Festival u Ajndhovenu koji organizuje Stronger Booking odnosno Martijn, frontment holandskog hardcore benda No Turning Back, imao je fazu pre kovida – četiri izdanja održana su od 2016. godine pod nazivom The Sound of Revolution, i ovu nakon prinudnog godišnjeg kada od 2021. menja naziv u Revolution Calling.
Dosta ekipe odavde posećivalo ga je od samog početka, a meni nikako da se namesti na zicer, sve do ove godine, iako bih voleo da sam bio onomad kada su svirali Judge ili Underdog. Koncept festivala je takav da se zasniva uglavnom na velikim američkim hardcore imenima iz 80-ih i 90-ih među kojima su SOIA, AF, Madball, Cro Mags, YOT, Shelter, Suicidal Tendencies, začinjen sa malo evropskih – Risk It, Rykers, Knuckledust, NTB…, malo novijih – Regulate, Combust, End It…, i malo više klasičnih Oi!/punk imena – Cockney Rejects, PTTB, Discharge, Last Resort… Obavezno je tu i nekoliko bendova kojima je nastup na festivalu „prvi od tad i tad“, „poslednji ikada“, „ekskluzivni evropski gig u toj i toj godini“ ili „nastup u originalnoj postavi“. Uglavnom, Revolution Calling je uz Outbreak Fest (koji maksimalno fura nove, aktuelne bendove) sigurno najjači evropski hardcore festival u zatvorenom prostoru.
Kada su tokom leta objavljena gotovo sva imena koja će nastupiti 25. novembra i kada sam među njima video nekoliko onih koje bih stvarno želeo da gledam, čekirao sam Wizzair stranicu više onako informativno da vidim cene i opcije letova. Kada mi je na ekranu zasijala četvorocifrena brojka s početnom trojkom uz mogućnost da se ode u petak, a vrati u nedelju, nije mi trebalo puno pa da kliknem na opciju „buy tickets“.
U ranu zoru 24. novembra aerodromska zgrada bila je puna poznatih, dragih lica iz Beograda, Niša, Smedereva… koja su se ukrcala na let za Ajndhoven istim „poslom“. Samo u tom avionu bilo nas je više od dvadeset, a ja sam bio među malobrojnim debitantima. Stigli smo uz sitno kašnjenje nakon dva i po sata leta i razmileli se po gradu koji je dovoljno mali da ti je sve na dohvat ruke, a opet skockan da ima sve, osim što u centru ne možeš naći krštenu samoposlugu. Od pešačke zone do mesta gde se održava festival ima dvadesetak minuta hoda, prođeš stadion PSV-a i začas si tu, ili uđeš u bus na Piazzi i siđeš na sledećoj stanici Strijk. Klokgebow je kompleks sa nekoliko hala i svim mogućim pogodnostima za održavanje jednog ovakvog događaja.
Organizacija je besprekorna, vrlo lako se obavlja sama procedura ulaska i stiže se u hol koji je pun sefova koje bukiraš online da bi imao gde da ostaviš jaknu, ranac, šta već imaš kod sebe. Iz hola se ulazi u predvorje u koje je smeštena najmanja bina Warzone Stage, kapaciteta do soma ljudi. Program na njoj počeo je već u pola jedan, kada su nastupili holandski strejteri No Way, koji su nešto stariji od Wrishlas, a mlađi od Majak/Neven ekipe. Žao mi je što sam ih svesno propustio jer mi je bilo prerano da se nacrtam na festivalu prvi. Jer, trebalo je provesti čitav dan tamo i biti na nogama do ponoći. Prvi bend koji sam gledao beše kalifornijski Berthold City čiji je frontmen Andrew Kline, gitarista Strife-a i projekta World Be Free. Postoje pet, šest godina, možda i koju više, i imaju dva albuma i par singlova. Niska bina, napakovan prostor i pravo kidanje sa sjajnom atmosferom od samog početka. Set kraći od pola sata, sve je na svom mestu, jedino što mi je svirački nekako sve predvidivo. Kako su oni završili sa svirkom tako se sva masa preselila pred Stronger Stage, jedan od dva velika prostora u kojem je nešto pre tri nastupio Regulate, aktuelan bend koji takođe postoji manje od deset godina i dolazi sa kontra obale, preciznije sa Staten Islanda. I oni imaju dva albuma (drugi je iz prošle godine), singl, neki lajv i demo kasete, a uživo sa dve gitare zvuče i više nego zategnuto uz odličan vokal koji iz dernjave začas pređe u čistu melodiju. Tempo svirke je uglavnom srednji, nabadački uz brze delove. Sve u svemu vrlo zanimljivo. Šokantno mi je bilo da je već na njihovom nastupu unutra bilo blizu pet hiljada ljudi, od kojih sigurno polovina dobro poznaje rad benda i aktivno je učestvovala u polusatnoj svirci. Inače, ispred sve tri bine postavljen je jedan red praktikabala niži za gotovo pola metra koji služi za neometano dajvovanje. Obezbeđenja nema, kao ni zaštitnih ograda, ali i sama publika ima tu kulturu da zna nepisana pravila – popneš se, skočiš i cepaj dalje. Regulate je imao podršku kao bilo koji veliki, poznatiji bend. Iz mase su sevale pesnice sa iksevima, dakle sve je bilo na svom mestu.
