Neko (čitaj: mnogi): „Koji ćeš kurac opet u Blekpulu, bio si već?“
Ja: „Bio si i ti na moru pa te ne pitam koji ćeš kurac opet!“
Odavno moj odlazak u Blekpul na Rebellion Festival ne zavisi od spiska bendova koji sviraju. Gledao sam manje više sve što mi je ikad značilo u životu. Na prste jedne ruke mogao bih da nabrojim one koje nisam a aktivni su još uvek. Naravno, ima plejada novih, mladih bendova koji mi nedostaju na spisku „overenih“, ali doći će na red i oni. Ima sigurno jače od deset godina kada sam skontao da su ta četiri dana Blekpula nešto najlepše što može da se desi onome kome punk znači u životu. Od 2006. godine bio sam dvanaest puta i svaki je bio drag, poseban, bolji od prethodnog, odnosno najbolji. Kao da si na porodičnom okupljanju, ili bolje rečeno Rebellion je klasičan rijunion sa najdražim prijateljima. Na jednom mestu okupi se deset soma pankera iz najrazličitijih krajeva sveta i svi su dragi, nasmejani, sretni i svima im znači što su tu. Nasmejani su i članovi obezbeđenja koji te na vratima nakon svake festivalske večeri ispraćaju s osmehom, zahvaljuju ti što si bio, žele ugodan san i raduju se što će te videti i sutradan. Posebno poglavlje moglo bi se napisati o onim članovima obezbeđenja koji su na prvoj liniji fronta, u prostoru između bine i publike, koji pola dana trpe buku sa razglasa i aktivno učestvuju u pomaganju crowd surferima da se bezbedno prizemlje i vrate nazad u pit. Nebrojeno puta bili su izgrljeni, izljubljeni, potapšani po ramenu i veoma često na zahtev bendova nagrađeni aplauzom i ovacijama. Sretne su i vremešne tete koje rade na štandovima s klopom i za šankovima, obraćaju se svima sa „love“ ili „sweetheart“ i, osim pića koje naplaćuju, toče u bokale vodu sa česme koja stoji svima na izvol’te. Ozareni su i panduri koji s vremena na vreme prođu pored Winter Gardensa i slave što im je upala kašika u med te su dobili da rade noćnu smenu u vreme punk festivala jer je „publika divna i nikada nema incidenata“.
Ovog avgusta Blekpula se dokopalo nas četvoro iz ove naše prćije (izvinjavam se onima koji su bili a da ne znam da jesu), Đura se standardno bavio zvukom dok je half linija u sastavu Zdjelarević – Milinović – Todorović gigovala četiri dana od podne do ponoći. U putu nas je zatekla informacija o otkazivanju još jednog velikog imena (prethodno su otpadali jedan za drugim PTTB, DOA, Descendents…). Naime The Damned je bio prinuđen da se odjavi, i to dan pred koncert, zbog iznenadnih zdravstvenih problema Dejva Venijana. Kada smo se zapljunuli na ulazu i kročili u Winter Gardens u četvrtak oko dvojke prva ekipa na koju smo naleteli behu Bar Stool Preachersi, koji razvališe prošlog meseca na Exitu a već godinama pune najveću salu na Rebellionu. Dok smo neobavezno ćaskali, pojavio se ćale od pevača Toma Mekfola… „Sedeo sam sinoć zavaljen u fotelju i gledao TV kada je stigla poruka. Znaš kako je kada ti se javi najbliži prijatelj ili brat i kaže da je u nevolji, ne razmišljaš puno… Javio sam ostatku ekipe da spakuju gitare i da se ujutru vidimo na stanici, krenuli smo prvim vozom za Blekpul.“ E tako je umesto Damned-a bukvalno u minut do dvanaest uletela adekvatna zamena – Cock Sparrer. Jesu li najveći!? Naravno da jesu i tačka. Carevi! A u samom štampanom kolornom programu festivala stoji reklama za njihov jedini ovogodišnji koncert u Britaniji, koji treba da se desi početkom decembra u Lidsu, jbg, ovaj je uleteo neplanski.
