I tako… prođe koncert Sparera s milion predgrupa. Bilo je dakle spram očekivanja sve do početka njihovog nastupa a onda su majstori okrenuli igricu. Ali doći ću do samog koncerta, nego da krenem od ranih popodnevnih sati i svirke velškog trija Pizza Tramp koji imaju tu neku sjajnu dozu humora i zajebancije, na svoj i svačiji račun, koju masa voli i pre svega su zabavan bend a muzički jedu malu decu… pravi onaj krljatorski HC pank sa pesmama do jednog minuta. Kad god mi se ukaže prilika, ne propuŝtam ih. Ovaj njihov 35to minutni nastup bio vrlo sličan prošlogodišnjem u istom prostoru, na Casbah bini, samo pred previše ljudi za rani slot. Sala nije bila krcata ali je sigurno preko dva soma bilo da ih vidi.
Posle njih izašli smo napolje. Objašnjavao sam prethodnih godina kako festival funkcioniše, imaš narukvicu i sve može, ulaziš i izlaziš kad hoćeš. Dan ranije proširila se vest da ultra desničari planiraju neki pičvaj ispred Town Hall-a i na Promenadi koji se nalaze na dvesto metara od Winter Gardensa. Inače po celoj Engleskoj u poslednjih nedelju dana su protesti navučenih desničara jer je neki klinac idiot od 17 godina ubio tri male devojčice i još par njih ranio u Sautportu koji nije daleko odavde. Pušten je crv kako je to uradio imigrant što je bio okidač da u brojnim gradovima sav mogući desnič̣arski “crem de la creme” izađe na ulicu i krene da napada obojene sugrađane. U par gradova bilo je ozbiljnih sranja. U Blekpulu nije.
Iskreno, svaka čast tolerantnoj policiji koja ih je trpela, a ovi su ih zajebavali celo posle podne. Te sad smo kod gradske kuće pa ajmo do plaže, pa ćemo se podići gore do Winter Gardensa… a normalnog sveta koji bi ih počistio za minut da nije bilo toliko murije bilo je pet puta više. Prosto je neverovatno da su svi izmešani a da nije bilo nikakvog kontakta. Uglavnom, u jednom momentu otpadnici su došli pred samo zdanje gde se održava festival pa je obezbeđenje zbog bezbednosti pozatvaralo sva vrata na sat vremena. Kasnije su se gradski zvaničnici zahvalili i obezbeđenju i Rebellion publici što nije nasela na provokacije i što je reakcija bila mirna i normalna
Nazvao sam te desničare otpadnicima jer mi je to najsmislenija reč za njih koja mi je pala u ovom momentu. Dakle, nije ih bilo više od pedesetak, možda koji više, a među njima devedeset posto klošari, kaunsiljerosi, likovi na dopu i maloletni huligančići. Interesantna činjenica u Blekpulu je što ovde stvarno ima treša kakvog nisam viɗao nigde drugo na ostrvu. Grad je na visokoplasiran po broju heroinskih zavisnika i sa najnižim životnim vekom na ostrvu. A šta je zanimljivo, svi klošari i beskućnici su belci. Drugi ljudi rade u svojim privatnim radnjicama, restorančićima, kao čistači ulica, ili recimo na festivalu kao obezbeđenje koje 90 posto čine Azijati.
Nego da se vratim na festival. Fat Bob je kralj i timenje sve rečeno. Publika ga obožava što je dokazala napunivši najveću salu u 20 do 4 kada su svirali Hard Skin. Majstor je ozbiljan stendap komičar a njihov svaki koncert je pre predstava sa sjajnim humorom nego klasičan gig.
Da je ova subota na festivalu bila klasičan “skinsovdan” dokaz je i niz bendova koji su svirali jedan za drugim, prvo dragi trio iz Londona koji se odaziva na ime Knock Off u Casbahu pred preko dva soma ljudi, pa odmah iza njih divni Gimp Fist u najvećoj punoj sali, zatim francuski mejnstrim Oi! hitmejkeri Lion’s Law na istoj bini i na kraju Crown Court na malom stejdžu napakovane Arene.
Da kažem o svakom po rečenicu, dve. Knock Off treći put gledam na istoj bini, odlično su zvučali, ali mi je koncert bio nekako copy-paste prošlogodišnjeg. Gimp Fist, trojka sa severoistoka Engleske izbacila je pre dve nedelje “stoti” album po redu. Ne moš ih ispratiti. Non stop snimaju i nešto novo izbacuju. Aplauz za trud i ludačku energiju. Uglavnom, svaki njihov koncert je maestralan jer odsviraju best of, a na toliki broj izdanja normalno je da ima i pregršt hitova. Jednostavno, volim Gimp Fist i tu se priča završava.
