Extreme Smoke 57 je, po mom skromnom mišljenju, jedan od najboljih grindcore bendova na Ex-Yu području. Takođe, smatraju se i pionirima ovog zvuka i za njih se zna u underground močvarama od Srbije, Hrvatske i Slovenije, do Japana, Brazila, Perua i Australije.
Zdravo Boco! Zvuči kao da se javljamo preko toki-vokija (ha-ha). Evo već godinu dana, zbog globalne pandemije, paralizovan je i/ili ograničen socijalni život, kretanje, nema kulturno – umetničkih dešavanja. Imajući u vidu sve te okolnosti u kojima smo se našli, kako se ti nosiš sa celom ovom situacijom, kako provodiš vreme i kakva je uošte situacija u Sloveniji?
Boca: Pozdrav svima tamo i hvala na javljanju. Šta da ti kažem… prolazi život, ograničen i bez koncerata, ali ide nekako. Ako pogledamo unazad godinu dana uspeli smo odraditi jedan koncert u avgustu 2020. povodom 30. godina od formiranja benda tako da mogu reći da smo barem imali taj jedan koncert. U planu je bilo da se taj gig desi u martu ali se zbog epidemije, kao i svuda, sve zaustavilo pa smo onda ostali na vezi sa lokalnim klubom ovde u Novoj Gorici, čekajući neko bolje vreme, i kad se pojavila pogodnija prilika dogovorili smo se sve čas i najavili koncert u roku od pet dana. Došlo je prilično dosta ljudi a i sa predgrupama smo bili u brzom dogovoru tako da se koncert odradio po predviđenom planu. Kul je bilo pošto smo baš na isti dan izbacili naš najnoviji CD ”Stage V: Salavation” i sve je prošlo super. A što se privatnog lajfa tiče bio sam u međuvremenu na pauzi na poslu zbog cele situacije. Prvo dva, a potom u drugoj fazi i više od tri meseca. Sada ponovo radim normalno. Generalno, situacija ovde je u kurcu kao i svuda drugo.
Kako si uopšte ušao u muzičke underground vode i kako je izgledala tadašnja scena u Sloveniji?
Boca: Pa nekako je to sve samo došlo do mene. Ako pogledam na sebe kao klinca u 80im koji je slušao i stalno težio sve bržoj i žešćoj muzici, grind i noisecore bio je nekako logično rešenje. Mada se moram zahvaliti našom prvom gitaristu Ediju, koji je tada već imao brojne kontakte, sa Napalm Death, Agathocles, Patarenima, Sore Throat i sličnima pa je sa njima razmenjivao kasete i tako smo počeli. Menjali smo muziku, presnimavali jedni drugima ko bi šta novo nabavio, a posle sam i ja počeo pisati pisma raznim grupama, koje sam poznavao jedino sa flajera ili iz raznih fanzina. Tako je to išlo dalje. Scena je nekako uvek postojala u Sloveniji a u vreme kada smo mi počeli u našem kraju je možda bio aktivan jedan punk bend. Sve starije grupe su se raspale, ljudi su otišli na služenje vojnog roka a kada su se vratili nisu imali više interesa da nešto sviraju. Mi smo još 1989. godine imali naš prvi noisecore bend zvan E.N.R, posle smo skratili ime u Epilepsija i promenili malo žanr. Tada negde se formirao i Extreme Smoke 57.
Možeš li mi preneti neki svoj lični osvrt na rani rad i razvoj Extreme Smoke 57? Uslovi, inspiracija, da li ste pre toga imali još nekog sviračkog iskustva?
Boca: Počeli smo sa probama u sobi tadašnjeg prvog girarista Kurje, koji je na početku i lupao bubanj u ES57. Najbolja fora bila je što je čovek stanovao u visokoj zgradi od devet spratova. Zamislite nas kako pravimo neverovatnu buku u jednoj maloj sobi koju je delio s bratom (ha-ha). Posle smo se dogovorili sa komšijama, da možemo koristiti sklonište u podrumu samo da završimo s galamom do devet uveče, ali nije uvek bilo tako. Ko je nosio sat tada!? (ha-ha). Muzičko iskustvo? Koje crno iskustvo? Jedan rasturen bubanj, jedno pojačalo, gitara i mikrofon ubodeni u isto to pojačalo pa piči. Najveća inspiracija bili smo jedan drugome i krš od siromašnog života. Uvek bez kinte. I naravno bendovi koje smo slušali.
Extreme Smoke 57 je neobično ime za bend definitivno, kako je nastalo uopšte, ko je imao udela u njegov izbor? Prvo ste se zvali samo Extreme Smoke, pa ste 1993. dodali 57, zar ne?