Često smo se nas troje razdvajali, svako je imao nešto svoje što ne bi voleo da propusti, a bome smo dobar deo vremena proveli i tumarajući po štandovima sa merchom… Od velikih imena gledao sam naravno Sparrere (četvrtak) – još jedno kolektivno padanje u trans uz već poznat set kojim otvaraju i zatvaraju svaki nastup ali i prošaran srednji deo pesmama poput „Tough Guys“, „One By One“ odnosno „Nothing Like You“, potom Neville Staplea (petak) i Bad Manners (subota) – u oba slučaja pod Ballrooma je podrhtavao, The Dickies (nedelja) – sat vremena hitova maestralnog gosn Leonarda koji je samo par dana ranije kolabirao tokom nastupa u Berlinu, te Toten Hosen (subota) koji su sa sobom doveli dva soma raspevanih švaba. Ono što nisam gledao a napravilo je lom jesu Anti Nowhere League – najveći broj njihovih majica u masi, UK Subs – obožavanje Čarlija Harpera od strane svih, Stiva Ignoranta – ozbiljan rispekt, te Exploited, New Model Army, The Only Ones…
Prvog dana, u četvrtak 03.08. najdraži nastup bio mi je set od 50 minuta Good Riddance-a koji sam ispratio sa same ograde. Ne slušam taj bend 20 godina, ali su mi onomad bili baš dragi, nekako su mi iskakali iz šablona. Od 17 pesama koliko su odsvirali samo dve su mi bile nepoznate, ostalo behu sve sami hitovi mahom sa drugog i trećeg albuma, iz vremena kada su sijali punim sjajem. Evo već nedelju dana zviždućem naizmenično „Weight of the World“ i „Yesterday’s Headlines“, i ježim se kao nekad, kakve melodije. Divota! U istoj glavnoj sali pre njih svirala su još dva benda koja su je ispunila u potpunosti (3.250 je kapacitet). U pitanju su Teenage Bottlerocket i Riskee and the Ridicule. Prvi, Ameri iz Vajominga, koji melju kao mašina nikada mi nisu stilski ležali (klasičan Ramones fazon sa modernim, žešćim zvukom), ali ih poštujem a i publika ih voli samo tako. Iskreno, više bih voleo bih da sam mogao nekada da vidim Lillingtones, bend drugog gitarsite (takođe i pevača) Kodija nego što treći put gledam TBR, ali dobro. Drugi, Englezi sa juga, koji suvereno vladaju scenom poslednjih desetak godina (imaju tri albuma i nebrojeno hitova) a koje vole i mladi i stari iako je njihov zvuk baš nekako pre za ove mlađe, ono napucano moderan, mešavina EDM-a, hip hopa i punka, hitično, pevljivo, za masovnu pogibiju u masi i neverovatnu otimačinu za merch na štandu posle svirke. Svaka čast za nastup i frontmenu Skotu i bendu, a bome i mnogobrojnim fanovima. U nekom vakuumu pogledao sam i dobrih lapo sata koncerta The Penetration. Preslatka bakica Polin Mari u žutoj svilenoj košulji zakopčanoj do grla i dalje ima devojački glas te mi je izuzetno prijalo kada sam ponovo čuo hitove „Don’t Dictate“, „Firing Squad“, „Life is a Gamble“… Pronađoh u sveskama da sam ih prvi put gledao pre 18 godina kada sam konstatovao „da su matori ali da zvuče kao tinejdžeri“. Ništa se nije promenilo. Izuzetno mi je drago što sam u Paviljonu, u maloj kružnoj sali u kojoj je inače ubedljivo najbolji zvuk na festivalu, uhvatio nastup malenog ženskog a nekada značajnog anarho benda iz Liverpula Iconoclasts koji je postojao ne više od šest, sedam godina tokom 80-ih i imao objavljen samo jedan live EP i demo kasetu (vinil je izašao 2019). Četiri vremešne gospođe pojačane ritam gitaristom prirediše ozbiljan šou i zaslužiše ovacije i aplauze napakovanog prostora. Casbah klub koji prima oko tri soma tokom celog festivala je bio dobrim delom pun a prve večeri tu sam pogledao tri amerska benda, tačnije dva cela nastupa i 15 minuta trećeg. Sloppy Seconds iz Indijanopolisa se baš voleo u Novom Sadu u prvoj polovini 90-ih godina. Pamtimo iz tog vremena debeljucu Denija Roudkila s raspevanim glasićem i pregršt melodičnih hitova. Kilaža je i dalje tu, glas takođe, a hitovi su se ređali jedan za drugim („Ice Cream Man“, „I Don’t Wanna Be A Homosexual“, „Why Don’t Lesbians Love Me“, „Veronica“, „Come Back Traci“…) što je zadovoljna publika ispratila masovnim đuskanjem. Pioniri kalifornijske punk rock scene T.S.O.L. ne mogu da omanu, bar ne dok je Džek Grišam u formi. Tako je bilo i sada. Iako u novoj postavi, bez klavijaturiste, u kojoj mu sin svira bas gitaru, opleli su proveren set pesama na kojem su se između ostalih našle „World War III“, „Superficial Love“, „Give Me More“, „Code Blue“, „Dance With Me“, uz par Joykiller numera (ako se ne varam „So Dazed“, „She’s So Static“). Jedini ko je prve večeri omanuo jeste legendarni bostonski skate punk/HC sastav Gang Green koji nikada ranije nisam gledao a koji mi je nekada bio „za tetoviranje“. Da budem precizniji, bend u kojem je od matore ekipe ostao samo pevač Kris Doerti, odsvirao je sve kako treba, ali je on nesretnik neupotrebljiv. Vidno bolestan, deset od petnaest minuta koliko sam izdržao da ih gledam presedeo je na rajzeru za bubanj i više recitovao tekstove nego što je nešto uspeo da otpeva kako treba. Tužno.
