Svašta se dešavalo taj vikend u Beogradu bar što se koncerata tiče. Lomio sam se između koncerta u Živi (svirali Smog, Kalo i Atomski rat) i Ateista. Pravio sam neki paklen plan da prvo odem do Žive jer obećah Zokiju (Atomski rat) da ću doći, već sam imao u glavi bombastičan podnaslov za cert – „Atomski rat u atomskom skloništu“ – na kraju ostade to samo pusta želja. Kad sam dan kasnije video satnicu skontao sam da je moglo to da se izvede presedanje sa jedne svirke na drugu ali bih čuo samo jedan bend tamo i verovatno zakasnio na početak svirke u KST-u. Ipak ovo je veliki jubilej za bend kao i za Klub studenata tehnike, a ja volim takve stvari jebi ga i stvarno bi bilo greota nešto propustiti. Stigoh do Kluba negde oko 22:20h, mislim se mogao bih odma da uđem jer ekipa sa kojom sam se dogovarao je već upala unutra. Napravio se dugačak red na vratima, vidim matore ljude iz obezbeđenja, ladno ostarili posle više od dvaes pet godina, pomislih u sebi i ti si omatorio matori konju i kad bolje razmislim skontah da u KST-u nisam bio sigurno 5 godina i počeše da mi naviru uspomene. Skontao sam da je bolje da popijem još jedno pivo ispred da malo posmatram ljude, naravno naleteše neki koje nisam video sto godina i počeše tako da mi naviru uspomene sa svirki kako iz bašte tako i kluba iznutra. Bog te koliko je tu teških pijanstava zabeleženo, idi(j)otskih tuča, (ne)ostvarenih ljubavi, setih se kako smo još kao srednjoškolci morali da trčimo na prvi noćni bus na Zelenjaku, dešavalo se i da zapalimo peške do Zemuna kad ispušimo za bus. Zanimljivo je bilo posmatrati muškarce i žene raznih generacija, devojke i mladiće, cele porodice, majice koje nose (ja sam obukao svoju specijalnu Mitesers za koncerte), a ono što je bilo posebno lepo je što nisam video nikog sjebanog ili namrštenog, dobre vibacije su lebdele u vazduhu. Sa Petrovskim – čoveka isto nisam video godinama (a kako drugačije), radili zajedno zin Madness is Right koji je izlazio svake prestupne i svirali u NETD – sam odma krenuo da prevrćem albume i pesme, setih se da sam u jednom od brojeva recenzirao „Osveta crnog Gonzalesa“ (znam da je ova informacija nebitna za celu priču ali ne može da naškodi). Zbog svega gore napisanog propustio sam bend Wrishlas i znam da je to totalno bezveze jer omladinci zaslužuju maksimalnu podršku. Dan nakon svirke u jednom izveštaju sam pročitao da su imali sjajan nastup tako da ću ispraviti ovu nepravdu sledeći put.
Dugačak je put od hodnika do bašte kluba, čujem već kreće „Fatamorgana“, dođavola ne mogu više da hodam i počinjem da trčim ka Bašti… Flešbek: Ne mogu da se setim kada sam prvi put gledao Ateiste, `97. ili `98. Mislim da bend slušam od `95. , onu kasetu „Maori…“ smo uništili od preslušavanja. U našem razredu u osnovnoj nije bilo deteta koje nije čulo „Wartburg limuzinu“ i „Blue Trabant“, klasično otimanje oko kasetofona kad se putovalo na ekskurzije po Srbiji, uspeli smo uvek da provučemo to naše iako u manjini jer slušao se uglavnom turbo folk. Ipak ne mogu da se probijem ka napred, idu „Piloti“, imam utisak da skakuće ceo KST i horski peva. Dalje ne mogu da se setim tačnog redosleda, naleće ortak na mene (ne treba da ponavljam da ni njega nisam video godinama), uvaljuje mi na kvarno u šake dve limenke Staropramena i kao ajmo napred. Probismo se skroz do bine uz ono klasično „izvini – oprosti ako sam te nagazio“, tu negde u prvim redovima nailazim i na moju ekipu iz osnovne. Flešbek 2: Koncert Ateista u Domu omladine – početak 2000. Poneli smo kasetu nekog našeg demo snimka, u stvari to nije ni demo već usnimljene četiri stvari sa probe preko