Boca: Dakle, imali smo taj bend Epilepsija – ja na vokalu, Kurja na gitari i Gogo na bubnjevima. Nakeko se desilo, da je Edi čuo šta radimo (on je bio nekoliko godina stariji od nas i još u 80im je svirao u nekim punk/metal bendovima) i predložio je, da uradimo jedan noisecore projekat, da snimimo demo i raziđemo se. Tako je i bilo. Skupili smo se u subotu, 30.3.1990. u skloništu i iz zajebancije snimili oko 350 pesma (?). Edi je predlažio to ime, koje je mislim, video u nekom intervjuu sa Patarenima gde je Hađo napisao: “Extrem Smoke Korona” (Korona su bile neke jeftine cigare, isto kao 57). Originalno smo se nazvali baš ES57 a negde tokom 1992. izbacili smo broj 57 zbog nekog glupog razloga i tako je ostalo do raspada benda, 1993. godine.
Tada je usledila duža pauza. Da li ste u međuvremenu bili aktivni sa nekim drugim bendovima ili je jednostavno došlo do zasićenja u tom period?
Boca: Te 1992. otišao sam u vojsku, tada već slovenačku. Tri meseca kasnije odlazi i Gogo takođe u vojsku dok basista Brijo napušta bend. Ostao je samo Edi da traži neku novu ekipu za nastavak. Nekako mu se priključio gitarista Miha, koji i dan danas svira sa nama. Jednom prilikom dok je autostopirao upoznao je Simona i pitao ga, da li bi bio voljan da svira bas gitaru i da li možda poznaje nekog bubnjara. Tako je Vili uleteo u bend i oni počinjju vežbati, čekajući mene da se vratim iz vojske. Ne znam tačno kako je bilo, ali je Edi u nekom momentu izgubio volju za nastavak i on odlazi iz benda. Tada smo nekako odlučili da to nije više isti bend pa smo se 1993. zvanično raspali a nova ekipa formirala je novi bend – D.T.W. (Deeper Than World). Ako su i postojale neke nade i ideje da se Extreme Smoke ponovo formira, sve je to umrlo zajedno sa Gogotom, koji je stradao u saobraćajnoj nesreći decembra 1998, sahranjen je na moj rođendan. Ja u septembru 1995. odlazim u Nemačku gde ostajem par godina. Tamo sam imao neki bend (Merda) i još neke slične projekte a ostali, nemam pojma šta su radili. Kada sam se ponovo vratio u Sloveniju formirana je nova grupa Panic Overdose (crust pankčina) gde sam pevao. Nisam razmišljao više o ES57 sve dok Briljo početkom 2008. ne dolazi na ovu ludu ideju, da se bend ponovo skupi. I tako je ostalo sve do sada, priča traje i danas.
Meni lično je najjače vaše single-sided 7“ EP izdanje „Who Sold the Scene?“. Meni je to izdanje vrhunac vaše sonične destrukcije, tu ste pomerili granice i to predstavlja totalan noisecore bez sekunde predaha. Kako je došlo do te kulminacije, kako se izrodio takav snimak u to vreme? Da li je noisecore bio koren vaših slušalačkih izbora tih godina pa je uticalo na stvaranje takvog izdanja ili ste jednostavno prirodno eksperimentisali?
Boca: Prvo, hvala ti na lepim rečima. Taj snimak je bila moja i Edijeva zajednička ideja dugo vremena dok smo svirali zajedno. Tim povodom okupili smo se 1994. i dogovorili termin u studiju Činč u Ljubljani. Bila je to neka vrsta poklona našoj inspiraciji s početka rada, tačnije albumu benda Sore Throat – ”Disgrace to the Corpse of Sid”, kao i našeg muzičkog protesta na tadašnju scenu, koja je polako počela da gubi svoju prvobitnu energiju i smisao udergrounda. Pun kurac nekada dobrih bendova prodao se za male pare i sve je polako gubilo magiju. Iz tog razloga i ime ploče je radikalno ”Who Sold the Scene?!?”!
Da li je bilo teško ranih 90ih objavljivati fizičke formate, ploče i kasete, distribuirati ih, razmenjivati sa drugima i uopšte održavati kontakt, uzevši u obzir ratne okolnosti ili to nije u većoj meri uticalo?
Boca: Ma šta ja znam… kad malo mućnem glavom bilo je mnogo lakše nego sada, jer sada sve u rukama drže ili velike diskografske kuće ili neki nezavisni izdavači, koji nemaju dovoljno para pa se tako skupi više njih, da izdaju jednu ploču. Tada se puno radilo tako, bend je sam objavljivao kasetu i slao je okolo drugim bendovima ili fanzinima. Sve se radilo preko flajera i u svakom pismu stavio bih hrpu ovih listića i često se događalo, da su mi posle stizala razna pisma iz dalekih zemalja kao što su Peru, Čile, Ekvador, Azija, Australija, Novi Zeland… svi oni su pitali za demo ili singlicu. A što se tiče rata nije baš mnogu uticao na nas, pošto je Slovenija imala samo jedan manji incidenat koji je trajao desetak dana. Lično mi je najvše išlo na kurac što sam posle raspada Jugoslavije trebao platiti poštarinu za, recimo Hrvatsku, Makedoniju ili Srbiju, kao za instranstvo! Pre bih stavio dve markice na pismo i poslao kasetu a sada sam morao platiti poštarinu kao za USA, Nemačku ili Japan. Jebem ti rat! Send my stamps back (ha-ha).
