Gde smo ono stali… a ha, jučerašnji dan, rano posle podne, odlazim tramvajem do obližnjeg Fleetwooda. Trasa ima dobrih 11 kilometara od početne do krajnje stanice i sve vreme cepa uz more. Kad sam pomenuo drugaru Stjuartu iz Čorlija da hoću da se provozam donde, oduševljeno je klimnuo glavom i prokomentarisao u svom stilu “obavezno, Flitvud je kao Blekpul, but worse, veći shithole”. Bio je apsolutno u pravu. Ozbiljna socijala. Kroz prozore gajbi vidiš ekipu koja sedi na kauču i blene u TV, pola njih na dopu. Napravih krug po centru, obiđoh lokalni Hajberi i paljba nazad. Stižem na festival malo pre 16h, pravo na La Inquisicion koji je prepunio Arenu. Dakle, propustio sam uvodna tri slota, za to vreme Daško je overio sjajni Kaleko Urdangak i izašao uplakan od smeha sa Literary Stage-a gde je sat vremena palamudio Fat Bob. Odgledasmo Katalonce zajedno i konstatovasmo da su ozbiljan bend i da to možda ne bi bilo to da pevaju na engleskom.
Inače Literary Stage je genijalno mesto, velika konferencijska sala na spratu u koju može da stane milion ljudi i u kojoj se smenjuju razne pank njuške s kojima se cepaju intervjui. Prvog dana Nik Kalmer je istakao da je njegov Anti Nowhere League najviŝe profitirao od heroina jer su za bezobrazno sitne novce kupili pojačala od Stiva Džonsa iz Pistolsa i Topera Hedona basiste Kleša kad su se ovi navukli na dop. Koliko god ima sjajnih stvari tu da se vidi i posluša brdo zanimljivih priča nekako ću uvek pre gledati svirku bilo kog benda, kad je već sve u isto vreme.
Newtown Neurotics volim i tu se sva priča zavrŝava… super mi je što su svirali ponovo u najvećoj sali, koja je bila praznija nego prošle godine, ali sam siguran da bi njihov nastup bio neuporedivo ubedljiviji na manjoj bini. Idealno bi čučnuli u Arenu.
Nakon njih na istom tom glavnom stejdžu u Empress Ballroom-u od 18 sati izlazi Chisel pred ozbiljnu gužvu. Konačno ih gledam u punom sjaju. Prvi put su svirali u staroj Areni kada je zvuk bio krš do neprepoznatljivosti pesama, prethodne godine bili su u Casbahu kada je pevač Cal bio odvaljen kao bulja, za šta se ovaj put javno izvinio… e sada je sve došlo na svoje mesto. Posložilo se. Odličnih 40-ak minuta u koje je spakovano 15 stvari.
Majstor je ponovo toliko bio euforičan što svira kod kuće: “I am cunt from fuckin Blackpool, this cunt is from fuckin Paris, other three cunts are from fuckin London” da je u jednom momentu rekao kako mu je cela porodica tu “where’s my fuckin mum?”, a keva mu u prvom redu u masi skače. Pa sjajno!
Kad je Chisel u pitanju moram da istaknem još jedan detalj. Modni. Naime, gari koji im je prodavao merch fura fazon koji nisam uživo video dobrih 40 godina. Da krenem od gore… friz blago zakovrdžan ali pušteni repovi a izbrijano sa strane. Glava, ruke, telo puni tetovaža. Potom idu glomazne naočare, brkovi naravno, a onda heklana tregeruša (ne znam gde se takav odevni predmet kupuje). Na ruci mu je zlatni sat digitronac, plus prstenje i narukvice. Kao da je ispao iz DDR-a s početka 80-ih. Sunce ti poljubim! Genijalno! Samo je dodatno začinio sjajan nastup Chisela.
Ostajem u istoj sali gde od 19.20 kreće ozbiljan šou. Preciznije Baboon Show. Krcato je, masa se pali, oni ubijaju, ali džabe… meni je to toliko plastično da nemam reči. Idealan bend za krcat stadion u Lajpcigu recimo. Neki žestoki rokenrol sa himničnim refrenima koji sam uvek zaobilazio u luku. Jebi ga, oprostite. Ženska koja peva polomila se na bini, svaka čast za scenski nastup. U par situacija za lomprc nije sebe zveknula nogom u vugla kao onomad Brena u Sofiji. Plavuša sa bas gitarom sve vreme se nešto na silu mršti, malo nepotrebno. Mislim sve to je generalno dobro, ali hvala lepo, defnitivno nije moja šoljica čaja.
