Poslednji dan festivala krećemo iz Pavilliona sa CROWN COURT, aktuelnim londonskim bendom sa kojim sam u dodir došao preko Violent Reaction, sXe ekipe koja se nedavno razišla. Njihova dva člana sviraju u Crown Court koji je po zvuku veoma sličan Violent Reactionu samo što je ovde u pitaju oičina a ne hardkor. Petorka je na bini, prostor pun, lapo sata otpeglaše baš pošteno… Prljavo, žestoko a hitično… Vredi, itekako. Htedoh da pazarim majicu, ali ne mirišem Totenhem a najbolji dizajn bila je upravo ona sa grbom Spursa. Da imaju veze sa fudbalom i klubom sa severa Londona provalio sam još sa fotki na omotima singlova. Osim toga, pevač Trevor je isfurao na bini u zelenoj Panatinaikosovoj majici a ima i istetovirano na ruci Gate 13!? Nakon njih, požurili smo na Intorducing Stage gde su već desetak minuta peglali PIZZATRAMP. Dođosmo do prostora a obezbeđenje ne pušta više da se uđe unutra zbog popunjenosti kapaciteta. Naredne dve, tri pesme bili smo prinuđeni da gledamo preko glava nabijenih na vratima, dok nas konačno nisu pustili da uđemo. Tokom dana primetili smo na festivalu ne mali broj ljudi u majicama i sa kačketima ovog malog benda iz Velsa koji definitivno ima kultni status u underground krugovima. Negde sui h okarakterisali kao “najbolji i jedini punk bend iz Caldicota”. Postoje tek tri godine, iza sebe imaju nekoliko EPijeva i definitivno umeju da naprave rusvaj. Pesme su im kratke, bez puno filozofiranja, na nekoliko mesta pročitao sam odrednicu “horrible one minute thrash skate noise punk”. Stajling njih trojice takođe je u skejterskom treš fazonu – marame, kačketi, frizure… I vizuelno i muzički kao da su ispali sa zapadne američke obale početkom 80ih. U istom prostoru, pred neuporedivo manje ljudi (do sto) sledeći su svirali THE SIKNOTES, četvorka iz Grimzbija. Ovaj bend postojao je 4-5 godina početkom 2000tih kada su išli na turneje po ostrvu sa Dead Kennedys, Spunge i Citizen Fish. Na scenu su se vratili 2014, pa potom izbacili novi EP i odradili prvu evropsku turneju. I oni peglaju pod snažnim uticajem američkih melodičnih bendova, ali se ovde mnogo više oseti Fat Wreck/Epitaph zvuk. Precizno, naštrebano, ali predvidivo i već sto puta odsvirano.
U Areni je od 6 i 10 svirao CRIMINAL MIND. Ovaj mali bend iz Bristola postoji od 2008. i iza sebe ima dva albuma. Ni ovde nisam sto posto siguran da bih iz prve provalio da je reč o Englezima da ne znam odakle su, pre bih rekao da su klasičan amerski street-punk kvartet sa određenom dozom HC-a. Naizmenično pevanje dvojice gitarista, višeglasje, nekoliko opasnih hitova… vrlo pitko! Pogledasmo poslednjih dvadesetak minuta pre nego što smo se preselili u Ballroom na DIRTBOX DISCO. E ovde nisam pametan kako objasniti toliku euforiju oko ovog benda. Pokušao sam da ih slušam kod kuće, OK je to, samo ništa na šta se sečem. U najvećoj sali nagurao se maksimalan broj ljud – krkljanac! Bili smo među retkima koji nisu imali majicu ili prišivač DBD. “My Life Is Shit” – na sve strane. Kompletna slika (ne pričam o muzičkom stilu) kao recimo sa Turbonegro samo u okvirima ostrva, pošto mislim da ovi nisu puno mrdali na kontinent. Punk rock svika puna delova koji ulaze u uvo na prvu, lako pamtljivih višeglasnih referena, naduvane lopte za plažu u publici, oni maskirani – scenski veoma podsećaju na Dickies, samo što nisu toliko svirački žestoki… Nakon spektakularnog, pre šoa nego koncerta, publika je ushićena i prezadovoljna ispratila bend sa bine a nakon njih u istom prostoru gledali smo LAST RESORT.