Koji su još bendovi bili aktivni u Sloveniji u to vreme, da su bili grindcore ili derivati tog zvuka? Matjaž je bio vrlo produktivan i kreativan, imao je dosta bendova, projekata, da li je bilo još nekih izdavačkih delatnosti, distribucija, fanzina…?
Boca: Uh, bilo je dobrih bendova u 90im: Diarrhoea, Deca debilane, Absent Minded, Strobodeath, Vaginal Vomitator, G.R.B., No Profit, Hebefrenija, D.T.W, No Name, Link Der Wasser, No Limits itd. Ja sam furao „Musical Destruction Tapes“, pomenuo si Matjaža, a osim nas bilo je tu i drugih, koji su takođe furali neka kasetna izdanja. Ko će se setiti svega, jebi ga. Pamćenje me ne služi više tako dobro.
Kada smo kod fanzina, ti si nedavno pokrenuo svoj fanzin. Je l to nostalgija za prohujalim fanzinaškim vremenima? I da li smatraš da fanzini imaju svoje mesto naspram sve dominantnijih internet portala, blogova…?
Boca: Ma pun mi je bio kurac interneta gde informacije idu tako brzo, da odmah sve zaboraviš. Zbog toga sam sebi rekao, ‘ajde uradi ti jedan fanzin pa da barem ostane nešto iza tebe opipljivo i da imaš šta da čitaš kad ideš da sereš (ha-ha). Uradio sam dva broja, planiram treći, četvrti… ko zna. Trenutno još uvek nisam počeo da radim na novom broju, ali videću, biće nešto uskoro.
Da li bi istakao neki koncert ili turneju, imaš li neku anegdotu, zanimljivu priču? Ne mora nužno biti vezano za Extreme Smoke 57 nastup, može i iz ugla posetioca ili organizatora.
Boca: Ima ih puno ali se uvek setim one bila kad smo 1991. svirali u Nemačkoj kao hedlajneri na grind/noise festivalu u Lajpcigu i usred koncerta je počnem povraćati tamo po bini (ha-ha). Koncert se zaustavlja na petnaestak minuta, napravili smo pauzu, kada sam malo došao sebi nastavili smo i odsvirali set do kraja. Bilo je kul. Sa Entrails Massacre (iz Roštoka) upoznali smo se baš slučajno. Kada su oni dolazili tamo sjebala im se pedala u kolima i nisu mogli zakočiti pa su se zaustavili tako što su se zakucali u naša kola (ha-ha). I dan danas smo u kontaktu. Takođe, nedavno, 2019. godine, svirali smo u Trnju na festivalu. Ispred bine žurka a između dva benda ljudi su na binu popeli Isusa, tipa koji je bio obučen kao Isus. Možeš zamisliti smeha kada se pojavio! Takođe i naš poslednji koncert dok smo još bili samo trojica u bendu (gitara, bubanj i vokal) bio je na nekom omladinskom festivalu u centru grada (1991). Pre i posle nas nastupilo je pun kurac nekih rock i pop bendova. Izlazimo nas trojica i počenjemo da pržimo. Publika odlepi i krene naka masovna tuča ispred bine. Rezultat svega prekinut koncert i četvorica uhapšenih.
Hvala na izdvojenom vremenu, nadam se da će se epidemiološka situacija uskoro popraviti, da ćete ponovo biti u mogućnosti da svirate i snimate. Još jedno pitanje, koliko su se stvari iz tvog ugla promenile, ako poredimo period s početka 90ih do danas?
Boca: Puno se promenilo. Ako ništa drugo, ostarili smo (ha-ha). Ali smo ostali one iste budale kao na početku pa se ne damo i sviramo dalje. Što se tiče komuniciranja… pa rekao si na početku, da se čujemo kao preko voki-tokija (ha-ha). Bez zajebancije, radi se puno preko interneta, pošto je brža komunikacija nego pre. Paketi još uvek dolaze poštom i tako i treba da bude. Vidim da ima nade u mlađim ljudima. Ponešto se i svira i klinci prave bendove. Da budem baš iskren i ne pratim više sve kao pre. Zanimaju me novi bendovi, ali ponekad čovek jednostavno nema vremena za sve. Sada mi je puno bitnije da se trojica mojih mačora osećaju dobro nego da pratim šta radi neki novi bend. Ako me razumeš. Sve u svemu, dok ima metalaca i pankera biće i bendova. A sa njima i koncerta. Nekad više, nekad manje. Tako da, videćemo šta dalje sledi. Hvala za ovaj intervju pa se nadajmo najboljem. Puno pozdrava iz Slovenije.
Intervju objavljen u Out of the darkness #10, 03/2021
