Blekpul opet… i biće i opet i opet… kada mašinovođa poželi putnicima na relaciji Preston – Blekpul dobrodošlicu rečima: “ovaj voz ide na Rebellion, gde ćete imati prilike da uživate uz Sham 69, Stiff Little Fingers i mnoge druge najveće pank bendove na svetu”, onda znate da je to to, da ste na pravom mestu. Sumnjam da Sutomore ili Paralija nude takav uvod u odmor. Od Čorlija voz do Blekpula ide taman kao Soko, nepunih 40 minuta uz nekoliko usputnih stanica. Festival je tokom godina ozbiljno omatorio. Bio sam među mlađima kad sam otišao u Blekpul prvi put 2006. Danas ima klinaca i na bini i u publici, ali dominiraju tetovaže na obrazima zveknute 1981.
Već desetak godina jedna od najboljih bina je Introducing Stage na kojoj se predstavljaju nova, mahom mlada imena, bez zvaničnih izdanja… tu sam zakačio ne mali broj bendova koji su u međuvremenu narasli. Jedan od njih je Yur Mum, tip za bubnjevima i ženska sa basom, oboje iz Brazila ali nastanjeni u Londonu. E oni su pre par godina svirali na toj “bini za početnike” a sada su dobili priliku da nastupe na najvećem stejdžu u ranom terminu pred preko dva soma ljudi. Odličan gig, dinamična svirka, sa malo nojza i grandža… Kako su zavrŝili s nastupom mislim da su u roku od 15 minuta prodali sav merch koji su doneli. Super mi je što ljudi masovno podržavaju nove bendove kako prisustvom tokom svirke tako i kupovinom mercha. Cenim da nakon giga nije bilo sretnijih od njih dvoje.
Nakon njih premestio sam se u nešto manju salu Casbah, u kojoj je pred preko dva soma ljudi nastupio bend Cyanide Pills, koji su ako se ne varam imali neku pauzu jer nisam ništa čuo o njima dobrih šest, sedam godina. Nekad su bili petorka, sada su kvartet sa dve gitare. Cepaju ’77 pank nešto između Buzzcocksa i amerskih bendova poput Briefs i Cute Leppers. Odličnih 40 minuta uz sjajnu masu koja poznaje njihov repertoar.
Prvi put sam se potom spustio u Arenu gde je godinama brdo sjajnih bendova sviralo na shit zvuku. Konačno je to ispravljeno ovaj put. Bina je rotirana a sound podignut i sada stvarno to i izgleda i zvuči kako treba.
Tu sam jedan za drugim pogledao nekoliko malih, odlič̣nih bendova poput Amera Sidekick ili Kanađana Belvedere… jebote, imam osećaj da je tih “Kalifornija 90s fazon” bendova iza svakog ćoška. Utegnuti i jedni i drugi… samo eto, nešto im fali da iskoče iznad proseka. S druge strane The Guillotines iz Glazgova svira dobar street punk pod amerskim uticajima samo mi je tu iskreno višak gari s trubom.
Empress Ballroom je bio krcat već u 15 do 5 kada su se na bini pojavili The Meffs. Bend je narastao neverovatnom brzinom. Pre svega par godina gledao sam ih na Introducing bini pred stotinak ljudi a sada je prvi dan festivala obeležen najvećim brojem njihovih majica u publici. Momak za bubnjevima i devojka sa gitarom uspeli su da izanimiraju celu salu od gotovo četiri soma ljudi da skače. Prljavo a melodično, i pre svega napaljivo. The Meffs iz Essexa će vrlo brzo dostići nivo popularnosti Amyl and the Sniffers ako već nisu. Bravo za nastup.
The Drowns se već odomaćio u Blekpulu. Gledam.ih treću godinu za redom. Kod tog benda nema kiksa… samleše sve pred sobom. Nakon njihovog odličnog nastupa ostao sam u Casbahu da sačekam jedini bend koji mi nikada nije legao iz one prve Fat Wreckove ekipe, Strong Out. Uvek su mi bili nekako predvidivi, odnosno nisu imali ono nešto svoje. Nisam ih čuo, mislim, nijednom u ovom veku, znam samo ona prva dva albuma iz polovine 90ih, posle su izbacili još desetak izdanja a negde nedavno pročitah da im je najnoviji LP iz ove godine pobrao dobre kritike. Pošto ih nikad nisam gledao, a nije da nisam imao prilike, ciljano sam ostao da overim njihovih 45 minuta. Sve to zvuči okej, ali me ne radi, kao što nikad nije.
Noi!se je na istoj bini nastupio sledeći. Njima sam se baš radovao pošto su jedan od malobrojnih amerskih aktuelnih street punk bendova sa Pirate Pressa koje pratim a koje nisam ukačio uživo ranije. To im je bio poslednji koncert na turneji. Nakon prespavane noći, hladne glave, mogu slobodno da kažem da je bilo predivno, fantastično… au sunce ti poljubim, kakve himnične melodije, a za pevačko umeće i majstorije frontmena Matta Hensona nema reči. Perfekcija! Definitivno pobednici večeri!
The Queers na istoj bini takođe pocepaše. Još jedan od bendova koje sa prestao da pratim još u vreme Tri drugara. Iznenadilo me što su izašli kao kvartet, koliko znam uvek su bili trio, a jedini originalni član pevač Joe prepustio je gitaru nekom č̣upavom omladincu koji jede instrument. Sva trojica muzičara su dosta mlađi od njega i bukvalno satiru. Bubnjar posebno. Daŝko je negde ukačio info da mu je to evropska postava benda i da su sva tri člana Italijani. Odakle god bili, opasni su muzičari a taj njihov “ramonsični” fazon odsviraše kao da su se rodili s njim. Kakva rutina! Mislim da su prvu pauzu da bubnjar uzme gutljaj vode napravili nakon sedamnaeste pesme.
The Dwarves takođe samleše sve pred sobom. Svirački perfektni uz maestralnog Blaga koji je nekoliko puta u svom stilu tokom nastupa stavljao do znanja oduševljenoj publici da je ispred nje “najbolji bend na svetu ikada”. Kako su ga odvalili, te njegove reči zajebancije, uopšte ne zvuče pretenciozno.
Prezadovoljan svime odgegah se na kuntanje. Nabrojaću za kraj samo neka od imena koje nisam gledao a svirali su na drugim binama: UK Subs, Bar Stool Preachers, Subhumans, Sham 69, Casualties, The Warriors, The Godfathers, Tom Robinson… u jebote, evo skoro je podne, još malo kreću prvi bendovi pa odoh da ne promašim nešto.
fotke i text by Zgro