Okej, idemo dalje, nazad pred malu binu i lokalni, baš lokalni bend Azijnpisser. Google translate kaže: „someone who constantly makes negative and critical comments“. Takoreći zakeralo. U pitanju je jedno od aktivnijih „domaćih“ imena sa „fimejl“ vokalom koji cepa klasičan kec, dva, tri, tupa, tupa HC/punk, dobar, ali nekako jednoličan nakon 15 minuta. Svirali su maksimum deset minuta duže, što je i prava mera, i ostavili sasvim korektan utisak. Odmah nakon njih vraćam se na Stronger binu i montiram u centralni deo između miksa i prvih redova iščekujući Combust, njujorško ime koje postoji pet godina. Ozbiljna gužva se stvorila na njima i od prvih taktova krenulo je polivanje s bine i lomatanje u masi. Njihov debi album „Another Life“ iz prošle godine pokupio je visoke ocene u HC krugovima. Na keca su mi legli kada sam ih čuo jer je to taj njujorški zvuk uz koji sam odrastao s kraja 80-ih i nekako su svirački najbliži Killing Time/Outburst fazonu, sa dve gitare i vokalom koji je dovoljno, a opet ne preterano, agresivan. Sve u svemu, Combust su priredili odličnih 25 minuta svirke i u tom uvodnom delu festivala ostavili najsnažniji utisak na mene, mada je i Pressure Pact iz Tilburga, koji je nakon njih nastupio na Warzone bini, bio dobar. Školski primer HC-a u kojem je za bubnjevima bio gitarista Azijnpissera. Pošto je između njih i Chisela bilo 10, 15 minuta lufta otišao sam na galeriju da prelistam šta je ko od distributera doneo od ploča.
Iz prve kutije u kojoj su bili poslagani bendovi pod A i B izvadio sam četiri komada i kada sam skontao da tih kutija ima još recimo dvadesetak, umalo se nisam srušio od šoka. Majice i knjige nisam želeo ni da gledam. Vratio sam ploče nazad i otrčao po čašu vode da dođem sebi. Do početka nastupa Charleya, Calluma i družine iz Londona prebirao sam po glavi šta mi treba i rešio da se vratim nazad na galeriju i zamolim prodavca da mi sam izvadi dva naslova i da to bude to. U suprotnom, mogao sam potrošiti sve što sam imao kod sebe, i u kešu i na kartici i na PayPalu, jer su sve opcije plaćanja bile moguće, pa još da pozajmim i ne bih stigao ni do pola. Bukvalno sve od hardcore muzike, nove, stare, najnovije, najstarije, sve je bilo na jednom mestu. Dobro, možda ne baš sve, ali mogu slobodno reći bar 90% kompletnog HC kataloga kao i svih pridruženih pravaca bilo je tu na pločama, kasetama, diskovima.
The Chisel je odsvirao set gotovo identičan kao i u Novom Sadu nedelju dana ranije na To Be Punk-u, a Callum je u najavi pesme „Fuck ’em“ obelodanio publici da će se spot za nju pojaviti za dva dana i da će se ona naći na novom albumu „What A Fucking Nightmare“, koji zvanično izlazi 9. februara. Odsviraše zategnutih lapo sata u dobroj atmosferi pred ispunjenim prostorom, a kako su završili sva masa se preselila pred glavnu binu Revolution Stage, koja se nalazi u produžetku i približno je istog kapaciteta. Bishops Green je krenuo sa svirkom u pola šest. Pre korone sam ih gledao tri puta. Bili su onomad i kod nas i otprilike sam znao šta mogu da očekujem, ali su me oni pomerili iz mesta. Hit za hitom, više od pola sale peva svako slovo, melodično, himnično. Ma genijalno! Koncert u Ajndhovenu bio im je deseti, odnosno pretposlednji na ovoj evropskoj turneji, ostao im je još sold out gig sa Slapshot, Risk It i Berthodl City u Berlinu sutradan. Od stare ekipe tu su dva „ludaka“, pevač Greg i bubnjar Orvile Lancaster. Gitarista i basista su mi nepoznati, čujem da su svirali sa raznim bendovima, između ostalih i sa Michael Gravesom. Svaka čast svoj četvorici za vrhunski ugođaj, ali i neverovatnoj publici – u prvim redovima su bili i članovi Chisela, Crown Courta, Argy Bargyija i brojnih drugih bendova, koja ih je nosila svih 45 minuta uz totalno odlepljivanje na hitove poput: „Tumblling Down“, „Waiting“, „Alone“, „The Crow“. Nakon njih sam morao malo da predahnem, napravio sam polusatnu pauzu, svesno propustio No Turning Back i Risk It koje sam gledao više puta, obišao štandove sa merchom koje su izneli bendovi, pazario nekoliko poklona za prijatelje i nakon pola sata vratio se pred glavnu binu da bih dočekao Kill Your Idols, jedan od bendova koji nisam nikada ranije gledao.