Roi Pearce i ekipa su jedna od onih grupa koju je upravo ovaj festival lansirao u orbitu, s obzriom da njihov ozbiljniji uspon kreće od svirke u Areni na Rebellionu 2006. Svaki put zvuče sve bolje i utegnutije, sviraju pred većim auditorijumom, a sad su dogurali do udarnog termina u najvećem prostoru. Imao sam prilike da ih gledam 5-6 puta, isterali su ovom prilikom potpuno drugačiju set listu sa dosta pesama nastalih u ovoj novijoj fazi benda. Od starih odsvirali su: “Violence In Our Minds”, “King of The Jungle”, “Rebels With A Cause”. Ono što mi možda malo smeta je što je zvuk gitare pljunuti NYHC, kao ono kad se Business previše družio sa Mad Ballom pre 10-15 godina, pa su težili da imaju zvuk poput njih.
Sledeća destinacija – Introduction Stage ponovo i MILLIE MANDERS & THE SHUTUP koji su me iz prve, i postavkom i scenski i svirkom podsetili na rani Sonic Boom Six. Živo, veselo, mix svega i svačega, u osnovi punk/ska, ženskica koja lepo peva i zna da se vlada na bini… vrlo simpa za pogledati lapo sata. Popa je nakon njih zapalio napolje da pogleda Booze & Glory dok sam se ja opredelio za BOLLWEEVILS, melodični punk-rock sastav iz Čikaga iz 90ih. Ove prve sam gledao triput do sad, druge nisam nikada. Osim toga, koliko god Booze & Glory bili u usponu i imali dobre pesme, meni tu od starta nešto nije leglo (pod jedan nepotrebno preterivanje sa skinhed izgledom) te džaba svi hitovi i popularnost. Bollweevils – da budem iskren ne pamtim kada sam poslednji put čuo za njih… Onu ranu fazu ispratio sam uredno – dva, tri albuma u prvoj polovini 90ih na Dr. Strange Records, i sećam se momenta kada su objavili razlaz, a to beše baaaš daaavno! Pred sam koncert čujem da se oni već desetak godina muvaju tu i tamo, ali da nisu objavljivali ništa osim nekog singla. Uglavnom, opeglaše poštenih 40tak minuta uglavnom stvari sa “Stick Yout Neck Out” i “Heavyweight”. Tamnoputi pevač Daryl Willson je mnogo veći nego na fotkama koje pamtim… Visok, krupan lik koji je sve vreme leteo po bini a za njim i njegovi dredovi.
U istom prostoru sledeći su svirali TURBULENT HEARTS iz LA-a čija je pevačica, frontmenka odnosno frontvumenka, prethodnih dana “spopadala” ljude po festivalu, delila im flajere, nalepnice, pozivala ih da dođu na njenu svirku i poklanjala im diskove. Trud joj se isplatio obzirom da se Pavillion baš dobro popunio. Uglavnom, Suzi je svirala gitaru u mnogo popularnijem ženskom punk bendu iz Kalifornije Civet, a trio Turbulent Hearts pokrenula je pre tri godine. Do sada su objavili tri EP-ija i debi album koji je izašao pre par meseci. Svirali su 40tak minuta i dali sve od sebe na bini. Energično, žestoko, dobra pankčina sa ženskim vokalom. Siguran sam da je Suzi izgubila bar dve, tri kile nakon nastupa, koliko je znoja prolila sa razgolićenog tela. Pred sam kraj, kao gošća na binu je izašla Brenna Red iz sastava The Last Gang (Orange County) koji su sa njima zajedno na evropskoj turneji. Suzi joj je predala gitaru u ruke i s mikrofonom sišla u masu. Izvedena je obrada Misfitsa “Where Eagles Dare” a potom i još jedna pesma za kraj. Sve u svemu – vrlo ubedljivo!
