Spremaš se cele godine za festival a on prođe očas posla… Poslednji dan počeo sam dosta rano, već od keca kada je u punoj Areni nastupio Cran koji je svirao na prošlogodišnjem To Be Punk-u. Želja mi je bila da ih odgledam k’o svet, iz publike. Odlično je to, super zvuč̣e, energično, sa sjajnim ženskim vokalom, umerenom dozom melodije pomešane s prstohvatom agresije, plus dobri bekovi… nema promašaja kod Francuza.
Potom sam izvadio spisak, šta je ko od drugara poručio, i obavio šoping po štandovima s merchom. Obično te stvari ostavljam za poslednji dan sem kad su u pitanju bendovi koji su na turneji pa su na jednom od štandova samo na dan kada sviraju.
U par navrata bacio sam oko na Pavilion stejdž gde su se smenjivali novi nadolazeći, bendovi. Ceo dan bio je pod etiketom organizacije Loud Women, što znači da je sve i jedan od desetak izvođača koji su svirali jedan za drugim po lapo sata imao bar jednu devojku u bendu. Slučajno sam zakač̣io momenat kada se na binu popeo trio iz Vegasa, The Dollheads, dve sestre od 16 i klinac za bubnjevima od 14 godina. O jebem ti sunce kako deca odsviraše, uključujući i obradu od Circle Jerks. Prostor je bio pun, zasluženo su na kraju dobili ovacije i rasprodali sav merch koji su doneli. Sjajna scena viđena je na kraju kada je Charlie Harper došao da im čestita i pazari majicu. Fotkali su se svi, uključujući i kevu, sa njim. Boktemazo pa njih četvoro zajedno kad se saberu imaju godina manje od njega.
Meryl Streek beše sledeći, u velikom Casbahu. U isto vreme, Dirtbox Disco, koji na ostrvu uživa kultni status, je bio krcat u Ballroomu. Na ludom, mladom Ircu skupilo se taman toliko mase da bi Arena bila krcata. Kako god, dečko u majici Paranoid Vision je pokidao. Muzika je krenula s matrice a on se dohvatio mikrofona i udri. Negde sam proĉitao da je ćale koji je bio bubnjar odgovoran što se navukao na anarho pank te su i njegovi tekstovi politički obojeni i puni besa. Set je trajao četrdesetak minuta a završio se tako što je on bio u masi, a na bini neki deč̣kić sa baterijskom lampom kao i devojka koja se uključivala na refrenima. U svakom slučaju, vrlo snažno, zanimljivo i pre svega osvežavajuće. Ozbiljna preporuka svima, ako vam se ukaže prilika da overite Meryl Streek-a, nemojte je propustiti.
Izašao sam potom napolje i zapalio u Vašington pab koji se nalazi u ulici iznad, na pet minuta hoda od Winter Gardensa, kako bih odgledao svirku benda The Allergics i njihovom frontmenu, Nevu, već dve i po decenije redovnom posetiocu stadiona u Humskoj, odneo poklon, najnoviji dres, koji mu je poslao kum iz Beograda. Naime, redovno tokom trajanja festivala nekoliko pabova u centru Blekpula organizuje pank svirke. Hedlajner bude neko ko je prethodne večeri svirao na nekoj od bina Rebelliona a ostatak lajnapa popune mali DIY bendovi iz okoline. Ulaz se ne naplaćuje.
Svirka The Allergicsa koji su nedavno sami izbacili drugi album je klasičan pank, sa dve gitarrle, uz nekoliko vrlo zanimljivih himničnih stvari. Atmosfera prava kafanska, pun pab matorih njuški, drugari raspevani, svira se kao na probi bez razglasa, nego šta izađe iz pojačala. Sve skupa, vrlo prijatnih 45 minuta provedoh tamo dok se nisam vratio u Arenu na Crim. Šta sam rekao ono za Francuze, da ne mogu da omanu, jel… e pa ista situacija je i sa Špancima. Crim iz Taragone, mi je od svega što sam gledao sa Iberijskog poluostrva ostavio najjači utisak… ubedljivo. Bend je na Pirate Pressu i ima nekoliko albuma iza sebe. Četvorka sa dve gitare, štekće kao mitraljez, i sve hit za hitom. Pevljivo do zla boga a žestoko. Svaka im čast! Definitivno jedan od jačih utisaka ovogodišnjeg festivala.
U istom prostoru nastupio je posle njih Claimed Choice još jedan bend iz Pariza koji deli članove sa Cranom. Klasičan streetpunk, s posebnim šmekom koji imaju francuski bendovi. Odlična svirka ovog kvarteta sa dve gitare. Mršavi pevač završava nastup skidanjem instrumenta i skaknjem u masu.
Stiff Little Fingers u krcatom Ballroomu spustili su zavesu na ovogodišnje izdanje festivala. Oni su ogromno ime i publika ih obožava. Imam osećaj da je svaka treća osoba tog dana imala njihovu majicu.
Ovo mi je ne znam koji put da ih gledam i redovno sviraju poslednji slot na zatvaranju u nedelju u istoj sali. Nema tu promašaja nego bih voleo da su svirali ili drugi venue, možda Opera, ili neki od prethodnih dana. Krenulo je eksplozivni sa “Suspect Device” pa upbrzo za njom i “State of Emergenxy”. U uvodnom setu odsvirana je “Hate Has No Home Here” kako im se uostalom i cela ovogodišnja turneja zove. Nakon nekih 45 minuta, otišao sam do Casbaha gde je u isto vreme svirao Conflict č̣isto da vidim koliko je ljudi na tom koncertu jer je nedelja bila najslabije posećena. Petak i subota kao i vikend pasovi bili su rasprodati,četvrtak i nedelja nisu. Uglavnom, prostor je bio pun anarho i ostale ekipe s krestama. Oko pola 12 odjavio sam se od Rebelliona za ovu godinu.
Na kraju ću dodati još jedno zapažanje nas par koji smo bili tamo ove godine. Bukvalno sve je podređeno publici. Klopa i piće su jevtiniji nego u bilo kom pabu i restoranu u gradu tako da bez obzira ŝto s narukvicom imaŝ mogućnost da izlaziš i ulaziš kad i koliko puta želiš, nema potrebe da se hraniš van Winter Gardensa. Voda se ne plaća, stoji na svim šankovima u bokalima na izvol’te. Obezbeđenje je preljibazno a istakao bih i ekipu koja č̣isti prostor. Tokom celog dana, nakon što bend završi sa svirkom a masa se razredi oni proɗu kroz salu i pokupe svu plastiku. Toaleti se ribaju na svakih sat vremena. Na kraju večeri kad se svi raziđu sve je čisto, kao da se ništa nije ni dešavalo. To je i publika prepoznala pa retko ko i baci plastičnu čašu na pod.
Jebi ga, dosadan sam, ponavljam se već ali stvarno stojim iza tvrdnje da su ta četiri dana Rebelliona nekom kome pank u životu znači najbolja četiri dana koja mogu da mu se dogode tokom godine.
Ps… pošto sam izveštaje kuckao na telefonu, moguće su brojne greške.
text i fotke by Zgro
