kul jedino što pesma tog naziva uopšte ne postoji na ovom LP-ju. Pored toga i imena članova benda su lažna na ploči, što znači da baš imamo posla sa ozbiljnijim šaljivdzijama. Meni ova muzika paše da me vozi kad sam za to raspoložen ali ne verujem da je baš za svakoga. Recimo, ne bih je savetovao trudnicama u šestom mesecu trudnoće jer postoji mogućnost da će beba da se rodi sa gore navedenim šmajserom i da krene da puca na babicu. Još nešto za kraj, dakle logično je bilo očekivati da će se za vreme pandemije kad tada pojaviti hardcore bend sa ovakvim imenom i da će muzika da bude agresivna do zla boga zbog svih iritacija iz zadnje dve godine. E sad, saznao sam iz pouzdanih izvora da je band u stvari nastao pre korone i da je njihova prva demo kaseta izašla čak dva meseca pre nego sto je pandemija uopšte i počela. Samim tim ovaj bend ulazi i u kategoriju hardcore pank vračeva i vidovnjaka i drago mi je da smo se mi prvi dokopali ove informacije a ne recimo redakcija Zona Sumraka.
(Marko Korać)
Ruidosa Inmundicia Ira, 12” (Adult Crash Records)
Do 2014. pojma nisam imao da je ovaj bend iz Beča, a još manje sam znao da je toliko “popularan”. Naime, gde god da odu svi se na njih zalepe, a svirali su gotovo svuda. Gledao sam ih sigruno 6-7 puta uživo i stvarno je live nastup benda dosta dobar. Nakon šest godina diskografske pauze bend predvođen pevačicom iz Čilea izbacio je novo izdanje. 12 pesama u 16 minuta naslućuje koji je fazon svirke. I jeste tako, ali nije ovde isključivo čisto naklapanje brzine. Ima pesama koje uopšte ne krasi ta jurnjava ali ih svakako krasi energija. Ono što mi je simpa je odskakanja basa, koji je dosta naglašen na izdanju i često svira van ustaljene rifaže. Gitarista takođe daje lični pečat svirki sa par pesama na kojima ima dobrih solaža (pesme “Pesadillas”, “Soy Tu Igal”). Tekstovi klasika, na španskom, nemam pojma o čemu su. Omot je cool odrađen i radila ga je ista osoba koja se pobrinula i za par poslednjih The War Goes On izdanja.
(Nemanja)
The Slackers Don’t Let The Sunlight Fool Ya, LP (Pirates Press Records)
Vic Ruggiero je rekao da je ovo Covid materijal tj. da je ceo album nastao u vreme karantina dok su pravili online koncerte. Nakon njih bi slali na tom istom strimu jedni drugima deliće i ideje novih pesama i vrlo brzo se sklopila vizija za ceo novi album a vala bilo je i vreme jer je od prošlog proteklo već 7 godina. Ovo im je prvi za ovog renomiranog izdavača koji se zaista trudi oko svakog izdanja svakog svog pulena. PPR je reizdao i (ja mislim) sve prethodne na vinilu. Svako voli bar neku njihovu pesmu jer oni umeju da smućkaju savršen miks tradicionalnog ska zvuka sa soulom i pop muzikom i to rade iz albuma u album evo već 30 godina. Sad više pop nego ikad! Naslovna numera je hitčina koju možeš pustiti ama baš svugde i svima i biće lepo i adekvatno. Od skvota do fajn dajning restorana. Ovo je zvuk velikog grada koji prija uvek. Prelepa ploča sa džinovskim bukletom u luksuznom Pirates stilu.
(Daško)
Slant 1집, LP (Iron Lung Records)
OK, ova ploča je originalno izašla još u februaru prošle godine, ali bukvalno kako izađe novi press, dok sam isčačkao nos, on se rasproda. Ja sam u stvari zakačio tek treći press koji se pojavio krajem jula ali koliko vidim i taj je u međuvremenu postao nenabavljiv i sad košta na Discogs-u kao, ne jedna nego, dve kajgane svetog Petra. I dobro, ’ajde, kakav je ovo bend za kojim su svi toliko poludeli i da li je taj ceo hajp uopšte opravdan!? E pa kad je Slant LP u pitanju, vala jeste. Ova ploča mu dođe nešto kao zlatna poluga, što zbog top notch muzike, a što zbog jednog od najluđih ženskih vokala u hardcore punku koji sam čuo još od Chitose iz legendarnog tokijskog The Comes-a. Inače, odmah da razjasnim, Slant nije japanski nego južno korejski bend iz Seula. Muzički vuče uticaje od novijih američkih bendova, posebno bostonskih (najočigledniji je Boston Strangler) ali i od drugih sličnih koji su inspirisani klasičnim 80’s hardcore pankom koji rade neku svoju moderniju inepretaciju tog zvuka.