Kada zaspiš do keca, istuširan i trezan, do 9 ujutru si naspavan i spreman kao zapeta puška za dalje. Obavili smo jutarnje aktivnosti, spustili se do mora, prošetali promenadom i zakazali skup za 13.30 u Paviljonu gde su u maestralnih pola sata „predavanja“ iz melodičnog Oi!-a čas održali baskijski „banditi s ulice“ Kaleko Urdangak. Iako su im tekstovi na njihovom lokalnom dijalektu muzika je toliko zapaljiva a oni živi i uigrani da prosto nema šanse da te ne nateraju da iz laganog cupkanja ne kreneš da skačeš. Svi pevaju konstantno, svaka stvar je za dizanje pesnice u vazduh. Za 12 godina koliko postoje izbacili su dva albuma, te nekoliko splitova i singlova. Pevač koji nosi odeću Size S kao da je uključen na baterije pa mu još dodaš federe i zadaš opciju kretanja levo-desno. Svaka čast! Spustili smo se u Casbah nakon njih i sačekali početak svirke londonskog benda Knock Off koji čine tri Endija a koji cepaju mjuz u sličnom stilu kao i Baskijci, za nijansu mirnijeg tempa i „engleskiji“, ako kontate na šta mislim, pa količina lepih melodija i himničnih refrena ne manjka. Prostor je bio pun, sa bendom je pevalo i staro i mlado i to je definitivno jedno od onih imena koje se na ostrvu voli baš, baš a koje zaslužuje mnogo veći respekt i van njega. Poslednji album, objavljen prošle godine, je genijalan a osim najvećih hitova odsvirali su i najnoviju stvar „London (My Heart Belongs To)“ za koju su pred sam festival izbacili spot. Pomenuh da sam u najvećoj sali overio hitove Specialsa u izvođenju Neville Staplea sa pratećim bendom, zakačio sam po par pesama In Evil Hour, Bar Stool Preachers, Drowns, provirio na Citizen Fish i Vapours dok sam svesno žrtvovao Rollinsov spoken word te nastupe Subhumans, ANL i Exploited kako bih odgledao tri benda u Areni u kojoj se svakog dana odvijao dupli program. Naime od podne pa do osam, devet uveče ređali su se mahom nepoznati, novi bendovi (Rebellion Introducing Stage) da bi nakon toga na istoj bini u programu pod nazivom „After Dark“ nastupilo još pet, šest imena koja su do sada stekla neku reputaciju. Loose Articles su četiri devojke iz Mančestera – bas, gitara, klavijature i bubanj a koje sviraju neku mešavinu post punka i indie rocka i mnogo su zanimljivije uživo nego što bih njihov album pustio kod kuće. U septembru ih Gang Of Four vodi na UK tour tako da nije isključeno ni da u narednom periodu njihovo ime vidimo i na nekom od plakata velikih „ne isključivo punk“ festivala. Nakon lapo sata seta i petnaest minuta čejndžovera na istoj bini pojavila su se četiri momka iz Kolčestera koji se potpisuju kao Pet Needs a koji iza sebe imaju dva albuma i par singlova te najavljenih preko 30 datuma za jesen i zimu što po Americi što po Engleskoj. Žestoko je, ludo, melodično, lako pamtljivo, zvuk im je više „zapadnoobalski“ nego engleski i neće me iznenaditi ni ako njihovo ime u skorijoj budućnosti vidim ispisano na plakatu velikih festivala u gornjem redu masnim slovima. Poslednji bend večeri Chubby & The Gang popunio je kapacitet Arene (oko soma, možda i jače). Frontmen Čarli, kojeg sam do sada gledao minimum u tri benda u prethodnih desetak godina (Arms Race, Crown Court, Chisel) ali uvek kao gitaristu, ovde je bez instrumenta, sa mikrofonom u rukama. Od prethodne godine dobio je minimum deset kila ali je svirku pokidao kako on sam tako i bend. Stajlinga za šljagu gde je duga ravna kosa uparena sa gustim brcima i u ručno izrađenoj Bad Brains majici majstor je u lapo čuke izgoreo. Odsvirali su 15-ak pesama sa dva albuma te sam siguran da će se već naredne godine naći na nekoj od većih bina, ukoliko majstoru ne pukne film i ne raspička bend s obzirom da je poznat po tome.
Fotkao Zgro