Odosmo posle njih u Arenu gde je svirao bend The Samples, više iz znatiželje da vidimo o čemu se tu radi. O njima nisam znao ništa niti sam slušao nešto sem one stvari sa No Future komlilacije A Country Fit For Heroes s početka 80-ih. Iskreno, ne znam ni da li su ikada imali album. Singl, dva, neki demo i to bi trebalo da je sve. Nakon što su se raspali polovinom 80-ih okupili su se ponovo pre par godina. Trojka koja cepa klasičan pevljivi pank prebacila je naša očekivanja.
Ostao sam u istom prostoru i odgledao svirku dana koju je priredio Stalag 13. Kultno matoro ime za koje sam čuo zahvaljujući Nardcore kompilaciji, a koju sam nabavio onomad kao klinac jer se na njoj nalazio i RKL pa sam tom prilikom upoznao i ostalih nekoliko sjajnih, vrlo utucajnih bendova iz Oksnarda (zato je nardcore) u Kaliforniji poput Ill Repute i Dr. Know. Za Stalag 13 nisam čuo ne pamtim, sve do prošle godine kada su svirali u Beogradu i na Monteparadisu i to baš u vreme Blekpula, pa sam ih propustio. Slušao se njihov EP “In Control” nekada samo tako. Uglavnom, bend je od nedavno ponovo na okupu. Čak su imali i zamenskog pevača, garija iz ekipe, jer originalni Ron Baird živi u Australiji. Majstor se ponovo priključio bendu koji je pre par meseci izbacio novi 12″ EP sa 7 pesama trajanja ispod 15 minuta. Jebem ti kakvo kidanje od svirke. Njih petorica, tri matorca i dva omladinca, a ne zna se koji više izgara. E tako treba da izgleda i zvuči nastup jednog pank/HC benda. Hektolitri znoja proliveni su u nešto jače od lapo sata ozbiljne makljaže. Kao bonus stvar na bis otpičkali su Majnore tokom koje je Ron bio u gomili oduševljene mase. Svaka čast.
Do kraja dana bilo je za videti još svega, što sam gledao po ko zna koliko puta od Anti Nowhere League (prenapakovana najveća sala), preko Steve Ignoranta, do Stranglersa, na koje sam samo provirio na desetak minuta pre odlsaka na spavanje, tako da sam išao po manjim binama i hvatao nekakve nadolazeće Lickshot iz Glostera (četiri mlađa lika smiksaše sve i svašta, od HC-a preko regea do ska pank ritma koji sve vreme cepa), potom Aoife Destruction iz Dablina, šestorka sa muškim i ženskim vokalom (simpatično za videti i ništa preko toga) kao i matori proseč̣ni street punk sastav Control koji je zvučao sasvim okej.
Za kraj ostavljam Booze and Glory koji su u Casbahu imali tri soma ljudi. Svi skinhedi iz celog sveta koji su došli na festival došli su da ih vide. Cenim da su posle ovog nastupa još više porasli jer se horski pevalo svih 50 minuta. Ja s tim bendom nikako nisam na istim talasnim dužinama. Sve to zvuči lepo upakovano ali je baš šablonski. Svi sve pevaju non stop, a kad ne pevaju onda peva gitara to isto… sva pevanja su bukvalno po melodijama gitare. Zajebi me toga. Zato su mi svi Knock Offovi, Gimp Fistovi, Takers and Usersi, United Bottlesi neuporedivo bolji od njih. Ovo mi je nekako čist pozeraj. Odoh, pa se javljam sutra s današnjim izveštajem. Subota je dan rezervisan za Sparere i ostale, pošto se svaki put kada oni sviraju ceo dan pretvori u iščekivanje njihovog nastupa. Kao da je gig Sparera sa brojnim support bendovima. Videćemo večeras. Iskreno se radujem i Pizza Trampu i Stupidsima a overavam sigurno i onog ludaka iz Midlsboroa, Benefits.
PS. Daško je overio Gogol Bordello u najvećoj i The Men They Couldn’t Hang u najlepšoj Opera sali i vratio se u sobu nakon mene, oduševljen nastupima i jednih i drugih… prvi odsviraše i Solidarity od Apstartsa na kraju.
Text i fotke: Zgro