Ubedljivo najveće razočaranje ove godine na festival bio je nastup RICHIE RAMONE-a. U tom trenutku nisam imao ništa pametnije što bih mogao pogledati pa sam se odlučio za Ballroom. Zvuk tanak, a oni kao prosečan cover band. I pola sata mi je bilo previše kada sam izašao napolje na početak koncerta kanadskog benda PROPAGANDHI. Taj dan cepala je kiša i vreme definitivno nije bilo za svirke na otvorenom, ali se na Propagandhiju okupilo recimo malo ispod soma ljudi, a ja uspeo da se zavučem pod nadstrešnicu na merch štandovima s obzirom da sam bio u kratkim rukavima i bermudama. Nastup su otvorili pesmom “A Speculative Fiction”. Na spisku su imali 14 stvari, ja sam odgledao deset… Ništa sa prvog, dve sa “Less Talk More Rock”, ostatak sa kasnijih izdanja. Ne znam čime se hrane ljudi u Kanadi, ili je samo vazduh drugačiji, ali još uvek nisam pogledao kanadski bend da u njemu nisu totalni ludaci koji jedu instrumente (NoMeansNo, DOA, SNFU, Career Suicide, Invasives, Brutal Knights…). Pojaviše se na bini tri obična momka i jedna devojka i satraše, bukvalno. Gledali su mi se do kraja, ali sam zapalio nakon pola sata jer se u Ballroomu očekivalo svaki čas da se na bini pojavi THE SKIDS.
Nisam do sada gledao ni jedne ni druge, a mnogo izglednije je da ću Propagandhi imati prilike da vidim još nekad, negde, pre nego Skids. Od nastupa ovog kultnog škotskog punk-rock benda nisam očekivao previše, ali mnogo je tu hitova da bi postojala mogućnost da se razočaram. Mini turnejom po ostrvu upravo obeležavaju četiri decenije od nastanka i prvog koncerta. Kako su se pojavili na bini i zasvirali prve taktove pesme “Animation” tako se ceo prostor pretvorio u klasičan podijum za igru. Pored nas ekipa od desetak matoraca (60+), mešano muško žensko, svako za sebe, najstrašnije đuskanje punih 75 minuta koliko je koncert trajao. “Of The Skin” je bila naredna, ako se ne varam. Frontmen benda Richard Jobson (inače filmski producent) je tako majstorski otplesao i otpevao ceo koncert da ga je prosto bilo milina gledati. Za njušku koja samo što ne napuni 60, kapa dole! Sjajne šale između pesama u stilu: “Koliko je samo lepih devojaka večeras u publici, a ne nedavno u Njukaslu, gde nas je posle svirke izgrlila i izljubila gomila debelih, pijanih Džordija”. Posle apsolutnog hita “Saints Are Coming” Richard je predstavio matoru ekipu pojačanu jednim, za nijansu mlađim članom, drugim gitaristom. Poslednja u regularnom delu bila je “Into The Valley” kada je Ballroomom zavldala apsolutna histerija. Usledio je desetominutni bis a zatim i kraj jednog od boljih koncerata koje sam gledao i ujedno završetka najboljeg punk festival na svetu… a taman smo se zaukali i oguglali na bol u leđima i tabanima. Ja sam tog dana propustio već pomenute Booze & Glory, ali i Anti Pasti (čujem da su bili tanki), Creepshow (standardno razvalili), Nothington (žao mi je što ih nisam uhvatio bar na kratko), Chaos UK (kaže Đura: “ubedljivo najjači koncert na Casbahu), Abrasive Wheels (gledao triput a nisam fan), Culture Shock, The Vibrators, Zounds, The Warriors, Total Chaos, Casulties, Billy Club i brojne druge male i ne tako male dobre bendove. Sutradan posle doručka obojica uđosmo u isti voz, Popa ka Manchesteru pa na avion za Cirih a ja par stanica ranije, na dva dana relaksacije u standardnu bazu u Chorleyu.
Nakon devetog odgledanog Rebelliona, siguran sam da će se desiti i jubilarni, deseti, nadam se već iduće godine. Osim nas dvojice i Đure, iz ovih krajeva bila su još samo dva lika, odnosno, ne znam da li je bio još neko. Dakle, jedan momak iz Begea i Vanja sa Limana (koji je stigao u petak kasno uveče). Iskreno, voleo bih da pročitam izveštaj sa Rebelliona bilo koje druge osobe koja je gledala ono što ja nisam, siguran sam da bi utisak bio jednako jak i sa potpuno drugim odabranim spiskom bendova. Toliko za ovaj put… samo, ko će dočekati naredni avgust!
Text + Fotke: Zgro