Nije baš bilo ni prilike s obzirom na to da su od reuniona, koji se desio pre deset godina, u Evropi bili samo jednom zbog koncerta u Belgiji i mislim više nikad do ovog nastupa na Revolutionu zbog kojeg su i doleteli u Evropu. Da se podsetimo gradiva: ovaj bend nastao je u nezgodno vreme po hardcore, polovinom 90-ih kada je ceo pravac preplavilo more metalcore i beatdown grupa koje su se pojavljivale jedna za drugom. Oni su se držali DIY etike i peglali pravi HC po svom, ne obazirući se na trendove. Tri studijska albuma (ili četiri ako i „This Is Just The Beginning“ ubrajamo u albume a ne Ep-ijeve), jedan kompilacijski, jedan live, dosta EP-jeva i singlova, mnoštvo splitova (sa Good Riddance, 7 Seconds, Voorhees, Poison idea…), poprilično bogata diskografija za nešto jače od decenije postojanja, pre nego što su odlučili da se raziđu tamo neke 2006/2007. U Ajndhovenu ih je publika dočekala s punim poštovanjem (možda i najbrže razgrabljen merch bio je upravo njihov) i oni su joj se odužili odličnom 45-ominutnom svirkom sa pregršt hitova – „Falling“, „What I’ve Become“, „Funeral For A Feeling“, „Walk Away“, „Stop Comparing Us With NA“, „From Companionship to Competition“, „The Path“, koju su pred kraj začinili i obradom „Small Man Big Mouth“. Od originalnih članova tu su pevač Andy i gitarista Gary, koji već dve decenije malo malo pa svira i sa Sheer Terror i autor je najjačih stvari. Iako samo s jednom gitarom, sve je to zvučalo kako treba i svirka je završena sa „Can’t Take It Away“. Da je tada bio kraj festivala siguran sam da se niko ne bi bunio, a bili smo tek na pola.
Grade 2 su u vreme kada je Kill Your Idols završio bili na trećoj pesmi pred prepunim malim stejdžom. Omladinci su ozbiljna mašinerija, jedan od najaktivnijih punk bendova, imam osećaj da su non-stop na turneji. Pred kraj nastupa basista, koji je i jedan od dva vokala, Sid istakao je da se datumski ova svirka poklapa sa njihovom desetogodišnjicom. Tokom svih četrdesetak minuta masa je dajvovala i pevala sa ovim dragim momcima koji su odsvirali 15-ak pesama mahom sa poslednja dva izdanja iako su set otpočeli sa „Pubwatch“. Našla se tu ponovo i obrada Misfitsa „Where Eagles Dare“, a od publike su se oprostili uz „Under The Streetlight“. Kada se gužva razišla našao sam se s Ivanom pa smo otišli u sektor sa hranom i pićem paprenih cena, koji su se plaćali isključivo žetonima koji su mogli da se pazare na brojnim automatima. Odmorismo noge tokom svirke Death Thread pa nazad na glavni stejdž gde je od 8 i 15 svirao 7 Seconds, bend koji mi je oduvek bio među favoritima i koji sam gledao tokom godina dok su bili aktivni pet, šest puta. Oprostili su se od sviranja 2018, ali jebi ga, šta drugo oni mogu da rade sa šest banki nego da sviraju. Tako su se ponovo okupili prošle godine za američku turneju sa Negative Approach i Circle Jerks, ali je dugogodišnjeg bubnjara zbog zdravstvenih razloga zamenio Sammy (bubnjar „svih njujorških bendova ikada“) koji je s njima bio i na ovom ekskluzivnom gigu u Ajndhovenu. Sjajna set lista sastavljena je isključivo od hitova, Kevin je bio raspevan kao u najboljim danima, masa je totalno odlepila. I oni na bini su bili oduševljeni atmosferom, zahvaljivali su svima živima, između ostalih i organizatoru Martijnu te dugogodišnjem prijatelju i tour menadžeru Aleksu (iz Beograda jelte). Dok je svirao Terror pozdravljali smo se sa gomilom poznatog sveta, prosto je neverovatno koliko je ljudi bilo iz Ex Yu, kako onih koji i dalje žive na Balkanu tako i onih rasutih po Evropi. Slapshot je na glavnom stejdžu takođe iskidao sa svirkom. Čak je delovalo da su brze stvari brže nego obično. „Watch Me Bleed“, „I Told You So“, „No Friend Of Mine“, „Old Time Hardcore“ išle su na početku jedna za drugom. Imao sam osećaj kao da neko puca iz mitraljeza. Brze pesme presecali su sa „Firewalker“, „What’s At Stake“, „SxE In Your Face“, „Hang Up Your Boots“, obradom The Smiths-a. Svirku su završili sa „Chip On My Shoulder“ i „You Hate Me…“ od GG Alin. Novo lice u ekipi je mlađani gitarista Slappy (DMS lik) koji rastura kako svira. Ne znam hoću li preterati ako kažem da mi je ovo možda i najbolji Slapshot gig koji sam gledao ili je i tu sam ambijent i pet soma ljudi ispred njih ukupnoj slici dalo najvišu ocenu. Bilo je pola 11 kada smo ušli u foto finiš, tačnije ostala su još dva benda da se odgledaju, jedan uz koji sam odrastao kao klinac, a koji nikada nisam imao prilike da gledam jer su se razišli 1988, i drugi koji je bio najavljen najmasnijim slovima, a koji smatram s punim pravom najvećim punk imenom današnjice. Reč je o Side By Side iz NY i Cock Sparrer.