kasetofona sa namerom da damo nekom iz benda. Nalećemo prvo na Popa koji je u fazonu: „ma nemoj meni ja ću to negde izgubiti, dajte bolje Pećinku on je sigurniji za to“. Uspeli smo da navatamo Pećinka srećni ko mala deca (pa dobro to i jesmo bili J) uručujemo kasetu i kao ako ti se svidi pozovite nas da negde budemo predgrupa. Čovek se zahvalio i reče „naravno, hvala za demo“ da bi se posle ispostavilo da nismo napisali nikakav kontakt, pajseri ali ko je mogo da razmišlja o tome tada. Na „Ora je pravi način da“ setih se Popa u zemunskom Festu (isto neka 2000. i 2001) koji je bio totalno odvaljen od alkohola i nije mogao da se seti teksta te mu je Pećinko suflirao svaki put kad treba njegov deo da ide. Vezano su išle „U Zmajevom gnezdu“ (na poslu me stalno u čudu gledaju dok je pevušim sa onim delom „jeste Đole ja sam taj al‘ ne zovu me Vlada nego debeli zmaj“), „DR. Pop“ i „Pećinko“. „Štrikanje“, „Ljubav“, „Felićita“… Nešto razmišljam kako je neverovatno da i dan danas ako bi me neko probudio usred noći i tražio mi da otpevam neku od pesama sa prva dva albuma ispalio bih tekst iz prve. Kroz odrastanje slušao sam sve živo od metala i punk-a ali znalo se – bilo da se radi o novom albumu Atheist Rap-a ili njihovom koncertu – to je moralo da se ispoštuje. Flešbek 3: Koncert u septembru 1999. – Bašta SKC-a. Nisam imao prebijene pare ali setih se da imam kolekciju Nik Rajdera (tridesetak brojeva) koga sam uvaljao za neku smešnu kintu (nikad nisam imao smisla za biznis) da bih imao za kartu, alkohol i razne druge potrepštine. Bio sam toliko odvaljen da sam na kraju dobio batine (i dan danas rekao bih nezaslužene), mislim da sam nekog zakačio ili krvnički nagazio tokom šutke da bi me taj zapalio direkt u facu. Sad pošto je meni sve mutno bilo tada mislim da mi je on pokazao kao dosta ti je (što sam i ja pomislio u nekom delu zdrave svesti) ali ja mu ipak vratih istom merom i momentalno osetih udarce sa svih strana. Padoh na dupe iščekujući još neki udarac dok sam na zemlji ali ništa se više ne desi… Neki momak i devojka me podigoše na noge… Dalje znam da sam teturao po bašti SKC-a pogubljen, nekako uspeo da nađem svoju ekipu, mlađi burazer od strica je bio u fazonu – pusti te čovek na kratko i odmah napraviš sranje. Na kraju koncerta prišao sam Popu i Raduletu i onako sav natečen sa rasečenom usnom smarao ih o ko zna čemu, dok su me oni uljudno saslušali (jadni ljudi mora da sam bio težak smarač). Na „Car Core“ i „Wartburgu“ morao sam da uletim u šutku i opet sam poljubio patos zbog svoje nestabilnosti (šutke su bile skroz korektne) – umor od treninga i života. U jednom trenutku drugarica je u ekstazi zavitlala limenkom i ceo mlaz mi sručila u levo oko. Znao sam da ne treba da skidam naočari. Ne mogu da se setim kojom su pesmom zatvorili koncert („Grill 13“ možda), ali oduševilo me je „Sarajevo“ i „Odlazim“ (tu sam definitivno izgubio glas).
Ceo koncert je trajao između 2 i po i 3 sata, nešto razmišljam – bog te mazo za to vreme neko istrči ceo maraton. Bend sam gledao preko 30 puta sigurno (a manje od 50 rekao bih), u stvari to je bend koji sam najviše puta uživo video (ako računam festivale i proteste), jedne godine sam ih gledao čak u Trebinju (2012. sasvim slučajno smo se tad zatekli tamo). Svaki koncert Ateista je doživljaj za sebe, ovaj put su me pucali razni fleševi iz prošlosti koje sam pokušao da opišem bez neke preterane patetike. Imao bih još toga da napišem ali već sam uzeo previše prostora. Nakon svirke bend je krenuo put hrvatskog primorja gde su sledeće veče nastupali na festivalu Rock in Poljica
text & fotka by Goran Ungurović