Kod Slant-a se provlači i mala doza opipljive melodije koja samo još više pomaže da se pesme zalepe za uvo. Sem što ploča zvuči tvrdo i brzo, sa dosta buld up-ova i kul mid tempo delova, privlačna je i onima koji su više okrenuti tradicinalnom panku a manje bržem hardcore-u. Google traslate kaže da taj naziv albuma 1집 znači „Jedna kuća“, e sad šta je pisac hteo time da kaže i da li tu postoji neko simbolično značenje to ne znam, al možda je i bolje da ostane misterija. Tekstovi su na engleskom, zbrda-zdola ispisani u insertu da je teško pohvatati gde šta počinje i gde se završava. Ono što već vidim od oka je da im je engleski bolji nego njihovim kolegama muzičarima u Japanu. Iskreno, njihova pevačica Yeji šta god da zaurla zvuči ubedjivo. Najluđa mi je grupna slika koju su stavili u unutrašnji omot. Njih četvorica muških se smeška i kezi a ona mrtva ozbiljna montirana sa „sad ću da ti jebem mater“ izrazom lica. Palac gore „Iron Lung Records“-u iz Sijetla što su ovo izdali, sad još da se korona završi i da ih neko dovuče u Evropu i ima da se izdivljam za zadnje dve godine.
(Marko Korać)
Suzi Moon Animal, 12“ Singl (Pirates Press Records)
Pojma nemam odakle se ova pojavila ali vidim da se PPR baš iscimo oko nje. Najavljuju je kao da je nešto najbolje još od Milka krema u tegli. A nije. Ovo nije loše ali je samo to. Onako OK. Hajp je preduvan, što bi rekli mladi. Neki kao prljavi pank poput onog što je bilo novo i bezobrazno sredinom 90-ih prošloga veka. L7, Babes in Toyland, Hole, Lunachiks… Droljasti stajling sa leopard šarama posvuda i veoma usiljen seksi i nesti. Fali tu pjesme, da citiram Doktora za rokenrol Vukašinovića. Praznjikavo i drndavo. Za sve ove godine pank staža video sam sporadična seksi-pank otkrovenja poput Brody Dale i sličnih a iza provokativnog stajlinga uglavnom nije stajalo ništa vredno trošenja love na ploču ili zviždukanja melodije. Ploča je prelepa za gledanje i tu ne mislim samo na umetnicu nego na flourescentni vinil sa duplom A stranom. 3 pesme.
(Daško)
Sweat Gotta Give It Up, LP (Pirates Press Records)
E sunce ti poljubim kakav bend niotkuda. Nisam čuo pre za njih… okej, oformljeni su skoro, tokom kovida kada su izbacili singl, a ova ploča stigla je u paketu od Pirate Pressa i moram priznati da me ničim nije privukla da je uopšte stavljam na gramofon jer font i fotka, kao i sam dizajn omota više idu uz neki sladunjavi 70’s ili 80’s disko pop nego uz hc/punk. Ali jok, klasičan primer kako spoljni izgled može da prevari. Sam naziv benda najbolje opisuje o čemu je reč, odnosno da je prolivena ozbiljna količina znoja da bi se odsvirala krljačina koja je izašla iz zvučnika već nakon odslušane prve pesme. Drugu sam već pojačavao, na trećoj za malo počeo da skačem po sobi… Ozbiljno peglanje je u pitanju, sirovo, žestoko, besno, ne prebrzo, dosta rokenrol prljavštine ali je fokus pre svega na školskom UK hc/punku sa odličnim ženskim, režećim vokalom. Bend je iz LA-a, a negde ukačih info da su njegovi članovi svirali u sastavima poput: Graf Orlock, Dangers, Ghostlimb i još nekim, meni nepoznatim. Sve u svemu, album koji itekako vredi!