Side By Side se okupio za ovu priliku posle 35 godina i ceo polusatni (i koji minut preko) nastup je bio emotivan i znatno bolji od očekivanog. Rekao bih bez greške. Osim Sammyija (koji je nakon nastupa sa 7 seconds odmorio sat vremena i promenio majicu) ostatak ekipe nije bio muzički aktivan sto godina. Član ovog benda nekada je bio i gitarista Alex Brown. Svirao je i u Project X i Gorilla Biscuits, a sa Porcelom je radio kultni fanzin Schism. Preminuo je 2019. godine. „Trebalo bi da vam kažem kako mi je drago što vas vidim ponovo, a ne mogu jer nam je ovo prvi koncert u Evropi ikada“, istakao je u uvodnom delu Jules, frontmen ovog malog kultnog Revelation sastava koji je inače nakon SBS bio član još jednog benda kratkog veka, Alone In A Crowd. Ubrzo kreće Intro, a za njim „My Life To Live“, a u prvim redovima pokolj. Nakon svake pesme Jules je pravio pauzu pričom („preko 30 godina nisam bio na bini“), kako bi došao do daha, a onda se nakon pesama „Friends“ i „Look Back“ obratio masi rečima: „Vidim da vas dosta ima majice i dukseve Gorilla Biscuits, molim vas da pozdravite basistu Billyja koji je nacrtao tu gorilu, koju ponosno nosite na grudima“.
Side By Side je završio svoj nastup na Stronger Stageu pet, šest minuta pre nego što su na glavnoj bini zajedno sa trasom podignuta crvena krila sa natpisom Cock Sparrer. Gledao sam Sparere više od 15 puta, ali sam siguran da nikada pre nisu svirali u ovakvom ambijentu i hardcore uslovima, bez zaštitne ograde i sa publikom koja je sve vreme na bini i skače stage diving. Početak i kraj svakog njihovog koncerta obično imaju jedan ustaljen ritam i redosled pesama je manje-više poznat. „Riot Squad“, „Watch Your Back“ i „Working“ su uglavnom kec, dvojka i trojka, a na samom kraju obično idu „Take em All“, „England Belongs To Me“ i „We’re Coming Back“. Improvizacije i šaranja može da bude u tom srednjem delu seta gde su se ovaj put našle: „Sussed“, „Price To High To Pay“ (jedna od meni omiljenih), „Family Of One“ (najdraža sa „Forever“), „One By One“ i „Nothing Like You“. Bubnjar Steve Bruce je tokom prvih par stvari imao nekih tehničkih problema ali su stvari došle na svoje mesto kada je zamenio doboš. Bend za početak naredne godine najavljuje još jedan, verovatno poslednji album i deluje da se polako spremaju za oproštaj.
Nakon celodnevnog gigovanja ispozdravljasmo se s kim smo stigli i zapalismo prezadovoljni na spavanje, ujutru je trebalo raniti na avion. Sam povratak i slučajni susret po izlasku iz autobusa pred aerodromskom zgradom sa dragim prijateljem iz detinjstva, Čontom iz Sarajeva, s kojim nisam imao kontakt 32 godine, celoj ekskurziji dao je posebno emotivan apostrof ili pozlatu, ali to je već priča za sebe. Sve u svemu, bio je ovo sjajan događaj bukvalno iz svakog aspekta. Sve i jedan koncert koji sam odgledao bio je vrhunski, organizacija maestralna, ali je definitivno pobedu odnela publika.