Lion’s Law su verovatno najveće aktuelno Oi! ime u Evropi. Zvuče sjajno, uigrano, imaju previše odličnih himničnih stvari, opasni su muzičari, masa ih jednostavno voli i tu nema šta više da se doda.
Crown Court je odsvirao dobar koncert za njihove standarde. Dobar je bio i ambijent jer su napunili Arenu. Veća bina bi ih progutala. Ali… pričam posle njihove svirke s Momom, basistom Chisela. Zeznuto je kad baš nisi vrhunski muzičar da sviraš pesme koje nisi ti napravio. Jer Trevor, pevač benda, je jedini originalni član a gotovo sve pesme pravili su ljudi koji nisu više u priči. Promenio je za desetak godina milion muzičara. Gledao sam Crown Court sigurno u pet različitih postava. Ova se ustalila. Ista je već par godina ali mi je to juče delovalo na momente kao da se nisu utegli. Tri pesme ide sve kako treba a onda naredne dve beži na sve strane. Kako god, publika je delovala zadovoljno.
Između Lion’s Law i Crown Court odgledao sam i veći deo The Stupids polivačine te bolest iz Midlsboroa, lika koji se na toj nekoj minimalističkoj nojz elektro sceni potpisuje kao Benefits. Osim njega besnog s mikrofonom na bini su još bubnjar i lik sa semplerom. Poprilično neizdrživ nivo buke! Za Stupidse mi je krivo što ih niau smestili na binu u Areni jer ih je Casbah progutao. U hali koja prima oko tri soma bilo je generalno dosta ljudi, da popune Fabriku, ali je to premalo za toliki prostor a i bend koji je pokidao morao je da bude smešten u prikladniji venju.
E onda je usledio vakuum, trebalo je ubiti dva sata do početka Sparera a ništa specijalno nije bilo na drugim binama što veĉ nisam gledao x puta ili me nije zanimalo.
Ostao sam posle Crown Courta u Areni gde stvarno svaka svirka bude dobra. Dovoljno je da dođe i sto ljudi pa se prostor ispred same bine fino popuni. The Choices koji predvodi simpatična Jenny Woo, nastupio je od lapo devet. Ona iz Kanade svira gitaru i peva u bendu iz Pariza sa ekipom koja mi deluje duplo starija od nje. Furaju ’77 pank, ali su mi nekako bili kilavi, njanjavi. A druge strane Harbour Rebels, antifa bend iz Hamburga koji predvodi besna, krupna plavuša, postoji od 2017. i svira klasičan street punk ali me ni oni svijom svirkom nisu ubedili da treba da ih preslušam kad se vratim kući. Na dve pesme gostovala im je ekipa iz benda Los Fastidios koja je svirala na glavnoj bini u ranijem terminu pred previše sveta.
Između Jenny Whoo i Sentpaulijevaca u prepunjenoj Areni spektakl su priredili Wonk Unit. Taj bend uživo jede malu decu, zabavni su, pravi bend za festivalske bine. Njima bi sigurno i veći stejdž odgovarao, jer ih je puno i Alex je lud za trojicu, ali super što su svirali u klupskoj atmosferi. Bukvalno iskidaše.
Dođosmo i do Cock Sparrer-a. Mislio sam da tu stavim tačku, ali nije red… pa ću ipak dodati par reč̣enica. Gledao sam ih do sada dvadesetak puta. Prosto ih obožavam, istim žarom sad sa pedeset godina kao i kad sam bio klinac. Očekivao sam klasičan festivalski set Sparera koji sam čuo nebrojeno puta.
Naprotiv, ovo je bilo skroz drugačije. Prvo, ne pamtim kada su zvučali ovako dobro. Zaređali su sa nastupima i to se odmah oseti, da su u top formi. Pobrinuli su se i za vizuelni deo. Okitili su binu crveno-crnim pojačalima, polepili gde su stigli artvorke novog albuma, logotipe… stvarno je sve i zvučalo i izgledalo kako treba. A zvuk… Đura ga je u Ballroomu doveo do perfekcije. Svaka čast masjtore! Kako je krenulo “tino nino tino nino” pa bam uvod u “Riot Squad” tako je sala počela da podrhtava od mase, tlo od skakanja, svodovi od horskog pevanja. Nakon uvodna tri klasika, usledio je poptuno novi set u kojem je u narednih 45 minuta odsvirano četiri, pet pesama sa “Hand on My Heart” plus “I live in Marbella”, “One By One”, “Nothing Like You” a na kojima im je s akustičnom gitarom gostivao James Bragg, momak koji im je snimao i producirao poslednja dva albuma. Za kraj standardna “We’re Coming Back” nakon koje je Colin obećao da sigurno neće svirati i naredne godine na Rebellionu, ali sam ubeđen da je držao prekrštene prste iza leđa.
Predivno!!!
Text i fotke by Zgro