(Zgro)
Špurijus – Išijas (Dallas Records)
Za bend Špurijus sam čuo davnih dana, ali kako nisu imali objavljen album koji bih preslušavao i tako sebi približio bend, par stvari sa kompilacije „Singlovi“ sam zapamtio, ali ubrzo ih smetnuo sa uma. Album „Masovni ukus“ iz 2018. je već malo promenio moje viđenje benda, pogotovo vanserijska numera „Granice“, te od tada ih pratim i može se reći da sam „Išijas“ isčekivao. Moram priznati da na prvu nisam bio oduševljen ovim izdanjem, pošto je prvi utisak bio da su najjači momenti albuma pesme koje su uveliko bile objavljene u sklopu njegove najave i da sam album nije ništa novo zanimljivo doneo. Nakon više preslušavanja doživeo sam album kao celinu i počeo da obraćam pažnju na teme pesama koje se kreću od kritika društva preko internih priča i fazona do sagledavanja samoga sebe, kroz tekstove koji su ili otkačeni ili dubokoumni, a između ta dva je tanka granica, pa su često negde na prelazu između jednog i drugog. Usput sam obogatio rečnik dalmatinskim izrazima i žargonima. Muzički gledano bend bi se možda najpre mogao uporediti sa Hladnim pivom, uz to da je jak prizvuk mora svakako prisutan. Sa druge strane, meni Hladno pivo nikada nije leglo, a za oba albuma Špurijusa mi je trebalo malo vremena, ali ih sada vrlo rado puštam. U osnovi to jeste pank rok, ali mnogobrojni su gosti na ovom izdanju, a neki od njih su doneli duvačke instrumente, violinu, melodiku… Poslušajte Špurijus, a ako Vam ne legne na prvu ne otpisujte ih lako i slušajte ih sa malo više pažnje.
(Feđa)
The War Goes On Discount Hope, 7“ (Adult Crash)
Nakon fenomenalnog drugog albuma koji je izašao u leto 2020, ekipa iz Kopenhagena, koja ponovo nastupa kao trojka s jednom gitarom, izbacila je nove četiri stvari na singlici. Na prvu se prepoznaje njihov karakterističan, sumoran zvuk gitare i blago melanholičan vokal, ali mi ovaj singl svirački odiše nekim optimizmom i poletom iako su tekstovi i dalje fino depresivni: „I am a victim of a victim who is a victim of a victim…“, „Noone deserves a future and that includes your kids…“ ili „You won’t see me coming but you feel the blade…“ odnosno „We drink discount beer and smoke discount dope…“ Mislim da The War Goes On do sada nisu uradili izdanje koje tako brzo ulazi u uho, sve četiri stvari su baš „keči“, hitične, nekako ti je lepo dok ih slušaš. Negde pročitah da ovim singlom, koji kad pustim izvrtim bar pet, šest puta u cugu jer traje sve ukupno samo 7 minuta, najavljuju novi album. Jedva čekam, kao i priliku da ih negde ukačim uživo čim pre.
(Zgro)
They Live Summer of Love Canal, 7” (625Thrash/Blast For Humanity)
Nakon više od 15 godina braća Ellman se vraćaju! They Live je bend iz Buffalo, NY koji je počeo svirati ’95, tako da su taman došli na sumrak prvog vala power violence bendova. „We Sleep“ i „A Taste of Good Life“ singlice su se često ovdje znale zavrtjeti, tako da sam ovo morao odmah nabaviti. Na svu sreću, nema puno promjena. I dalje se osjete isti utjecaji: Infest, Crossed Out, Spazz sa ponekim NYHC uletima (ako dobro čujem). Stop&Go, promjene ritmova, blastbeat, sve je tu. Definitivno ne zaostaje za prijašnjim izdanjima i iako su ovaj put samo njih dvojica u bendu, nisu izgubili na žestini. They Live stvarno imaju svoj zvuk i stepenicu su iznad svih današnjih wannabe power violence bandova. Kako i na svakom do sad izdanju i ovdje je obrada, ovaj put Devo i najbolja je do sad. Dok ovo budete čitali moguće da će izaći split 5” sa No Comply.
(Kranjac)
Totalni promašaj Neću da ćutim, CD (DHP)
Sve se nakanjujem da napišem nešto za ovaj broj fanzina… nikada nisam bio kolumnaš a nisam realno ni neki recenzent, a dešavanja je generalno bilo slabo. Pošto je moj bend Pestartz svirao sa Totalnin promašajem dograbio sam njihov CD sa novim materijalom. Iskreno, kada su krenuli ponovo da sviraju ponadao sam se da će snimiti nove neke stvari, odnosno da neće biti jedan od onih reunion bendova koji sviraju 30 godina jedne te iste pesme. No, malo je reći da sam oduševljen. Originalni zvuk hardkora 90-ih sa jako kvalitetnim snimkom. Koliko sam upućen materijal je snimljen kod Bandara u studiju. CD je klasičan digi pack, lep print i omot sa skromnin bukletom sastavljenim od kolaža raznih fotki. Šest društveno angažovanih pesama sa temama politike i prirodne sredine. Nema nikakvih solaža niti pametovanja na instrumentima. Prosto i direktno, onako kako i treba jedan punk bend da zvuči! Moram da primetim da je zvuk gitare digitalizovan i autentičan, te da nisu korišteni napucani efekti. Bilo bi baš dobro da se ovo izdanje nađe na vinilu.
(Zurke)
Turnstile Glow On, CD (Roadrunner)
Pljujte me, psujte me, recite da sam prolupao… nemam problem! Da li su pozeri, šminkeri, da li se na njihovim koncertima neko iskenja u masi… tačno me zabole. Mnogi se neće složiti sa mnom, a i za to me zabole! Jednostavno, Turnstile mi je legao na prvu loptu i ovaj, treći studijski, album im je bez greške. Od njihovog samog pojavljivanja na sceni ekipa se podelila, ili ih ljudi obožavaju ili ih ne podnose, nema između. Jedino, što stvarno ne vidim razlog zbog kojeg ih je neko navodno voleo do ovog albuma i sad, kao, ovaj im je njesra… a „Glow On“ je jednostavno domaći zadatak i svirački i aranžmanski i produkcijski. Od starije ekipe čujem kako ih nerviraju zato što smišljeno rade, prave hitiće za klince od 20 godina. Hm, pa ne bih se baš složio s tim, a i da je tako, ne vidim šta je tu problematično. Svaka im čast, i mnogi drugi veliki bendovi su pre tri decenije pravili hitiće za nas, tadašnje, klince, zar ne? Možda je problem što se meni od skoro pet banki sviđa „bend za klince“, ali tako je. Drugima smeta upliv fazona Rage Against The Machine. Jbg, i meni je smetalo onomad kada je Zack de la Rocha posle onakve majstorije sa Inside Out napravio bend za široke narodne mase na koji se nikada nisam primio. Treći kukaju kako su pokupili fore sa par strana i nisu uradili ništa novo. E baš bih voleo da čujem koji je to bend u 21. veku uradio nešto epohalno novo u HC-u. Jako mi je drago što sam uspeo da ih gledam onomad u Pešti u klubu koji samo što nije eksplodirao od energije i atmosfere i što sam se uverio da Turnstile uživo kidaju, dakle nema ni trunke prevare. Od kako se pojavio „Glow On“ krajem prošlog leta, ne sećam se da je neki album, iz muzike koju slušamo, toliko odjeknuo u javnosti, a sve i jedan rasprodat koncert Turnstile s kojeg smo imali prilike da vidimo snimke na netu zvuči i izgleda baš onako kako bi svaki HC bend poželeo. Prošlo je više od lapo godine od kako mi je stigao disk i vrtim ga i dalje, prija mi. Jednostavno ovaj album nije klasika, nije obično čukanje, nije predvidiv… meni je u top pet najboljih ostvarenja u 2020, a vi kako ’oćete.
(Zgro)
Zorn Hardcore Zorn, 7” (Sorry State)
Zorn je bend za koji sam čuo na neki način preko Devil Master-a koji su svoj prepoznatljiv mix punk-death rock-black metal zvuka već izgradili. Moglo bi se reći da je Zorn nešto mlađi bend, koji nekako pripada tom nekom zvuku. Mene je lično ovaj 7” jako obradovao. Ploču otvara stvar pod nazivom „Lament“, ravno u glavu miks punka i black metala u najboljem smislu te reči. Naravno, nije isključiv ni uticaj heavy metala koji u toku preslušavanja ploče zna zasijati u određenim momentima. Ređaju se stvari „Keeper of Secrets“, „Fickle Blessing“, „Fall to Prey“. Ovo je onaj tip 7” izdanja koja se mogu vrtetiti komotno nekoliko puta A, B, A, B i da se čovek ne zasiti. Ja lično očekujem nakon ovog drugog singla da se ide na LP, budući da je ovo zaista fenomenalan bend.
(Doca)
